Naša istorija je do te mere falsifikovana da ni osnovne stvari o ubijenoj srpskoj kraljici ljudi ne znaju. U stvari sve što o njoj znaju je plod propagande ubica bračnog para.
Primetićete da u štampi nikada ne piše Kralj Aleksandar i kraljica Draga. Ne, oni pišu ”Kralj Aleksandar i Draga Mašin”. Ne priznaju joj da je kraljica, zovu je ”nerotkinja”, ”ljubavnica”, ”jalova”, govore da je izmislila trudnoću i izmišljaju svakake gadosti o njoj čitav vek.
Međutim, ta Draga je bila dama par ekselans. Između ostalog ona je insistirala da država plati dugove Hilandara i da se spase srpski manastir.
Kraljica draga je pre nego što je postala kraljica bila dvorska dama kraljice Natalije i njena lična pratilja dok je živela u Sašino dvorcu u Francuskoj.
Čitajte knjige ali birajte koje. Većina knjiga na temu majskog prevrata su napisane nakon ubistva Obrenovića kada su zaverenici pobili više od 200 članova dvora i njihove porodice. Nije smelo da se zucne, pisali su svoju istoriju. Treba naći knjige ljudi bliskih Obrenovićima koji su izdali knjige u inostranstvu.
Ja sam par tih knjiga i novina pronašao i saznao mnoge stvari. U ovom tekstu neću pisati osnovne stvari koje verujem da većina zaljubljenika u istoriju poznaje, već ću pažnju obratiti na manje poznate i skrivene stvari.
Čitav vek zaverenici pišu knjige i menjaju istoriju, namerno ocrnjujući kralja Aleksandra i Dragu. U lažima se toliko daleko išlo da su čak u inostranstvu štampali knjige o Draginim ljubavnicima. Međutim, sve je naknadno konstruisana laž.
Čedomilj Mijatović u svojim sećanjima kaže da priče o Draginim avanturama nemaju ni trunke istine u sebi. Kraljica Natalija je izabrala Dragu Mašin za jednu od dvorskih dama kada je bila devojka, a to nikako ne bi uradila da je samo trunka od onoga što je naknadno pisano bilo istina.
Za osnovne informacije preporučujem video:
Kraljica Natalija se potrudila da Dragi Mašin dobije vrhunsko dvorsko vaspitanje, plaćala je učitelje stranih jezika za nju i podsticala je na čitanje francuskih i nemačkih knjiga. Na dvoru se kao devojka kretala u najboljem društvu u srpskoj prestonici i bila primana sa velikim zadovoljstvom.
Kada je kraljica Natalija 1890. godine odlučila da se nastani u Francuskoj i sagradi sebi vilu „Sašino“ u Bijaricu, uzela je Dragu Mašin za svoju dvorsku pratilju (Dame d‘honneur). Pošto je kraljica često boravila u društvu visokog plemstva iz Francuske, Španije i Rusije, a tokom letnjih sezona u Bijaricu su je posećivale i ugledne engleske i američke porodice, Draga je imala jedinstvenu priliku da se upozna sa samim vrhom evropskog društva. Tamo je ostavljala snažan utisak, ljudi su joj se divili i stekla je brojna poznanstva.
Mnogo stvari o životu Drage je nepoznato danas. Evo jedne priče koja je potvrđena:
Jedan dečak se posvađao sa ocem i, vođen srpskim inatom, napustio je porodični dom. Napolju je bila zima i mrazevi. Sklupčao se na klupi, smrzavao se.
Iznenada pojavila jedna plemenita dama. Uzela ga je pod svoje okrilje, obezbedila mu topao dom i hranu. Ta žena bila je Draga Lunjevica — kasnije poznata kao kraljica Draga Obrenović.
Zahvaljujući njenoj pomoći, mladić je završio Bogosloviju i postao đakon. Tek kada je obukao svešteničku mantiju, vratio se kući. Otac mu je poljubio ruku, ali uz i dalje prisutan ponos i tvrdoglavost rekao: „Budalo, ne ljubim ja ruku tebi nego Srpskoj pravoslavnoj crkvi.”
Taj đakon bio je deda Hadži dr Stojana Adaševića, autora knjige o poslednjim Obrenovićima.
Dakle priče o tome da je ona nekakva razuzdana žena nemaju nikakvog osnova. Kraljica Draga bila je lepa, pametna i obrazovana žena, sa snažnom strašću prema književnosti, filozofiji i ljubavi. Iako odgajana u tradicionalnom, patrijarhalnom duhu, bila je veoma liberalna za svoje vreme — puno je čitala, pisala i prevodila.
Prema Isidori Bjelici, Draga je pod pseudonimom objavljivala ljubavna pisma u listu Domaćica, koja su krišom čitali i dečaci i devojčice u pubertetu. Isidora je naziva prvom srpskom lirskom pesnikinjom i pionirkom ljubavnog žanra u srpskoj književnosti. Bila je i zagovornica boljeg obrazovanja za devojčice.
Iz anonimnosti, Draga je dospela u sam centar dvorskog života — u svet intriga, politike, balova i etiketa. Brzo se snašla u toj sredini i znala je sve što se događa u Dvoru i oko njega.
Iako joj je sigurno laskalo što je od dvorske dame postala kraljica Srbije, nakon početnog prilagođavanja novom životu, pokazala je umerenost i skromnost. Prema kralju Aleksandru bila je topla i puna razumevanja, a on je bio ludo zaljubljen u nju. Draga je Aleksandru pomagala iz senke.
