Постоји филоСофија и филоЗофија, нисте знали?

Нисам ни ја, али сам сазнао када сам посетио Хиландар када ми је на то скренуо пажњу један монах. Професор Жарко Видовић објашњава како је философија источна и да долази од љубави ка мудрости (софиа). Међутим поред софије такође постоји и зофос.

https://en.wiktionary.org/wiki/%CE%B6%CF%8C%CF%86%CE%BF%CF%82

Отуда нама познатија реч филозофија. Према томе филозоф је онај који ”воли запад” или ”диви се тами” тј. заласку сунца.

Наше цркве су окренуте ка истоку, а служба у цркви се никада не сме вршити ноћу када сунце зађе, већ само у зору или када је дан, тј. када сунце креће да се подиже. Источна црква и источно царство су имали своју симболику – Богородицу. Она у крилу држи мало дете које ће расти и уздизати се као и сунце на истоку. Знате, православље је вера уздизања.

На западу је мало другачије, на западу сунце залази. Западна црква свуда држи Христа на распећу и подсећају на крај, на смрт… на исти начин као што сунце које залази најављује ноћ. У западној култури има превише ноћи вештица, хорор филмова, ломача и сатанских стихова да би све то било случајно.

Можда је ово сувише симболике, хајде да променимо у нешто практично. У Београду сви знамо где је Филозофски факултет? Такође сви знамо где је Музеј савремене уметности. Наравно да знамо, јер смо сви ишли са школом тамо да нам објасне како жврљање може бити уметност, апстрактна али ипак уметност. Тамо је скоро излагала и Марина Абрамовић, додуше мало сатанистички за мој укус али добро о укусима се не расправља.

Елем, ако имамо музеј савремених уметности, где нам је музеј класичних уметности? Шта кажете, нема? Интересантно да га нема. Комунисти се потрудише да промовишу савремену уметност и данас je у моди код глобалиста. Ако мислите да је класична уметност у Народном музеју онда се варате. Наша класична уметност је она уметност која је настала када смо ми као нација настали. Дакле од самог почетка, од Светог Саве.

Да, то је уметност која се налази у нашим црквама и манастирима. Наш језик обликован је преводом јеванђеља и римских закона (номоканон), наше прве песме биле су молитве, прве слике биле су иконе и фреске, наша прва узвишена архитектура је била црквена, наше прве хорске песме биле су православне. Да тако је и та истина дуго скривана.

Неко је помислио да се можда класична уметност налази у Народном музеју и у праву је али тамо је само делић углавном од 18. века и касније, када већ долази до мешања са модерним западним правцима у уметности. Пре тога имамо читаве векове византијске или боље да кажемо римске хришћанске уметности која је обликовала душу нашег народа.

Али вратимо се филозофском факултету, тамо се углавном проучава западна мисао и идеја. Пре свега западна филозофија и старогрчка филозофија на коју се ослања западна филозофија. То је она идеја ”мислим дакле постојим”, ”циљ не бира средства” и ”воља за моћ” која доказује да сам јачи од Бога.

Међутим постоји и источна философија која се не проучава јер су њу назвали теологијом. Није то никаква теологија него један филозофски правац започет у православном Римском царству који своје корене вуче од Платона, па преко цара Јустинијана, неоплатониста кроз православну цркву досеже до нас данашњих дана преко дела Светог Саве, Аве Јустина, владике Николаја и Жарка Видовића. Међутим, западна филоЗофија нас је убедила да је наша филоСофија некаква религија.

Велика превара је настала када је у школским уџбеницима црква проглашена само за ”религијску установу”.  Није црква само за молитве већ је то вековно складиште наше историје, уметности, књига и зборно место. Неуралгична тачка која светли у мраку када се окупимо да славимо истину, лепоту и мудрост.

Велика је разлика између софије и зофије, истока и запада. Они слепо верују у науку и мишљење, а ми верујемо у осећања и душу. Они пливају уз реку, а ми се пуштамо низ речни ток. Ми се прилагођавамо на својој земљи, а они булдожерима ору туђе земље. Они верују у снагу човека и хумано желе да вакцинишу цео свет, а ми знамо да је Бог јачи и уздамо се да ће грип једноставно нестати.

Ето толико. Света је софиа.

П. С

Цркву Свете Софије је подигао у Цариграду, римски цар Јустинијан 537. године и она је следећих 1000 година била највећа црква на свету. Јустинијан је био словен, наше горе лист, а његови градови Јустинијана прима (Лебане) и секунда (Косово Липљан) се налазе у Србији. Мало је познато да је поред цркве Свете Софије у Цариграду подигао и цркву Свете Софије у Средецу у Бугарској. Средец је био тадашње средиште словенско-трачког света, а касније је као главни град Бугарске добио назив Софија по Јустинијановој цркви. Мислим да ова чињеница доста говори о његовом словенском пореклу.

Он је такође написао законик римског царства којим су манастири постали чувари римског грађанског права, а његов закон чини битан део Номоканона Светог Саве закона који ће вековима бити примењиван у Србији све до доба Југославије.

Света софија је заробљена у Истамбулу али зато не треба да губимо сећање на учење и мудрост које чини кичму православља.

П.С. Када сам објавио овај текст многи су ме прозивали говорећи да су то измишљотине, међутим пронађох и овај видео где професор филозофског факултета Милош Ђурић управо о томе говори. Анегдоту препричава редитељ и професор Мирослав Јокић. Цео филм можете погледати овде.