100 долара, златни прстен и карта за Истамбул

Ћале ми исприча анегдоту из детињства. Говоримо о Београду, 1950 и неке године. Они су одрастали као друштво из Мајданске улице на Чукарици. Мала група балаваца разних узраста од 10-15 година који су се често играли на Ади Циганлији која је у то време већим делом била мочвара. Били су сиромашни али су држали једни другима леђа и зато се често тукли се са другим групама из комшијских крајева. Игре су често биле сурове јер би неко сломио неку кост, остао без бубрега или чак настрадао.

Волели су спорт и сваку врсту такмичења и доказивања. Једном су играли фудбал и наиђе неки тип који их окупи и рече им како одлично играју. Упита их да ли су чули да се отворио БАСК кошаркашки клуб и да би могли да дођу на тренинге јер сви који прођу добијају 100 долара, златни прстен и карту за такмичење у Истамбулу.

Клинци се одушевише и већ сутра се сви појавише на тренингу. Тренирали су ко блесави, мучили се и знојили… После пар месеци почеше да отпадају један по један и полако схватише да је то оно што кажу “жвака за лудака”. Тренер их је навукао са пар слатких обећања.

Једном приликом сам видео ћалета и кума када су се видели после 20 година, а овај га упита “…хоћемо један круг за 100 долара, прстен и Истамбул?”. Тада нисам капирао о чему причају.

Фасцинантно ми је како је лик искористио лаж за позитивну ствар и убацио клинце у салу. Данас се то не би сматрало коректним или демократским.

Ово ме подсети на кинеску изреку која каже да су три главне покретачке силе у животу прстен, мач и огледало. Односно, људи се покрећу због материјалне награде (прстен), претње силом (мач) или због унутрашње жеље да напредују у животу (огледало).

Слично је и са малом децом. Малом детету не можеш објаснити да не гура прст у штекер. Али ако га уплашиш или слажеш онда иде лакше. Често помислим како ми родитељи управљамо децом лагањем, подмићивањем, заплашивањем и физичком силом. :)

“Ако будеш добар купићу ти сладолед”,

“ако не будеш добар нећеш добити игрице”,

“ако гурнеш прст ту умрећеш и никад више нећеш видети маму и тату”,

“добићеш по дупету ако наставиш”… и тако.

Примера је пуно. Огледало долази касније у животу, када се самосвест развије. Обично у форми позитивних речи “ако будеш вежбао бићеш шампион”, “ти си мој мали фудбалер”. Битно је да деца верују у нешто јер тако остају мотивисани и добијају неки правац у животу.

Треба имати вере у себе. Треба ти нека нада, обећање или визија како би добио храброст и покренуо се. Вера је као што су људи каменог доба некада навлачили на себе животињске коже и кљове верујући да је због тога снага медведа или вука у њима. Између лажи и вере танка је граница.

Мач, прстен и огледало су присутни и касније у животу одраслих. Помислите само на законе, плате, предизборна обећања о вишем стандарду или мањим порезима, или вести о терористичким претњама.

Гледајте више у огледало.