Rešila je da prekine sa luksuznim stilom života kakav su vodili Kralj Milan i Kraljica Natalija: zabranila je uvoz vina i sira iz Francuske, insistirajući da se na Dvoru služi samo srpska hrana, čak i prilikom poseta stranih diplomata. Umesto skupih haljina iz Pariza, više je volela srpske narodne nošnje i kopije haljina starih srpskih kraljica i carica koje je viđala na freskama. Život u Dvoru vodila je štedljivo i sa poštovanjem prema domaćem nasleđu.
Htela je da bude pisac, a postala je kraljica. Ostaje zapamćeno da je ona bila ta koja je dala profesoru Miloju Vasiću novac za arheološko istraživanje Viminacijuma, a bila je i patron književnika Bogdana Popovića, zbog čega je i bila oklevetana da je njegova ljubavnica. Branislav Nušić je njenom zaslugom došao na čelo Narodnog pozorišta, Jovanu Skerliću je plaćala studije u Ženevi, izdvojila je novčana sredstva za list „Neven” Jovana Jovanovića Zmaja.
Spašavanje Hilandara i Zografa
Pišem ovaj tekst na Veliki petak, a kralj Aleksandar je posetio Hilandar 1896. godine baš na Veliki petak.
Tada je vođena teška borba za vraćanje Hilandara u krilo majke Srbije. Da kratko oslikam situaciju, u to vreme Hilandar je imao oko 70 monaha, od kojih su samo trojica bili Srbi. Bugarski i ruski poslanici su redovno posećivali manastir lobirajući monahe da podrže bugarsku državu.
Treba imati u vidu da kralj Aleksandar nastavlja napore prethodnih vladara iz dinastije Obrenović. Knez Miloš je 1821. otkupio Hilandar od Turaka koji su ga koristili kao granično utvrđenje, zatim knez Mihajlo je dao manastiru 100.000 groša i obećao pomoć od države.
Poseta kralja Aleksandra Hilandaru 1896.
Kralj Aleksandar je posetio manastir na Uskrs 1896. godine. Pre svoga dolaska kralj je poklonio manastiru 6000 dinara u zlatu i najavio da će platiti manastirske dugove. Aleksandar je svečano dočekan u manastiru na Veliki petak kako dolikuje vladaru i biva proglašen za zaštitnika manastira. Zahvaljujući zalaganju episkopa Dimitrija, dobio na poklon Nemanjinu povelju i Miroslavljevo jevanđelje. Od tada počinje velika diplomatska borba za povratak Hilandara.
Zastava koju je kralj Aleksandar poklonio Hilandaru
Vasilije Trbić piše da su u to vreme na svakom koraku u velikim gostinskim sobama mogle videti fotografije bugarskog kneza Ferdinanda Koburga i žene mu Lujze, kao i prestolonaslednika.
Boris Serafov komita
Kako beleži istoričar Vladimir Jovanović, u vreme posete kralja u Hilandaru je boravio i Boris Sarafov, makedonski komitski vojvoda i pustolov. On je na Svetoj gori prikupljao novac od pojedinih monaha iz manastira Zograf za četničku organizaciju u Makedoniji. Prerušen u ruskog kaluđera, Sarafov je o Uskrsu bio u Hilandaru i imao je priliku da se lično rukuje s kraljem Aleksandrom. Čak je planirao da otme mladog kralja kako bi za njega tražio otkup.
Desetak godina pre posete kralja, 1887. godine učinjen je pokušaj da se u Hilandar nastani nekoliko srpskih monaha, ali su ih bugarski kaluđeri oterali.
1897. godine poslat je iz Srbije episkop Sava. Kaluđeri Hilandara su dobili pismo od Šopova, trgovačkog agenta Bugarske u Solunu, u kojem se zahteva da izbace episkopa Savu iz Hilandara, ukoliko žele da dobiju podršku Bugarske za ono što su tražili. Nakon posete kralja Aleksandra, Bugarska je pojačala svoje prisustvo u Hilandaru, šaljući izaslanike i oslanjajući se na podršku Turske.
Početkom novembra, monasi donose odluku da episkop Sava mora da napusti manastir. Oko 60 monaha ga je napalo, tvrdeći da Hilandar pripada Bugarima. Episkop Sava je na kraju primoran da napusti manastir. Prema njegovom mišljenju, u osnovi celog sukoba bilo je „makedonsko pitanje” i snažni pritisci iz Carigrada i Sofije.
Ogromnim diplomatskim naporima, Stojana Novakovića kod Vaseljenskog patrijarha u Carigradu, Branislava Nušića koji je bio ambasador u Solunu, Alekse Novakovića i drugih manastir je polako vraćen u krilo srpske države. Ugovor o otplati dugova manastira i godišnjoj pomoći potpisan je u maju, samo mesec dana pred venčanje kralja Aleksandra i kraljice Drage. Tri monaha su otišla iz manastira u Beograd da se zahvale na pomoć kraljevskom paru.
Naredne 1898. godine u Hilandaru nije obeležena 700-godišnjica manastira jer je bugarski trgovački agent u Solunu Atanas Šopov ubedio monahe da takav praznik uopšte ne postoji. Sukob i svađe između bugarskih i srpskih pristalica u to vreme bili su na vrhuncu i čak su doveli do jednog ubistva u manastiru.
Malo je poznato da je baš kraljica Draga istakla svoj zahtev* da država plati dugove manastira Hilandara da ne bi kao Zograf pao u ruke nove Bugarske države. Kažu da je to bio njen uslov da uđe u brak sa Aleksandrom. Takođe tada je tražila da se više novca daje crkvama i školama, i da se više pomažu siroti.
