Da li je Vuk Karadžić bio dobar za srpski narod?

Danas me sin priupita da li je Vuk Karadžić bio dobar za nas, pa me to inspirisa da napišem jedan kratak članak na tu temu. Inače ovo me je pitalo više čitalaca, pa hajde da vidimo.

Reči po zvučnosti a ne po tvorbi

Sećate se onoga ”piši kao što govoriš” to je lepa floskula plasirana u školama i čoveku to na prvi mah zvuči lepo. Međutim neki jezici se pišu po zvučnosti (”piši kao što govoriš”) ili po tvorbi tj. po načinu kako je ta reč nastala.

Evo primera:

reč ”sloboda” za nas znači samo to, međutim kada se napiše na stari način ”svoboda” odmah se shvati da je izvedena iz ”sve Bog da”. Dakle slobodan si kada si sve dobio od Boga. Eto primera kako se gubi skriveni smisao jezika.

”Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano” je izmislio Johan Kristof Adelung, nemački gramatičar i filolog, a ne Vuk. Ipak i ovo je živa potvrda kako je srpski jezik reformisan iz Beča.

Time što je Vuk Karadžić ukinuo pisanje po tvorbi reči kako je bilo na staro-srpskom i kako se pisalo u manastirima to je isto kao da je bagerom prešao preko groblja.

Salo debelog Jera

Pravu reformu srpskih slova učinio je pop Sava Mrkalj, on je shvatio da se pisanje treba pojednostaviti jer postoji previše karaktera u crkveno-slovenskom jeziku i da ga je teško naučiti. Vuk Karadžić je prisvojio i modifikovao njegov rad ali je napravio jednu po meni veliku grešku.

Vuk Karadžić je ukinuo slovo ”jer” ili ”jat” – ”ѣ”. To slovo je okupljalo sve srpske dijalekte i ikavicu, i ijekavicu i ekavicu.

Evo primera:

Reč mlѣko (mleko), bi ikavac čitao ”mliko”, ijekavac ”mlijeko”, a ekavac ”mleko”.

Time bi sva naričja bila objedinjena kao što su nekada bila i svi bi pisali isto. Umesto toga nažalost čitav vek su deca u školama slušala učiteljice koje bi u ruci držale pravopis i govorile ”ne kaže se tako, ispravno je ovako”.

Izgubili smo mnoštvo lokalnih govora i istorijskih slojeva našeg jezika primenom ovakvih krutih pravila. Primenom Vukove reforme srpski jezik se odaljio od makedonskog i bugarskog jezika. To će kasnije biti od velike pomoći kod formiranja ovih nacija.

Jezik je postao prostački

Moram ovde da pomenem ono što mi je otac Domentijan iz Hilandara jednom prilikom govorio. Kaže se odelo čini čoveka. Po odelu mi prepoznajemo da li je u pitanju plemić, pekar, seljak, monah. Isto važi i za jezik.

Mitropolit Stafan Stratimirović

Pre Vukovih reformi mi smo jasno mogli da vidimo o kom čoveku se radi prema načinu na koji govori. Međutim, jezik je pojednostavljen na nivo običnog naroda i na taj način praktično postao prostački. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović koji je bio protivnik Vukove reforme navodi da će to biti „jezik govedara“.

Od Svetog Save do Vuka, vekovima su naši manastiri vodili borbu da očuvaju duh našeg jezika i govora, da bi onda Vuk po instrukcijama iz Beča sve to vulgarizovao zarad ”Ilirskog pokreta”.

Kitio se tuđim perjem

Treba istaći i da Vuk nije smislio modernu ćiriličnu azbuku već je za to zaslužan pop Savo Mrkalj. Vuk je njegovo delo malo izmenio i postao je poznat po tome. Savo Mrkalj je umro sam u ludnici i zaboravljen.

Modernu srpsku gramatiku i pravopis je smislio Luka Milovanov koji je bio Vukov pomoćnik i pobratim. Luka je umro u siromaštvu, a njegovo delo je nakon njegove smrti objavio Vuk.

Vuku je mnogo u radu pomogao i prevodilac Đuro Daničić. Dakle treba reći da naš doživljaj Vukovog dela nije ispravan jer to nije njegovo lično delo već delo više ljudi koje je na kraju potpisao Vuk Karadžić.

Otimanje učenja pismenosti iz crkve

Vuk Karadžić je učio školu u manastiru u Tršiću ali je očigledno bio loš đak ili ga učitelj nije voleo iz nekog razloga jer kaže da su ga terali da čuva stoku. Bilo kako bilo, Vuk je zamrzeo našu crkvu i smatrao je kamenom spoticanja ka modernom obrazovanju kao u Evropi.

