Šta glava 51. u Zakonopravilu kaže o katolicima?

Pišem ovaj tekst zbog jednog mog prijatelja koji tvrdi da Sveti Sava nije osudio katolike u Zakonopravilu, tj. on to nije uspeo da pronađe. Ogromna je to knjiga i zaista je teško pronaći. Mislim da bi jedan tekst o ovoj temi bio na korist svima, pogotovu u svetlu ekumenista koji besramno zauzeše tron Svetog Save.

U prvoj knjizi Zakonopravila profesora Miodraga Petrovića zaista nije lako pronaći osudu latinske jeresi jer je ona nazivana različitim imenima. Međutim u drugoj knjizi Zakonoravila postoji glava 51. koja detaljno izlaže argumente protiv latinske jeresi koju mi danas kolokvijalno nazivamo rimskim katolicima.

Smatram da je glava 51. jedan od glavnih razloga zašto je profesor fiktivnim sudskim sporovima sprečen da objavi upravo tu drugu knjigu Zakonopravila. Od stvaranja Jugoslavije istoričari se iz petnih žila trude da dokažu kako su katolici i pravoslavci ustvari braća i da volimo jednog Boga. U zvaničnoj nauci već čitav vek se vrše falsifikati kako bi se to dokazalo. Pomenuću samo falsifikate o papskoj kruni Stefana Prvovenčanog, papsko pismo Svetom Savi u Domentijanovom žitiju, priču o Ani Dandolo i tako dalje.

U tom svetlu treba gledati nastojanje da Zakonopravilo ne ugleda svetlost dana nikada. I zaista prevod na moderni srpski jezik imamo dostupan širokim masama tek nešto preko godinu dana. Do tada je najvažnija knjiga srpske istorije i državnosti držana u tamnici.

Međutim, neko bi rekao da sve to što piše u Zakonopravilu o papi, Latinima tj. katolicima nije tako strašno i da su to samo verske razlike. E, tu treba biti oprezan i razumeti da su latini u vreme Svetog Save osvojili Carigrad i da je to bio tek početak pada tih jeretika koji će sledećih vekova sve do današnjih dana počiniti brojna osvajanja, falsifikate i asimilacije stanovnika, krvoprolića, krstaške ratove, inkviziciju i genocide po celom svetu.

Kada se govori o katolicima to je ono što pre svega treba da imamo u vidu – sudimo po delima, a ne po rečima. Pogotovu mi Srbi treba da pamtimo od Jasenovca i NDH, preko raznih pokušaja unijaćenja, pokrštavanja, ucena, konkordata i ratova u kojima će ljudi koji govore istim jezikom biti na različitim stranama fronta. O razlikama između pravoslavaca i katolika sam već pisao.

Zakonopravilo je jedna velika knjiga na 800 strana iz 12. veka. Nije je lako čitati, niti razumeti sve bez dobrog predznanja. Nije lako naći gde se šta nalazi pa ću ovde dati mali pregled.

Kroz celu knjigu se provlače kanoni Vaseljenskih sabora i Svetih otaca, što ću dati ovde u tekstu u jednoj skraćenoj formi. Međutim u kanonima se pominju jeretici a ne Latini imenom. Ovo je iz razloga što postoji više vrsta jeretika pa ih ni Vaseljenski sabori nisu navodili ponaosob već se to odnosi na sve otpadnike – jeretike.

Međutim, postoji poglavlje 51. u knjizi koje se konkretno bavi katolicima, tj. Francima i ostalim Latinima kako se u tekstu kaže i tu su oni jasno nazvani jereticima (strana 38. druga knjiga Zakonopravila, prevod Miodraga Petrovića). Tu nije kraj kritike latina već postoji još nekoliko tekstova koji se njima bave. Naveo bih ovde Glavu 49. Nikite monaha i prezvitera Studitskog manastira poreklom Stitata o Latinima o opresnicima (strana 19.), Glavu 50. O brakovima (strana 29.)

Za detaljan pregled potrebno je pretražiti tekst Zakonopravila o svim rimskim papama koji se pominju. Neki od njih su jeretici, a oni pre 11. veka uglavnom nisu jeretici već su bili u skladu sa pravoslavnom (pravovernom) crkvom. Takođe treba pretražiti pominjanje naroda koji se smatraju Latinima  (Italijani, Longobardi, Franci koji se i Germanima nazivaju, Amalfićani, Venecijanci).