U vreme cara Dušana i kasnije Zograf je bio srpski manastir i deo srpske crkve. Ogromna borba je vođena, nažalost Srbija je odplatila samo dugove Hilandara, bili su ratovi i za Zograf nisu imali novca i tako je taj srpski manastir postao bugarski.
Ukaz o podizanju hrama sv. Save na Vračaru
Uobičajno mišljenje je da su hram podigli Karađorđevići, međutim priča počinje od Obrenovića. To je kasnije potisnuto i izbrisano iz knjiga jer su bili mučki ubijeni.
Prvi veliki prilog za izgradnju hrama dao je kraljevski par i to na dan veridbe.
Kada su ubijeni u njihovoj sobi su na zidu bile ikone, to se može videti na slikama. Vojnici su iz sobe ukrali Miroslavljevo jevanđelje koje je kraljevski par dobio iz Hilandara za otkup dugova manastira na čuvanje.
Spavaća soba u kojoj je ubijen bračni par. Na zidu se nalaze ikone. Tu su i tapacirana vrata sa leve strane, moguće mesto na kom su se krili u toku prevrata.
Ukazom kralja Aleksandra Obrenovića iz 1900. godine u „Srpskim novinama“ objavljen je ovaj kraljev ukaz:
”MI
ALEKSANDAR I
po milosti Božjoj i volji narodnoj KRALJ SRBIJE
Odobrili smo i odobravamo rešenje narodne skupštine od 25. januara 1900. godine koje glasi:„Da se veličanstveni hram Svetoga Save, koji se ima podići na Vračaru u Beogradu u čast i slavu velikoga Srbina prosvetitelja – oglasi za opštu narodnu građevinu.“
Preporučujemo našem ministru građevina, da ovo zakonodavno rešenje izvrši.ALEKSANDAR s.r. 28. januara 1900. god. u Nišu”
Te godine najveći prilozi stigli su od kralja Aleksandra (Obrenovića) i kraljice Drage, koji su priložili po 10.000 dinara u zlatu „u spomen dana NJihovog verenja (ispita) 15. jula 1900. godine“. Izvori: Janjić, Jovan (22. 8. 2002). „Velika crkva, male pare”. NIN.
Hram Svetog Save
Malo je poznato da je inicijativa za izgradnju hrama sv. Save došla još za vreme Obrenovića i to od dubrovčanina Matije Bana po kome Banovo brdo nosi ime.
Matija Ban po kome Banovo brdo nosi ime. Učeni Srbin iz Dubrovnika.
”Zahvaljujući Matiji Banu Sveti Sava se počeo slaviti u Dubrovniku ranije nego u nekim drugim krajevima, a predlog za izgradnju hrama na Vračaru dao je upravo on 1879, dve decenije pre nego što je na današnjem mestu oltara Spomen hrama Sv. Save podignut Mali svetosavski hram (Arsić 2011, 170).”
Matija Ban je inače bio vrlo bitan čovek dinastije Obrenović, počeo je službu kao učitelj Milana Obrenovića kad je bio dete, a zatim bio načelni Presbiroa Ministarstva inostranih dela Kneževine Srbije 1846.
Srušena crkva sv. Save
Da li znate da je u vreme Milana Obrenovića podignuta prva crkva sv. Save na Vračaru 1895. koju će 40 godina kasnije srušiti Karađorđevići i podići novu današnju?
I posle kažu Obrenovići nisu uradili ništa za hram sv. Save… ne učite istoriju iz školskih knjiga, tražite dublje.
Za vreme Obrenovića je podignuta mala crkva sv. Save pored hrama. Podignuta je da podseća na Mileševu gde su počivale mošti Sv. Save. To je bila mala crkva svega 5 h 12m, kasnije je značajno proširena pripratom 9 h 13 metara, iznad vrata je bio prikaz spaljivanja moštiju sv. Save.
U toku I Svetskog rata zvona crkve su pretopljena u ratne svrhe. Srušena je 1935. godine kada je podignuta nova crkva.
O ubistvu kraljevskog para
29 maja 1903. godine gruba zaverenika iz redova oficira upada u dvor sa namerom da ubiju kralja i kraljicu.
Nakon upada u dvor zaverenici ne uspevaju da pronađu kraljevski par. Aleksandar i Draga su se sakrili u tajnoj prostoriji i sklupčali u spavaćicama. Nalazili su se u jednom plakaru u zidu koji je bio u boji tapeta. Zagrljeni čekali su spas. Potraga je dugo trajala vojnici su panično trčali iz salona u salon, probadali madrace i razbijali stvari ali nisu mogli da ih nađu.
Oficiri napadaju kralja i kraljicu koji su u spavaćicama bili sakriveni u plakaru.
Taman kad su već izgubili nade u jednom trenutku je kraljica istrčala na prozor i viknula ”Vojnici u pomoć ubiše vam kralja” i tada se zaverenici u dvorištu grohotom nasmejaše i potrčaše da ih pronađu.
Velimir Vemić je uočio vrata plakara u zidu i tražio sekiru da obiju vratanca.
U jednoj verziji događaja, kraljica je preklinjala za svoj život, Aleksandar je zagrlio i načinio znak krsta pre nego što su njih dvoje pokosili meci prisutnih oficira – 36 metaka u njegovo telo i 14 u njeno. Oficiri su izvukli svoje mačeve, sekli i boli njihova tela, upućujući nepristojne gestove i izgovarajući opscene psovke.
