Šta je bilo kada je Milošević posetio Hilendar?

Jednom prilikom kroz razgovor sa ocem Domentijanom dotakli smo se teme kada je predsednik Milošević posetio Hilendar. Otac reče da su se monasi razbežali i da niko nije hteo da ga primi jer je komunista. Još dodade da su ovi njegovi kada su sleteli helikopterom uništili pola bašte iz koje su se hranili monasi.

Eto toliko sam upamtio međutim evo intervjua sa ocem Vasilijem koji je u to vreme bio u manastiru i posvedočio šta se tačno desilo.

U večni spomen monahu Vasiliju

(jedini intervju monaha Vasilija gde govori o svom životu, poseti Slobodana Miloševića Hilandaru, životu u manastiru…)

Pre ovog razgovora rečeno mi je da imam veliku sreću što je monah Vasilije pristao da govori za ,,Srpsku reč“, budući da to nikada ranije nije praktikovao. Takođe, ni veći broj monaha u Hilandaru nema tu naviku ili su veoma škrti na rečima. Jedno od pravila koje važi u monaškom svetu Hilandara je, kako kaže i otac Vasilije: ,, Dođite, vidite pa idite“.

Razgovarali smo početkom septembra na takozvanoj ,,političkoj terasi“ na prvom spratu konaka ispred kelije monaha koji je po mnogo čemu osoben, o čemu govori i ime koje je dao mestu na kojem je razgovor vođen.

Otac Vasilije je 1971. godine došao u Hilandar iz Brđana kod Milanovca. Kaže da su mu se roditelji još za vreme rata upoznali kao četnici, majka je imala 15 godina, a otac 21. Oba majčina brata su, takođe, bili četnički komandanti, a i deda mu je bio čuveni ratnik još u Prvom svetskom ratu.

,,Jednoga dana baba je rekla mom ocu da će se njih dvoje uzeti kada se rat završi, u šta on nikako nije verovao“, počinje svoju priču sedokosi monah, samouveren, malo razbarušen i poprilično buntovno raspoložen zbog čega malo odudara od okoline u kojoj se nalazimo i gde sve odiše mirom, skladom i ljubavlju prema Bogu. ,,Međutim“, nastavlja on, ,, došla je 46. on je otišao kod roditelja moje majke, mada su ga oni tada jedva prepoznali, i tu su se dogovorili da se uzmu.

Mojoj majci su dvoje dece ubili komunisti, jedno 1947. koje je imalo oko 6 meseci, pošto su je tukli, a tada je bio čuveni zloglasni Toroman inspektor iz Čačka, koji je posle bio upravnik u Sremskoj Mitovici, a poznat je po tome što je protu Savkovića, koji je bio 19 godina u zatvoru, tukao, vadio mu zube i šta mu sve nije radio.

Potom je i 48. drugo dete izgubilo život, a kad je majka ostala u drugom stanju, noseći mene, oni su je sklonili u šumu. I pošto mi je, tek sto sam rođen, pena pošla na usta brzo su me zavili u neku veliku krpu, odveli u manastir Gleđane i krstili otac Julijan Knežević i otac Jovan Radosavljević. Posle izvesnog vremena pena je nestala i oni su nastavili sa krštenjem, a ja sam ostao živ i evo me sada ovde.“

Demonstrant

„Kada sam završio školu“, nastavlja jedan od najpoznatijih monaha iz Hilandara, ,, moj stric je radio na železnici, pa sam i ja 1964. došao u Beograd i dobio batine 68. u demonstracijama. I sada imam posledice pošto me je jedan policajac udario po glavi tako da mi je pukla kost. Kada sam ovde došao to sam operisao i imao sam šest operacija posle toga. I svakog meseca idem pa mi to čiste jer gnoji i Bog zna dokle će to da bude.