Dva primera iz teksta Zakonopravila gde se pominju rimske pape u kontekstu jeretika.

Moji komentari biće obeleženi *** crvenom bojom.

Zakonopravilo Svetog Save glava 51 – O Francima i ostalim Latinima

Papa rimski i oni koji su hrišćani zapadne strane izvan Jonske luke: Italijani, Longobardi, Franci koji se i Germanima nazivaju, Amalfićani, Venecijanci i ostali, izuzev kalabrijskog roda i alamanskog naroda od ovih, jedini se, dakle, ničim ne razlikuju od starih Jelina, i bezboštvom i bestidnošću; (drugi pak) Kalabrijii su hrišćani. izdavna pravovsrni i u običajima naše Apostolske crkve vaspitani; svi oni prethodni su sa papom pre mnogo vremena van Saborne crkve strani i jevanđelskim, i apostolskim, i otačkim predanjima, zbog varvarskih običaja kojih se drže, od kojih su najgori i najveći ovi:

1. Svetom obrascu (Simvolu) vere, složenom od jevanđelskih reči, a koji tako jasno govori o Svetom Duhu: „I u Duha Svetoga Gospoda, i životvornog koji od Oca ishodi’, ti (tj. Latini), zlo i pogrešno dodadoše: „I od Sina“. Mislim da zbog skučenosti jezika njihovog, dakle, smatraju da je isto – ishođenje Duha Svetog od Oca i poslanje k nama preko Sina. Varvarski i neznalački smisliše da se poslanje ni po čemu ne razlikuje od ishođenja.
2. Umesto hleba. opresnake prinose (na službi Božjoj) i kleveću apostola Petra i svete oce da od njih imaju takvo predanje.  *** opresnici tj. hleb bez kvasca se smatra jeverejskim običajem o čemu se govori detaljno u glavi 49. 
3. Njihovi se episkopi u vreme rata i sami naoružavaju i, ulazeći pre drugih u rat, biju se.   *** ovde se pre svega misli na krstaške pohode u kojima su mnogi katolički sveštenici aktivno učestvovali
4. Poste subotom. I ako se praznik Hristovog rođenja, ili Bogojavljenja dogodi u subotu, ti ne razrešavaju od subotnjeg posta radi praznika.   *** ovo se takođe smatra jevrejski običajem o čemu se govori u glavi 49.
5. U Veliki post počinju da poste od srede prve nedelje.
6. Siropusne nedelje ne ostavljaju meso, niti znaju šta je Sirna nedelja.
7. Ne poste ceo Veliki post, nego u Sveti i Veliki četvrtak oni, dakle, jedu jaja, i sir, i mleko. A svojoj deci u sve nedelje Svetoga posta praštaju da jedu mleko, i sir, i jaja.
8. Likove svetih ne slikaju u njihovim crkvama, izuzev Raspeća jedino, ali i to Raspeće ne slikaju raspoređivanjem šara, već samo celo tvore izvajano, odnosno izdubljeno u jednom drvetu ili u kamenu.    *** u katoličkim crkvama nema fresaka, već oni prave kipove od drveta ili kamena. One katoličke crkve koje imaju freske su ustvari od starine bile pravoslavne pa su ih preuzeli katolici kasnije. 
9. Ulazeći u božastvene crkve, i ničice na zemlju padajući, (i) priklanjajući lice k zemlji šapuću, a potom, naznačivši prstom krst na zemlji, i celivavši, ustaju, te u tome svršavaju molitvu.
10. Majku Gospoda našega Isusa Hrista ne zovu Bogorodicom. nego samo ..Sveta Marija“.   *** još od doba ikonoborstva Latini ne poštuju Bogomajku već je nazivaju svetovnim imenom Marija. 
11. U sveti žrtvenik njihov ulazi svak ko hoće, i u vreme službe njihove, bilo kojeg roda da je, i uzrasta, ili reda, tako da i žene kad hoće sede na episkopskom prestolu u oltaru. Toliko znaju da razlikuju između svetih i nečistih!    *** kod pravoslavaca u oltar može da uđe samo sveštenik i kralj. Obični ljudi ne mogu ulaziti u oltar. Kod katolika su velikodostojnicima i bogatim ljudima u crkvi činili ustupke. 
12. Jedu davljeninu, i zverojedinu, i mrtvačinu, i krv. i medvedinu, i vidre, i kornjače, i od tih još nečistije i skarednije.   *** uopšteno katolici se nisu pridržavali posta i nalazili su razne izgovore da bi jeli meso. Tako su vidre, kornjače i žabe proglašavane ribama jer su iz vode i slično.
13. Njihovi prezviteri i episkopi ne prave svešteničke rize od vune, nego se izatkanim crvenim svilenim nitima oblače, praveći ih ukrašene, mnogorazlično. Nose i prstenje i ruke oblače u rukavice. Na desnoj rukavici piše: ”Ruka kao iz oblaka”, a na levoj je napisano ”Jagnje Božje”.   *** za razliku od skromnosti koju propoveda pravoslavlje, katolički sveštenici i episkopi su ukrašavali svoje odore što se smatralo padom u gordost.
14. Isti ti sveštenici njihovi krštavaju samo vodom, stavljajući so u usta onome koji se krštava; i pljuju u levu ruku, a sa desnom rukom, promešavši sline, pomazuju onoga koji se krštava. A krštene kad dostignu meru uzrasta i upadnu u grehe uljem ih pomazuu na otpuštenje grehova, te se smatraju da dvaput krštavaju.   *** razlike u obredu i shvatanju. Čoveku su samo jednom oprošteni gresi a to je na krštenju, međutim katolici su uzeli sebi za pravo da opraštaju grehe i to čak i za priloge crkvi. To će kasnije biti zvanično uneto u katoličke kanone pod nazivom indulgencija. 