Kapetan Mihailo Ristić Uča je ispalio na njih sve metke iz svoga revolvera, za njim Velimir Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Izvesno je i da su svi oficiri u dvoru i dvorištu dvora svojim sabljama proboli tela.
Kažu da kralj nije bio mrtav kad su ga bacali preko balkona, već da je pokušao da se zadrži i da ga je neko od zaverenika tada sabljom udario po ruci i tri prsta mu odsekao. Od siline udarca o tlo jedno oko mu je ispalo.
Za Dragu je poznato da je 36 puta je upucana, imala preko 40 dubokih posekotina i uboda, plitke posekotine nisu ni brojali, lice potpuno izobličeno, neki delovi tela odsečeni.
Upucani i sabljama isečeni, bačeni su krvavi u dvorište gde su oficiri nastavili da ih bodu sabljama.
Sve vreme je preko puta stajao ruski konzul i posmatrao sa balkona šta se dešava. Kada je narod počeo da se okuplja, konzul je poručio vojnicima da sklone tela sa ulice jer se narod okuplja. Na tom mestu je danas spomenik ruskom caru.
U možda najužasnijem prikazu masakra, oficir ulazi u prostoriju gde Aleksandar stoji, štiteći Dragu svojim telom, i puca mu u vrat eksplozivnim metkom koji bi gotovo odsekao kralju glavu sa ramena, oblivši sobu krvlju i iznutricama.
Draga hvata i pridržava svog muža, kada ulazi Aleksandar Mašin, kome je obećana „prva prilika“ sa snajom. Pogađa pored, i još oficira pohrli u sobu, pucajući ponovo i ponovo u kraljicu pre nego što su izvukli svoje mačeve.
Razrezali su Aleksandrovo lice i ruke i isekli Dragin stomak kao podsmeh zbog njene neuspele trudnoće. „Izgledalo je kao da oponašaju podvige DŽeka Trboseka na telu mrtve žene koja je bila njihova kraljica,“ piše Čedomilj Mijatović u knjizi koju je pisao u Engleskoj, daleko od domašaja Karađorđevićevaca.
Velimir Vemić oficir koji je otkrio kralja i kraljicu koji sklupčano leže u spavaćicama u tajnoj prostoriji, pucao je na njih i sabljom ih udarao kao i drugi. Međutim, on je u zverstvu otišao korak dalje, odsekao je kraljici grudi i držao ih kao uspomenu u koferu za to postoje svedočanstva.
Polu pijani zaverenici su se hvalili u beogradskim kafanama kako su ubili ”kurvu i njeno kopile”, a barem jedan od njih je paradirao po kafanama sa parčetom mesa na bajonetu govoreći da je to kraljičin intimni deo tela.
Namerno sam opisao sve što sam pročitao o ovom događaju da vidite koji je nivo zverstva bez imalo samilosti bio u pitanju. Ni štampa nije bila ništa bolja prema kraljevskom paru. Pisali su tada a i decenijama kasnije gadosti i laži opravdavajući ubistvo.
Čitav vek štampa nastavlja na isti podrugljiv način da piše o poslednjim srpskim vladarima.
Detaljno svedočanstvo o dešavanju u noći ubistva možete pročitati ovde.
Miroslavljevo jevanđelje je ukradeno kao i mnoge druge lične stvari kraljevskog para. Kasnije su te stvari prodavane na aukcijama po Evropi. Poznato je da je prodata kraljicina venčanica, njene haljine, zlatni privezak, minđuše, narukvica i tijara od brilijanata, ordenje i tako dalje.
Ubice i žrtve
Ubijeno je dve stotine najbližih saradnika srpskog kralja ali i 123 člana kraljevske porodice Obrenović. Iste noći kad je ubijen kraljevski par, ubijena su i kraljičina braća – Nikodije i Nikola Lunjevica, predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni general Milovan Pavlović. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, koji je isto tako trebalo da bude ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922. godine.
Majski prevrat 1903: Neki od ubijenih zvaničnika. Iz časopisa The Sphere, 20. jun 1903. (restaurirano i obojeno) Izvor – fotomagacin, antikvarneknjige.com
U izveštaju austrijskog diplomate ističe se da je glavni organizator zavere protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage bio Đorđe Genčić, tadašnji ministar unutrašnjih dela u vladi dr Vladana Đorđevića. On je, prema tom dokumentu, snažno zastupao stav da kraljevski par mora biti uklonjen, ili da se od političke borbe u potpunosti odustane. Pored Genčića, među vodećim članovima zavereničkog odbora bili su i general Jovan Atanacković, pukovnik Aleksandar Mašin, Petar Mišić, Leonid Solarević, Damjan Popović i Đoka Mihajlović. To ukazuje da nosioci zavere nisu bili mladi, već stariji i iskusni oficiri.
Dragutin Dimitrijević Apis je u vreme puča bio u činu kapetana ali je bio jedan od glavnih umova zavere, organizovao sastanke, napravio plan ulaska u dvor, obezbedio oružje i bio u direktnom kontaktu sa vojnicima koji su izvršili ubistvo.
Sam Majski prevrat, koji je trajno izmenio tok srpske istorije, izveli su: dva generala, četiri pukovnika, tri potpukovnika, tri majora, 30 kapetana, 47 poručnika, 13 potporučnika i pet civila. NJihov cilj je bio da na presto dovedu Petra Karađorđevića.