Najveća šteta koju je po meni Vuk napravio jeste što je njegovim i Dositejevim zalaganjem učenje pismenosti otrgnuto iz manastira i crkve. Učenje pismenosti je premešteno u državne škole.

Manastiri su oduvek bili centar pismenosti, obrazovanja, pisanja knjiga, čuvanja zakona sve do Vuka Karadžića od kada se intezivno radi na tome da crkve postanu samo religiozni objekti.

Bukvar inoka Save 1597. godina, nekoliko vekova pra Vuka.

Tu nepravdu mi i danas osećamo i živa je diskusija oko toga da li veronauku treba ili ne treba vratiti u škole. Veronauka je vraćena ali nažalost rekao bih na pogrešan način. Umesto da u okviru te veronauke deca savladaju pismenost i slova, ona uče molitve.

Crkvi od Svetog Save pripada da opismenjuje narod i normalno bi bilo da deca prva slova nauče kroz pojmove o Ljubavi, Bogu, Drugarstvu i da onda krenu sa prvom molitvom ”Oče naš”, a zatim sa proučavanjem poslovica. To je nekako prirodno i u skladu sa našom 800 godina dugom tradicijom još od doba Svetog Save. Ipak, nažalost to danas nije tako.

Prvi bukvari i jesu pisani u našim manastirima a o tome možete pročitati u tekstu o bukvaru iz manastira Savina iz 1692. godine koji sam ranije pisao.

Krađa knjiga

Ne samo da je Vuk uništio ideju da manastiri budu centri pismenosti i obrazovanja, već je iz srpskih manastira prodavao kradene knjige. Ipak sve nekako legne na svoje mesto i Bog će urediti stvari tako da će vek kasnije to biti srećna okolnost jer će u ratovima postradati skoro sve naše knjige, a sačuvano je samo ono što je odneseno i ukradeno i danas stoji u muzejima po čitavom svetu.

Na ovu temu je knjigu napisao Petar Milatović Ostroški koji je istraživao i popisao koliko ima naših knjiga u muzeju u Beču. Tamo je vrlo precizno napisano kako je muzej došao do koje knjige i Vuk Karadžić se pominje desetinama i desetinama puta.

Primera radi, u Bečkoj biblioteci su srpske knjige i rukopisi daleko stariji od najstarijih austrijskih knjiga. Recimo najstariji srpski rukopis koji se čuva je 300 godina stariji od najstarije austrijske knjige.

Patar Milatović je sistematično proračunao da je Vuk Karadžić prodao starih rukom pisanih knjiga iz manastira u vrednosti većoj od današnjih 2-2.5 miliona evra. Treba imati u vidu da se tu nalaze knjige čak iz manastira Hilandar. Knjige je prodavao Austrijancima, Rusima i jezuitima (Mehitaristi).

Naravno nije Vuk lično krao te knjige, već je imao mrežu od nekoliko saradnika koji su mu te knjige donosili a on bi za male pare od njih kupovao.

Pred kraj života u periodu između 1846 i 1858. Vuk Karadžić je prodao 46 srpskih knjiga, a još 4 knjige je posle njegove smrti prodala njegova ćerka. Pa čak mu je i sin umro u kočiji od tuberkuloze čekajući novac za knjigu.

Prevođenje Biblije

Ljudi danas misle da je Biblija oduvek bila u Srbiji. Međutim, u srednjem veku u srpskim crkvama nije bilo Biblije već samo jevanđelja i tekstova koji će činiti kasnije Novi Zavet, kao i neke odabrane knjige iz Starog Zaveta. Potvrdu ovome imamo u Zakonopravilu Svetog Save gde je to precizno navedeno.

Biblija je kao knjiga nastala u Vatikanu i postojala je u različitim prevodima na zapadu, u Nemačkoj, u Engleskoj na primer, ali ne u Srbiji.

Prvu Bibliju prevodi i u Srbiju donosi Vuk Karadžić. On i Đura Daničić prevode Bibliju sa nemačkog jezika, zatim je štampaju u jezuitskoj štampariji manastira Metiharista u Austro-Ugarskoj i donose u Srbiju. Đura prevodi Stari zavet, a Vuk Novi zavet.

Naravno da nailaze na ogroman otpor crkve i kneza Miloša koji vide to kao pokušaj pokatoličavanja naroda. Međutim, posle 27 pokušaja Vuk Karadžić uspeva da dobije odobrenje crkve i knjiga je plasirana u Srbiji po neverovatno niskoj ceni.

