Нашу историју само мало да загребете прстом и испод површине одмах наиђете на нелогичности које нам се подмећу. Ево једна кратка прича о томе.
На Криту сам, одмор је у току и трудим се да не уђем ни у какву озбиљну тему. Међутим, не вреди… Наиђем у једној старој књизи на илустрацију веза који је урадила наша монахиња Јефимија. Међутим ту извезену плаштаницу никада нисам видео.
Ово је илустрација из књиге из 1930. године, дакле пре комуниста. Касније су титоистички историчари говорили да је то ”можда њен рад али није сигурно”.
Наравно одмах потражих ту плаштаницу и неки новији снимак и брзо га пронађем на сајту манастира Путна у Румунији.
На сајту манастира се одмах може прочуитати да је то плаштаница коју је израдила наша Јефимија, они нису имали ту недоумицу коју су титови историчари имали. Како би могли бити у недоумици када на плаштаници пише Јефимијино име.
Плаштаница монахиње Јефимије у манастиру Путна. Кликните за већу слику.
Натпис је на грчком:
† ΜΝΗΣΘΗΤΙ ΚΥΡΙΕ ΤΑΣ ΨΥΧΑΣ ΤΩΝ ΔΟΥΛΩΝ ΣΟΥ ΚΑΙΣΑΡΙΣΣΗΣ ΣΕΡΒΙΑΣ ΕΥΦΗΜΙΑΣ ΜΟΝΑΧΗΣ ΣΥΝ ΘΥΓΑΤΡΙ ΒΑΣΙΛΙΣΣΗΣ ΣΕΡΒΙΑΣ ΕΥΠΡΑΞΙΑΣ ΜΟΝΑΧΗΣ
Превод како кажу наши академици:
Помени, Господе, душе слушкиња Твојих, кесарице Србије монахиње Јефимије, са њеном кћерком, василисом Србије монахињом Евпраксијом.
Обратите пажњу на неколико детаља:
Јефимија је кесарица тј. краљица данашњим језиком.
Евпраксија је василиса тј. царица данашњим језиком.
Обратите пажњу да су титуле на грчком језику или исправније да кажемо на ромејском, тј. језику Ромејског царства.
Иако се наши историчари убише да нам објасне како иде краљ, па деспот, па цар по номенклатури – то реално нема везе са историјом. Међутим Јефимија савршено по титулама оног времена даје називе кесарица и висилиса. Кесар је титула ранга краља, а Грци су свог цара увек звали Василевс.
Обратите пажњу јер Јефимија није употребила титулу деспотица, већ царица у натпису.
Сматрам да је исправнији следећи превод:
”Помени, Господе, душе слушкиња својих — кесарисе српске монахиње Ефимије, и кћери василисе српске, монахиње Евпраксије.“
Зашто је овај превод бољи? Зато што то није било ”српско царство” како нам се подмеће, већ су Срби били тада цареви Ромејског царства, дакле и Србије, и Грчке, и Бугарске, и Албаније и Далмације. Зато је написано на језику царства, према томе није ”василиса Србије”, већ ”српска василиса” тј. српска царица.
Јефимија је монашко име краљице (кесарица) Јелене Мрњавчевић (око 1350 — после 1405), прве по имену познате српске песникиње и једне од најобразованијих жена српског средњег века.
Била је:
- кћи моћног ћесара Војихне, господара Драме;
- супруга деспота Јована Угљеше Мрњавчевића, господара Серске области;
- мајка дечака Угљеше, који је умро врло млад;
- удовица после Угљешине погибије у Маричкој бици 1371. године;
- монахиња и блиска сарадница кнегиње Милице на двору кнеза Лазара.
После смрти сина написала је потресну „Тугу за младенцем Угљешом“, урезану на малом диптиху који је поклонила Хиландару. Касније је извезла „Мољење Господу Исусу Христу“ на завеси за хиландарске царске двери. Њено најпознатије дело је „Похвала светом кнезу Лазару“, извезена златном жицом на црвеној свили око 1402. године. (И приметно не помињу прелепу плаштаницу из манастира Путна).
Јасно је ко је Јефимија, али поставља се питање ко је царица Евпраксија? Разумевањем ове тајне разумећемо многе ствари из српске историје и схватити срамни рад једног академика.
Академик на тајном задатку
Ево једног класичног пример како се затире српска историја и како нас као народ залуђују лажљиви академици.
Академик Гојко Суботић је у свом раду обрађивао ову плаштаницу и истакао неколико теза:
- одбацио је могућност да је Евпраксија жена кнеза Лазара Милица јер јој она није ћерка.
- размишљао је да постоји могућност да су оба имена уствари иста особа тј. Јефимија. Да је јефимија монашко име, а Евпраксија ново име које је добила са великом схимом.