Petar Karađorđević je nameravao da dođe na vlast, to nije nikakva tajna. Kao dokaz za to imamo pismo koje je poslao Austro-Ugarskoj vladi, dve godine pre ubistva kraljevskog para, u kome je napisao: „Od dobrog i iskrenog odnosa prema Austrougarskoj zavise vitalni interesi naše drage otadžbine… Ukoliko bih uz Božju pomoć i voljom srpskog naroda bio pozvan da stupim na presto Srbije, onda ću se u spoljnoj politici zemlje uvek držati navedenih stavova. Takođe bih najenergičnije pazio na to da sadašnji poredak na Balkanskom poluostrvu ostane očuvan.” Na sličan način se Petar Karađorđević obraćao ruskoj vladi.
Na susretu austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i ruskog cara Nikolaja februara 1902. godine potvrđen je dogovor iz 1897. godine. Na tom sastanku doneta je i odluka da se kralj Aleksandar prepusti svojoj sudbini, a da se oba carstva slažu da će u slučaju njegove propasti na presto doći Petar Karađorđević, kao kandidat koji zadovoljava obe strane. Odmah zatim, ruski šef diplomatije Lamzdorf na pitanje Petra Karađorđevića iz Ženeve odgovorio je u carevo ime da se prihvata kao pretendent na srpski presto.
Ruski konzul na balkonu
Zgrada u kojoj su ubijeni je kasnije srušena. Nalazila se u ulici Kralja Milana, preko puta spomenika ruskom caru. Tu gde je sada spomenik ruskom caru nalazila se zgrada ruskog poslanstva gde je sa prozora sve posmatrao ruski konzul.
Interesantno da je baš tu podignut spomenik ruskom caru ali je isto tako interesantno da preko puta, gde sada postoji park Andrićev venac, nema spomenika Aleksandru i Dragoj.
Dvor se nekada nalazio na mestu gde je sada park, a rusko poslanstvo se nalazilo preko puta gde je sada spomenik ruskom caru.
Mnogi autori koji su pisali o prevratu napominju da je ruski poslanik Nikolaj Valerevič Čarikov sa prozora poslanstva posmatrao ceo tok puča. Jedan metak je čak slučajno proleteo kroz prozor diplomate i zamalo ga ubio.
Kažu da je doviknuo vojnicima da sklone tela kralja i kraljice iz dvorišta kad je narod počeo da se okuplja.
Iako nema direktnih dokaza da je Čarikov bio umešan u samu zaveru za ubistvo kraljevskog para, potpuno je jasno da je njegova diplomatska aktivnost uticala na tok događaja.
Nakon Majskog prevrata, kada su kralj i kraljica ubijeni, Čarikov je odigrao ključnu ulogu u uspostavljanju diplomatskih odnosa između Srbije i Rusije, podržavajući novu dinastiju Karađorđević i novu srpsku vladu.
Nikolaj Valerevič Čarikov – ruski konzul u Beogradu
Rusija je nezvanično obezbeđivala kralja Aleksandra Obrenovića preko svoje tajne agenture. Kralj Aleksandar je pozvao u Beograd upravo šefa te službe za Balkan, Grabova i poverio mu zadatak da čuva kraljevski dvor. Mnogi tajni agenti su se naselili u Beogradu i po Srbiji i toliko su se uzneli da su čak i ruskom poslanstvu pravili probleme zbog neusaglašenog delovanja. Početak rada ruske obaveštajne službe pada u vreme kraljevog potpunog oslonca na Rusiju, u 1901. godini.
Pored Grabova, kao šef ruske tajne policije na Balkanu pominje se i Vladimir Tržecjak, od koga je pronađen izveštaj svom pretpostavljenom, direktoru departmana Policije pri Ministarstvu unutrašnjih dela Rusije, o zaverenicima i ubistvu koje su izvršili. U izveštaju, osim toga što se pominje specijalni izaslanik Aleksandar Vajsman koji je tri dana uoči prevrata poslat u Beograd da kralja Aleksandra izvesti o zaveri. Pronalazimo i informaciju da je u vreme Majskog prevrata u Beogradu, neposredi svedok događaja bio ruski vojni agent Sisojev.
Konzul Čarikov bio je u centru još jednog tmurnog događaja na Balkanu, poznatog kao ”Buhlau skandal”. Naime on je lično i navodno na svoju ruku vodio tajne pregovore sa ministrom spoljnih poslova Austro-Ugarske u zamku Buhlau. Tada je dogovoreno da će Rusija pristati na austro-ugarsku aneksiju Bosne u zamenu za otvaranje prolaza za ruske brodove kroz Dardanele.
Dakle, vidimo da je ruska tajna služba obezbeđivala kralja, vidimo da su bili svesni planiranja prevrata i vidimo da su mirno prihvatili prevrat i brzo obnovili diplomatske odnose. Takođe, vidimo da su Rusija i Austro-ugarska prethodno pregovarali o mogućem novom vladaru Srbije.
Tako su Aleksandar i Draga Obrenović stradali u potkusuravanju između velikih sila. Ruska tajna služba je bila prisutna, znali su za prevrat i čak su navodno poslali nekog agenta, jevrejskog prezimena Vajsman, tri dana pre prevrata da obavesti kralja.
Verovatno nikada nećemo imati čvrste dokaze i nikada Rusija neće na taj način otvoriti svoje arhive ali znamo da je ruski poslanik prevrat mirno posmatrao sa svoga prozora.
