Forme drevnog karatea

Kate su borilačke koreografije, prenošene sa kolena na koleno. Ipak, većina vežbača danas ne voli da vežba kate jer se čini da nisu pretarano praktične i zato veći deo vremena posvećuju sparingu. Međutim, da bi dobili majstorsko zvanje u nekom karate stilu, morate da naučite tuce kata. Zar su kate toliko važne?

Stari način – jedna kata, jedan stil

Mnoga svedočenja govore da je u prošlosti situacija bila potpuno drugačija. Karate je vežban u tajnosti i većina majstora je znala samo jednu ili dve kate, a samo retki su znali više od toga. Zašto je ovo slučaj? Zašto danas prosečan vežbač zna preko 10 kata?

Pre 1900. godine, karate je vežban u tajnosti. Treninzi su bili individualni, a instrukcije su dobijali samo pojedinci iz plemićkih porodica, koji su uz preporuku dobili šansu da vežbaju kod nekog majstora. U to vreme život je bio surov, treninzi su bili izuzetno teški, a karate je shvatan najozbiljnije jer je služio za samoodbranu i u određenoj situaciji mogao da znači život ili smrt.

Poznati majstor Gičin Funakoši u svojim radovima tvrdi da je jedna kata dovoljna ako želite da savladate samodbranu. Uopšteno govoreći, jedna kata sadrži obično par bacanja, par poluga i nekoliko udaraca, koji su sasvim dovoljni za efikasnu primenu u samodbrani. Enciklopedijsko poznavanje kata, znači poznavanje više tehnika, ali to ne podiže efikasnost u samodbrani, baš naprotiv. Zato je u prošlosti svaki majstor negovao samo jednu ili najviše dve kate.

U stara vremena učitelji su retko prihvatali nove učenike. Za to je bilo potrebna dobra preporuka i gvozdena volja da se izdrže surovi treninzi. Samo su napredni vežbači znali katu, početnici su vežbali samo tehnike. Savladati jednu katu bilo je izuzetno teško, a naučiti nekoliko skoro nemoguće, jer je podrazumevalo putovanje u Kinu.

Oni koji su znali više kata bili ljudi na visokim položajima koji su imali vremena, sredstava i mogućnosti, a ponekad i sreće, da vežbaju kod kineskih učitelja i da se posvete proučavanju borilačkih tradicija. Takvih je bilo malo, a najpoznatiji su Kanrjo Higašiona, Buši Macumura, Seišo Aragaki…

Sa leva na desno: Kanrjo Higašiona, Buši Macumura, Seišo Aragaki

Posle 1900. godine, pojavila se grupa instruktora koji su hteli da popularišu karate. Njih je predvodio majstor Ankoh Itosu, učitelj Gichina Funakošija i oni su postavili sebi za cilj da karate uključe u redovan školski program i vojnu obuku.

Stari karate nije bio pogodan za decu, niti za grupno vežbanje, pa je majstor Itosu modifikovao karate, izbacivši sve opasne tehnike fokusirajući se na vežbanje kata bez pokazivanja upotrebe pokreta (bunkai). Tako je karate je od veštine samodbrane postao rekreativna disciplina i nastao je moderni karate.

Pokretač ovog pokreta bio je majstor Itosu, a njegove ideje su podržali mnogi, među kojima i Gičin Funakoši (osnivač Šotokana), Kenva Mabuni (osnivač Šito stila), Čojun Mijagi (osnivač Gođu stila), Čotoku Kjan (Šorin karate). Oni su krstarili celom Okinavom i demonstrirali karate. Itosu je uspeo da karate postane deo školskog programa na Okinavi.

Gichin Funakoshi je uspeo da karate popularizuje u Japanu. Karate je uključen u program fizičkog vaspitanja fakulteta i visokih škola u Japanu. On i njegovi sinovi su se trudili da nauče što više kata od lokalnih majstora i tako ih spasu od zaborava. Otuda danas svi moderni stilovi neguju puno kata. Šotokan 26 kata, a Šito ryu čak preko 50 kata. Međutim, ovo enciklopedijsko poznavanje velikog broja kata je dovelo do gubitka upotrebne vrednosti.

