Духовник Дамаскин хиландарац

Велику пажњу је подигао текст о духовнику Дамаскину, монаха Хилендара, којег су Грци хтели да спале због сведочења да се православци одувек крсте са два прста (око 1650. године).

Циљ овог текста јесте да се докаже да је отац Дамаскин стварна личност и да постоје и грчки, и руски, и молдавски, и српски извори који га помињу као и записи из самог манастира Хиландар.

Отац Дамаскин је био изузетно цењен не само на Светој Гори већ и ван њених граница, путовао је у Москву, био је и игуман манастира Хилендар. Прикупио сам изворе о његовом животу, понајвише из Фотићеве књиге, па их овде наводим.

Рад у библиотеци и преписивање књига

Отац Дамаскин је радио на преписивању књига у карејској посници Светог Саве и забележено је да су он и јеромонах Данило преписивали рукопис ”Беседа Јована Златоустог на Матеја” (Хиландар 413, 414).

Дамаскин је био „Србин родом“, „просте нарави и висока житија“, доброчинитељ „од свих поштован“. Глас о његовој учености надалеко је превазилазио границе Свете Горе. Превео је с руског на српски језик Шестоднев Јована Златоустог, исправљајући грешке и упоређујући предлошке. Трудио се да у превођењу буде што разумљивији. Водећи рачуна о прецизности и смислу, у запису на књизи посаветовао је будуће преводиоце с руског језика да је боље оставити оригиналан текст него га превести на неодговарајући начин.

На руске књиге, написане или штампане пре реформи патријарха Никона, често се гледало као на јеретичке јер се нису држале грчких канонских мерила. А управо такве књиге поседовао је старац Дамаскин. Он их је тумачио, отворено ширећи у њима садржана учења. Грцима је највише сметало учење о томе да се треба крстити с два прста.

Духовник и игуман манастира

Кнегиња Јелена, супруга влашког војводе Матеја Басарабе, наложила је 1649. године да се одштампа Триод цветни, и то не на уобичајен начин влашком рецензијом, већ на српском језику. По њеном налогу, а како сама напомиње на почетку Триода, „према жељи српског народа“, при слагању су пажљиво избацивани сви јусови, карактеристични за влашку редакцију старословенског језика. Књига почиње Јелениним писмом гласовитом хиландарском духовнику Дамаскину и свим „српским свештеницима“. Поклања им је, по њиховој „вољи сада усрдно исправљену и од неких њима непотребних писмена испражњену и исплевену“. Посвета свакако сведочи о чврстим и непрекиданим везама с војводском породицом.

Дамаскин се можда већ био упокојио када је, јануара 1658. године, патријарх Максим походио Свету Гору. Патријарх у једном запису каже да је тада купио књигу од даскала Захарије, бившег ученика „светопочившег духовника Дамаскина“. Међутим, запис потиче из 1671. године, када је патријарх књигу завештао патријаршијској цркви, тако да термин „светопочивши“ може да се односи и на време после 1658. Ако то није био неки јеромонах истога имена, духовник Дамаскин је као економ и проигуман (1634) узимао учешћа и у управљају Хиландаром. У том случају, боравио је 1638. у Москви као члан хиландарског посланства. Ословљавање титулом проигумана могло би да укаже и на то да је пре 1634. обављао функцију игумана Хиландара.

Собзиром да је 1634. био игуман можемо претпоставити да се родио и деценију пре 1600. године јер није вероватно да би био игуман манастира пре својих 30тих или 40тих година.

Сукоб са Грцима унијатима

Учени духовник био је под великим утицајем старих руских богослужбених књига, које су управо тада и у Русији биле проглашене јеретичким. Једно од главних „погрешних“ учења које је Дамаскин ширио тицало се начина на који се крсти: с два уместо с три прста, како је било прописано грчким канонима.

Због тога су грчки монаси окупљени на Свето-горском сабору 1650. године одлучили да се такве књиге листом спале. Тада је Дамаскину наређено да сам у огањ баци своје руске књиге. После погрдних клетви и претњи, Дамаскин је био принуђен да попусти и одрекне се како књига тако и својих ставова о „знамењу часнога крста“.

