Најстарији сачуван српски буквар – Буквар из манастира Савина

Већини је познато да је први буквар саставио Вук Караџић али нису у праву. Шта ако вам кажем да постоји српски буквар који је много старији? Овај буквар је штампан 1592. године, тачно 235 година пре Вука Караџића.

Мало је познато да су историчари пронашли записе да је први познати српски буквар штампан 1592. године у Венецији у штампарији Ђулијана Рампацотија. Овај посао је обављен трудом дечанског монаха Саве баш у време спаљивања моштију Светог Саве и устанка у Херцеговини против Турака.

Први буквар се састојао од свега два до четири листа. Мађутим, најстарији примерак правог буквара је чуван вековима у манастиру Савина код Херцег Новог све док га није приметио историчар др. Горан Ж. Комар и указао на његову важност. Књига је штампана у Русији 1694. Постојање ове књиге доказ је настојања о културном и просветном уздизању народа у оквиру наше православне цркве.

Удружење ”Ћирилица” из Требиња је урадило сјајну ствар. Они су 2016. године уз благослов архиепископа Амфилохија Радовића урадили репринт ове књиге у тиражу од само 1000 примерака. Морам рећи да људи из Републике Српске из године у годину доказују да су права српска Спарта. Невероватно звучи али ова књига није доступна у Београду и овом приликом желим да се захвалим господину Илији Руњевцу који ми је поклонио примерак ове књиге и донео ми је из Требиња.

Савински буквар има 41. страницу и преко 400 слика. Интересантно је да се у предговору каже да ова књига служи подучавању не само дечака и мушкараца како је то било уобичајно у то време, већ и девојчица и жена. Затим на самом почетку ту је гравура Исуса окруженог ученицима који му доносе папирусе на којима стоје имена разних научних дисциплина – теологија, филозофија, реторика, астрономија, граматика и геометрија. Ово јасно указује на благослов цркве на свакога ко изучава науке. Познато је рецимо да је Петар Петровић Његош је учио управо из овог буквара.

Данас се на манастире погрешно гледа као на искључиво верске објекте, иако многе чињенице говоре у прилог томе да су манастири православне цркве вековима била врста цивилне управе, сеоске задруге, болнице, библиотеке, ризнице и школе. Истина је потпуно супротна од популарног мишљења да је црква била непријатељ науке. Тезу о цркви као непријатељу науке су кроз образовни систем пласирали комунисти након 2. св. рата како би умањили значај цркве.

Пример стране Савинског буквара за слово Д

У Савинском буквару свако слово има своју страну и прво је приказано илустрацијом човека. Затим су ту примери различитих начина штампе и рукописања тог слова. На крају је то слово написано латинским и грчким словима. У средњем делу стране затим су дате слике појмова које почињу на то слово и на крају се налази десет стихова који садрже слово и наравно молитва који садржи то слово. Јако је слично модерном буквару.

Буквар који се налази у манастиру Савина а чији репринт је овде урађен је издање које је штампано у Русији. Његов творац је Карион Стомин, монах московског Чудовог манастира. Карион је био чувен научник свога времена, писац, преводилац, предавао је грчки и латински језик. Он је био и дворски песник и учитељ царске породице укључујући младог Петра Великог.

Саставио је руски ”Буквар у сликама”, књигу коју је руком радио неколико година и која је била богато украшена сликама са позлатом и бојама.  Први примерак те књиге поклонио је мајци Петра Великога, царици Наталији Кириловној.

Касније је почиње рад на Буквару али због великог броја илустрација посао је текао споро. Имао је генијалну идеју за то време, а то је да се путем слика животиња, биљака и предмета олакша учење слова. За израду великог броја гравура ангажовао је најпознатијег гравера тога времена Леонтија Бунина. Књига је 1692. године штампана у 106. примерака од којих данас постоји сачувано само око 20 комада, од којих и један примерак у манастиру Савина.

Овај буквар је сведок великог утицаја царске Русије на образовање и очување нашег идентитета у једном историјски пресудном тренутку. Да је којим случајем остао овај буквар, данас би без већих проблема могли да читамо старе Руске, Румунске и Бугарске књиге. Вукове реформе су нас одаљиле од старословенског језика, али са друге стране смо добили савршено писмо састављено око крилатице ”пиши као што говориш”.

Овако важан примерак наше културе би требао бити доступан у Србији. Лепо би било адаптирати ову књигу са старословенског на српски, освежити илустрације у фотошопу, штампати у колору у већем броју примерака и учинити га доступним у Србији. Рецимо могао би бити један од уџбеника веронауке за основну школу.