Теорија порекла назива Срби – прича о једном сечиву и Видовдану

Дуго ми се у глави мота једна идеја и могућа теорија о пореклу назива Срби. Ево једног интересантног низа података јер представља спону која везује Дачане, Трачане, Илире, Трибале, Србе… и једну карактеристичну врсту сечива са календаром (Видовданом), жетвом, обичајима и именом Србин.

Археолошки докази и историјске чињенице су одавно ту само али су често намерно погрешно повезане или су скрајнуте. Потребно је да погледамо постојећа сазнања и дамо им другачије, логичније објашњење из угла наше историје.

Најважнији српски празник је Видовдан. За време комуниста је забрањиван за прославу и мислим да нема потребе да напомињем шта се све десило на тај датум у нашој историји. Треба знати да Видовдан пада 15. јуна у тренутку половине године када је дан најдужи у току године. Пошто је светлост тада најдужа у години, све ”излази на видело” и слави се Видовдан. Видовдан је по новом календару 28. јуна због разлике у календарима.

Међутим, који је народни назив за месец Јун? Српањ или жетвар. Најдужи дан у току године се слави и то је свима у старо време био знак да се оштре српови и да се креће са жетвом.

На нашем грбу често се каже да се налазе ”четири српа”. Дакле, Вид нам даје жетву, обичан народ је онај који обрађује своју земљу и користи српове да убере плодове свога рада. Ту имамо везу између земље, сунца, алатке и народа Срба. Одмах ми пада на памет стих из молитве ”…хлеб наш насушни дај нам…”.

Како срп постане мач

Ево још једног куриозитета. Како су Римљани представљали ратнике са нашег поднебља – Илире, Дачане и Трачане? Познато је да је било десетак популарних типова гладијатора.  Тип ”трачког гладијатора” је био увек присутан и  приказан је са кривим мачем. Тракија је у време Рима обухватала велику територију Балкана, укључујући наше територије.

Ово су римски рељефи из 1-4 века који приказују ”трачког” гладијатора.

Зашто су трачки ратници имали закривљене мачеве? Познато је да су сељаци у средњем веку своје косе и српове претварали у мачеве. Они би косу скидали са држаље и исправљали на наковању метални део који је ишао на држаљу тако да би могли направити дршку за мач. Ево једног видеа који приказује тај процес претварања српа у мач. 

Тако је коса постајала дуги мач Фалкс (Falx) који се држи са две руке, а од српа би правили краћи мач познат као трачка Сика (Sica) који се користио са једном руком. Некада би срп стављали на држаљу од косе и правили нешто што подсећа на хелебарду (копље са кривим сечивом).

Краћи закривљени трачки мач су Римљани на латинском звали Sica, отуда данас у енглеском језику реч sickle што значи срп.

Графички приказ трачког оружја. Јасно се могу видети српаста сечива за мање мачеве и сечиво косе на дужим мачевима.

Метал је у време Рима био скуп, а једна од најважнијих алатки у народу је био срп или коса због жетве. Са друге стране иако су имали ножеве, сечиво српа (косе) је било најдуже у кући па је коришћење тог сечива у рату било логично.

Оно што је интересантно код ових мачева је да је оштра страна тј. сечиво са унутрашње стране кривине, тј. супротно од данас познатих сабљи. Ово је логично јер се сечиво налази са исте стране као и код нама познатог српа и косе.

Мала дигресија. Назив Косово поље кажу да долази од птице Кос али можда вреди погледати идеју да се на пољима користила коса за ливаде.

Трачко оружје, можемо видети један Фалкс дуги мач који настаје од косе.

Римљани су се први пут срели са Фалксом у време цара Трајана.

Археолошки остатак гладијаторског оружија.

На ”Трајановом стубу” приказани су ратници са фалксом у рукама. То је оно наше ”у цара Тројана козије уши…”.

Ово застрашујуће оружје је коришћено као мач за сечење али и као секира и као кука за качење. Наишао сам на податак да су Римљани морали да модификују кациге и штитове јер би Фалкс успевао врхом да их пробије. Такође, римски војници су добили штитнике за подлактице и потколенице јер би трачани и дачани користили Фалкс као куку и ”косили” им руке и ноге.

Да не буде да је ово нека моја измишљотина, у 17. веку у Вараждинском генералату израз Влах био синоним за Србе пише хрватски лексикограф и проповедник из Вараждина Иван Белостенeц, у свом илирско-латинском речнику “Gazophylacium”. Појам Влах се тумачи као “Valachus, Rascianus, Trax, Tracus, Thr(a)cis”. Дакле римска одредница Trax се односила на Трачане (т-рашане) и у време Рима и 1500 година касније.

Интересантно у музејима широм Србије можете наћи старе српове са слике, који често имају малу секирицу са стране. Данас се срп прави много закривљеније и не прави са тим делом секирице али у средњем веку је то био чести облик у целом средоземљу. Када би се ово сечиво ставило на дуг штап добили би сте једну врсту хелебарде – комбинацију сечива, куке и оштрице са дужином копља.

Имамо и израз ”кад се дигне кука и мотика” који означава устанак обичног народа. Шта му дође ”кука” у тој изреци? Погледајте старе српове.