Сабор га је предао присутном Турчину, који га је потом бацио у тамницу. У то време најчешће су монаси затварани у пирг манастира Лавре у Кареји. Одатле се искупио својим новцем.

О суђењу сведочи руски монах, игуман Арсеније Суханов, који је с пролећа 1654. године боравио и радио на Атону, по жељи руског патријарха Никона.

Патријарх Никон се средином XVII века прихватио исправљања и уједначавања руских литургијских књига. Једна од првих ствари које је учинио била је да на Свету Гору пошаље поверљивог човека што би претресао манастирске библиотеке и изабрао узорне књиге по којима би се извршиле преправке.

У „књижном скровишту“ Хиландара, Арсеније Суханов је између априла и јуна 1654. године, после пажљивог прегледа, издвојио и обележио 13 српских и 7 грчких рукописа. Оставио их је Хиландарцима да их понесу када буду кренули за Москву.

Игуман Хиландара Виктор је 6. новембра 1654. године написао посланицу руском патријарху и предао је архимандриту Теодору, јеромонаху Теофану и слуги Обраду да их са књигама понесу у Москву. Веровао је да ће ту жртву и показану добру вољу руски патријарх и цар знати да цене.

У Русији нису гореле само књиге, већ су спаљивали и свештенике староверце. Ово се умало десило и нашем оцу Дамаскину Хиландарцу али су само књиге спаљене. На слици је један од вођа старовераца у Русији свештеник Авакум Петров спаљен са три своја ученика 14. априла 1682. године.

Арсеније Суханов је обишао све атонске манастире и сви су му показали своје благо. Откупио је укупно 498 књига за 3.700 талира и 2.000 крзана кунице вредних 580 талира. И Сабор је упутио посланице патријарху и цару, 16. јуна 1654. године, нешто пре Хиландараца. У посланици патријарху истакли су своју велику, свесну жртву:

„Тако нашу ка великом ти светитељству благопокорну показасмо послушност, но знај, о преосвећена главо, да имамо веома чврсту клетву од блажених ктитора о присвајању и предавању ових божаствених књига божаственим манастирима Свете Горе Атонске – да се нико не дрзне износити их са Свете Горе. Ми, пак, поуздано знамо у Христу Богу нашему непоколебиму чврстину вере вашега православља […]. Бога прослављамо који је изволео да нас сједини јединством непорочне вере због које смо се дрзнули да преступимо завештање блажених ктитора наших. И божаственој твојој заповести повинујући се, ради утврђења православља и ради спасења многих душа и ради истините љубави коју имамо према правоверном и Богом венчаном нашем цару Алексеју Михајловичу, самодршцу све Русије, и према великом ти светитељству – дадосмо ову ризницу божаствених књига. И, ево, слушасмо како твоје светитељство хоће добру ревност [и] старање да учини, то јест ове [књиге] на словенски језик преводити. Ми за ово молимо да Бог […] поспеши да се испуни твога светитељства добра ревност према његовој вољи светој.“

Потом су исказали наду да ће њихова жртва бити плодотворна и богоугодна:

„Но, укратко хоћемо нешто да споменемо твојој премудрости […] не саветнички, већ молбено […]. […] одважујемо се говорити – опет те молећи да нам опростиш – ако тако желите ове божаствене књиге да оденете у красну одећу словенског дијалекта, добро дело, богоугодно и похвално желите од свих који праведан ум имају. Али, […] молимо сви скупа твоје велико светитељство да преводиоци који ће преводити ове књиге буду истински православни, да не буду вуци одевени у овчију кожу што раздиру и кваре богонадахнуте речи према својственом им злоумљу, да не буду напојени од мучног и смрадног потока, велим, латинског, богомрског мудровања. Јер ти су непријатељи и противници нашег православља, да уместо пшенице православља не израсте кукољ злог учења, да уместо благослова од Бога не привучемо клетву душама нашим и да се тако невољно нађемо криви за грех […].“

Очигледно, плашили су се већ широко исплетене и веома активне мреже прикривених унијата. Књиге су дате на превођење али није јасно да ли су уништене или преправљене или однете у Русију. Међутим познато је да су тих година многе књиге гореле по манастирима, а постоје и записи о преправкама књига.