15. Isti ti sveštenici njihovi i neka druga očišćenja tvore; i svakog dana se krope na prognanje onih kojih se boje robujući judejskim običajima.   *** katolici su u službi i molitvama proklinjali svoje neprijatelje. U pravoslavlju je to potpuno nedostojno, već se mi molimo da Bog tim ljudima vrati razum, pokajanje ili milost.
16. Sa pet prstiju nekako bočno blagosiljaju, a zatim palcem lice prekrštavaju.
17. Od srede prve nedelje Posta i sve do Pashe, uopšte ne poju aliluja.
18. Rukopoloženi ćakoni, i prezviteri, i episkopi svoje žene otpuštaju, te prezviterima koji su pod njima, u svim oblastima, (episkopi) propovediše, dakle, da svoje žene otpuste. A oni, ne samo da propovedi ovih ne primiše, nego, pošto su im prve žene umrle, javno uzimaju i druge, a neki i treće, i bez bojazni vrše službu.   *** u pravoslavlju se ne može postati sveštenik ako čovek nije oženjen, a katolici su napravili potpunu kontru i zabranili svojim sveštenicima da imaju žene. Ovaj neprirodan kanon doveo je do mnogih primera bludničenja, pederastije, pedofilije sve do današnjih dana.
19. Kad episkopi njihovi umru, celih osam dana ih ostavljaju nepogrebene, i svi koji su u toj oblasti, došavši, prema onome kako običaj imaju, oblače se i poju nad njim, te tada vrše pogreb. Ruke mu ne polažu krstoobrazno na prsa, kao mi, nego ih opružaju naniže uz bedra, a oči, i uši, i nozdrve, i usta zatvaraju voskom. Isto το čine i mirskim mrtvacima.
20. Prezviteri njihovi triput, i četiri puta, služe u jednoj crkvi, ili tamo gde se dogodi, ne razlikujući svete od nečistih.
21. Svako od njih, davši svoju kćer za ženu sinu nečijem, otuda zauzvrat uzima kćer svoga svata za sina svoga, ili za brata, ili za drugog srodnika.   *** brak iz interesa je korišćen za povezivanje porodica. U pravoslavlju je brak isključivo zbog ljubavi i to se ispituje. 
22. Ako ko iz monaškog života postane episkop, dozvoljeno je i meso bez bojazni da jede. I monasi pak njihovi, ako im se nekad i mala neka bolest dogodi, jedu meso, a u narodu svi koji su zdravi jedu svinjsko salo.   *** pravoslavni monasi ne jedu meso, sem ako su bolesni pa je potrebna snaga. Pravoslavna crkva je savetovala i običnom narodu da se svinjska mast konzumira samo ako je neko bolestan.
23. Veliki post ne poste ravno njihove oblasti i susedni narodi: Ledska zemlja (Poljska), dakle devet nedelja, a ostali – jedni poste osam nedelja, drugi pak duže, a treći manje. Italijani, odnosno Rimljani, samo šest nedelja poste.
24. Krst Gospodnji u sve druge dane, dakle, imajući u crkvi, i poštuju, gledaju u njega, i klanjajući se ljube ga, a u Sveti i veliki post, niti mu se poklanjaju, niti gledaju u njega, nego obavivši ga plaštanicom, čuvaju u nekom tamnom mestu, a sa njim i alilugiju. U Veliku subotu, pak, otkrivši ga, iz tajnog mesta, kao da je iz groba ustao, pokazuju iz oltara narodu, i svi najednom sa velikim krikom uzglašavaju aliluja, kao mi u Veliku nedelju Pashe – „Hristos vaskrese”!
25. Dok njihovi jereji služe po redu, narod koji se tu sastao, većina od njih, po njihovom običaju, sede bez straha i međusobno razgovaraju i u vreme uzglašavanja Svetog jevanđelja, ili Svetih tajni.
26. Pričešće Svete zajednice ne obavljaju kao mi, nego, kako kažu, onoga koji hoće da se pričesti, služeći prezviter samo celiva, te celiv prima umesto pričešća.   *** u pravoslavlju pričešće nije bilo moguće bez redovne molitve, posta, uzdržavanja od odnosa. To se proveravalo i ljudi se ne bi usudili da se pričeste ako su šta pogrešili. Međutim, katolici pričešćuju sve ljude koji su došli na službu bez ikakvog ispitivanja. Vidimo da postoje pokušaji od ekumenista da se ovakva praksa uvede i u naše crkve – nažalost.
27. Rukopoloženja sveštenika i episkopa njihovi arhijereji ne vrše u svako vreme, nego četiri puta u godini, u određene dane, jer je godina na četiri vremena razdeljena: na proleće, na leto, na jesen i na zimu. Prvi meseci prate kretanja pojave (Sunca sa istoka), odnosno mart, jun, septembar i decembar, u kojima počinje promena četirima vremenima. I prve nedelje marta meseca, ili juna, ili septembra, ili decembra, u prvu sredu, njihovi arhijersji rukopolažu sveštenike i episkope koje hoće.

