Ко је послао икону Богородице на магарцу? Да ли је то оригинална икона? Где се можда налази оригинална икона или икона која је вернија копија оригинала?
Тројеручица на магарцу
У магли разних супротстављених предања, долазимо до интересантне приче о томе како је икона Тројеручице дошла у манастир Хиландар сама на магарцу.
У манастиру постоји једна мала капела која је подигнута баш на месту где је наводно магарац издахнуо. На унутрашњим зидовима те капеле исписана је историја и долазак иконе на магарцу. Био сам неколико пута тамо и волео да седим у тој капели и ево пар слика које сам направио том приликом.
Предање каже да је икона дошла на магарцу негде у 16. веку. То је врло чудно с обзиром да смо видели да се икона појављује први пут у манастирским списима око 1550. године и да наши историчари кажу да је икона у манастир дошла вероватно 1380-1390. године.
Најстарији запис који наводи тачну годину доласка иконе Богородице у Хиландар, написао је руски монах Панов, који је записао: „Сава, српски архиепископ, у посети Палестини с благословом је добио икону Тројеручице, у Лаври Светог Саве Освећеног, пренео је у Србију, одакле је чудесно 1661. године сама стигла пред Хиландар на Атосу.” (М. Татић-Ђурић, Тројеручица Светог Саве и њен култ у православном свету, Студије о Богородици, 587.)
Дакле испада да је икона два пута дошла у манастир 1380. и 1661. Како је то могуће?
Када сам био у манастиру од једног монаха сам чуо да постоји прича да је ”оригинална икона однета у Русију и тамо остала, а да су нам они вратили ову”. На прву помисао ова прича је изгледала невероватно, а када се мало загребе испод површине има ту много тога нејасног.
Изгледа да је икона Тројеручице више пута била у Русији. Сигурно је била 1862. године у Русији када је стављен нови оков и померена трећа рука.
У руским књигама се помиње да је у ризници руског патријарха Никона од 1658. г. “икона Пречисте Богородице Хиландарске, писана на злату и као ”зеленкаста”. Такође помиње се да је нешто касније, 20 јула 1661 год., кастамонитски архимандрит Теофан, родом Србин, испоручио је Москви икону грчког писма на чемпресној дасци, копију са чудотворном иконом Хиландарског манастира “Богородицу Тројеручицу”.
Дакле, 1661. године је Теофан Србин однео копију у Русију, за то имамо непобитан запис у Москви, и те исте године је икона дошла на магарцу у Хиландар?
Шта се десило 1661. године?
Икону Тројеручице је у Русију из Хиландара пренео архимандрит светогорског манастира Кастамонита Теофан Србин, 20. јула 1661. године, доневши је прво у Москву, а потом у Новојерусалимски Воскресенски манастир, 16. октобра 1662. године. То је записано у руским изворима тога времена.
Наводно тада је послата копија из манастира Хиландар у Москву по наређењу цара Алексеја Михајловича.
Чудно је што икону није донео монах Хиландара? Да ли је уопште донета из Хиландара? Можда је копија рађена у манастиру Кастамонит, у том случају у Русији је већ био оригинал? Или је Теофан Србин био на специјалном задатку и икону понео негде из Србије? То већ не знамо али знамо да се икона 1661. појавила у Москви.
Међутим Руси затворе Теофана Србина у Кирило-Белозерски манастир и две године проведе у затвору, тако да он није могао да врати икону у Хиландар.
Записи кажу да је оптужен да је шпијун јер је без дозволе посетио патријарха Никона и покушао да му укаже на папског шпијуна и зато је затворен. Тек је 1665. успео да побегне тако што се спустио низ зидине манастира. (извор Срђан Новаковић, Грци, Срби и слом Русије, страна 57.)
Можда су хтели да му отму икону? Можда је Теофан заточен да не види промене изведене на икони? Можда је копија, а не оригинал, враћена на магарцу те исте године у манастир? Много питања ми одјекује у глави али хајде да видимо шта се дешавало тих година да би боље разумели контекст.
