alfonso muha

Da li treba ići u crkvu i čemu služi liturgija?

Dragi moji čitaoci moram nešto da vam ispovedim, napravio sam grešku u jednom tekstu koju sam sada ispravio a tiče se toga da li pravoslavci treba da idu u crkvu redovno ili mogu svoju veru da praktikuju i kući.

Jednom prilikom kada je otac Domentijan došao u Beograd, zamoli me da ga odvezem do jednog manastira na nedeljnu liturgiju. Prvo me je zamolio da pronađem taj manastir i da kontaktiram mati Zlatu i najavim njegov dolazak. Reče mi da je to najmlađi manastir u Srbiji podignut na zemlji koju je poklonio patrijarh Pavle. Preko interneta pronađoh taj manastir Bogorodice Trojeručice u Beogradu i kontakt telefon. Trebalo mi je par dana da dobijem nekoga na telefon ali uspeo sam. Predstavih se i najavih posetu oca manastiru, a sa druge strane čujem monahinje kako jedna drugoj radosno šapuću kako će doći neki monah sa Hilandara.

Bio sam zbunjen što jedan monah sa Hilandara ide u neki manastir koji ni ne zna kako se zove, a iz razgovora sa monahinjom shvatih da se ni sa njom ne poznaje, pa priupitah: ”Oče, kako to da vi ne znate gde se nalazi taj manastir, a ne znate ni mati Zlatu a idete tamo? ”, a on, kao da je čekao to moje pitanje, mi odgovori kako je tom manastiru poklonjena ikona Bogorodice Trojeručice iz Hilandara i da on želi da učestvuje u službi kod te ikone. Bio sam u šoku. Nekako uvek sam mislio da monasi idu nekim ”crkvenim poslovima” i zadacima, međutim ovde sam iz prve ruke imao priliku da vidim kako ne postoji nikakav ”zadatak” već kako monah svojom voljom prati ikonu koja je poklonjena manastiru. Dakle nije se radilo ni o kakvom poslu, već se radilo o potpuno duhovnoj dimenziji.

Bio sam zamišljen dok sam vozio i nastavismo da ćaskamo. Onda mi on reče: ”Sine, mi monasi u Hilandaru kažemo kako čovek sve može da pobedi sam na brojanicu (molitvu) i post, ali ne možemo bez liturgije i pričešća. Ona je prosto nezamenjiva! Reci mi koliko često ti ideš na liturgiju?”.

Screenshot 2020 11 05 at 13.12.41Ja malo zatečen odgovorih iskreno: ”Pa, oče, ja sam do sada bio na dve liturgije u životu i danas će mi biti treća sa vama. A vi ste bili na svim liturgijama na kojima sam ja do sada bio.” On je bio malo iznenađen ali nasmeja se i reče kako mu je drago.

Istina do tada sam bio na dve liturgije u manastiru Hilandar. Međutim tamo je osećanje bilo toliko snažno da se svega ostalog ne sećam. Te liturgije u Hilandaru su jedinstvene, prvo odigravaju se u cik zore, po mraku, počinju u 2 sata posle ponoći. Drugo ta liturgija nije skraćena već traje 5 sati i služba se vrši na crkveno-slovenskom pa su ti reči za um nerazumljive ali kapiraš po neku reč i liturgija sa tobom komunicira na neki mističan način.

Sećam se da su me stopala bolela od stajanja iako smo mi samo stajali sat vremena. Monasi su mi bili potpuno nejasni kako mogu da stoje 5 sati na liturgiji. Sećam se da smo padali na kolena pred ikonom u polumraku.

Naravno tada ništa nisam znao, bio sam tek na početku. U mojoj porodici se uvek slavila slava, otišli bi u crkvu da upalimo sveću ali na liturgiju nismo išli, uostalom kao većina u vreme Jugoslavije. Ipak, keva se uvek odnosila sa poštovanjem prema crkvi iako smo mi bili potpuno urbana beogradska porodica.