Реконструкција Дачана и Трачана. Погледајте како се српови стављају на дуге држаље (куке) и како се од косе прави мач који се држи са две руке.

Хајде да видимо илирски мач, како је он изгледао? Ево једног.

Илирски мач, сечиво са унутрашње стране.

Римски хроничари и археолошки остаци показују да су Трачани, Дачани, Трибали и Илири имали практично иста оружја где је сечиво са унутрашње стране кривине. То је основна карактеристика. Ово се односи на рани средњи век јер касније српска држава Немањића одступа од овог народног оружија и набавља најбоље оружје тога времена а то су франачки, нормански и италијански тешки мачеви.

У реду али неко ће се запитати да ли се ова особина ”сечива са унутрашње стране” одржала и касније у Србији. Наравно да јесте, па погледајте сваки јатаган са Балкана.

Ево једног Јатагана који се продаје у домаћим огласима. Приметна је крива која подсећа на косу и карактеристична дршка од кости.

Да ли има везе између Трачана и Срба? Наравно да има. Прво налазе се на истом географском простору. Друго наводи се да су Трибали трачанско племе, а мислим да је свима познато да су у антици Срби често називани Трибалима.  Познато је да су Грци уместо слова С које теже изговарају стављали Т, отуда Срибал – Трибал.

Многи антички историчари говоре о томе да су различити називи коришћени за народ који је говорио истим језиком. Познато је рецимо да грчки историчар из доба Византије Лаоник Халкохондил каже за кнеза Лазара да је вођа Трибала. Ево шта још каже Халкохондил:

”… Tryballos, Mysios, Illyrios, Polonos, Sarmates eadem inter
sese linguam uti… Ultra citraque Istrum colunt, longa lateque
regnantes… hoc hominum genus… itaque mea quidem sententia…
variis fortunae procellis iactatum, ionii regionem insedisse … ibi
sedes fixisse…”

“Трибали, Мизи, Илири, Пољаци, Сармати (сви се) између
себе служе истим језиком… Бораве с ове и с оне стране Дунава,
нашироко и надугачко владајући… овај људски род… такав је
мој закључак… борећи се с различитим бурама судбине, запосео
је област око Јонског Мора… и тамо учврстио седишта…”

Правописно Срп или Срб?

Шта је поента приче о српу? Видели смо како срп кад треба постаје мач. Сличну ствар имамо у језику када срп узима Срб.

У српском језику постоји то претварање П у Б, тако од тоП имамо тоБџија. То је исто као и када од срП имамо срБ. Има неке логике – када алатка или оружје, прелази као реч да означава човека.

Смешне су ми дискусије да ли је исправно ”српски” или ”србски”. Знамо сви шта пише у правопису али ја вам тврдим да може и једно и друго јер су у прошлости коришћена оба облика. Морам одмах да се оградим од Вукове граматике и данашњих постулата. Можемо до бесвести расправљати о користима Вукових реформи и ја морам да кажем да нисам одушевљен.

У једном тренутку повучена линија где је речено ”ово је стандард српског језика” и онда су сва наречја, дијалекти осуђени на пропаст. Тако су рецимо после II светског рата одједном исмевани сви они који говоре другачије као рецимо Врањанци, Лесковчани… Међутим у тим малим говорним разликама крије се наша историја.

Стандардизација језика је исто што и багером ићи преко гробља, а то је грубо брисање свих историјских података и трагова. Сматрам да се намерно подмећу одређене тезе како никако не би могли да се пронађемо и уклопимо своју историју и идентитет.

Зауставићу се овде, како текст не би био предугачак. Нека ово буде један делић слагалице, а наставићемо други пут…

П.С.

Интересантна прича из народа о Светом Прокопију

Причам са другаром који је родом са планине Радан. Прича ми о Светом Прокопију који је велики светац у том крају у рангу са Светим Илијом. Каже на тај дан сви причају да се ништа не сме радити.

Град Прокупље носи име по овом светитељу. Елем, каже он да јужно постоје три брда где су албанска села и да они тамо кажу: ”Онај светац, када је Србин своју децу прокопљио…”. Наиме Прокопије се сматра заштитником младенаца и деце, а локална легенда каже да је Србин на тај дан радио и да му се десила велика несрећа. Његова жена је ставила децу да спавају у траву, а он незнајући то узме косу да покоси траву и посече децу случајно…

Оно што је интересантно је израз који користе ”децу прокопљио”, пробио их је копљем. Користио је косу али не кажу ”покосио” већ ”прокопљио”.

Елем, ту ми паде на памет како се то потпуно слаже са причом о томе како су Срби користили косу и од ње правили копље. Коса је за траву, али када обрнеш сечиво добијаш копље. Језички за ово имамо потврду у причи о Светом Прокопију јер је он прокопљио децу. Град Прокупље – прокопље – прокопљити.

Хтедох да вам ставим слику светог Прокопија и погледам на Гуглу, а у загради стоји Прокопије Јерусалимски… хмм. Е сада да нисам учио латински ја не бих знао да је Skythopolis уствари Скитски град. Проверих да ли сам добро укуцао то Scyth.

А Гугл ми понуди објашњење шта је Skyth и да је то уствари коса на старо-енглеском и то ме враћа на текст о пореклу имена Србин. 

Баш занимљиво…