Kraljica Draga je bila trudna
Iste floskule koje su koristili istoričari za vreme Tita koriste i danas. Preuzeli naklapanja od podguznih muva porodice Karađorđević koja je sve činila da oblati kraljevski par i opravda ubistvo kojim su došli na vlast.
Dve godine pred ubistvo kralja i kraljice desila se afera sa ”lažnom trudnoćom”, tada je dvor objavio da je kraljica trudna ali se kasnije ispostavilo da nije. Moguće je da se trudnoća nije održala ili je ova vest namerno iskorištena za pravljenje krize. Optuživali su kraljicu da je jalova zato što je 12 godina starija od kralja i imala je prethodni brak.
U maju 1901. godine, doktor Kole koji je doveden specijalno iz Pariza da pregleda kraljicu, potvrdio je da je kraljica trudna i tada je ta vest objaveljena narodu. Međutim, nekoliko meseci nakon objave dolaze ruski lekari Snjegirjev i Gubarev, poslati od strane ruskog cara Nikolaja II. Nakon pregleda kraljice u Smederevu, konzilijum je zaključio da trudnoće nema, niti je ikada bilo.
Ovaj nalaz izazvao je veliko razočaranje i bes kod kralja Aleksandra, koji je, prema nekim izvorima, bio toliko uznemiren da je zahtevao pištolj kako bi se obračunao sa lekarima jer je verovao da su oni izazvali pobačaj.
Novinski naslovi u naše vreme.
Da li su lekari slučajno ili namerno izazvali pobačaj nećemo znati. U slučaju da se to desilo o tome su kralj i kraljica ćutali jer su po svaku cenu hteli da održe dobre odnose sa Rusijom.
Istovremeno opoziciona štampa koja je podržavale Karađorđevićevace je i pre atentata i posle vršila jaku propagandu kako je Draga nerotkinja, jalova i da je imala ljubavnike.
Poklon kolevka ruskog cara Nikolaja II, kuma kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage
Istorijski je potvrđeno da je u spavaćoj sobi kraljevskog para zaista stajala kolevka koju je car Nikolaj II poklonio kralju Aleksandru i kraljici Dragoj.
Nakon ubistva kraljevskog para, prvom obdukcijom koja je izvršena na bilijarskom stolu je zaključeno da kraljica nije bila trudna.
Kada je Austro-ugarska vojska ušla u Beograd tokom I svetstkog rata, oni su iskopali ostatke kralja i kraljice da bi ponovo izvršili autopsiju kralja i kraljice jer su smatrali da je istina sakrivena. Autopsija austrougarske vojske je pronašla i male kosti fetusa u njenom stomaku. Posle I svetskog rata nalazi austrijskih lekara su lako odbačeni jer je Austro-ugarska poražena i štampa je decenijama pisala i uspela da ubedi javno mnjenje da kraljica nije bila trudna.
Prva obavljena obdukcija koja je lažirana. Prema dostupnim izvorima, obdukcija je izvršena u rezidenciji kraljevskog para, na bilijarskom stolu. Nakon toga, tela su u tajnosti preneta i sahranjena u kripti stare crkve Svetog Marka u Beogradu.
Dakle nije ubijeno dvoje, ubijeno je troje. Mladi kraljević je još bio u stomaku kraljice. Poznato je da su se zaverenici pijani hvalili po beogradskim kafanama kako su ubili ”kurvu i njeno kopile” i nosili komad nekog mesa na bajonetu.
Od svih ovih monstruoznih detalja čoveku se zavrti u glavi, ipak rekao bih da je Dragina trudnoća ubrzala pripreme za ubistvo jer su zaverenici znali da će nakon dobitka naslednika kraljevski par postati mnogo omiljeniji u narodu. Takođe, vrlo je moguće da je i prethodna trudnoća prekinuta namerno od strane ruskih doktora jer su i oni znali da bi rođenjem deteta popularnost Aleksandra i Drage drastično porasla u narodu. Prethodno smo videli da su Rusija i Austro-ugarska već postigle saglasnost o smeni vlasti u Srbiji još 1897. godine i taj dogovor potvrdili upravo 1901. godine kada su lekari dolazili.
Malo je bizarno ali valja pomenuti još jednu stvar da bi se videlo kako da pučisti u laganju i manipulacijama nisu imali granica – na prvoj autopsiji nove srpske vlasti su zapisale da je kralj Aleksandar imao deformitet lobanje od rođenja ali autopsija austrougarske vojske nije pronašla takav deformitet.
Greh crkve
Mitropolit Inokentije Pavlović
Petra I Karađorđevića je za kralja Srbije proglasio mitropolit Mihailo (Jovanović). SPC tada nije još bila patrijaršija pa nije bilo patrijarha.
Isti taj mitropolit Mihailo je i venčao kralja Aleksandra i Dragu, a onda je nakon ubistva je odbio da izvrši opelo nad kraljevskim parom. Samo godinu dana kasnije proglasio je za kralja Petra Karađorđevića. Šta reći o ovom čoveku? Dela sve govore.
Venčanje i miropomazanje kralja spadaju u svete tajne. Jasno je da je prethodna kraljevska loza ugušena u krvi, jasno je da su postojali naslednici i da su zločinački pobijeni.
Na ubistvu je počivala nova vlast. Nova vlast nije bila rezultat narodne volje, već volje velikih sila.
Rekao bih da je crkva činom proglašenja novog kralja aminovala sva buduća dešavanja i stradanje srpskog naroda.