То време у Русији је било доба ”Никонових реформи” цркве. Руски патријарх Никон је решио да исправи књиге и иконе по целој Русији по угледу на грчке фанариотске књиге и иконе. То је довело до грађанског рата у Русији и многи људи су спаљивани на ломачама због тих реформи.
Русија је пре Никона имала правоверје исто какво је и Србија имала у доба Немањића. Утицај правоверја Светог Саве и Симеона, као и Законоправила био је одличујући за цара Ивана Грозног да од Русије направи царевину. Међутим, Никоновим реформама из Русије се избацује правоверје и заводи ново грчко православље. Писао сам о овоме у тексту када су Грци хтели да спале оца Дамаскина, игумана Хиландара и то баш због спора пред руским патријархом око тога како се од давнина Срби, Руси и Бугари крсте.
У то време католици и Русија желе да направе један фронт против Турске бунећи православно становништво на турској територији. Главна препрека у обједињавању католика, православаца јесте старо словенско правоверје које то забрањује. Руски цар у том тренутку верује у овај пројекат и патријарх руски креће у реформе. Страдаће преко 30.000 људи у Русији.
Слика Сергеја Милорадовића ”Устанак у Соловетском манастиру” говори од дешавањима 1667. и 1668. године када црква узбуњује народ због Никонових реформи.
Једну деценију раније цењени игуман Дамаскин хиландарски је требао да посведочи пред руским црквеним судом да се одавнина крстимо са два прста и да то пише у старим књигама. Због овога Руси шаљу мисију у Хиландар 1650. године, а долазе и Грци из Кареје.
Грци су натерали старог српског игумана Дамаскина да књиге пред њима баци у ватру и претили су му да ће и њега бацити на ломачу. 13 српских и 7 грчких књига је однето из Хиландара на проверу у Русију, а можда је тада однета и икона Тројеручице јер је пописана 1658. у ризници патријарха Никона. Након тога отац Дамаскин је био затворен у тамницу.
Свети патријарх Гаврило I Рајић свештеномученик
У то време 1654. године и српски патријарх Гаврило I Рајић долази у Москву и има индиција да је тамо задржан и да није могао да се врати. Изгледа да је био у некој врсти кућног притвора јер су га Руси 5 година држали у Москви. После неког времена послао своју пратњу назад са поруком да се изабере нови српски патријарх, међутим касније је ту одлуку променио.
Патријарх Гаврило је у Москви понео две књиге за штампу: Житија српских владара и Типик светог Нила Кавасиле против латинске јереси. Рекао бих да је патријарх Гаврило понео књиге како би на сабору доказао да су Никонове реформе јерес али је због тога био у једној врсти кућног притвора и није могао да напусти Русију све док није потписао. Није ни чудо што је у Србију послао поруку да бирају другог патријарха.
Званична историја каже да је Гаврило учествовао на сабору и да постоји његов потпис који сведочи да је прихватио Никонове реформе 1658. године. Тек годину дана након тога су га Руси пустили да се врати у Србију и то када је тражио да жели да иде у Јерусалим 1659. године.
Када се вратио у Србију 1659. која је била под Отоманима, Турци су га одмах ухапсили и оптужили да је крив за руско-турски рат, наредили му да пређе у ислам, што је одбио и био је обешен у Бурси 1659.
Годину дана пред задржавање патријарха у Москви, Рус Арсеније Суханов је 1654. са Свете Горе однео 498 књига које је ”откупио” од манастира.
Након што је наш патријарх Гаврило I Рајић ”признао” је Никонове реформе 1655. године и погубљен 1659. године, пар година касније 1661. стиже икона Тројеручице на магарцу која се сама враћа у Хиландар. Чини ми се да је та икона послата од патријарха Никона или Грка али није било згодно да се то каже па је формулација ”дошла на магарцу” била свима угодна.
1669 на Свету Гору стиже украјинац Самуил Бакачич писар који је више од двадесет година ”преписивао” богослужбене грчке књиге на српски језик. Због тога у Хиландару настаје мала побуна међу монасима који одбијају да учествују у заједничким активностима и тада нестаје општежиће. Свако од монаха живи у својој ћелији, сам се храни и ради по својем ритму (идиоритмија), за разлику од заједничког живота – општежића. Многи монаси окрећу се пустињаштву. Општежиће ће бити враћено у манастиру тек око 1990. године залагањем монаха Атанасија Јефтића.