Danas mi je jasno zašto nismo išli na liturgiju i kako su Srbi izgubili taj odnos ka službi u crkvi. Cela istorija se urotila protiv nas. U vreme okupacije ljudi su navikli da čuvaju ikonu i da se kući mole i poste jer crkva često nije bila dostupna. Ovo se pogotovu odnosi na period turske okupacije kada su crkve rušene, pa su se hrišćani klonili crkava, a bilo je mnogo primera muslimana koji su prikriveno čuvali pravoslavlje u porodici. Zatim dolazi vreme fanariota, korumpiranih grčkih vladika koji su ogadili veru narodu i kada narod nije ni hteo da ide u crkvu.

U vreme komunista, Titovih partizana, neki popovi su stradali i u nekim mestima se beležilo ko ide na službu jer je tako lako bilo prepoznati one koji drže do srpske svesti, a služba ih je kategorisala kao nacionaliste. Bilo je poželjno da se utopiš u novi jugoslovenski identitet. U Beogradu nije bilo poželjno slaviti crkvene praznike to se smatralo zatucanim i mogla je da bude prepreka za dalje napredovanje u službi recimo… Eto i danas imamo pošasti globalizma koji se iz petnih žila trude da vam objasne kako su to gluposti zatucane i zastarele.

Naravno uvek je postojao jedan broj ljudi koji su odoljevali svim okupacijama, a sa druge strane uvek je postojao i neki delić srpskih teritorija koji je bio relativno slobodan da se služba nesmetano održava.

Šta je liturgija ustvari?

Od svih stvari u pravoslavlju najteže mi je bilo da shvatim šta je i čemu služi liturgija. Trebalo mi je vremena i otac Domentijan me je uputio na knjige Žarka Vidovića. Čitanjem njegove knjige mnoge stvari su dobile smisao jer je Žarko bio profesor na Filozofskom fakultetu i predavao je ”Istoriju civilizacije”. On na potpuno akademski način objašnjava smisao liturgije kroz filosofiju, istoriju i psihologiju na način koji je razumljiv modernom čoveku.

Pravoslavlje kao religija Rimskog carstva je jako kompleksno i teško razumljiva današnjem čoveku pre svega jer je današnji čovek plitak u razmišljanju i nema vremena za dubinu. Da bi razumeli pravoslavnu liturgiju prvo treba da vidimo kako su pre pravoslavlja ljudi slavili boga. Staro-zavetni ljudi, mnogobošci, Heleni pa i Sloveni slavili su bogove veselo, uz pijanku i gozbu, uz žrtvovanje nekog vola ili koze, uz pesmu, golotinju i igru. Po tome su čuvene bahanalije i slavlja boga Dionisija.

Međutim, hrišćanstvo potpuno obrnuto razmišlja i prezire bahatost, golotinju, pijanstvo i prolivanje krvi u ime Boga. Za našeg Boga nije potrebno proliti krv neke životinje, jer naš Bog je bio žrtva. Zato je često prikazivan kao jagnje na freskama. Vrhunac hrišćanske liturgije je ”pričešće” kada pojedeš parče hleba i gutljaj vina, što simbolično predstvlja ”telo i krv Hristovu”, a tim postupkom mi prihvatamo njegovu žrtvu uz zavet da idemo njegovim putem. Bog se žrtvovao za nas i zato liturgija prolazi u skromnoj atmosferi, bez igre i slavlja kako su bogovi slavljeni kod pagana.

Žarko Vidović kaže da je liturgija nastala iz grčke tragedije. Danas su popularni akcioni filmovi i komedije ali u vreme starih Grka bila je najpopularnija tragedija jer je ona ostavljala najdublji utisak na psihu gledaoca nakon predstave. Tako recimo u Troji (Ilijadi), Holivud pogrešno vidi Ahila kao najvećeg heroja jer im za akcione filmove treba takav heroj, međutim u doba starih Grka najveći heroj Troje je bio Hektor koga Ahil ubija u borbi i koji se žrtvovao za svoj narod. Rimsko pravoslavno carstvo, poznato kao Vizantija, je iz grčke tragedije izgradilo hrišćansku simboliku i liturgiju. Isus kao i Hektor biva ubijen i žrtvuje se za svoj narod.

