Screenshot 2021 05 01 at 18.04.54

О пореклу имена Баноштор, Беочин и бану Белошу

Баноштор је дивно мало место на обали Дунава близу границе са Хрватском и тридесетак километара од Новог Сада. Често пролазим кроз то место па сам се интересовао о историји места. Заинтригирала ме је спаљена католичка црква на путу па рекох да видим о чему се ради. Та спаљена црква је новијег датума из II светског рата али је порекло имена места покренуло моје мало истраживање.

Елем, место је добило име од ”банов манастир”:

на мађарском Ban monostra

Бан моноштор

Баноштор

С обзиром да је титула бана угарска титила брзо се дошло до закључка да се ради о католичком манастиру и на интернету можете прочитати податак да је ”бенедиктански самостан 1150. године подигао бан Белош”. Међутим, проучавајући књигу Радослава Грујића ”Духовни живот Срба у Војводини” дошао сам до другачијег закључка.

Иначе Радослав Грујић је познат по томе што је спасио мошти Душана из Призрена, као и Лазара и Уроша из фрушкогорских манастира од усташа. Елем, читајући његову књигу дошао сам до интересантних података и папском фалсификату.

18638 feljton f

Радослав Грујић

У књизи каже:

”Према писмима папе Иноћентија III од 1198. и 1204., у Срему је тада постојао само један манастир латинскога обреда. То је био манастир Kew, доцније назван банов манастир – Bani monasterium, чије је име и данас сачувано у имену села Баноштар, на Дунаву више Черевића. Њега је подигао Србин Белуш, чувени бан хрватски и палатин угарски (1142-1163), а син великог српског жупана Уроша I. Посветио га је св. архиђакону и првомученику Стефану, – заштитнику српских владалаца из потоње династије Немањића, – и уредио га за 30 монаха бенедиктоваца. Крајем трећег деценија 13. века 1229. године одобрио је папа да се у тај манастир смести новооснована римокатоличка Сремска бискупија са задатком: да по могућству – si fieri potest – ”Словене и Грке” настањене у Срему обраћа на ”обред латински и послушност римској цркви”, јер је то за славу апостолске столице наручито потребно”.

Дозволу за оснивање римокатоличке бискупије у области овостраног (citerior) подунавског Срема дао је папа Григорије IX калочком надбискупу Угрину 20. јануара 1229., а када је сазнао ускоро затим да је онострани (ulterior) – посавски Срем, с десне обале Саве добила на управу бивша византијска царица Маргарита, удовица Исака II Анђела, ћерка угарског краља Беле III, написао је папа из Перуђе, 3. марта једно поверљиво писмо своме капелану Егидију. У том писму папа је известио свог повереника у Угарској о датој дозволи за оснивање нове римокатоличке бискупије у Срему и о њеним задацима против старог православља, па му је затим наредио да пажљиво испита да ли у делу ”оностраног” Срема постоји какав епископ грчкога обреда при великој цркви, коју тамошњи народ назива епископском и да ли тај епископ хоће да призна папину власт над собом? У повољном случају нека Егидије тога епископа одмах у име папе призна за епископа те области – sine praejudicio juris alieni; а за случај да у том делу Срема не нађе никаквог епископа или нађе таквог који неће да се покори римској цркви, тада нека учини све потребно да се тај епископ протера и његова епископска област придружи бискупији, која ће се, према датој дозволи калочком надбискупу основати за ”овострани” Срем – citerior Sirmia.

Ова Сремска епископија с десне обале Саве, правосланог или грчко-источног обреда, несумњиво је била наследница старе ћирило методске словенске Сремске епископије из доба бугарске и византијске владавине у Срему 9-12 века, па је столица њена из старог Сирмијума, потоње Митровице, пренесена на десну обалу Саве можда већ у доба једног трајнијег прелаза целе сремске области између Дунава и Саве, под римокатоличку власт (1071. године).