Kanoni Svetih Vaseljenskih Sabora o jeresi

Evo ukratko kanona koji se pominju kroz obe knjige Zakonopravila a koji govore kako se vernici i sveštenici trebaju postavljati prema jereticima. 

7 . pravilo Sv. Apostola

Ako koji episkop ili prezviter ili đakon bude svetkovao sveti dan Pashe (Vaskrasa) pre prolećne ravnodnevnice zajedno sa Judejima neka se svrgne.

10. pravilo Sv. Apostola

Koji se zajedno sa odlučenim, ma bilo i u kući, bude molio, neka se odluči.

*** odlučiti – odvojiti ga od vernika, ne može prisustvovati službi ali može se pokajati i vratiti. Ako bi ustrajao i ne bi se pokajao to bi u srednjem veku često imalo za posledicu proterivanje iz sela.

11. pravilo Sv. Apostola

Klirik, koji se bude molio zajedno sa svrgnutim klirikom, neka se svrgne i on.

*** svrgnuti klirika – ne može više biti sveštenik

45. pravilo Sv. Apostola

Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluči; ako im pak dopusti, kao kliricima, da što rade, neka se svrgne.

46 . pravilo Sv. Apostola

Zapovijedamo da se svrgne episkop, ili prezviter, koji prizna krštenje ili žrtvu jeretika. Jer: kako se slaže Hristos s velijarom? ili kakav udio ima vjerni sa nevjernikom?

48. pravilo Sv. Apostola

Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji primi od koga drugo rukopoloženje, neka se svrgne i on i onaj, koji ga je rukopoložio, osim ako se ne dokaže da od jeretika ima rukopoloženje. Jer, koji su od takvih kršteni ili rukopoloženi, ne mogu biti ni vjerni ni klirici.

64 . pravilo Sv. Apostola

Ako koji klirik ili svetovnjak pođe u sinagogu Judejsku ili jeretiku da se moli, neka bude svrgnut i odlučen.

*** klirik je sveštenika ili monah, a svetovnjak je onaj koji dolazi iz sveta tj. običan čovek

70. pravilo Sv. Apostola

Ako koji episkop ili prezviter ili đakon ili drugi iz imenika klirika bude postio zajedno sa judejima, ili svetkovao sa njima njihove praznike, ili primao od njih njihove praznične darove kao presne hlebove ili šta slično neka bude svrgnut, a ako to učini svetovnjak neka se odluči.