Dakle, liturgija je u osnovi tragedija. To je ustvari obrnuta pozorišna predstava u kojoj su glumci sveštenik i prisutni ljudi, a Bog je publika. Sveštenik vodi predstavu izvodeći rituale i izgovarajući molitve i postavlja pitanja, a prisutan narod odgovara. Koliko smo iskreni u svojim odgovorima i mislima to Bog gleda. Sveštenik pita da li smo ostali na njegovom putu, a mi odgovaramo. Da bi se bolje snašli sa liturgijom potrebna je jedna mala knjižica ”Odgovaranja na svetoj liturgiji”.

odgovaranja-na-liturgiji

Knjižica koju sam dobio od mog duhovnog brata Aleksandra

Poneko kaže ”bio sam na liturgiji služio je vladika”, međutim nije bitno ko služi liturgiju. Da li je to običan sveštenik ili patrijarh to ne menja činjenicu da je na liturgiji najvažnije prisustvo pobožnog naroda. Zato se vrhovnim autoritetom u crkvi ne smatra ni patrijarh, ni vladika već liturgija. Sveštenik je tu da vrši službu, on je samo dirigent a prisutan narod je orkestar.

Gledajući filmove naši ljudi usvajaju zapadne vrednosti pa tako iz tih filmova preslikavaju kako su sveštenici neka vrsta posrednika između Boga i vernika. Međutim, to je tako samo u katoličkoj crkvi, u pravoslavnoj crkvi vi sa Bogom komunicirate direktno bez posrednika. Sveštenik je tu za poučenje, za rituale, za čuvanje tradicije i svetinja.

Često kažu neću da idem u crkvu jer mi se ne sviđa taj pop, crkvu ne čine popovi i vladike samo, već pre svih narod okupljen na liturgiji. Crkve su zgrade, sveštenici administratori, a narod prisutan na liturgiji je prava crkva. Redovnim dolascima na liturgiju ispravićemo mi i ponašanje naših crkvenjaka ako nam je jak duh.

Inače u Zakonopravilu Svetog Save koga proučavam jako retko se izriče smrtna kazna, svega par puta je pomenuta. Jedna od situacija kada je propisana je ako neko namerno prekida liturgiju. Inače to je zvaničan zakon Rimskog carstva – eto tolika je važnost liturgije.

U Zakonopravilu, Sveti Sava takođe propisuje da ako neko ne dođe na liturgiju par puta nije strašno, ali ako se ne pojavi više od mesec dana ne treba ga više primati u crkvu. Toliko je strogo gledanje bilo u srednjem veku. Siguran sam da se danas ne može primeniti ali nam je dobro da znamo.

Za obnovu duhovnog bratstva

I nije liturgija za svakoga, pre svega nije za besne. Treba stajati 90 minuta, treba ustati rano ujutru u nedelju kada je najslađe lenčariti. Neće se na liturgiji pojaviti lako onaj ko nije za tamo.

Moj savet je da pronađete neku manju crkvu gde ima manje ljudi na službi jer je onda doživljaj prisniji, treba probati u par crkava. U velikim crkvama nećete imati priliku da nakon službe pričate sa sveštenikom i ljudima koji su bili prisutni. Tamo je previše ljudi i sveštenik nema vremena i teško je organizovati ”trpezu” (agape) koja se obično pravi posle liturgije. Agape je pre svega duhovna trpeza gde se popije kafa, čaj, vino, popriča se malo, neko donese keks i slično. Tako se stiču novi prijatelji, ali ovaj put pod blagoslovom crkve.

Kao što vidimo, liturgija služi da se okupimo mi koji smo isti. Mi koji delimo iste vrednosti i sećanje na svoje pretke. Na liturgiji negujemo svoju pobožnost, a Žarko Vidović lepo objašnjava kako je pobožnost ustvari istorijsko-moralna zajednica. Moral je sposobnost da ti danas držiš reč koju su tvoji preci dali i zato se liturgija pretvara u istorijsku svest – veru. Formiranje istorijske svesti je formiranje morala. Ti si se zakleo za to, preuzeo zavet.