Упрво у то доба око 1660. Грци долазе полако на власт у манастирима Свете Горе и потискују Србе. Следећих 100 година гореће српске књиге по манастирима у пожарима. 1722. године је био најгори пожар у Хиландару, изгорела је архива, библиотека, конаци… Историја је обрисана. Убрзо потом, 1766. године укида се Пећка патријаршија и у србским манастирима бивају постављени Грци.
1716 год., из Научне библиотеке у Москви, налазимо и један ружан запис у рукопису из Јавне библиотеке у Петербургу, збирка Моховикова “Ново Небо. Сунце пресветло”. У овим сказањима акценат се ставља на појаву треће руке на икони и појашњава иконописање, сребрење треће руке, “немрељиво површан народ”.
У мају 1722. године, те године када је био највећи пожар у Хиландару, Свети синод Руске цркве је издао саопштење, парафразирам:
”Заповедамо у вези измишљотина невештих и злонамерниј иконописаца који цртају иконе противно природи, историји и самој истини, као што су мученик Кристофер са главом пса или икона Богородице са три руке…. да више то не раде и не врше светогрђе светих образаца већ да иконопишу на уредан и прописан начин…”
Ни пожар није био довољан јер су непослушни српски монаси и даље бити тврдоглави па су их временом заменили бугарски монаси.
Русија је направила договор са Немачком да поделе Балкан на пола тако да Србија припадне Немачком утицају, а Бугарска Руском. У том смислу направљен је и српско-бугарски рат да се народи заваде, а и Обреновићи су платили главом. Русија је подржавала стварање нове Бугарске државе како би избила на Цариград.
Због тога је манастир једно време био под бугарском већином и тада је за настанак нове државе написана и нова историја Бугара. Та историја је писана управо у манастиру Хиландар. Написао ју је игуман Пајсије 1762. године. Пар деценија раније Русија је помагала обнову Хиландара и вероватно је тада нова икона дошла на магарцу.
Коначан пренос иконе на магарцу у Хиландар је вероватно био мало касније, између прве и друге посете монаха и путописца Василија Григоровича Барског Светој Гори. Он је први који је 1744. године писао да трећа рука на икони Тројеручице није сликана, већ да је искована од сребра и причвршћена на мафорион Богородице, као што је на данашњој икони.
Слика са капеле у Хилендару. Обратите пажњу где се налази трећа рука на икони, такође може се видети да је у то време само једна рука сребрна.
Да пустимо машту на вољу – изгледа да су Руси и Грци икону оригиналну икону однели у Москву или су је Срби склонили. Међутим све је решено после неког времена тако што се икона чудесно враћа у манастир на магарцу. Поставља се питање зашто је икона склоњена у Москву?
Два прстића и десна страна
У то време главни сукоб са фанариотима је био око крштења и благосиљања са два прста, могуће је да су тада изменили положај прстића малог Исуса. Имамо примере старих икона Одигитирије из доба Немањића и Палеолога на којима Исус држи два прстића.
1. прва лево икона из 5-6. века Базилика Санта Марија Маџоре, пореклом из Јерусалима 2. Одиглитирија из Лефкосије – Никозија Кипар, крај 12. века. пример стила Константинопољске школе, 3. оригинално икона је из 6. века из Ходегон манастира у Цариграду, није сачуван оригинал али ово је препис из 1629. са Атоса
На мноштву икона и фресака из средњег века видите да је Исус мало другачије држао прстиће, а у време Никонових реформи то је била јерес. Чини се да је ово главни разлог што се икона касније појавила на магарцу јер има положај прстију према грчком канону.
Нагласићу да је у средњем веку било и икона које имају другачији положај прстију као код данашњег благосиљања али у 15-16 веку фанариоти су одредили да је само тај грчки начин цртања исправан, а да начин на који су цртали мајстори из Јерусалима и Цариграда а који су преузели Срби није исправан.