Tako da ja ove oslobodioce koji oslobađaju od kuće, imanja i zdravlja dobro znam, mene su od zdravlja oslobodili, a neke oslobađaju od života. Završio sam 68. A radio sam kao otpravnik vozova u Lajkovcu, Đurincima, Kusatku, pa Kovačevcu i onda sam došao na prugu, i polako spremao dokumenta. Tada sam rekao đedu: – Đedo, u ovoj zemlji koja tuče ja neću da živim , a on mi je rekao da idem u Grčku. Došao sam i video da je ovde mnogo lepo. Grčka je tada bila mnogo pobožnija nego sad. Dokumenta sam dobio 71. , došao sam ovamo kao emigrant i više se nisam ni vraćao.

Ipak, koji je bio pravi razlog što ste napustili zemlju?
-Zato što nisam želeo da živim u Jugoslaviji koja tuče ljude. A i govorili su mi: ,, Znaš ko ti je bio đed, ujak, a ti…znamo sve, kao, sedi tu, nemoj da se guraš mnogo…“ Sa takvim kvalifikacijama nisam mogao da očekujem neku naročitu perspektivu.

Ali, i pored toga, niste poslušali savet da se ne ,,gurate mnogo i da sedite mirni“. Naprotiv, čak ste i štrajkove organizovali.

• Da, organizovao sam jedan težak štrajk i hvala Bogu da sam se izvukao , mogao sam da zaglavim, što kažu ljudi, naopako. To se desilo u Kusatku, kada sam ja bio otpravnik vozova. Jedan moj drug koji je sada na železnici, bio je tada na višem nivou, rekao mi je da je naš direktor ukrao deset miliona, a znao je to jer je on vodio račune. Rekao mi je sve podatke i ja sam onda organizovao železničare, otpravnike vozova i druge i napravio šest velikih parola.

Štrajkač

U Smederevskoj Palanci odem u magacin uzmem hartije i lesonita, a sve su oni to gledali. Tri metra veliki transparenti, jedan metar široko, nacrtam jednog železničara sa kapom kojem ispadaju pare iz džepova i napišem : Šefe, gde su pare? Zatim, socijalizam i komunizam – samo na papiru, i još neke. Ujutru, kada je naišao voz iz Lapova tu veliku smo okačili na čelo lokomotive i mada je postojalo naređenje da to skinu, niko to nije hteo da dira tako da je voz stigao do glavne stanice. Posle pola sata došla su dva inspektora u kolima da ispitaju slučaj.

Nedelju dana disciplinski sud u ZTP mi je dao otkaz ali sam imao sreću jer sam imao jednog prijatelja advokata koji me je posle pola sata razgovora sa njima pozvao u kancelariju i rekao: znate, vi ste mladi, nemojte to više da radite, sve ćemo to izgladiti. Pitao sam ga je li direktor uzeo pare ili nije. ,,Pa dobro, neka bude kako ti kažeš“, rekao je, jer nije hteo da prizna i tako se to završilo, a nismo bili osuđeni ni ja ni moje kolege. Bilo nas je nekoliko koji su bili glavni, a ove sitnije nisu ni gledali.

Mada ste monah, sa svim osobinama koje su takvom zvanju i primerne, delujete dosta buntovno za razliku od drugih koji imaju nekako pomirljivije stavove?

• Bio sam ratoboran, a i moj đed je bio takav. Imao je četiri sina i tri ćerke. Bio je Solunac i imao tri odlikovanja. Nikome nije ćutao u selu, ali je mnogima i činio, a nikome nije uzimao priznanicu. Bog zna i ja, govorio je. I taj autoritet dede me je održavao, a i danas mi koristi.

Pre dvanaest godina tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević je dolazio u Hilandar. Dosta je verzija bilo u medijima o tome. Pričalo se da su tada svi monasi pobegli kada su čuli da on dolazi. Koliko mi je poznato, Vi ste jedan od inicijatora ovog skandala o kojem se još ne zna prava istina.

• Da, izašli smo vaktom. Uostalom, ja sam o svemu tome napisao i pesmu koja se zove desant na Hilandar. A deset dana pre nego što je krenuo, znači posle devetoga marta, zvao je ministar za verska pitanja i tražio od nas da se pripremimo jer dolazi Milošević. Ne poznajem tog Slobodana, rekao sam ja. Kako ne poznajete, pitao je on. A ja sam tada bio epitrop (zamenik igumana manastira oca Pajsija) znači ja sam bio operativac. I kažem ja, ja sam Grk, imam grčke papire i meni nije poznato i tako to.

Posle je on tražio Pajsija, a ovaj nije hteo da se javi. Četiri dana kasnije zovu iz Ministarstva spoljnih poslova, ali nije hteo da kaže ko je i kaže ,, znate mogli bi ste da napravite ipak kao da dođu“. Mi smo ovde imali sednicu i nijedan monah nije bio za to, čak ni otac Serafim čiji je otac Hrvat, a majka Nemica. On je rekao kako je Milošević izjavio da je u sedamnaestoj godini rasčistio sa religijom. To je rekao osamdesetih godina za pariski časopis L mond. Serafim je to pročitao i rekao ja sam da se ne primi.

E, sada je situacija bila lakša i mi se dogovorimo da ja ostanem u manastiru, otac Pajsije, kao iguman, da izađe dva dana pre, otac Kiro, kao pop, da izađe i on i otac Nikolaj. Iguman, znači da ne drži besedu za doček, Kirilo – nema litija, a otac Nikolaj – nema ručak, pošto je bio kuvar. Pa…taktika. I sad prethodnog dana kad je tebalo da on (Milošević) dođe, sleteo je oko osam sati jedan mali helikopter – policijski . Ja izađem na kapiju i sad taj inspektor Severne Grčke, s kojim sam se odavno znao, pozdravi se sa mnom i kaže da je tu po službenoj liniji. Znam prijatelju , rekao sam mu, ali kad negde ideš najaviš se, pa makar i na kafu. Rekao je da me je zvao tog jutra, a kada sam ga pitao zašto me nije zvao sinoć, odgovorio je da mu je naređenje stiglo tek ujutru.

Rekao je da je došao da izvidi zašto mi nećemo da primimo Slobodana Miloševića, predsednika. Oprostite, rekao sam, u pitanju su tri stvari: U Tipiku Svetoga Save kaže se da se vladar prima sa litijom, e, a taj čovek da li je kršten, jesi li video da se pričestio, krstio pred ikonom ili da se ispovedio? Ništa ne znam , odgovorio je. Dobro, druga stvar, on dolazi ovde u Hilandar kao čovek koji nema nikakvih lepih obeležja, kako da ga dočekamo? Znači, napisi ti Elefterije jedan tipik kao sveti Elefterije, i mi ćemo po tvom tipiku da radimo, a Tipik Svetog Save ćemo da sklonimo. To ga je toliko preseklo, joj oče, nemojte, rekao je, kako ja mogu da budem veći od Svetog Save? Pa, ti me teraš, jel tako? I treća stvar, ja mu kažem, ovaj dečko je poginuo u Beogradu, jel znate ko mi je to, to mi je brat. On se zaprepastio.

Mislim, brat po liniji otpora i tako. Dobro, ja vas razumem, rekao je, ali to ništa ne znači. A prethodnog dana sam ja saznao od jednog mog velikog prijatelja iz Grčke, koji mi je rekao kako je Milošević prethodnog dana u Atini Micotakisu rekao: ,,Što se tiče Skopljanaca, pola sata ja odozgo, pola sata ti odozdo i to ćemo da zbrišemo i napravimo otvorenu granicu. To znači da nema više Makedonije, nema više granica, a to je rasploženje Grčke i Srbije“. Kasnije sam, takođe, saznao da su desetak dana posle toga oni tenkove doterali u Đevđeliju i čekali sedam dana, a onda su se vratili.