Danas su treninzi komercijalni pa nije redak slučaj da se na jednom treningu obrađuje nekoliko desetina različitih tehnika. Ovakav pristup je svakako zanimljiv i garantuje puno članova, ali nije preterano efikasan u samoodbrani. Zbog ovoga se dešava da crni pojas 3. dan, koji zna 20 kata i brdo fascinantnih tehnika dobije batine na ulici. Nije retko videti ni decu kojima je dodeljen crni pojas što samo srozava reputaciju karatea.

Tradicionalni pristup podrazumeva obuku vežbanjem početničke kate, a zatim višegodišnje uvežbavanje jedne napredne kate. Poznato je da je majstor Čojun Mijagi svakom naprednom vežbaču predavao samo jednu katu. Naravno, svi su pre toga savladali početničku katu Sančin.

Jedna kata je sasvim dovoljna za samoodbranu. Ideogram „kata“ čita se i kao „stil“ ili „forma“, a rasprostranjena izreka „karate je kata“ samo potvrđuje da je svaka kata ustvari uobličen sistem borenja. Kada ovo kažem mislim na kate koje su postojale pre 1900. godine, jer se to ne može reći za moderne kate.

Čoki Motobu, u svojoj knjizi „Okinava Kempo“ navodi razne stilove u karateu, a pominje imena kata: Kušanku stil, Pasai stil, Naihanči stil…  Interesantno…, pa kakav zaključak možemo odavde izvesti?

Ako je svaka kata stil borenja za sebe, onda je potpuno jasno da je glupo učiti 26 kata jer se to pretvara u nepotrebno gomilanje tehnika. To je isto kao kada bi kod sebe imali 26 pištolja. Dovoljan je jedan ako znate kako da ga koristite.

Isto tako, jasno je da slične tehnike u različitim katama najverovatnije nemaju istu primenu, jer se radi o različitim borilačkim tradicijama. Na primer, glupo je misliti da šuto uči u kati Pasai, ima istu primenu kao šuto uči u kati Kušanku. Sa treće strane, moguće je da se tehnike razlikuju po izgledu, ali da se koriste na sličan način, jer se sve kate bave sličnim situacijama u samodbrani (HAHV – Habitual acts of human violence).

1000 godina tradicije?

Znam da će ono što ću pokušati da iznesem u ovom članku mnogima izgledati kao skrnavljenje, ali mislim da sa sigurnošću možemo tvrditi da je teorija o 1000 godina dugoj tradiciji karatea običan mit.

Na osnovu dosadašnjih istorijskih radova, uzimajući u obzir čvrste dokaze, pisane dokumente i oralnu tradiciju, možemo reći da karate počinje da se formira u XVIII veku, doživljava svoj procvat u XIX i svetsku slavu u XX veku.

Za prvo pominjanje uzima se spis sa početka XVIII veka kada je učenjak Teiđunsoku Uekata (1663-1734), napisao: «Bez obzira na napredak u te veštini i obrazovanju, ništa nije važno kao lepo ponašanje i humanost u svakodnevnom životu.».

Vek

Karakteristike

Događaji

Nosioci promena

XVIII

Iz Kine dolaze na okinavu prvi kineski učitelji i podučavaju pojedinačne forme (kate).

1762. osoba pod nazivom Kušanku podučavala na Okinavi (zapis o Ošima incidentu).

Yara Guwa
Tode Sakugava (1733-1815),
Peičin Takahara

XIX

Mnogi okinavljani se obučavaju u Kini. Začetak Šorin i Šorei tradicije. Procvat karatea.

Mnogi kineski instruktori podučavaju na Okinavi: Ason, Wai Šinzan (Wanšu), Iwah, Anan (Činto), Ryuru Ko (1852-1930)

Seišo Aragaki (1840-1918), luohan stil

Kojo Taitei (1837-1917), kojo stil
Buši Macumura (1809-1901), šorin stil

Kanrjo Higašiona (1853-1917), šorei stil

Kambun Ueči (1877-1948), ueči stil

Nakaima Norisato  (1850-1927), rjuerju stil

Kosaku Macumora (1829-1898), tomari stil

XX

Nastanak modernog karatea i popularizacija van Okinave.

Demonstracija pred Japanskim carem

Karate kao deo školskog programa

Itosu Ankoh (1832-1915),

Gičin Funakoši (1868-1957),

Čojun Mijagi (1888-1953),

Kenva Mabuni (1889-1954),

Čotoku Kjan (1870-1945),

Motobu Čoki (1871-1944),

1950.

Svetska popularnost.

Instruktori iz Japana šire karate po celom svetu.

Nastanak mnogih veština koje su potekle iz karatea – taekwondo, full contact, kick box…

Hironiri Ocuka (1892-1982)

Ako uzmemo u obzir najstarije pisane izvore, kao i usmena predanja, videćemo da se radi o pojedincima koji su živeli početkom XVIII veka i koji su putovali u Kinu da bi pre svega naučili rukovanje oružjem, što je verovatno bilo vezano za njihove profesije i položaje. Recimo, za Sakugavu predanje kaže da je bio veliki majstor rukovanja štapom, za šta postoje čvrsti dokazi, jer se i danas vežba kata sa štapom – Sakugava no kon. On je ostavio veliki uticaj u kobudou.

Tvrdi se da je poznavao i jednu karate katu – Kušanku. Interesantno, izgleda da je Sakugava putovao u Kinu po službenom zadatku da nauči kineske metode rukovanja štapom.

Tode Sakugava

Na Okinavi u XVIII veku nije bilo puno stanovnika i da su samo oni plemićkog porekla mogli da se bave borilačkim veštinama. Zato je mala verovatnoća da je neko mnogo ranije vežbao karate, a da tako nešto ostane ne zabeleženo ili da takav pojedinac ne bude pomenut barem u narodnim pričama. Moguće je da je neko i pre ovog vremena imao prilike da vežba borilačke veštine u Kini, ali to svakako nije imalo velikog značaja za karate, jer bi u suprotnom ostalo zapamćeno. Dakle, karate je nastao u XIX veku.

Zajednički temelj (sančin-seisan-naihanči)

Karate stilovi se jako razlikuju i na prvi pogled se čini da ne postoji zajednička crta. Međutim, možemo primetiti da je kata Seisan prisutna u većini stilova danas.  U modernom karateu (šotokan), ova kata je poznata pod imenom Hangetsu.

Seisan je verovatno i najstarija kata u karateu. Ako odemo malo u prošlost primetićemo da je Seisan bila prisutna u obe tada postojeće tradicije (Šorin i Šorei). Čotoku Kyan je naučio Seisan kao osnovnu katu od čuvenog Buši Macumure (1809 – 1901, Šorin). Čojun Mijagi je naučio Sančin i Seisan od Kanrjo Higašione (1853 – 1915, Šorei).

Čojun Mijagi pominje kate Sančin, Seisan i Naihanči kao osnovne – početničke kate. Poznato je da su kate Sančin (u starom obliku Haporen) i Seisan bile osnovne u obuci za većinu stilova (Tigra, Ždrala, Monaške pesnice…) u Fukienu (Kina). Otuda možemo pretpostaviti da je u prošlosti ova kata korišćena na isti način za obuku i na Okinavi.