71 . pravilo Sv. Apostola

Ako koji hrišćanin prinese ulja u svetilište neznabožačko, ili u judejsku sinagogu, ili pali sveće, kada su praznici jeretički, neka se odluči.

1. kanon Antiohijskog Pomesnog Sabora

Svi oni, koji se usude da povrede naredbu Svetog i Velikog Sabora, koji se sakupio u Nikeji u prisustvu blagočestivog i Bogu omiljenoga Cara Konstantina, u pogledu praznika spasiteljne Pashe, imaju biti odlučeni i isključeni iz Crkve, ako po svojoj raspoloženosti k prepiranju ostanu uporni protivu dobre ustanove…

2. pravilo četvrtog pomesnog Antiohijskog sabora

Svi oni, koji dolaze u Crkvu i slušaju Sveto Pismo, ali koji neće da učestvuju zajedno sa narodom u molitvi, ili se odvraćaju od svetog Pričešća i evharistije po nekom protivljenju, takvi imaju biti isključeni iz Crkve dok se ne ispovede i ne prinesu plodove pokajanja, i tada, kada uzmole moći će dobiti oproštaj. Niti treba imati opštenja sa onima , koji su odlučeni, niti odlaziti u kuće i moliti se sa onima , koji se sa Crkvom ne mole, niti primati u jednu Crkvu one, koji se tuđe od zborova, što u drugoj crkvi bivaju. Nađe li se pak koji episkop ili prezviter ili đakon, ili drugi iz klira, da opšti sa onima koji su odlučeni, neka bude odlučen i on, kao čovek, koji red Crkveni pomućuje.

9. pravilo Kartagenskog sabora

Ako koji episkop ili prezviter primi u opštenje one, koji su zaslužno zbog svojih prestupa bili isključeni iz Crkve, mora i on potpasti onakvoj istoj osudi…

Kanonski odgovor sv. Timoteja Aleksandrijskog br.9

Na pitanje da li može jedan klirik da se moli u prisustvu arijanaca ili drugih jeretika, ili mu to ništa ne škodi, kad se on moli ili čini prinos.

Odgovor:

Na božanstvenome prinosu đakon prije vremena celivanja kazuje: „Koji ste van opštenja, odlazite“, ne smeju dakle prisustvovati, osim ako obećaju da će se pokajati i da će ostaviti jeres.

33. pravilo Laodikijskog Sabora

S jereticima ili raskolnicima ne sme se zajedno moliti.

9. pravilo Laodikijskog Sabora

Ne može se dopustiti, da oni, koji pripadaju Crkvi polaze radi molitve ili službe u groblja ili u takozvane mučeničke hramove jeretika, a koji to čine, ako su verni, imaju biti van opštenja za neko vreme. Pokaju li se i ispovede da su zgrešili, neka se opet prime.

32. pravilo Laodikijskog Sabora

Ne treba primati jeretičkih blagoslova, jer su oni više zloslovlja nego li blagoslovi.

34. pravilo Laodikijskog Sabora

Nijedan hrišćanin ne sme ostavljati mučenike Hristove i obraćati se lažnim mučenicima, tj. jeretičkima, ili koji su prije jeretici bili, jer su ovi daleki od Boga. Neka su dakle anatema, koji se k njima obraćaju.

37. pravilo Laodikijskog Sabora

Praznične darove, koje šalju Judeji ili jeretici, ne treba primati, niti zajedno s njima praznovati.

38. pravilo Laodikijskog Sabora

Ne sme se praznovati zajedno sa neznabošcima, niti opštiti u njihovom bezbožju.

6. pravilo Laodikijskog Sabora

Ne može se dopuštati jereticima, koji ostaju uporni u jeresi da ulaze u dom Božji.

7. pravilo Laodikijskog Sabora

Koji se obraćaju iz jeresi….ne smeju se primati dok ne predadu anatemi svaku jeres, a osobito onu, u kojoj su prije bili, i tek onda oni koje oni nazivaju vernima pošto izuče simvol vere i budu pomazani svetim mirom, neka se prime u opštenje svetih tajni.

10. pravilo Laodikijskog Sabora

Koji Crkvi pripadaju, ne smeju ravnodušno ženiti svoju decu sa jereticima.

31. pravilo Laodikijskog Sabora

Ni sa kakvim jeretikom ne sme se brak sklapati ili za takve davati sinove ili kćeri, nego naprotiv treba njih uzimati, ako obećaju, da će (pravoslavni) hrišćani postati.