Milošević u Hilandaru – taktika

A dan pre Miloševićevog dolaska oko sedam sati došao je jedan policajac i rekao mi kako ima šest ljudi koji bi trebalo da dođu kod njega zbog loših karakteristika po situaciju koja je trebalo da se dogodi. Bili su tu urednik ,,Iskre“ iz Minhena, ,,Slobode“ iz Amerike i još neki novinari zato što sam ja hteo da oni to vide a ne da se priča sutra nisu primili, jesu primili, bilo je ovako ili onako. Oni su sedeli tu i gledali ljudi kako da napišu. Ništa, rekao sam, u ovoj kući staroj 800 godina nikada se nije desilo da se proliva krv, a kod njega (Miloševića) je voda, prema tome, ne sekiraj se ništa. Neka bude on u jednoj sobi, ja ću staviti jednog policajca da šeta hodnikom… i tako. On je pristao.

I u dvanaest sati -helikopteri, ovuda i odoše na Kareju. Tamo na Kareji doček, litija, vodili ga u crkvu, uvodili ga u oltar, vodili ga u Protat, dali mu ručak, dali mu zlatnu ikonu. A on tog protu nije ni poljubio u ruku, niti mu je rekao ,,pomaže Bog“. Hvala, hvala i tako, da bi na kraju prota rekao: ,, Ja mislim gospodine predsedniče da vi ne treba da idete u Hilandar jer ste vi sve počasti Svete Gore dobili ovde, i više nego što možda treba, najbolje bi bilo da se vi vratite, a on je rekao, ne, idem.

Otac Vasilije i prota Voja Bilbija u razgovoru.

Otmica

I onda su hellikopteri došli odozdo. Pre nego što su došli ja kažem bratiji: ,,Braćo, sad ko hoće, kud hoće“. I onda smo se svi razišli, a pre toga dva sata jedan mali helikopter, policijski, spustio se i oni su, kako sam video, kidnapovali oca Pajsija, ubacili ga u helikopter i doveli ga ovde. Vidim ga ja kako zbunjen ide.

Ovde je tražio mene, ali niko nije hteo da mu kaže i pošto me nije našao izašao je na kapiju, a Milošević mu je rekao : Zdravo druže! Onda ih je Pajsije uvodio u crkvu, a Milošević je držao ruke na leđima, nije prilazio Trojeručici i nijedan njegov pratilac nije hteo da poljubi ikonu, niti da kaže išta, makar da ostavi neki dinar, jel tako? Ništa, samo su to gledali, otišli u trpezariju , otišli gore da vide nešto knjiga i onda su došli u salon u kojem je Milošević rekao nekoliko reči: Pa znate, bilo je ranije ogrešenja, sada je situacija nesto drugačija, mi ćemo da pomognemo, nisu to više ona vremena, i tako to, još nešto bez veze i onda su seli i otišli. Tako se to desilo i ostala je istorija da se čita, eto.

Vi ste oče Vasilije, kao što rekoste, bili buntovnik, na dedu, još od 1968. a to ste, koliko vidim, ostali i danas?

• Ne, samo istinu. Trudim se da mi svaka reč bude potkovana, da ništa ne govorim, da nemam napisano ili da ne pokažem.

Ljudima je sigurno zanimljivo kako je organizovan život u Hilandaru?