Ne treba se posle čuditi što kralj Aleksandar neće biti proglašen od strane crkve, već se sam krunisao u jednom beogradskom salonu. Izgubili smo državu i u sledećem veku ćemo doživeti vladavinu masona, marš smrti preko Albanije, Jasenovac, komuniste i tako do današnjeg doba.
Još jedna srušena crkva
Da li znate gde je sahranjen kraljevski par? Sahranjeni su u staroj crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu. Sahranjeni su u još jednoj crkvi koja je srušena, a na njenom mestu podignuta nova veća. Kao da je neka masonska ruka namerno uništavala sva svetilišta prethodne srpske dinastije.
Kraljevski par Obrenović su zaverenici sahranili po noći, isto kao što će sahraniti i Miloševića vek kasnije, ubijeni su isto kao i Đinđić vek kasnije. Na sahrani nije bio prisutan niko od porodice, bio je prisutan samo jedan sluga. Sva porodica biće pobijena u sledećih nedelju dana.
Episkopi su odbili da izvrše opelo. Kralj koji je spasao Hilandar, doneo odluku o gradnji hrama Svetog Save, dobio Miroslavljevo jevanđelje na poklon nije počastvovan ni sahranom kakva dolikuje kraljevskom paru.
Obrenovići sahranjeni tajno.
Na Cveti, 13. aprila 1941. godine, odmah posle nemačkog bombardovanja Beograda, požar drvene građe zapalio je crkveni krov, i uništio je posle 107 godina postojanja. Godinu dana kasnije, 1942. godine, odlučeno je da se ostaci crkve poruše, pošto se usled teškog oštećenja crkva nije mogla obnoviti.
Ostaci kraljevske dinastije Obrenović preneseni su u novu crkvu Sv. Marka i danas se nalaze u kripti. NJihov grob nije lako posetiti jer morate tražiti svešteniku da vam otvori vrata.
Stari kraljevski konak u kom se desilo ubistvo je takođe srušen sledeće godine. Bio je opljačkan i vandalizovan. Stajao je kao nemi svedok ubistva na kome je počivala nova vlast. Zato je srušen i na njegovom mestu se danas nalazi park – Andrićev venac. U njemu nema spomenika stradalom kraljevskom paru.
Politička pozadina ubistva
Šta je ustvari bio njihov greh? To što je Draga bila starija 10 godina od Aleksandra i što je imala prethodni brak. Čovek je umro, ona je bila slobodna. Sve ostalo je bilo izmišljotina, uključujući priče da je nerotkinja i čuveni Genčićev spisak njenih prethodnih ljubavnika. Sve je laž.
Objasniću političku pozadinu ubistva. Ova priča će većini ljudi biti čudna ali ja sam sa čitanjem udžbenika istorije prestao u srednjoj školi i od tada se bavim svojim istraživanjem, a moji zaključci su malo drugačiji.
Šta se zapravo desilo? Rusija i Austro-ugarska su napravile dogovor da se Rusija slaže da Austro-ugarska izvrši aneksiju Bosne ako oni za uzvrat dobiju prolaz kroz Dardanele za svoje brodove. U toku pregovora slažu se i sa mogućom promenom vlasti u Srbiji i dolaskom Petra Karađorđevića na vlast.
Međutim, Austro-ugarska je 1908. godine anektirala Bosnu ali Rusija nije dobila prolaz kroz Dardanele i osetila se prevarenom. Ne samo da je Austrija anektirala Bosnu već je vojno krenula na Srbiju koja je bila saveznik Rusije. Zato je Rusija objavila rat i potpuno negirala bilo kakve prethodne dogovore.
Svu krivicu za pregovore prebacili su na konzula Čerikova i rekli da se sve odigravalo iza leđa ruskog cara koji sa ovim nije uopšte bio upoznat. Ruski car je proglasio 20 dana žalosti. Predstava za javno mnjenje.
Car Nikolaj Romanov II i engleski kralj DŽordž V su bili rođaci i fizički jako slični
Jasno je da bi se Srbija protivila toj aneksiji Bosne ali je Rusiji bila potrebna jedna militaristička Srbija koja bi u slučaju potrebe bila spremna da sigurno uđe u rat na strani Rusije. Trezvena vlast dinastije Obrenović, koja je bila tradicionalni saveznik Austro-ugarske je smetala ovom dogovoru.
Neko će se upitati ali zašto je Austro-ugarska pustila niz vodu svoga saveznika? Zato što su iskoristili momenat da Rusija potkopa vlast u Srbiji kako bi Srbija pristala na aneksiju, da bi zatim osvojili i Bosnu i Srbiju osiguravajući železničke puteve ka Bliskom istoku.
Obično se kaže kako je Carska Rusija uvek podržavala Karađorđeviće, pa je čak ušla u I svetski rat zbog Srbije. Međutim, Srbija je 1908. u vreme Petra Karađorđevića prihvatila aneksiju Bosne, a rat je počeo tek 6 godina kasnije. Mislim da je ispravnije reći da je Srbija gurnuta u rat kada je to odgovaralo velikim silama. Rusija je bila deo Antante, vojnog saveza sa Francuskom i Engleskom. Već sam pisao o ulozi Engleza u pripremama za ubistvo Franca Ferdinanda. Crna Ruka i englezi su gurnuli Srbiju u sukob.
I Austro-ugarska i carska Rusija izgubiće svoje države u ratu. Prevladaće Englezi i Francuzi i njihova politika će oblikovati politiku sveta. Možda je bolje reći da su prevladali masoni… Treba imati u vidu da se ubistvo Aleksandra i Drage dogodilo na isti dan, 29. maja po starom kalendaru, u kojem je 35 godina ranije (1868) u Košutnjaku ubijen knez Mihailo Obrenović. Da li je to bila slučajnost?