Не знамо поуздано шта је папски повереник Егидије нашао у тој епископији и како је поступио, али је несумњиво да је ускоро, бар формално изведено сједињење и те епископије са Римском црквом, јер три године после тога (1232) папа је отишао још даље и издао налог, да се на исти начин поступи и са православним епископима у Београду и Браничеву, чије су области тада такође биле под угарском влашћу, па ако се не буду хтели покорити Риму да се одмах збаце и протерају, а њихове епархије придруже Сремској бискупији.

На тај начин је, не само из Срема између Саве и Дунава, него и са десне обале Саве, из потоње Мачве, под угарском влашћу, званично нестало старог ћирило-методског православља (око 1230.), да се пола века доцније, за владе српског краља Драгутина у Мачви или у ”оностраном” Срему (1284-1316.), као и у Београду и Браничеву, обнови и развије у облику новог српског светосавског православља.”

Забрањена књига и фалсификати историје

Књига Радослава Грујића ”Духовни живот Срба у Војводини” је штампана у два тома. Први том је објављен 1940. године, а други том су запленили мађарски фашисти у бановинској штампарији тако да је само пар примерака доспело у јавност. Комплетна је објављена тек 2012. године уз велике истраживачке напоре Срђана Стојанчева и уз благослов СПЦ. Иначе репринт књиге можете купити овде.

Радослав Грујић је преминуо неправедно потпуно занемарен и скрајнут као историчар 1955. године, а његова књига је тек објављена 2012. године. Иако је он један од највећих историчара наше цркве којег смо имали, морам да направим коментар јер постоје истраживања која бацају другачију слику на читав проблем а које је можда нису смела бити објављена у време комуниста пред крај живота Радослава Грујића.

Дакле ради се о времену пре Немањића и пре Светог Саве. Бан Белош је Белош Вукановић. Белош је био високог порекла мајка му је била Ана Диоген  (унука ромејског цара Константина Диогена), сестра Јелена је била краљица Угарске, а брат Урош II Примислав владар Србије. На ово треба обратити пажњу јер су Срби и пре Немањића имали владаре који су били у породичним односима са ромејском царском породицом.

Прво ствари треба ставити у прави контекст. Како новија истраживања показују правог раскола између источне и западне цркве није било 1054. године, већ се он десио тек 1204. подмуклим освајањем и пљачком Цариграда. Из тога јасно проистиче да су до 1204. године све цркве биле православне, а папа је барем номинално признавао ромејског цара и Васељенски сабор све до те године. Зато мислим да је немогуће да је манастир који је подигао Бан Белош био католички.

Друга битна ствар је да је Белош био ”чувени бан хрватски и палатин угарски”, ово такође треба ставити у исправан контекст. Он јесте био Бан (управитељ) територијом Хрватске али то није данашња Хрватска, нити је постојала хрватска нација, нити је била католичка. Он је био Србин, који је владао територијом данашње северне Хрватске, где је народ био православан. Такође је био ”палатин угарски” јер је његова сестра Јелена била угарска краљица. Сам назив ”Урош” је уствари угарска господска титула коју су касније и Немањићи носили а значи да има поседе у Угарској и право наслеђивања престола.

Chronicon Pictum P113 Az aradi véres gyűlés

Јелена, Белошева сестра и угарска краљица (1131-1141)

Данашњи историчари погрешно дефинишу ову ситуацију као ”угарски краљ је полагао право над Србијом”, међутим то је полу-истина. Права истина је да је сваки Урош такође могао постати угарски краљ јер је пореклом од Уроша I чија је ћерка била краљица угарске. Мало је познат или се намерно не истиче утицај српских владара на стварање Угарске како би се ојачао мит ”О великој сеоби Срба”. Није било никакве сеобе, већ избеглишта дела народа међу опет Србе на територији на којој одвајкада живе у Угарској.

Угарска је свакако пре 1204. признавала власт Цариграда иако је било ратних сукоба. Чак је познато да је касније Свети Сава поново крстио угарског владара по православном обраду и вратио га у православље. Међутим како је римокатоличка црква ојачала, а ромејско православно царство лагано нестајало под ударима Турака, Угарска (Мађарска) прелази дефинитивно на римокатоличку страну.