-Ustaje se u 3 sata i to je pravilo monaško u keliji, onda počinje polunoćnica u 4 u crkvi, a posle toga jutrenje, časovi i liturgija. To se sve završi negde oko 8, posle toga se ide u trpezariju, posle toga tamo ostaje oko pet ljudi da se to počisti, sredi, a onda imamo odmor od dva sata. E, sad, koji imaju poslušanja (zaduženja da organizuju pojedine poslove u manastiru), oni to završe i posle na podne počinju poslovi. Znači u jedan sat se čisti crkva, pale se kandila, radi biblioteka i to je sve do pola četiri. Onda počinje sređivanje, oblačenje i počinje služba u crkvi u pet koja traje skoro sat, a kad se završi crkva ide se u trpezariju, posle večere se dolazi u crkvu, ima povečerje, a kad se to zavrsi iznose se mošti, ima ih oko 120, ali se iznosi oko 15 i ljudi ih celivaju. Onda se objasni crkva, istorijat Trojeručice, Svetog Simeona, a neki koji imaju potrebu za tim uzmu grožđe za nerotkinje, ulje za bolesne i tako to. Tu se zadrže oko sat i onda se vraćaju u prostorije, a u 22 sata mora da se legne.

Za razliku od, da kažemo, običnih monaha Vi imate status misionara, kako sami tvrdite. U čemu se sastoji razlika između misionara i običnog monaha?

• Ja sam 1985. godine, kad sam bio na Vračaru, tada je bilo negde oko 300-400.000 ljudi, posle toga su mnogi prišli. Starac Nikanor mi je druge večeri u Rakovici dao blagoslov da misionarim, pošto je slušao sta ja pričam. Znači, ja nemam zabrane, ja misionarim šta mi se naredi – istina.

Ja propovedam Hristosa, istinu i protiv toga može neko da se buni, znate, ali ne može da obori jer Bog postoji, Hristos postoji , istina postoji i ništa, ti koliko kažeš nije, moje još duplo jeste i ti moraš da budeš pobeđen. Ne mozež da osporiš jer ima hiljade načina da ti dokažem da je Bog prisutan među nama. I ove stvari koje su istina, bio je Milošević, svi znaju da je bio, pa zašto da ne pričam, bilo je tako – tako je i gotovo. Znači nisam ja dodao ništa, sve je tačno od a do š.

Moram da priznam da prvi put čujem…

• Za šta, za misionarenje?

Da, nisam znao da u monaškim krugovima postoji i takva kategorija.

• Ja u celom svetu imam oko 5000 misionara, Amerika, Austalija i mnoge druge države, a ja sam tu samo jedan na Hilandaru. Evo, recimo, Hranislav Milošević hoće da otvori radio stanicu na Hilandaru i mene je predložio da tu radim, ja sam tamo radnik, nisam ni šef, niti bilo šta drugo i radio stanica će raditi iz Hilandara.

Dobro, kako bi ste vi objasnili suštinu monaškog života nekome ko, recimo, ništa o tome ne zna.

• Dve su stvari, jedna dolazi samo iz ljubavi prema Bogu, a druga je saznanje grehova. Te dve stvari koje te vode su jedine koje ostaju u Hilandaru ili u bilo kojem drugom manastiru. Neki ljudi koje ja znam ovde imali su grehova, videli su da je to strašno i došli su u manastir, da se očiste i približe Bogu i tu su ostali. Svi drugi, te ostavila ga devojka, te nije mu nešto bilo dobro, budu ovde i odu. Od mog dolaska do danas je 36 ljudi otišlo. Svi su u globalu bili dobri ali nije vodilja koja ih vodi bila ova, samo dve stvari, koje sam već pomenuo.

Autor svetlopisa na kojima je otac Vasilije Hadži Miodrag Miladinović

Desant na Hilandar

(O poseti Slobodana Miloševića manastiru Hilandar, 1991.god.)
Autor: hilandarski monah