Не знамо одакле је дошла икона на магарцу. Ипак, знамо да су књиге одношене, спаљиване, монаси и игумани хапшени, патријах задржан у Москви, а затим убијен, књиге исправљане и на крају манастир спаљен.
И онда је на магарцу једна икона дошла. Исус на тој икони са магарца има прстиће постављене прихватљивије за доба Никонових реформи. Магарац је симболика, сви знамо шта је ”магарећа клупа” место покајника у разреду.
1776 турски султан је укида Пећку патријаршију и за епископе на српским територијама постављају Грке. То вам је неиспричана катаклизма српске цркве у 17-18. веку.
Тројеручица Тројанског манастира
Претрагом старих икона Тројеручице по свету наишао сам на једну која би могла бити оригинална икона пре замене иконе у манастиру Хиландар. Та икона је или копија оригинала или сам оригинал то остаје да се утврди.
Тројански манастир Успења Пресвете Богородице налази се на северу Бугарске, недалеко од истоименог града Тројана, стотињак километара западно од Софије.
Најстарији помен манастирске повести налази се у запису летописца Огњановића (бугарски Огняновича). По том запису манастир су основала два монаха пристигла са Свете Горе око 1600. године. Записано је и име првог игумана – Калистрат.
Тројеручица из 1600. године. По свом изгледу то је копија иконе пре стављања окова у Русији. Трећа рука је са десне стране као на слици у капели Хиландара.
Недуго потом манастир је походио још један Светогорац, при свом путу у Влашку (југ данашње Румуније). Он је са собом носио верни препис иконе Богородице Тројеручице. Пердање каже да је кренуо да настави пут али би се предомислио и остао још један дан. Тако се десило неколико пута. Упркос жељи да настави путовање са иконом она није напуштала манастир. Стога је икона остала у манастиру до наших дана.
Овде морам да убацим свој коментар. Шта ако је тај светогорац био монах Теофан из манастира Кастамонит и имао задатак да понесе икону Тројеручице у Москву на исправку? На путу ка Москви преко Влашке он застане код двојице српских монаха у Бугарској. Они се саветују и одлучују да сачувају икону. На брзину направе копију или замене икону неком другом и Теофан је однесе у Москву. Тако сачувају праву Тројеручицу али обмана убрзо буде проваљена и због тога Теофан буде ухапшен.
Наравно ово је само моје маштање, за ово немамо доказе али се време предања о Тројанском манастиру поклапа са временом дешавања у Москви, заточењем Теофана и патријарха Гаврила.
Народ када је чуо за икону почео је да посећује монахе и убрзо је саграђен манастир око ње. Ова чудотворна икона се налази у манастирској цркви која је саграђена 1835. године.
Овај ставропигијални мушки манастир по свом угледу заузима треће место у Бугарској православној цркви. Претходни патријарх бугарски и митрополит софијски Максим (1914 – 2012), који је од 1971. до смрти био на патријаршијском трону, постао је искушеник управо у овом манастиру где је и сахрањен.
-
- Тројеручица из 1600. године
-
- Два прста исправно приказана
-
- Фреске манастира
Дакле, манастир је основан управо у време када је могући проблем са иконом настао у манастиру Хиландару због Грка и Руса.
Данас се Богородица црта на разне начине и у разним позама. Постоји више начина како се црта положај прстију и то не привлачи претерану пажњу, међутим у прошлости поготово око 16. века дошло је до сукоба између грчких фанариота и старообредних Срба и Руса управо око положаја прстију на иконама. О томе сам писао у тексту – Зашто су Грци хтели да спале оца Дамаскина игумана Хиландара па можете прочитати ако вас интересује.
На старим иконама Богородице из доба Немањића, у пози која се користи на икони Тројеручице (Ходигитирија) мали Исус држи два прста (слика 2.). У 16. веку долази до сукоба око крсног знака са два прста и положаја благосиљања јер су фанариоти забрањивали коришћење два прста.
Слика 1. Св. Катарина, стара икона из синајског манастира, 2. Богородица Ходигитирија средњевековна икона положај два прста, Слика 3. икона Богородице данас положај благосиљања по грчком канону.