Treba imati u vidu da su knjige u to vreme bile skupe a Biblija kao veoma debela knjiga bi bila dostupna samo bogatim ljudima, međutim ona je u Srbiji bila vrlo jeftina i štampana u ogromnom tiražu. Svi su želeli da je imaju a kako nije bila skupa uspeh knjige je bio zagarantovan, ona je preplavila srpske zemlje.

Jezuitske veze

Štampanje Biblije kao i reforma srpskog jezika su ustvari bile tajna jezuitska operacija. Naime, Vuku Karadžiću je kum bio Jernej Kopitar koji je inače bio jezuita. Jezuiti su poseban red katoličkih monaha posvećeni duhovnoj borbi protiv pravoslavlja i širenju katoličanstva svim sredstvima. Poznati su po korišćenju istorijskih falsifikata, menjanju istorije, korupciji, zaverama, pa i ubistvima.

Njih dvojica su se upoznali u Beču 1813. kada je Vuk došao kao izbeglica, a Kopitar bio cenzor tj. odlučivao je šta može u štampu u Austriji a šta ne.

Vremenom su postali kumovi, Kopitar je vuku pronašao ženu, sredio mu stan, redovne prihode, a Vuk je bio čovek od poverenja koji je pažljivo slušao šta je potrebno da bi se Srbija približila Evropi.

Kopitar je tajno radio na pokrštavanju Slovena. Imao je on još jednog saradnika kao što je Vuk, to je bio Taras Šavčenko inače Rus koji je radio na stvaranju novog ukrajinskog jezika i uvođenju latinice. Na isti način je Kopitar razvijao saradnju sa Vukom sa idejom da pokatoliči Srbe, čak su prvo probali da idu sa latinicom ali je otpor bio veliki pa su se ipak odlučili na reformisanje ćirilice.

U pismu Kopitara koje je upućeno direktno Klementu Meterniku tadašnjem kancelaru Austrije otkriva se smisao reformi našeg jezika:

„Srpska Pravoslavna Crkva, čuvanjem starog jezika Svetog Save, želi sačuvati jezičku razliku između pravoslavnih i rimokatoličkih Slovena, te bi stoga, više nego ikad, Beč morao podržati reformu Vuka Karadžića, jer se njome ta razlika poništava, a glavna prepreka ka prevođenju Srba u rimokatoličanstvo biće zauvek uklonjena. Ovim će nam, vremenom, Beograd sam od sebe, pasti u ruke“.

Biblioteka Mehitarskog manastira u Beču

Sad se opet vraćamo na štampanje i plasiranje Biblije u Srbiji za neverovatno nisku cenu uz ogroman tiraž. Knjiga je štampana u Jermenskom manastiru Mehitarista u Beču. Međutim taj manastir drže Jermenski unitaristi (pravoslavci koji priznaju Papu). U njihovim presama uz državnu pomoć Austrije štampa se Biblija kao i skoro sve Vukove knjige. Sve je ustvari jedna prikrivena jezuitsko austrijska operacija.

Vuk je bio katolik

Za mnoge će ono što pišem biti iznenađenje što nije ni čudno jer većina ljudi ne zna da je Vuk Karadžić postao katolik. On je venčan sa nemicom Anom Kraus u katoličkoj crkvi u Beču u vreme kada nije bilo dozvoljeno mešanje vera u braku. Dakle, morao je preći u katolike za tako nešto.

To nije previše čudno jer ga je sa ženom upoznao Jernej Kopitar koji im je bio i kum na venčanju. Svu svoju decu Vuk Karadžić je krstio u katoličkoj crkvi. Potpisivao se latinicom, živeo u samom centru Beča i pored toga što je prodavao srpske stare knjige, primao je tri plate istovremeno: od Beča, iz Srbije i iz carske Rusije.

Vuk i Ana

Kada je umro, njegova žena i ćerka su prodali svo njegovo imanje u Tršiću, ništa nisu ostavili u Srbiji. Imali su preko 70 hektara zemlje.

Vuk i Ana su imali trinaestoro dece od kojih su mnoga umrla u mladosti. U jednom pismu kada mu Ana javlja da se rodila još jedna ćerka, on joj odgovara da nije važno i ako se slaže on dete može odvesti u Srbiju i tu prodati ili pokloniti nekome. Međutim, naši istoričari tumače to kao ”šalu” u pismu. Ja sam pogledao pismo, ne zvuči kao šala.

Blaćenje Miloša Obrenovića

Pored mene se nalaze dve knjige. Jednu možete naći u svim knjižarama u Srbiji, to je ”Tajna istorija Miloševe Srbije” od Vuka Karadžića u izdanju Lagune.

A druga je ”Knez Miloš u pričama”, radi se o 285 priča koje je prikupio M. Đ. Miličević 1891. godine.