Otkako je Nemanjiću Savo
u Atonsku Goru utekao
a Nemanja ostavio prijesto,
Duši svojoj da pronađe mjesto,
Otkad svijet Hilandaru krasi,
I slava se njegova razglasi,
Otka pri stigoše monasi,
I otkad se na Atonskoj Gori
Srpski zbori i Bogu se moli,
Crnji aber dolaio nije
No šo skoro dođe iz Srbije,
Iz stolnoga grada Beograda
Đe faraon bezožni zavlada,
Đe se kolo bezbožnika vije
Da Srbiju u crno zavije.
Crni aber iz još crnjeg dvora,
Od bezbožnog cara i zlotora,
A iz ruku njegovog žbira-
Vjernog slugu Dragojla vezira.
Silom zbori aber iz Srbije:
„Slušj dobro iguman Pajsije:
Mi ovamo u carevoj vladi,
Dobro znamo šta se od vas radi
Jasno nam je šta se otud valja-
Nastojite da vratite kralja.
Šurujete s LJotićevom bandom,
S četnicima i sa Aleksandrom.
Doušnici otud naši kažu
Da u crkvi spominjete Dražu,
Molite se za dušu Nediću,
I za zdravlje Karađorđeviću.
Sve radite kako ne bi smjeli,
I cara ste za srce ujeli.
Ali car je srca milostiva,
Sve vam prašta i milost dariva,
I još želi da vas udostoji,
I počati gostovanjem svojim!“
Kad iguman aber protumači,
Vedro mu se lice naoblači,
Pa sa kule Savine slijeće,
I okupi staračko vijeće.
Brzo su se iskupili starci,
Kao nekad biblijski mudraci.
Sijedijeh brada do pojasa,
Na koljena poderanih rasa.
Sve klečeći i Boga moleći;
Vijećaše starci Hilandarci,
Vijećaše, složno odlučiše
Da se carskom vezifu otpiše:
„Vjerni slugo, nevjernoga cara
Otkako je svtog Hilandara,
Ove crkve i ove bratije,
S praga još niko oćeran nije!
I prije su cai dolazili,
I sveinju ovu polazili,
Da okaju vladarske grijehe,
Svome srcu pronađu utjehe.
Zato kaži svome gospodaru:
Ako misli poći Hilandaru
Radi slave, radi ćefa svoga,
A ne radi savjesti i Boga,
Bolje da i dolazio nije!
Poljubiće gvozdene kapije.“
Al’ nevjernik zato i ne haje,
Kupi sluge i svoje aždaje,
U svojemu bezbožničkom piru
Nebom jezdi prema Manastiru.
Pod zapadnim zidom Manastira,
Biješe bašta k’o usred Misira.
NJoj je ravna samo bašta rajska
I prekrasna avlija Versajska.
Jednog jutra, neđelja je bila,
Nad tom baštom zalupaše krila,
Kao da je saborište vila.
Il’ se s mora galebovi digli,
Il’ ždralovi iz Rusije stigli?
Al’ na žalot to ni jedno nije.
Nit’ su stili ždrali iz Rusije,
Nit’ su krila galeba, ni vila,
No s pera od helikoptera.
Helikopter, čudo od tehnike,
Što preozi spremu i vojnike.
NJime vojska nadgleda frontove
I bijele opsjeda gradove.
Ali evo sada carsko pira
I desanta svetog Manastira,
Da se pamti dok je Hilandara
Gostovanje bezbožnoga cara.
Vjerujte mi braćo moja mila
Ta se pogan nije prekrstila,
Nit’ svetinji jedoj poklonila!
Tu ‘đe bi se sultan prekrstio,
Rimski papa vjeru promjenio-
Kolika je Hilandar svetinja!
Ali nešće ova avetinja.
Nit’ se krsti, niti se pričesti,
Nego kao marva bez svijesti,
Bez imalo srama i obraza,
„Zdravo druže“ , igumanu kaza!
Bože praštaj, a ja kad bih smijeo
Pleme bih mu cijelo prokleo.
Al’ ne smijem, nek mu Bog sudi,
Sram ga bilo od Boga i ljudi!
Dovijek se od naroda krio,
A od Boga dušu ne smirio,
Dokle kralja ne bude dvorio.
Oprostite braćo moja mila,
Istina je, vjerujte mi, bila.
Ispevana radi Hilandara
A u zdravlje mojih gospodara-
Aleksandra Karađorđevića
I mladoga Petra kraljevića.