Крст или распеће као муке, страдење, правила и смрт
Свако свој крст носи – стара изрека која говори о поштовању других и о самопоштовању. Сви ми имамо своју муку или неке своје бриге. То што се то на некоме не види одмах не значи да их нема и да је њему све лепо у животу. Неки од нас такве ствари показују, а неки их држе за себе. Са муком се мора живети и треба је превазићи пре свега вером у своје напоре.
Наравно прво се мисли на крст који је био на Христовим леђима. Носио га је када су га водили на место распећа. Било да је ово стваран историјски догађај или прича инспирисана хиљадама судбина људи које су римљани разапели на крстове, то није ни битно. Хришћанство је религија симболике и позитивних прича. Прича о крсту носи у себи поруку муке и тешког бремена са којим се мора носити.
Крст је у време Рима био знак распознавања за хришћане како би знали од кога могу очекивати помоћ у време када су хришћане бацали лавовима. У нашем поднебљу крст је пар векова био и симбол пркоса турској власти.
Данас има разних крстића. Дрвених и златних, малих скромних и великих крими крстача. Неки су изузетни примерци јувелирске уметности, а неки јако прости. Неки су питање моде или статуса, а понеки имају и духовно значење.
Није важно да ли носите крст или носите тигров зуб, важно је да то вама значи нешто. Припадност нечему или држање до нечега. У мом случају крстић је подсећање на лична морална начела и тежња да се њих човек држи. Лакше би било када тих моралних начела не би било, али то је само пут ка варварству, освети и спирали несреће.
На крају крајева, крст је и симбол смрти и страдања за начела, на исти начин као што је икона Богородице симбол рађања. Рађање и растење су спонтане хаотичне ствари, крст је симбол форме и правила. Богородица је окренута више женској улози у кући, а крст више презентује мушки принцип и спољња дешавања ван куће. Допуњују се као јинг и јанг.
То је подсећање да ће свима једном доћи крај и зато живите своје време полако. Мање јурите за парама, више размишљајте шта је то што вас чини срећнима.
Wow, siroka tema. Zao mi je sto ne mogu da se raspisem koliko bih volela, jer bi bilo nepristojno.
Nosim krstic, mali, srebrni. Ali ga nosim uz, takodje mali, gorski kristal. Zasto? Zato sto nisam “pravi vernik”. Danas postoje razne teorije o “pravim vernicima”. Verujem u prirodu, energiju i ljubav. U Boga? Pa.. ne bas. Iako sam krstena, hriscanka, znam crkvena pravila, molitve i pesme, ne mogu da kazem da sam vernik. Ali jesam pravoslavac i postujem tradiciju.
Neka ljubav bude Bog, kao sto crkvene pesme i predstavljaju Boga. Dakle, verujem: u prirodu, energiju i u Boga (ljubav). Zato nosim krstic koji sam davno jos dobila od bake koja je vernik do srzi, a gorski kristal sam, takodje, dobila na poklon kao dar iz ljubavi, ali ga smatram simbolom prirode, jer iz prirode i potice.
Slazem se da je krst simbol pravila i forme, smrti i stradanja, moralnih nacela, zato ga i postujem. Mada neki sveci nisu uvek bili moralni, naravno, okrenuli su se krstu i Bogu, i to ih je spasilo. Te price su verovatno istinite, ali to je vec druga tema.
Pored svega, smatram da je covek ipak plod prirode i nauke. Energija i materija od koje smo sazdani, ipak potice iz svemira. Znam da zvuci sumanuto i predaleko, ali to je bas tako. Duh i inteligencija mogu se nazvati “darom od Boga” jer niko ne zna odakle nam to, zato i dalje postujem krst i Boga kao simbole ljudkosti. Mislim da covek bez duse i pameti/inteligencije, ne moze biti sasvim dobar covek. Zato uglavnom od takvih primecujem nepostovanje Boga/ljubavi, ni drugih ljudi, cak i nauke.
Milena, hvala na komentaru. :)