Srpski narod će sledećih 10 godina doživeti najveća stradanja, 70% muškaraca će poginuti u ratu. Srpska država će prestati da postoji, umesto toga nastaće tamnica srpskog naroda – Jugoslavija. Dakle srpski narod, srpska država i kraljevska dinastija bili su žrtvovani zarad interesa velikih sila.
Kralj, kraljica i nerođeni kraljević žrtvovani su i ugrađeni u temelje nove masonske države. ”Ordeo ab Chao“ tj. ”uređenje iz haosa” je glavni postulat masonerije tj. zidarstva. Oni zidaju novi svetski poredak i vladaju iz senke.
Ovako je engleska štampa toga vremena prikazivala šta se desilo u noći prevrata.
Kralj Aleksandar Karađorđević se proglasio kraljem u beogradskom salonu, a ne u pravoslavnoj crkvi. Taj isti Aleksandar će obezglaviti i još jednu srpsku državu Crnu Goru, odbiće ponudu velikih sila da proširi Srbiju i dobije Bosnu, Dalmaciju i Makedoniju, umesto toga insistiraće na Jugoslaviji. Rezultat njegove vladavine biće i potpisivanje Konkordata i osnivanje Banovine Hrvatske. Na kraju će i njega ubiti kada bude pomislio da se otrgne diktatu velikih sila.
Srpski Romeo i Julija
Postoji mnogo dokaza i zapisa da je i sama Draga bila protiv veze sa kraljem. Nije ona bila nikakva sponzoruša, niti namiguša. LJubav se jednostavno desila i godinama su svi pokušavali tu vezu da onemoguće i njegov otac Milan i majka Natalija, štampa, crkva… svi. Bili su svesni da nije poželjno za javno mnjenje da ostanu u vezi i u početku su svoju vezu krili. Međutim ljubav je nadjačala državne obaveze i lažne moraliste tako da je na kraju i brak nastao iz prkosa svima.
Da su Aleksandar i Draga kojim slučajem živeli na zapadu bili bi romantizovani kao Romeo i Julija, međutim na blatnjavom Balkanu nažalost pobednici pišu istoriju. NJihova žrtva i ljubav koju su im zabranjivali ostala je namerno sakrivena.
Da su bili obični ljudi, živeli bi i imali mnogo potomaka danas ali zla kob ih je odnela.
Da smo prave patriote slavili bi dan njihove veridbe kao srpski dan zaljubnjenih, a ne sa zapada uvezeno ”valentinovo”…
U našoj javnosti se romantiziraju svakojake gluposti, a priča o nesrećnoj ljubavi kralja i 12 godina starije kraljice koji su opanjkavani u javnosti i na kraju iskasapljeni od strane zaverenika prolazi ne primećena. Velika ljubav, veliki stradalnici. Slava im.
Kralj Aleksandar i kraljica Draga – srpski Romeo i Julija.
Moja baba je govorila ”nije Bog mačka pa da ogrebe odmah” ali božija kazna je stigla sve učesnike. Ubeđen sam da i danas naš narod pati zbog ovog greha svojih predaka. Srbi su osuđeni da nemaju svoju vlast, već da njima vladaju internacionalne marionete. Ko ne uči svoju istoriju, osuđen je na njeno ponavljanje.
I šta će posle biti? Karađorđevići će Srbski narod odvesti u rat, stvaraće državu sa katolicima što će na kraju rezultirati genocidom nad Srbima. Komunisti će uništiti dušu srpskog naroda, a nakon njih ćemo nastaviti da lutamo kao prosjaci po pustinji globalne vaseljene tražeći put i spasenje.
Čitajte i istražujte… ili ostanite okupirani. Okajte grehe naših predaka. Pričajte deci o njima i posetite grob nesrećnog kralja i kraljice. Nalaze se u kripti crkve sv. Marka u kojoj počivaju i mošti svetog cara Dušana.
Na Uskrs 20. april
Godina gospodnja 7533.
(2025. po papi Grigoriju)
Izvori:
- Istina o Dragi Mašin – Boris Subašić za Novosti
- web.archive.org/web/2019012117
- „Čaršijske priče ili istina o poslednjim Obrenovićima“, Elit, Beograd, 2005. Hadži dr Stojan Adašević
- Izvori: Arsić, I.(2009). Matija Ban i kult Svetog Save, u I. Arsić, Dubrovačke teme 19. veka, „Ars libri“ – Besjeda, Beograd – Banja Luka, 53-72. Građa za biografski rečnik članova Društva srpske slovesnosti, Srpskog učenog društva i Srpske kraljevske akademije 1841-1947, (prir. LJubomir Nikić, Gordana Žujović, Gordana Radojčić-Kostić), Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 2007, 14-15.
I. Miladinović: Novi detalji o Majskom prevratu iz 1903. godine
Драгоцјено размишљање проткано документима.
Слажем се са закључцима. Ништа ту није сувишно наведено. Напротив.
Нисам успио доћи до толико детаљних, опште непознатих извора везаних за крај династије Обреновић, али зар није довољно на оригиналним фотографијама примјетити само начин на који један мушкарац, па био он и краљ, гледа своју вољену жену.
Само та апсолутна чињеница сасвим подржава све што си написао.
Захваљујем Милоше.
Хвала Ненаде на подршци.