- на крају је Гојко извукао закључак да је вероватно дошло до грешке, па је Јефимија заменила места свога имена и са другим именом
Јефимија је везла ову плаштаницу сигурно дуже од годину дана и она је по Гојковом схватању случајно побркала места свог имена са именом Евпраксије? Замислите!
Напео се Гојко па да није ово, да није оно. Све је могло бити, само не може бити оно што је написано и што одговара нашим документима и народним песмама.
Академик Гојко је старији човек, врло искусан па не постоји могућност да није схватио о чему се овде ради.
Шта је права истина?
До праве истине лако долазимо и она је наведена на страни румунског манастира.
Натпис помиње српску краљицу Јефимију и српску царицу Евпроксију. Евпроксија је уствари Милица, жена кнеза Лазара. Српски народ је у песмама опевао ”цара Лазара”, а читава булумента историчара из доба комуниста се удружила да нам објасни да је Лазар био само ”кнез”.
Сада овде имамо један чврст доказ да је Лазар био цар иако је себе скромно и хришћански више пута потписао само као ”кнез”. Јефимија је на плаштаници, Милицу потписала као царицу Евпроксију што је било њено монашко име и њена титула.
Титула кнеза коју је Лазар понекад наводио је била хришћанска јер је он кнез Христов.
„Долази кнез овога света, и у мени нема ништа.“
Јован 14,30
Ето, зато нисте чули за ову плаштаницу и не помиње се у нашим уџбеницима. Тамо где је и поменута, често је ишао коментар – није сигурно да је то Јефимијино.
Међутим, иако наш истакнут историчар Гојко има недоумице, на сајту манастира Путна у Румунији нема тог проблема јер они кажу да је Евпроксија управо Милица и каже се да је царица.
Са сајта манастира Путна објашњење ко је Евпраксија.
Милица, жена кнеза Лазара је замонашила у Љубостињи и добила монашко име Еугенија, међутим касније је добила велику схиму и ново име Евпраксија.
Царица Милица
Милица је била духовна ћерка Јефимијина као и што пише не епитафу.
Ево даћу пар примера. Отац Доментијан је мој духовни отац и ја сам један од његових духовних синова. Ту се не ради о крвној, већ духовној вези. Исто тако његов духовник је игуман које је млађи од њега и он га зове оцем јер је по духовној лествици изнад њега. Иста ситуација је била са Милицом и Јефимијом иако је Милица старија 15 година али Јефимија је у духовном смислу старија и била је њена духовна мајка. То је уобичајна ствар у манастирима.
Зна академик Гојко шта значи бити духовни син или ћерка, него није хтео да нам каже. Направио се невешт и читаву збрку написао. Рад је постављен али не можете да му приђете без шифре. Знате.. то је резервисано само за институције. Не дај Боже да тај рад прочита неко као ја, ко није сертификован и пелцован од академије – могао би лоше закључке да изведе.
Многи академици пишу своје радове и то нигде не можете да прочитате. Рад је негде на институту или понекад није у дигиталној форми или је под шифром. Ипак, ”академици” за те радове добију бонусе, положаје, реши им се стамбено питање временом. Након тога, агенције из Министарства образовања те њихове радове цитирају и гурају нашој деци у уџбенике. То је један затворен систем у коме окупиран народ нема никаква права. Траје то већ више од пола века.
Тако смо дошли до ситуације да имамо срећу да је ова плаштаница у Румунији па можемо да је видимо, јер да се ње дочепао Гојко и њему слични другачије би је класификовао.
Ништа се не дешава случајно. Био сам пре више година у Љубостињи и целивали смо кивот наше царице Милице у коме се чувају њене моћи** (мошти) и Јефимијин гроб. Можда сам зато налетео на ову слику са почетка текста да ми не да мира на одмору и пишем вама ово сада.
У манастиру са са леве стране налази гроб Јефимијин, а са десне кивот царице Милице.
Кивот царице Милице
Гроб Јефимијин
У књигама кажу књегиња Милица, што свакако није погрешно јер је то духовна титула али сада можемо да кажемо како је исправно – царица. Милица је била од лозе Немањића.
Посетите манастир Љубостињу јер ту почивају моћи и краљице Јефимије и царице Милице. Хвала Богу па игуманија манастира мати Ангелина без пардона изговара титулу наше Милице:
У манастиру постоји фреска на којој пише за академике непријатна истина:
Напомене:
** данас се каже ”мошти”, а јел знате да је пре II Светског рата уобичајан назив био ”моћи”. Онда су академици променили па сада сви користе израз ”мошти”, тако су Срби изгубили своје моћи.
*** Нашу историју су појели скакавци из САНУ за време Тита који је и сам био почасни члан САНУ. У тој институцији је најмање било Срба али било је доста комунистичких слугу – Хрвати, Словенци, Јевреји, Црногорци, Македонци и други, нарочито међу дописним, почасним и иностраним члановима.
Најновији коментари