Čojun Mijagi i Čotoku Kjan

Seisan znači «13 koraka». Interesantan je način pisanja «10+3», jer su prva tri koraka ustvari kata Sančin («3 koraka»). Obe kate su jako zgodne za podučavanje osnovnih elemenata u karateu (ispravan položaj tela, kontrakciju i disanje, koračanje) i daju dobre temelje za savlađivanje naprednih kata Sanseiru i Suparinpei.

Kineska veza

Sa sigurnošću možemo tvrditi da je karate došao iz Kine, jer se većina formi starog karatea postoji i u kung fu (čuan fa) stilovima provincije Fukien. Vremenom su ove forme modifikovane toliko da ih je skoro nemoguće uporediti. Ipak, imena su ostala ista.

  • Sanchin
  • Seisan
  • Sanseru
  • Suparinpei
  • Kururunfa
  • Seipai
  • Saifua
  • Nisieshi
  • Useishi
  • Passai

Ali nije sve tako jednostavno jer na postoje kate starog karatea koje se ne mogu naći u Kini, ali postoje na Okinavi. Takve su recimo kate: Kušanku, Činto i Vanšu. Možda ove kate i dalje postoje u Kini ali pod drugačijim nazivom. Možda okinavljani nikada nisu naučili originalni naziv ovih formi, pa su ih u znak poštovanja nazvali po učiteljima? Možda kineski učitelji nisu podučavali katu, već samo tehnike, pa su okinavljani sami stvorili kate kako bi zapamtili tehnike? Možda su forme istog naziva postojale nekada u Kini, ali su kasnije nestale? Odgovore na ova pitanja nemamo, ali predanja govore da su ove kate dobile imena po kung fu majstorima koji su došli iz Kine.

Nove tradicije

Mnoge kate, koje se smatraju tradicionalnim, su u stvari izmišljene u novijoj istoriji, odnosno spadaju u moderni karate. Ove kate nisu kineskog porekla, već su ih izmislili okinavljani. Sve su nastale posle 1900. godine. Pomenuću samo neke od njih:

Taikyoku
Gichin Funakoshi

Fukyugata
Shoshin Nagamine and C. Miyagi

Pinan
Naihanchi 1,2 & 3
Kushanku sho, pasai sho, gojushiho sho
Itosu Ankoh

Wanchin
Zenryo Shimabuku

Ananku
Chotoku Kyan

Tensho
Chojun Miyagi

Shinsei, kensho, kenshu, juroku, kenpaku, myojo, shimpa, hapo sho, shiho koshokun, aojagi
Kenva Mabuni

Sunsu
Tatsuo Shimabuku

Postavlja se pitanje zašto su istaknuti majstori izmišljali nove kate? Zar tradicionalne forme nisu dovoljne? Postoji puno sličnih primera i u kobudou (rukovanje oružjem). Neke od ovih kata su osmišljene da bi olakšale vežbanje početnicima (pinan, taikyoku, fukjugata…), dok su druge nastale kao rezultat nečijeg dugogodišnjeg proučavanja principa više tradicija ili formi. Recimo Kenva Mobuni (osnivač Šito karatea), je osmislio katu Šimpa kako bi sačuvao znanja koja je stekao od majstora Kambun Uečija (Ueči karate). Ko zna možda se nešto sličnom jednom dogodilo i sa katoma Kušanku, Činto i Vanšu?

Na kraju vidimo da postoje početničke kate, stare kate i nove kate. Pa, u čemu je poenta? Zar nisu okinavljani sami oskrnavili svoju tradiciju? Nisu. Pre nego što su uopšte pomislili da osmisle novu katu i daju svoju ličnu interpretaciju, oni su temeljno proučili tradiciju. A, zatim su te njihove kate izdržale zub vremena i opstale, što samo potvrđuje da su imale praktičnog smisla.

Proučavaj tradiciju da bi razumeo novo – Gichin Funakoši.

Author Stanić Miloš (Shorin ryu karate & Matayoshi kobudo)
Tsunami dojo, Belgrade, Serbia

Related Post

Leave a Reply

%d bloggers like this: