Сећам се једног разговора са оцем Доментијаном када ми он рече: ”Сине, набави књиге Владике Никлолаја али пази да узмеш старије издање, јер ова новија нису тако добра.”. Зачудих се како то нису добра и онда схватим како се репринти често издају цензурисани или скраћени. Ево једне такве приче баш о тексту Владике Николаја.
Ради се о књизи Владике Николаја из 1904. године ”Моје успомене из Боке”. Ево овде рецимо имате линк до тог дела али нећете наћи један део текста који постоји само у старим књигама. Од једног љубитеља књига добих причу о овом делу који је избачен из књиге Владике Николаја. Добих и скениране странице које вам овде дајем на увид.
Већина људи не зна овај део наше историје када се Свети Петар Цетински борио против Наполеонових војника уз помоћ Руса. Борили су се око Дубровника.
Историјска позадина
Са, мени омиљене, фејсбук странице ”Историја српског поморства”.
Започиње опсада Дубровника у којој, с једне стране, учествује руска флота са 2.300 морнара и војника под командом вицеадмирала Дмитрија Сењавина и 5.000 црногорских, бокељских и херцеговачких устаника под командом Св. Петра Цетињског, док је с друге стране француски гарнизон од 1.000 људи под командом генерала Лористона с локалним дубровачким становништвом (ген. Лористон је наредио да свако ко не жели да учествује у одбрани омах напусти град без права на повратак).
Петар Цетињски – Петар I Петровић Његош
Цензурисано писање Владике Николаја
Из горе поменуте књиге недостаје неколико страница на којима Владика Николај описује дешавања око опсаде Дубровника.
Недостају делови који помињу издају руске дипломатије, војевање Светог Петра Цетињског за српство, затим део у коме Његош изражава своју жељу да му гроб буде на Ловћену и да одатле гледа српску Боку. Откуд цензура – за време Карађорђевићеваца није било згодно писати о рату против Француза, а ни о издаји Руса. Опет за време комуниста није било згодно помињати српску Боку, цркву на Ловћену због хрвата, а ни Русе и све облике српства.
Дајем вам цео текст транскрибован овде и скениране странице на крају.
—– страна 14 —–
Има ли тога Србина, који је у српско приморје долазио, поради лечења, љубопитства или иначе, а да није у најлепшој успомени задржао предусретљивост братства манастира Савине? Црногорцима и Херцеговцима, који се у читавим експедицијама крећу за Америку, последња станица на српском земљишту јесте ова света обитељ, где окрепљени физички и морално, утешени и поучени, примају од светих отаца благослов и заклињу се пред лицем пресвете Богоматере, да ће и у далекој туђини остати верни своме роду, вери и аманетним мислима Србиновим. Стотине њих које неродни кршеви и елементарне непогоде приморају да силазе у Приморје и траже рада, налазе прво склониште у манастиру Савини. Сиромаси и убожјаци, који од милости добрих душа живе најрадије свраћају у храм посвећен Светој Госпођи, јер знају, да је то место извор милости, који никада не пресушује, извор утехе и љубави; знају, да кад су им свуда затворена врата овде ће их света Богомати примити у своје крило и убрисати им сузу жалосницу, кад их свуда предусрећу ледени погледи,
—– страна 15 —–
овде ће се наћи душа, која ће с њима поделити тугу њихову.
Сусретао сам више пута сиромахе како се весели враћају из манастира са добивеним даровима у рукама, а гледао сам их не ретко и за гостољубивом трпезом манастирском. Без тесногрудости, без распитивања, ко је какве вере и народности, у овоме храму љубави и милости, свакоме се помоћ пружа, ко год је требује.
Двојаки се дарови дају, једни су земаљски, други небесни. Једном руком пружа се хлеб, другом благослов. Кад човек доцне поред манастира прође видеће у хладу под гранама смокава и маслина много људских прилика, где у дубоком сну почивају. То су далеки путници, који долазе за сутрашњи пазар у граду (Херцег Новоме) или су то радници, који су у печалби целога лета у Приморју, па штедећи зараду своју, заједно са првима, са путницима и намерницима, долазе на ово бесплатно преноћиште, где их нико ни кренути, ни узнемирити неће.
То је мала оаза, где вас задахњава свежина и мирис, малена република, која је под непосредним покровитељством и влашћу божјом; република, у којој Света
—– страна 16 —–
Девојка објављује слободу, љубав и једнакост у име Сина Свога. Кад год сам ступао на земљиште манастирско, осећао сам се слободан, ван домашаја људске моћи, ван земаљских одношаја, ван владе нискости и ограничености, а ближе, регионима где љубав царује; — ближе Богу.
У овоме убавом кутићу земље запајали су се духом и истином многи српски великани, јерарци, испосници и богоугодници, код којих је над свима врлинама блистало родољубље. Натписи над гробовима око манастира, слике, записи и предање, које живи још и преноси се с колена на колено међу калуђерима, сведоче о томе.
Свети Петар Цетињски боравио је овде. Још у свежој успомени народа живи предање (које не могу да не поменем) о томе, како је он 1815 год. ратујући против Француза служио у овоме храму, свете службе Велике Недеље, којима су присуствовали, сами читали и певали, руски солдати, који су били дошли у помоћ Црногорцима и Бокељима. Французи су били побеђени, Бока ослобођена а народ српски захвалан Богу. Кад је свети владика на Ускрс запојао у хору са браћом Русима „Христос васкрсе“, плотуни то-
—– страна 17 —–
пова на руским убојним бродовима, што су стајали на мору под манастиром громовито су одговарали, што је потврдио и тутањ, који се разлегао по брдима бокељским и херцеговачко-црногорским, да је дошао Васкрс народу српскоме у Боци. Музика је свирала српске и руске комаде а богоугодни владика-ратник кропио је освећеном водом и босиљком сложну и загрљену браћу Русе и Србе. Срца су била омекла од радости, песма слободе хорила се из јуначких груди и проламала кршевите горе; све је живо хитало да целива свету десницу Владици-ослободиоцу, преко кога Бог шиљаше слободу народу своме.
То је најсрећнији дан, кога је храм свете Госпође дочекао у историји својој. Но мени је тешко што сам и напоменуо овај срећни догађај, јер морам, кад сам описао цео дан, рећи и у вече шта је било. Ну то ће већ и сами читаоци знати. У вече је сунце зашло и настао је опет мрак. Мрак црњи од онога у претходној ноћи, ропство несравњено теже од онога, над чијим је гробом певан васкрс слободе. Српска браћа Руси — прости ратници и војници помогли су браћи својој да се ослободе, а српска небраћа
—– страна 18 —–
Руси — дипломати политичари видећи Србе извучене из чељусти вука, стрпаше их у друге!
И данас, драги читаоче, ако редовно пратиш журналистику руску, можда ћеш наићи на скромну напомену браће Руса, како су они ослободили српску Боку и Далмацију 1815-те године! Немој ни покушавати, да то демантујеш ради симпатије према теби већине твојих пријатеља и познаника, који су толико добродушни, ја и не помишљам да кажем кратковиди, да и у злу што нам од Русије долази виде на неки начин добро.
Осим светога Петра манастир Савина познаје још једнога узвишенога и изванреднога госта. То је био један дечко, који је пре — близу једнога столећа — сваки дан журио са књигом у руци од Топле к манастиру. Одрастао и леп, у црногорском руву, са интелигентним изразом лица и великим црним очима, у којима се огледала велика душа, поносито је ходио он кроз дубраве, обрасле бором и кипарисом, пуним грудима удишући свежину најлепшег поднебља и често погледајући на Ловћен, са кога опет данас велики дух његов крепи и соколи јуначко му племе на страни, одакле
—– страна 19 —–
му сунчеви зраци јутром гроб обасјавају, а теши надом на лепше дане његове познанике из ранога детињства, крвну браћу његову на супротној страни — у Боци, где море шуми, сањајући вечност. То је владика Раде, наш узорити поета. Учећи књигу на Топли он је посведневно доходио овом светом обиталишту. Ја сам убеђен, као у биће Бога, да је ово место, величанствено и ненадмашно у лепотама природним, подстакло много његов поетски жар, а молитве у овом јединственом Божијем храму утврдиле су у њему најдубљу веру у Творца света. Само у оваквој природи, искључиво на овом месту и могао је се васпитати и одрасти велики аутор „Луче Микрокозма“.
Он је умро са неоствареном жељом, да ослободи Српство у Боци. Његова је жеља била, да га сахране на врху Ловћена; можда је то желео верујући, да ће и мртав моћи посматрати дичну Савину усред бујних, зелених перивоја, гледајући у њој ризницу своје сопствене идеје и опомињући је на свој не остварени идеал!
Желећи да вазда за себе имам пажњу читалаца, ја радије допуштам, да се неки од мртвих великана на ме љути што га
—– страна 20 —–
немарно запостављам и не помињем. С тога морам ускоро прекинути набрајање савинских узора. Спокојно прелазим преко чувеног у целом Приморју испосника Раповца, који је се прославио тиме, што је својим подвизима угодио Богу, те су његове молитве пред Богом више вредиле од молитава других свештеника, (премда је моје спокојство за осуду кад тако немарно говорим о такој величини).
Са мање спокојства морам прећи и преко преосвећенога митрополита цетињскога Митрофана Бана из разлога, што је то човек необичних заслуга за српство и Цркву хришћанску у Црној Гори, подједнако духовник и војвода; он и данас чини част манастиру због свог негдашњег живовања и служења у њему.
Но да бих преко свих морао ћутке прећи, не могу то учинити преко имена човека, чије су заслуге за Српство, за православље и специјално за благостање манастира о коме је реч — неизмерне и ненадмашне. Човек, чије ће име у аналима манастира Савине бити златним словима записано јесте садашњи српски владика Герасим. Старина од 84 године, прав и крепак, иње му је пало по глави и бради, лика светитељског, благ, предусретљив
—– страна 21 —–
према свакоме, толерантан према противницима, у вери јак и непоколебљив, као апостол, у родољубљу велики, сав Србин и душом и телом — ето, то је он, владика Герасим. У реду српских добротвора свију времена он ће заузети врло угледно место а међу свима живим Архијерејима у Српству он заузима у овом погледу несумњиво прво место. У једноме часопису раније изнете су опширно његове заслуге за цркву и народ српски и ја не мислим понављати оно, што је о овом великану изнео човек много компетентнији од мене.
Гледао сам га кад по читаве сате чита и пише; та он је још ненадмашан у енергији; гледао сам га зором како шета по мирисним дубравама манастирским, за чије уређење једино се њему благодарити има; гледао сам га у храму Божијем како је ревносан у молитви, гледао сам га кад децу искупи па поучава, кад сиромахе помаже, кад тужне теши, клонуле духом подиже, кад за Српство ревнује, кад јуначке песме пева и јеку гусала се радује; видео сам га у улози пастира, научног диспутанта, штедљивог домаћина, саветодавца, друга и пријатеља и т. д. Свуда је, и у ситницама,
—– страна 22 —–
велики муж, узвишен свештеник и жарки родољуб.
Више сам пута код њега у стан долазио и са њим седео и разговарао. Сваки мој састанак и разговор са њим остао ми је у трајној и неизгладљивој успомени. Нарочито Његову очинску предусретљивост за све време мога бављења на мору не могу заборавити.
Једном када он сеђаше на месту званом „код Крста“ ненадно искрснем пред њега из дубраве и не надајући се да је он ту; збуним се због те своје наглости и неспремности за такав сусрет. Са њим сеђаше његов протођакон и настојатељ манастира. Владика ме очински предусрете и с највећим расположењем отпоче са мном разговарати. Говорио је о Цркви и вери. Била је већ ноћ настала када он с великом ревношћу и апостолским жаром коментарисаше нека узвишена места из Јеванђеља, где Христос говори о општој грешности рода људска, о кајању и опраштању увреда. Никад смртни човек није у очима мојим изгледао већи, него ли Преосвећени овога вечера. Гутао сам сваку реч његову и погледао сам час у његово светитељско лице, које овда изгледаше посејано неком божанствено-
—– страна 23 —–
шћу, час у пучину морску испод нас, која се блисташе према месецу и тако нечујна и тиха стајаше, као да и сама слушаше речи Вечите Истине из уста овога седога проповедника. „Вера је мати љубави, а љубав је савршенство душе човекове“ заврши владика свој опширни говор, диже се са камене клупе и пође к манастиру, а ми полако за њим размишљајући о речима његовим.