Interesantno u jednom intervju profesor Žarko kaže kako su Dveri nastale oko ideje da se razviju male liturgijske zajednice po crkvama u Srbiji ali da su onda određeni ljudi sve pokvarili jer su se registrovali kao politička stranka. Siguran sam da su se i ljudi iz ”službe” potrudili da se ova ideja obezvredi i podvede pod kontrolu.

Čitanjem istorije primetio sam da se obraćanje ”brate” ili ”sestro” vekovima primenjuje u Srbiji. Naravno to se odnosi na brata i sestru u Hristu, dakle na duhovnu braću i sestre. Nije to nikakva novotarija, međutim bilo je objašnjenja u medijima par puta ranijih decenija kako je to od ”bre”, pa ”brate”, a ustvari to je turska reč za budalu. Hehe, koliko su se komunisti trudili da ubiju svaki trag crkvenog okupljanja među nama.

Postoji krvna veza i duhovna veza. Recimo braća i sestre u porodici su u krvnoj vezi, a recimo muž i žena su u duhovnoj vezi. Često je duhovna veza jača od krvne veze i to možemo videti u instituciji kumstva u prošlosti, prijateljstva danas, braku ili luturgijskoj zajednici. Nemanjićka država je nastala na duhovnoj vezi liturgijskih zajednica naroda i plemstva, tako da je ustvari autokefalna crkva bila koren stvaranja naše nacije. Dakle, naša nacija pre svega izvire iz naše crkve, a ne od ratnika kako to razni istoričari žele da nam prikažu udvaranjem gledaocima.

Ispravka teksta

E sada, da se vratim na početak teksta. Jedan dan otac Domentijan mi reče da je ponovo pročitao moj tekst o razlikama između pravoslavne i katoličke crkve i da je odličan ali da sam tu pogrešio jer sam rekao da ljudi ne moraju ići u crkvu već da mogu kući praktikovati veru. Do greške je došlo jer mi je jedna grkinja objašnjavala pravoslavlje i reče mi da ne moraš ići u crkvu da bi se molio. Međutim kako ja tada nisam bio dorastao toj priči, pa sam protumačio da ne moraš ići u crkvu na službu jer nisam pravio razliku između molitve i liturgije.

Objasnih ja monahu kako sam svestan greške, ali nikako da ugrabim momenat da ispravim. On mi reče kako moram paziti na reči, jer svaka reč je bitna. I danas je tekst konačno ispravljen, unapređen kao što se i ja polako unapređujem. I par drugih ljudi mi je to napisao u komentaru i to vrlo učenih ljudi iz crkve ali ja sam bio gord u svom neznanju. Eto, braćo praštajte, zato i pišem ovaj tekst.

Nadam se da će ojačati naša duhovna zajednica i da će se ljudi okupiti u malim crkvama i napraviti male liturgijske duhovne zajednice. Kako se mi budemo duhovno uzdizali vremenom ojačaće i naša crkva jer mi utičemo na njen pravac svojim prisustvom. Ekumenističke tendecije će oslabiti, novotarije takođe… i ako da Bog ponovo će krenuti liturgije ovog puta po Srbiji i Beogradu da se vratimo sebi.

Eto ja sam grešku ispravio, sad ste vi na redu…

alfonso-muha-Planina-Atos

Slika češkog slikara Alfonsa Muhe – Planina Atos, prikazuje nebesku liturgiju.

7 Comments

  1. Jelena

    Miloše, uživam u Vašim tekstovima. Hvala Vam za ovaj.

  2. Брате Милоше, који је наслов поменуте књиге драгог Жарка Видовића?

  3. Срђ

    Брате, хлеб и вино Свети Дух на молбу верних претвара на Светој литургији у Крв и Тело Христово, није то симболично, већ стварно. Причешћивањем на литургији ми стварно, а не симболички, постајемо саучесници вечног живота Божијега. То са неке симболичке равни није ни могуће.

    • Јесте то брате али мора се ова прича приближити и другима. Ако кренем превише догматски да пишем, бићу дисквалификован и досадан младим нараштајима… ако ме разумеш. Хвала.

  4. Svetlana Ilić

    Sjajan tekst. Hvala ti, Miloše, na tome

Leave a Reply