Te dve knjige ne mogu biti u većem kontrastu. Jedna veliča dela kneza Miloša, a druga koju je Vuk Karadžić sastavio blati kneza do neviđenih granica. I dan danas srpski autošovinisti citiraju Vuka Karadžića kada govore o knezu Milošu. Međutim čovek se zapita zašto bi Vuk pisao takve gadosti o knezu Srbije?

Odgovor na ovo pitanje dao je Petar Milatović Ostroški koji je u svojoj knjizi predstavio dokumenta austrijske policije koja se odnose na Vuka Karadžića koji radi za njih i koga vide kao potencijalnog novog kneza Srbije.

Dakle Vuk Karadžić jeste bio učesnik Prvog srpskog ustanka i bio je u okruženju kneza Miloša u svojoj mladosti, međutim od kada dođe u Beč stvari se polako menjaju i u drugoj polovini svoga života on postaje alatka u rukama Austrije. Vodio je negativnu kampanju u novinama protiv kneza Miloša za račun austrijske carevine, njegovi tekstovi su objavljivani u austrijskoj štampi i za taj svoj rad bio je adekvatno plaćen. Možda možemo reći da je Vuk otac srpskog autošovinizma koji je danas uzeo maha.

Dao je Hrvatima srpski jezik

Mislim da smo do sada utvrdili da Vuk nije otac srpskog jezika jer su Srbi vekovima i pre njega pisali svojim jezikom. Međutim, Vuk Karadžić jeste otac srpsko-hrvatskog jezika.

Hrvati su originalno imali jedan dijalekt koji se govorio u na granici Slovenije sa Hrvatskom. Njihov jezik je bio zakržljao jer su 10 vekova bili pod Ugarskom, a u manastirima i školama se razvijao latinski. Treba znati da je do 1850. godine u Hrvatskoj nastavni jezik u školama i dalje bio latinski.

Vuk Karadžić je obavio reformu srpskog jezika ali je u nauci poznato da je taj književni srpski jezik postao zvanični jezik Hrvata.

Ključni korak ka stvaranju zajedničkog književnog jezika učinjen je 1850. godine, sklapanjem Bečkog književnog dogovora od strane osmorice književnika (pet Hrvata, dva Srbina i jedan Slovenac). Srpski učesnici u sklapanju ovog dogovora su bili Vuk Stefanović Karadžić i Đura Daničić.

Ljudevit Gaj je objavio ovaj dogovor u Zagrebu i smatra se da je on stvorio hrvatsku naciju i hrvatski jezik. Ljudevit je shvatio da će prihvatanjem štokavskog srpskog dijalekta uspeti da ujedini sve Slovence, Mađare, Nemce, Čehe i katoličke Srbe u novu katoličku naciju Hrvata.

Evo ugovora tj. Bečkog književnog dogovora iz 1850. godine, gde su se, pored dokazanog progonitelja ćirilice Ivana Mažuranića i drugih austro-hrvatskih srbofoba, novokompovanom katoličkom latinicom (a ne reformisanom ćirilicom) potpisali Kopitarov kum Vuk Stefanović Karadžić i Đura Daničić.

O ovoj temi je opširno pisao Laza M Kostić i na kraju teksta ostavljam njegovu knjigu ”Krađa srpskoga jezika” u pdf. za one koje interesuju detalji.

Lik i delo Vuka u doba Tita

Dakle kao što ste videli srpsko-hrvatski jezik je osmišljen u Austro-Ugarskoj od strane hrvata i dva Srbina pod budnim okom jezuita.

Nastankom komunističke Jugoslavije slika Vuka Karadžića je dospela u svaku učionicu u Srbiji. Zapitajte se da li bi komunisti ostavili njegove slike u svaku učionicu i nazvali ga ”ocem modernog srpskog jezika” da je bio dobar za Srbe? Pre rata su u učionicama bile slike Svetog Save, a komunisti su stavili Vuka. Zašto? Zato što je bio činilac rasrbljavanja naroda.

Dakle da rezimiram moj odgovor na pitanje da li je Vuk Karadžić bio dobar za nas, odgovor je – ne. Nije bio dobar, skinite njegove slike iz škola i tu stavite Svetog Savu. I ne zaboravite da skinete i onog Dositeja, a o njemu ćemo drugi put…

Vuk i Dositej su bili kulturni janjičari.

Korisne knjige na ovu temu su:

Petar Milatović Ostroški – Srpsko blako u Beču i Vukova prodaja srpskih relikvija.

KRAĐA SRBSKOG JEZIKA – LAZO M. KOSTIĆ pdf