*** interesantno u Srbiji i na srpskim teritorijama ovo pravilo je važilo sve do krize oko konkordata i Krvave litije. Nakon nastanka Jugoslavije država zakonom dozvoljava mešanje ljudi različitih vera. 

72 . pravilo Trulskog Šestog Vaseljenskog Sabora

Neka ne bude dopušteno čoveku pravoslavnome da se sjedini sa ženom jeretičkom, niti ženi pravoslavnoj da se venča sa čovekom jeretikom, a ako se otkrije da je ko tako što učinio, brak neka se smatra ne važanim i nezakonita sveza neka se razvrgne, jer ne treba da se meša ono, što se ne može mešati, niti sastavljati sa ovcom vuka, ni sa Hristovim udelom nasledstvo jeretika; a ko prestupi ovo, što smo mi ustanovili neka se odluči…. *** razvrgnuti – isto što i svrgnuti, ostaje bez službe.

5. pravilo Sv . Vasilija Velikog

Jeretike, koji se pri kraju života kaju, treba primati, ali primati ih , razume se, ne bez razbora, nego ispitavši, da li pokazuju pravo pokajanje, i da li mogu predstaviti plodove, koji svedoče o njihovom staranju da se spasu.

1. pravilo Kartagenskog Sabora

Oni koji su kršteni od jeretika treba da se ponovo krste da bi bili primljeni u Crkvu.

15. kanon

A oni, koji se odeljuju od opštenja sa svojim episkopom zbog kakve jeresi, koja je od svetih sabora, ili Otaca osuđena, to jest kad on javno propoveda jeres i otvoreno o njoj u crkvi uči, takvi ne samo što neće podleći kazni po pravilima za to, što su prije sabornoga razbora odelili se od takvoga episkopa, nego će naprotiv biti zaslužni časti koja pravoslavnima pristoji. Jer oni nisu osudili episkope, nego nazoviepiskope i nazoviučitelje, niti su raskolom porušili jedinstvo Crkve, nego naprotiv pohitali su da oslobode Crkvu od raskola i razdeljenja.

*** Crkveni kanon koji dozvoljava vernicima da se protive episkopima koji uvode reforme i protive se kanonima. Posebno bitno u današnje vreme kada je naša crkva pod napadom ekumenista. 

46. pravlo sv. Nikifora Ispovednika

U crkve koje su osnovali jeretici, napominjemo da se može ući samo po nuždi, i to kao u prostu kuću, i samo kada se položi krst na sredinu može se tu i pevati; ali u oltar se ne sme ulaziti, niti kaditi niti se moliti, niti paliti kandilo ili sveću.

Jeretici su svi, koji uče protivno pravoslavnoj veri, bilo da su oni odavna ili od skora odlučeni od Crkve, bilo da slede staroj ili nekoj novoj jeresi.

*** danas mnogi naši sveštenici ekumenisti služe, pevaju, pale sveće sa katolicima, jevrejima i muslimanima. Potpuno suprotno kanonima crkve.

(Zonara, Tumačenje 2. Vas. 6, At.sint.2,182)

Učenje jeretičko protivno pravoslavnoj veri ne mora se u ostalom ticati osnove pravoslavnog verovanja, pa da se dotični smatra jeretikom, nego je dosta da on greši i u samo nekom dogmatu i već je jeretik. Pod imenom jeretik podrazumevaju se i oni koji prizivaju i ispovedaju našu tajnu ali koji greše tek u nekim pitanjima učenja pravoslavnog i u tome drugačije misli od pravoslavnih.

(Zonara,Tumačenje 14. pravila, IV Vaseljenskog sabora)

Kao što vidimo Sveti oci su bili vrlo precizni i nema nedoumica u pogledu odnosa sa katolicima, jevrejima, muslimanima.

Dakle ne treba mešati babe i žabe. Ne može se govoriti o pravoslavcima i katolicima kao o dva plućna krila jedne Božije crkve iako se to sve češće čuje u javnosti. Ako uzmete čistu vodu sa izvora i u nju dodate samo malo blata i pomešate, onda više nemate čistu vodu. Ne može se mešati istina i laž.

E sada to ne znači da ne treba da postoje lepi komšijski odnosi, niti da treba biti nevaspitan prema drugoj strani. Baš naprotiv, suživot ljudi mora da postoji. Mi treba svoju veru da čuvamo i da svojim lepim ponašanjem pokažemo drugima kako je naša vera lepa.