old man greek

Зен грчког пекара

Морам да вам испричам причу о грчком пекару, то је нешто што се мени десило и тада сам скапирао неке ствари у животу.

Прво морам да направим увод и објасним вам моју тадашњу ситуацију. Ја сам те године завршио негде између 10 и 12 пута код лекара или у хитној помоћи због притиска и прескакања срца. На крају сам добио астма напад и био 12 дана на инфузији и инекцијама стероида. Посао ми је полако долазио главе.

У том тренутку наша мала ИТ фирма је имала уговоре са десетинама медијских кућа, преко 90 запослених и притисак је постао неподношљив. Мислим да сам се осећао као када у каубојским филмовима, последњег каубоја окруже индијанци и на коњима јашу око њега и испаљују стреле. Те стреле су биле маилови, понуде, уговори, састанци, консултације и обрачуни. Ја нисам управљао својим животом, посао је све диктирао.

Тај астма напад и инфузије су се десиле у сред лета и ми тада решимо да одем на море месец дана и да ја мало искулирам. Да добро размислим о свему… Памтим како сам већину времена провео седећи поред базена и гледајући мог малог који је тада имао 2 године и супругу како се играју и питао се хоћу ли ја доживети да га видим када порасте. Седео сам у столици и дахтао, бројао дахове јер ме је астма још држала.

Осећао сам се угрожено и као уплашена животиња сетио сам се места на мору у ком смо били када сам био мали, где сам се осећао сигурно. Нисам желео никакве фенси хотеле, популарне градове и чартер летове. Сели смо у ауто и отишли… То је једно мало место, близу Хиландара, поред планине Атос, на Халкидикију али на оном прсту где ређе људи иду. Зове се Уранополис. То мало место са једном византијском кулом која чува луку је јако скромно. За туристичке стандарде није нешто, али нама се ту десило толико чудесних ствари које једино могу да објасним близином Свете горе.

оураноуполис-атхос

Ту су људи некако другачији. Мање су љубазни, у смислу да нису извештачени, него су нормални. Не обрађују вас за паре. Ту је природа чудна. Рецимо море је пуно риба, вероватно зато што је поред Света гора, а ту је риболов забрањен вековима. Има пуно попова, а и они су некако другачији…

Елем, једног дана оде моја жена до мале пекаре која је била поред апартмана. Врати се после пар минута и каже “Замисли нема хлеба. Кажу за хлеб дођите до 10”. Ја помислим, боже која недођија и каква је то пекара када нема хлеба после 10ч?!

Сутрадан ујутру када смо кренули на плажу свратимо успут до те пекаре. Уђем унутра да видим шта има за клопу, кад оно само хлеб и бурек. Дакле, пекара је пуна, али они продају само једну врсту хлеба и бурек у две варијанте (са сиром и са јабуком). Нема колача, нема пецива, нема ништа… само то. Доста локалаца ту купује ујутру и пекара добро ради.

Ок, узмемо ми тај бурек и седнемо у башту. То је била мала, врло скромна, башта са свега пар столова и погледом од милион долара. Са те позиције се види пола Уранополиса, планина Атос и море. Ја помислим, боже који пајсер овај пекар. Могао би да убаци овде неке колаче да продаје, људи би то куповали, има леп поглед, може да убаци још столова и неке лепше столице. Па би могао да има хлеб током целог дана, а не само преподне и да повећа промет. Све се нешто мислим колико човек нема појма са бизнисом и послом…једноставно не зна да направи паре.

Настављамо да клопамо, укусан бурек. Примећујем да ради стари грк и његов унук. Добро раде, види се да су поносни на свој посао. Долазе локални грци и купују ту хлеб. Онда видех пекарову ћерку како довикну нешто са спрата. Пекара је у приземљу куће на два спрата. На горња два спрата је породица, а испред је паркиран један старији џип. Мало затим дође и један момак у прилично новом џипу и оде горе.