Ропство и клевета

Светогорски сабор је духовника Дамаскина, са његовим истомишљеницима, попом Романом и учеником Захаријом, предао Турцима да га казне тамницом. После извесног времена, ослободили су се плативши глобу од 60 грошева. Дамаскин се потом повукао у тишину хиландарског скита на Спасовој води.

Скит Спасове воде

Колики углед је уживао можда најбоље сведоче речи Симеона, српског монаха из манастира Светог Павла, написане 1703. године, више деценија после Дамаскинове смрти:

„Код нас је још оних који дуго памте како је на Атонској Гори живео старац, премудри и врли философ. Брада му је била до ногу, књиге је он [читао] московске старе штампане и крстио се како је у њима штампано. Тиме је он читаву Атонску земљу узбунио, а власти грчке саставши се, окривиле су га. Код нас се у садашње време налазе свете непропадљиве мошти оних које сам ја знао живе и чудеса су њихова до данас.“

Један, очигледно противнички, запис каже: ”Једно време, око 1653, после осуде руских књига, у тишину Спасове воде повукао се чувени светогорски духовник и књигољубац, јеромонах Дамаскин. Друштво му је правио духовник Исаија. На Спасовој води су неко време остала двојица ученика, а затим су и они отишли опљачкавши цркву и келије. Не само што су скинули сва стакла са прозора, него су се дрзнули да однесу чак и олтарске двери”.

Један од Дамаскинових поштовалаца оставио је у хиландарском рукопису запис о томе како их је снашла „беда од лукавог рода грчкога“.

Руски изасланик Арсеније Суханов, који је четири године доцније обилазио Свету Гору у потрази за вредним рукописима, упознао је Дамаскина и детаљно се распитао о суђењу. Посведочио је да су „Грци то учинили из мржње“, зато што је Дамаскин био од „многих поштован“, а „није био Грк него Србин“. Потом је додао да би „Грци хтели да они свима владају“.

Замена и исправљање књига

Након што су Грци и Руси унијати склонили све старе књиге и оца Дамаскина, 1669. године, на Свету Гору је стигао руски учитељ Самуил Бакачич, Украјинац родом. Вредни даскал (писар) с чином јеромонаха боравио је више од две деценије у Хиландару, пиргу на Спасовој води, скиту Св. Ане и другим манастирима, предано преписујући и преводећи грчке и руске богослужбене књиге (Месију истиног Јоаникија Гаљатовског) на српски језик. Његови преводи, нарочито с грчког, доцније су се раширили по српским земљама, тако да се може рећи да је, и шире гледано, тај књижевни посленик имао извесног утицаја на савремену српску књижевност.

Јасно је дакле да су старе православне књиге које је Дамаскин чувао замењене новим преводима књига који су били по вољи Грка унијата.

Данас се у Хиландару чува преко 20 руских рукописних и око 70 штампаних књига, насталих у раздобљу од краја XV до краја XVII века. Највише их је штампано у Москви, Кијеву и Лавову. Наравно, тај број би био много већи да књиге нису спаљене 1650. године. Ни приближно није могуће утврдити колико је књига тада изгорело.

Извори

Света Гора и Хиландар у Османском царству 15.-17. века, Александар Фотић, Београд, 2000.
Записи, I, бр. 1458; Ст. Димитријевић, „Одношаји пећких патријараха с Русијом у XVII веку“, Глас LVIII
(1900) 276-280; Г. Трифунович, „Дамаскин Хиландарец (К вопросу о греко-славянских отношениях на Афоне в XVII в.)“, Исследования по древней и новой литературе. 80-летию академика Дмитрия Сергеевича Лихачева посвящается, Ленинград 1987, 316-319. О духовнику Дамаскину вид. у поглављу Игумани и монаси.
Свет српске рукописне књиге 12-17 века.
Радовановић, бр. 37; Ст. Новаковић, „Српски штампари у Румунији“, Годишњица Николе Чупића XVII (1898) 342; Ђ. Сп. Радојичић, „Јужнословенско-руске културне везе до почетка XVIII века“, Зборник Матице српске за књижевност и језик XIII, 2 (1965) 292-293.

Остали текстови на ову тему: