анђео

Божија и људска правда

Скоро сам био на Хиландару и тамо у разговору са разним монасима су се помињале разне поучне приче. Неке сам стигао да забележим. Испричао ми је један монах, каже: ”Не зна се о томе у Србији сине, објави то тамо.” Па Ево:

Те 45. године, четници су највећи број младих људи мобилисали из једног јединог разлога да не оду у партизане.

Међу тим младим људима мобилисали су 7 момака. Нити су их обукли, нити су их обучили, нити су им дали оружје, нити су их заклели – него су их само водили са собом.

Исте 1945. године, ти четници крећу ка Босни. Кад су били код Лазаревца један од команданата тих четника каже тој седморици: ”Знате шта децо, хајте идите кући!”

Шта ће они, куд ће? Код Лазаревца била једна огромна храстова шума. Они уђу у ту шуму и иду кроз њу. Иду, иду, иду и кад су дошли до краја шуме виде пут и туда чују гласове. Испрва су се уплашили јер то је ипак 45. година и крај рата али кад су чули да су то наши гласови они се обрадоваше што нису Немци.

Њих шесторица решише да изађу из шуме али један седми је био неповерљив и није изашао из шуме. Он је касније испричао ово. Тамо су били партизани, који их преузму. Кад у том тренутку стиже кампањола из правца Београда и из ње излази човек. Судећи по томе како се према њему односе ови остали партизани видело се да је човек нека зверка. Официр.

И он чим је изашао види ове момке и пита за њих. Кад му објаснише да су их четници пустили он каже: ”Уза Храст!”.

Ови други му кажу: ”Друже Пенезићу, али знате они нису ништа скривили”.

”Немој ти мени да објашњаваш, води их тамо!”

Одред за стрељање, зачуше се плотуни и би завршен посао.

Официр наставља свој пут за Ужице, да би се касније тамо појавио на једном скупу. На том скупу је био локални свештеник са супругом и ћеркицом од 5 година и прокоментарисао је: ”Па људи, браћо, да није било оно 27. марта камо пусте среће за нас Србе.”

У том тренутку официр извади пиштољ и уби га на лицу места пред људима.

Попадија (жена свештеника) је схватила да после таквог догађаја нема живота ни за њу, ни за њено дете у тако малом месту. Посебно за дете. Она узме дете и дође у Београд код родбине. Објасни њима, таква и таква ствар, ако ви мени можете да помогнете. Ја сам проценила да је за њу јако опасно, ако не можете да ми помогнете ја морам тражити друго решење. Међутим, родбина се прихвати да помогне да би дете могло да има нови живот.

Године су пролазиле. Девојчица је била јако бистра. Заврши основну школу, заврши средњу школу и упише медицину. И наравно она је све време редовно ишла у Ужице да обиђе мајку. Једнога дана она седа на аутобус и креће за Ужице да посети мајку. Код Лазаревца зауставља се аутобус. Општи хаос на путу, луда кућа, не зна се ко пије ко плаћа.

Возач одлази негде а затим се враћа и виче: ”Људи има ли ко у аутобусу да је лекар!?”

Сви ћуте. Девојка рече ”Па ја нисам лекар остало ми још два испита на факултету…”

”Нема везе. Дођи вамо!”

И она излази, возач је доводи и у том тренутку износе возача из кола и она га прихвата у своје руке. На њеним крилима умире онај који је убио њеног оца када је имала 5 година.

Од оне огромне храстове шуме, која је за све те године посечена, остало је само једно стабло – један храст. У тај Храст су ударила кола.

Screen Shot 2019 10 10 at 10.37.13

Слободан Пенезић Крцун

1 Comment

  1. Saler

    ima Boga!

Leave a Reply