Петар II Петровић Његош – владика Раде
Месец је високо над Ловћеном сијао, кад сам се ја као опијен речима овога узоритога архипастира враћао кући. Неколико сам се пута обазрео и погледао „Крст“ где смо седели. Никад се нисам осећао побожнији, но тога вечера. Отворио сам прозор, наслонио се на њ и дубоко у ноћ остао тако посматрајући море, у коме лежаше дивовска сенка манастира Савине и осећајући тада више но игда пријатност од размишљања о идеји бескрајности и вечитости и о величанству и свемогућству Творца.
Требао сам сутра дан да отпутујем, јер ово беше по моме рачуну последњи дан мога бављења у Приморју. Ствари беху спаковане а рачуни исплаћени. Тешко ми беше мислити о скором напуштању најдивније земље, коју је Бог ство-
—– страна 24 —–
рио. Но обрадова ме срећно сећање, да ме је преосвећени заустављао тога вечера и одвраћао, да не идем док не прође слава манастирска Велика Госпођа, до које имађаше још петнаест дана. Наговестио ми је и он, а и отац Милутин ми је већ много причао о ретком усрђу са којом се крсно име у манастиру дочекује и пропраћа, и наговарао ме, да се на сваки начин задржим до тога дана.
Решење моје да останем — било је лако изазвати. Ја сам и иначе тражио разлога да што дуже останем у овоме красноме месту. Одлука да останем даље веома ме је обрадовала и ја пун радости идем да се одморим, јер ноћ беше већ на измаку. Кад сам легао, поврвеше ми мисли и сећања на оно, што сам најлепше могао видети у Боци међу Србима, — сећања на: Црквене Свечаности.
Прва прилика да видим празновање ове врсте, дала ми се на Петров-дан у Рисну, у дивноме српскоме мјесту близу до Котора. Немогући је заборавити онај срдачни дочек пароброда, који је био довезао нас госте из Новога и по том оне из Котора. И ако се људи из ових места међу собом скоро недељно а и чешће састају и виђају, чему доприноси колико
—– страна 25 —–
близина тих места, толико и разноврсни послови и сродничке везе, ипак се овом приликом сусрећу са толиким ентузиазмом, толиком топлином, пропраћеном грљењем и љубљењем, да би човек помислио да се годинама нису видели.
Но није то блискост по раздаљини места него више по једнакој и истоветној судбини, која их тако спаја и срађа. Још нешто. Посећивање црквених слава код тамошњега Српства, не чини се ради својих личних угодности и задовољења, него то више и много више спада у моралну обвезу — у дужност свакога, у кога је пуна свест о Српству и идеалима српским.
Само онај коме је знано грозничаво такмичење међу народностима у Аустриској царевини а специјално у Далмацији, где је то такмичење достигло врхунац и где га на једној страни подржава државна власт а на другој сузбија; — само томе, велим, биће позната она неуморна ревност овога узоритог српског племена за своју веру и цркву а следствено и многобројност посете и импозантност црквених свечаности у овим крајевима.
Свака народност у Далмацији нечим се поноси пред другом. Талијан се поноси својом умешношћу и вредноћом.
Ево скенираних страна књиге из 1907. године.
Из текста се лепо може видети како су српске владике у Црној Гори ратовале за српство и Христа. Данас се епископи претворише у бабе наклапаче. Што каже Бора Ђорђевић у песми: ”Ћуту, пушу, пролазнике гледу…”.
Ето толико за данас. Шта рећи? Нема владикине цркве на Ловћену, Боку поделише са Хрватском, Дубровник давно предат, а књиге промењене. Чувајте старе књиге.
Најновији коментари