И онда је ту доживим мало просветљење. Није тај грк глуп, него сам ја глуп, јер сам гледао превише америчких филмова. То што посматрам је источњачки начин живота и вођења бизниса који вероватно вуче своје корене од Отоманског царства, а можда и Византије.

Мислим се: “За разлику од тебе Милоше, овај човек је у позним годинама, потпуно здрав и ради оно што воли. Не јури за новцем, већ капира да од посла треба да се издржава породица читав живот. Он ради са унуком, а његова ћерка са породицом је горе. Ту му је и жена. Човек је очигледно са том својом радњом успео да изгради ту кућу и отхрани целу породицу. Имају два џипа, живе на мору и сви су на окупу. Он ради до подне и после тога иде кући, јер нема радно време од 12-14 сати дневно као ја. Он диктира када се тај хлеб купује.”

“Уосталом, шта ће му колачи. Има тај бурек који је савршен у слаткој и сланој варијанти. Шта ће њему сада да убацује туђе колаче, па да размишља о њиховом квалитету, набавци, cash flow-у, салмонели и ко зна чему још. Ако убаци колаче онда му за то треба још људи за другу смену, па те људе треба контролисати и платити. То су само главобоље. Овако лепо ради до подне, оно што направи је мало уметничко дело, све што направи се прода и сви га у том малом месту цене. А њему је очигледно довољно, јер то је човек старог кова што се види по њему. Ту су живот и породица на првом месту, није све у парама. ”

Све се променило после тога. Чврсто сам решио да ја диктирам шта, са ким и када радим. Да имам нормално радно време, да не јурим за парама већ да радим само оно што мене испуњава. Јер знате… посао се ради због бољег живота, а не због пара. Паре су обичан папир.

Ништа није како се чини на први поглед.

атхос_оуранополис

48 Comments

  1. Марко

    Грци, и у опште људи са Медитерана, живе живот. Нису попут Немаца који живе да би радили. Грци живе и уживају. Довољнојо је погледати њихово понашање у ресторанима у које долазе махом у великим групама, породично, и поручују брдо јела која сви заједно потом конзумирају. Нема “ово је моје, ово твоје јело”. Једу заједно, смеју се заједно, плачу заједно.
    Некада су и Срби били такви, или макар слични. Онда смо почели да претерујемо са гледањем холивудских филмова и да живимо попут Американаца, да обожавамо “бога” новца.

  2. Već sat vremena čitam vaše postove, i zaista sam oduševljen koliko korisnih i poučnih stvari na jednom mestu, hvala vam.

  3. I meni se jako dopao ovaj tekst.

    poz

  4. dejan mancic

    Sta reci,veoma lepo i poucno.Mislim da treba slusati ono ljudsko u sebi,a ne biti toliko pohlepan.Ocito je da nismo predodredjeni za tako nesto,jer ako neznamo kada je dosta sam organizam nas opomene.

  5. Đorđe

    Upravo tako. Lep tekst koji motiviše i tera na razmišljanje. A upravo ovo napisano i druge slične karakteristike Grka su razlog zbog kojih tamo provodimo svoje letovanje i teško bi se odlučili da odmor provedemo na drugom mestu. Kada prijatelji pominju neke druge atraktivne destinacije za odmor, all inclusive aranzmane i sl. ja im ispričam jednu priču sa letovanja iz Grčke, i zašto idemo tamo. Pre par godina su vrućine bile velike te nismo uspeli da puno vremena provedemo lutajući po poluostrvu Sitonija, tako da smo drugu polovinu letovanja supruga i ja veći deo dana proveli u prirodnom hladu jednog restoran-kafića, igrajući yamb, a da pri tom ni jednog trenutka nismo osetili negativnu rekaciju vlasnika što ceo dan zauzimamo sto, niti da nam broji koliko smo za to vreme ostavili novca. Restoran je bio porodični biznis, gde su radili roditelji sa decom. Svakog dana u 15h oni su za jednim od stolova sedeli i ručali, svi zajedno, u isto vreme, bez izuzetaka. Negde druge, pa verovatno i kod nas, rekli bi pola nas ruča u jedno vreme dok drugi paze na restoran, pa posle drugi dvoje… ali ne, oni su ručali svi zajedno, uz osmehe, bez obaziranja u tom trenutku na restoran. Kada se pogodi da bi smo hteli naručiti nešto za vreme njihovog ručka, nama je bilo neprijatno da ih prekidamo, ali im nikako nismo zamerali, jer prekinuti tu harmoniju bi bilo zaista grehota…. naručuli bi posle toga i svi su bili opet zadovoljni, i mi oni, i opet smo se tu vraćali. Zbog ovoga ćemo se uvek vraćati u Grčku jer umeju da cene život, pa čak i da prenose tu energiju na druge.