На хиландарској икони Богородице Тројеручице положај прстију је неодређен, тј. може се протумачити као три прста заједно. Можда је тако намерно насликано како икона не би подржавала српску и руску страну у сукобу са црквеним реформама у доба руског патријарха Никона.
Два прста исправно приказана и очигледно оштећење.
На тројанској икони мали Исус на икони показује два прста како и доликује на старијим иконама. Баш око прста постоји оштећење иконе. Можда је неко од фанариота покушао да прикрије тај приказ са два прста.
Треба видети шта житије око иконе приказује. Уколико је житије додато накнадно тако што је оригинална икона стављена у оквир од дасака на којима је нацртано житије онда постоје шансе да је тројанска икона потекла као и Млекопитатељица из манастира Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Међутим, ако је цела икона нацртана само на једној дасци, онда ова икона не може бити оригинал већ се вероватно ради о копији старије иконе Тројеручице јер просто у време светог Дамаскина нису могли бити нацртани српски краљеви. Дакле, финални закључак можемо извући тек када се погледа тачно шта је нацртано и да ли је житије додавано накнадно.
Претпостављам да се у доњем реду сличица налазе слике Симеона, Саве и других владара. Прегледом малих слика по ободу било би јасно коју причу прича икона и било би лакше проценити њену старост.
Лево икона Млекопитатељица, десно Тројеручица тројанска. Зеленкаста позадина као и на Млекопитатељици, стил сликања лица је сличан за обе иконе.
Не могу да тврдим 100% јер немам бољу слику, па молим читаоце ако неко има бољу слику ове иконе да ми пошаље.
Подсетићу да је у ризници руског патријарха Никона од 1658. г. записано: “икона Пречисте Богородице Хиландарске, писана на злату и као ”зеленкаста””. Тројанска икона јесте зеленкаста и има златних елемената. Зелена боја за позадину подсећа на икону Млекопитатељице. Исус и Богородица нацртани су сличним стилом карактеристичним за доба Византије.
Ипак без боље слике не може да се тврди. Ову икону би требао да прегледа неки стручњак јер постоји шанса да се ради о оригиналној Тројеручици са Хиландара или копији оне иконе која је била у манастиру пре ”повратка на магарцу” тј. пре грчких измена.
Закључак
По мишљењу историчара Бојана Миљковића, најстарија данас сачувана реплика у Хиландару потиче с почетка ХVIII столећа. Он каже да стара икона Богородице Тројеручице више не постоји, а замењена је иконом која се данас поштује као Тројеручица. Могуће је да су првобитну икону, због њене дотрајалости и оштећености услед вишевековне литургијске употребе.
Питање шта је оригинална икона је сувишно јер ова данашња у манастиру свакако није она коју је Дамаскин нацртао у 8. веку у то смо сигурни. Ипак, то није ни важно јер је икона бесмртна ако је људи поштују. Када икона од старости падне у лоше стање, направи се копија, одржи припадајућа служба и стара икона се често закопа, а нова икона постаје ”права”.
У средњем веку су се такође правиле копије иконе, које су се поклањале манастирима, црквама или владарима. Постоји могућност да је у доба Немањића у Србији постојала још нека копија Тројеручице.
У смислу овог истраживања можемо говорити о 4 лица или варијанте ове иконе:
- оригинална Дамаскинова – која је постојала у време Немањића и вероватно је изгубљена, због њене дотрајалости и оштећености услед вишевековне литургијске употребе. Свакако је направљена копија ове иконе.
- икона која је била у манастиру пре 1661. године – могуће да је то она која је сада у Тројанском манастиру са више малих слика по ободу направљена старообредним стилом или је та икона у Тројанском манастиру копија те иконе из 1661. Ту су икону вероватно склонили српски монаси због неслагања са реформама.
- икона која је на магарцу дошла у Хиландар – икона на којој је промењен изглед прстију малог Исуса је садашња икона у манастиру.