Југословенска историографија крије чињеницу да су Хрватска и Босна такође биле српске државице под владавином Немањића, као и да су они увек били претенденти на угарски престо што титула ”уроша” доказује. Касније након пада српске државе и најезде Турака, након XV века јача утицај угарског краља и почиње интезивно покрштавање становника.

Треће, каже се да је папа одобрио 1229. године да се постави седиште нове сремске бискупије. Ова чињеница је тачна јер од 1204. године када су римокатолици освојили Цариград и практично срушили Ромејско царство од тог момента крећу са насилним покрштавањем и наметањем папске власти. Овај напад ће у року од пар деценија бити одбијен јер ће православље на Балкану одбранити Свети Сава и Немањићи.

Четврто, сама папска писма упућују на фалсификат јер се у првом писму каже да је Белош подигао бенедиктански самостан, а у другом писму шест година касније налаже се да ако тамо постоји православни епископ који неће да им се придружи онда да се протера. Ако је бенедиктански самостан како онда православни епископ?

Жупани чујте рику царску!

У историјским записима песник из 12. века Теодор Продром о походу цара Манојла Комнина против Уроша II Примислава, Белошевог брата, који се са војском попео на планину Тару:

”Висина гора Уроше, нека те не заводи, јер и изнад облака ако се успнеш и стигнеш у етар, златокрили орао и у етар стиже. Видесте Комнина, видесте цара Срби, чусте рику царску жупани”

 

EwiUJ8XWYAUlWcM

Цар Манојло Комнин

Урош II је имао слабије снаге и са војском се склонио на Тару, где је чекао долазак угарског појачања. Остало је забележено како је ромејски цар запретио владару Србије да се не удружује са Хунима (Угарима).

Након што је ромејски цар победио Уроша II Примислава, он поставља на власт у Србији његовог брата Белуша 1163. године. Белуш остаје у Србији и не спомиње се више у угарским записима након те године. Вероватно је умро пре 1198. године.

Да ли би цар ромејског православног царства поставио на власт некога у Србији ко је подигао папски самостан? Ово је практично немогуће и рекао бих да је банов манастир изнад Баноштора свакако пре 1204. године био православан.

Где се налази Белошев манастир?

Потрудио сам се да пронађем остатке манастира и наишао на две могућности. Знамо да се манастир налазио на мапи изнад данашњег Черевића па је први траг одмах кренуо ка најближем манастиру Беочин.

Наиђох на тумачење др. Вере Милосављевић која је из Баноштора и која открива да манастир Беочин носи назив по Белошу.

Белош, Белча или Белошин су облици истог имена који се односе на манастир Беочин.

Друга варијанта је археолошко налазиште Градина код Раковца у самој близини манастира Беочин и Раковац. Ово налазиште истражују наши и мађарски археолози под називом ”манастир Домбо”. Сматра се бенедиктанским манастиром, међутим истраживања показују да је ту првобитно била византијска црква и православни манастир који је посвећен Светом Ђорђу који се помиње у документу из 1237.

О радовима на ископавању можете прочитати овде, а о детаљима ИПА пројекта који финансира мађарска овде.

Дакле ту је могуће да је Белош подигао манастир кога је народ звао ”Белошин” од кога данас место носи име Беочин. Око 1229. пада у руке римо-католика који тамо постављају седиште сремске бискупије. Педесет година касније краљ Драгутин Немањић протерује католике и Срем је поново православан.

Након што Турци почну нападати Србију, овај манастир бива спаљен. Након тога манастир поново долази у римокатоличке руке када се врше преправке и подиже црква у готском стилу и од тада је познат као манастир Дамбо.

Screenshot 2021 05 01 at 18.51.19

Стари зидови црвеном бојом и нови зидови и готска црква плавом бојом.

Археолошка истраживања потврђују рушење и накнадно поновно подизање нове цркве у готском стилу.