- данашња икона у Хиландару – то је иста икона као под бр. 3 али је на њу стављен оков и промењен положај руке, тако да сада рука не придржава Богородицу, већ Христа.
Дакле постоји могућност да је садашња хиландарска икона Тројеручице у ствари четврта копија у Хиландару. Са друге стране постоји могућност да су 1-2 икона уствари иста икона, као да су 3-4 икона уствари иста икона.
И шта сада знамо из свог овог истраживања? Ништа поуздано не знамо и не можемо да тврдимо али отворили смо многа питања.
Чини се да је коментар монаха о замени иконе био тачан. Моје мишљење је да икона није замењена због дотрајалости већ је стара икона уклоњена због верске реформе коју су спроводили фанариоти и патријарх Никон. Знамо да се исто дешавало са књигама и словенским апокрифним списима и о томе сам писао у текстовима о оцу Дамаскину игуману манастира Хиландар.
Кад је од правоверја Светог Саве стварано ново грчко православље стара икона је проглашена неисправна по фанариотској догми. Фанариоте није интересовала српска историја, они би је најрадије обрисали, њима је био циљ да успоставе доминацију Грка у манастирима, књигама и литургији како би наметнули нову праксу и приближили се латинима због стварања будућег фронта против Турака.
Све ствари које сам овде испричао, сигуран сам да су и други истраживачи приметили али је писање о нашој Тројеручици осетљиво и људи се избегавају да изнесу своја размишљања и питања због осуде. Чим нешто кажете што је мало другачије од званичног наратива одмах вам се пребацује како хулите на светињу или како нисте довољно стручни и слично.
Не сматрам да је истина хуљење, сматрам да нам истина потребна за обнову српског народа. Тројеручица је јача од свих нас заједно, она ће сама показати пут. Много пута сам падао на колена пред њом у манастиру и даље ћу. Све што сам овде написао су већ закључили историчари али нису имали храбрости да извлаче слободне закључке. Њихова каријера и стипендије зависе од института, ја имам слободу и пишем како видим ствари. Тамо где износим своје мишљење то и јасно кажем.
Дакле, моје мишљење је да икона није замењена због дотрајалости већ је стара икона уклоњена због верске реформе и сукоба коју су спроводили фанариоти и Никон. Да ли су икону уклонили Руси или су је склонили српски монаси – остаје да се види.
Овај текст отвара многа питања:
- треба боље проучити икону Тројеручице тројанске. Можда Тројеручица помири Србе и Бугаре и поново нас споји у један народ као што смо и били.
- треба кренути трагом зеленкаста икона која је била у ризници патријарха Никона 1658. У следећем делу текста видећете колики утицај је Тројеручица имала у Русији.
Текст је написан у три дела:
Први део текста је овде https://milos.io/zagonetka-ikone-bogorodice-trojerucice1/
Други део текста је овде https://milos.io/zagonetka-bogorodice-trojerucice-2/
Извори и литература
Ана Радовић, „Икона Богородице Тројеручице без златног окова“, Хиландарски зборник, број 14, Манастир Хиландар, 2007.
Д. Медаковић, В. Ђурић, Д. Богдановић, Хиландар, Београд: Српска академија наука и уметности, 1978.
Сава Хиландарац, Историја манастира Хиландара, рукопис, чува се у манастиру Хиландар, страна 104.
С. Радојчић, „Старине црквеног музеја у Скопљу“, Скопље, стр. 11–12.
Радослав Грујић, Скопска митрополија, Скопље, 1935.
П. И. Севастјанов, путописи и белешке са Свете Горе, Руска Императорска академија наука, 1851–1860.
С. Ђурић, Хиландарска Богородица Тројеручица, Београд, страна 104.
Теодор Метохит, „Посланичко слово“, 1299.
Житије цара Уроша, патријарх Пајсије Јањевац, 1642.
Јеромонах Никанор, Заветни свитак хиландарског пирга Свете Тројице на Спасовој води, 1685.
- Александар Фотић, Света Гора и Хиландар у Османском царству 15-17 век, 2000.
- Мирјана Живојиновић, Историја Хиландара од 1198. до 1335. године, 1998.
Најновији коментари