Screenshot 2021 05 01 at 18.51.45

Реконструкција изгледа манастира Дамбо из доба бенедиктанских свештеника

У XV веку због опасности од турског надирања монаси напуштају манастир и он постаје тврђава – ојачавају се зидови, додају кулу, покретни мост и копају ров око тврђаве. Убрзо га Турци освајају и користе као своју тврђаву а посаду куле обезбеђује капетан из Черевића где је било седиште нахије. Одлукама Карловачког мира између Аустрије и Турске тврђава је морала бити порушена 1702.

Постоји запис да су српски владари у XVI веку пребацили део олтара из старог манастира у манастир Раковац који је најближи овом археолошком локалитету. Врло је могуће да су српски владари у XV или XVI веку подигли нови православни манастир у близини старог који је тада претворен у тврђаву.

Ово су по мени две највероватније позиције где се налазио бана Белуша манастир.

Ево мапе:

Screenshot 2021 05 01 at 19.48.03

 

Епископија у Сремској Митровици

Дакле, Белуш Вукановић је подигао манастир Белушин (Беочин, ”банов манастир”) у време када је дошло до верског рата на територији Срема. Када га је подигао он је сасвим сигурно био православан али је прелазио у католичке и православне руке све док није био срушен одредбама ”карловачког мира”.

Оно што је интересантно је да је овај манастир подигнут пре светосавског периода, што значи да је спадао у ћирило-методијевску цркву. Треба знати да је седиште сремске епископије вековима било у Сремској Митровици где се налазила црква Светог Димитрија. Такође, Методије је био епископ Сирмијума и ту је сахрањен. Дакле, Белуш је највероватније био заштитник ове епископије.

Сремска митровица носи име по моштима Светог Димитрија и старог назива Сирмијума који је поред Рима и Цариграда дуго био најважнији град Римског царства.

Сирмијум – Сремијум

Димитрије – грчки Димитрос – Митрос

Димитријев Сирмијум – Сремска Митровица

У периоду пред освајање Цариграда (пре 1204.) године долази до колебања угарских владара између православља византијске царевине и новог католичког савеза Ватикана, Венеције, Франака и Угара. Епископско седиште у Сремској Митровици је угрожено и у доба Немањића Срби почетком 13. века добијају своје ново седиште у Жичи.

Познато је да су се историчари дуго двоумили да ли је отац Стефана Немање био Завида или Деса. Међутим, проучавајући владарску породицу Вукановића дошао сам до треће тезе коју су заступали неки историчари а то је да постоји могућност да је Белуш био сам Стефан Немања, а да му је Деса био брат као што пише у неким житијима. Ипак о овоме неком другом приликом.

 

Screenshot 2021 05 01 at 18.03.42

За крај слика католичке цркве Светог Рудолфа која се налази у центру Баноштора и која ме је инспирисала на ово мало истраживање. Сама црква нема везе са средњим веком, порушена је у II светском рату и леп је подсетник да се вера не треба силом наметати. Такође, ова слике је сведочење да се борба наставља иако многи тога нису свесни. Тамо где су беснели ратови и рушиле се цркве пре осам векова, ту се исто дешава и данас.

Због папског писма које је већ поменуто један Немац из Футога је 1912. подигао ову цркву у жељи да сремска бискупија има цркву у Банаштору. Међутим, након II светског рата Немци су морали напустити Војводину и црква је временом пропала. Једно фалсификовано папско писмо из XI века је произвело цркву седам векова касније.

Шта да вам кажем… учите историју да нам се не би поновила.

5 Comments

  1. Срђан

    Баш сам сада читао блог кад се појавила нова објава. Одличан текст Милоше као и увек!

  2. Filip

    Odlican tekst, cesto istrazujem Frusku goru i njene crkve i manastire tako da je ovo za mene vrhunsko “stivo”

  3. Марија

    Увек нешто ново и корисно научим. Хвала Милоше на сјајном раду и још бољим текстовима.

  4. Jaka

    Да, да… Корење бдије кад лишће спава
    у вазносу чедних младих трава.
    По која мисао сред бледог чела
    можда би причу причати хтела
    кад корен бдије а лишће спава
    у вазносу чедних младих трава…

Leave a Reply