  6. Pozdrav Miloše!
    Celo pre podne kradem minute na poslu i čitam ono što mi se u stvari i čita – tvoj blog :) Odličan je. Puno korisnih tema i pametnih reči.

    Odlučila sam se za komentar baš ispod ovog teksta jer sam se pronašla u priči o pekaru: trudim se koliko mogu da uživam život po svojoj meri, bez sata i satnice. Bogatstvo ne gledam kroz papire nego porodicu i znanje. Zato sam i svoj blog nazvala Blago mog života – jer moj život upravo to i jeste. Naravno, trebalo mi je godina da se izborim za ovo i da shvatim suštinu, zbog koje sam danas jako srećna.

    Želim i tebi i tvojoj porodici isto to :)

    • Ćao Jelena,

      Hvala na lepim željama i drago mi je da ti se dopada blog. Želim ti da nastaviš sa fokusom na suštinu života. I reći ću još samo da je komentar “kradem minute na poslu i čitam…” jedan od najlepših koje sam čuo i pravi podsticaj da nastavim sa kuckanjem.

      Hvala.

  7. KATHY

    “Opasno navučena” na Vaše postove…
    Hvala…

  8. snezana

    odlican tekst!

  9. Ова твоја прича подсећа ме на причу о мексичким рибарима:
    https://cy3a.wordpress.com/2012/06/29/%D0%B8%D1%81%D0%BF%D1%83%D1%9A%D0%B5%D0%BD-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82/
    Хвала ти :)

  10. bisquiter

    Poštovani… shvatila sam pekarski zen u Novom Sadu jos pre dvadesetak godina :) Zato me je i obradovala Vaša priča na koju sam upravo nabasala. Slučajno? Ma, kakvi…
    U Dunavskoj ulici, mali lokal – buregdžinica Djordjević. Poslednja estetska intervencija je bila kada su uvodili struju :) Sve čisto, utegnuto i potrošeno od godina upotrebe . Za pultom GOSPODIN Bogdan Djordjević, u belom mantilu, a ispod košulja i kravata. Vreme: blago jutro oko 10h. Mi ponosno pokazujemo kumovima iz Nikšića da još mogu samo dve kriške da izaberu i to jednu sa mesom , a jedna sa višnjama. Sve ostalo prodato!!!
    Kada će biti bureka?
    Sutra!
    Podelimo savršene porcije u debelim, porculanskim DUBOKIM tanjirima potamnelim u sredini od sečenja mirisljave kore nožem :)
    Strpljivo čeka da pojedemo. Ljubazno priča sa nama. Kretnje su mu brze, sugurne… Faca!
    Bogdan Djordjević odmah po nasem odlasku zatvori drvene šalukatre i fasada bez reklame , u najposećenijoj ulici, zatvori tajnu mudrog zanatlije.
    Gospodin Dr UMEĆA ŽIVLJENJA, vrhunski majstor bureka svakoga dana ( odnosno noći) zamesi odredjenu količinu bureka. Ispeče. Proda ga ili u 8 ili u pola 11, svejedno… ali posle toga ništa… Kluc u bravu. Mozda ide da peca, mozda da šeta unuke… u svakom slucaju da voli sebe i sve što mu je dato.
    To je i moj poslovni ideal.
    Pre tri godine sam povela kumu na moju turisticku destinaciju Novog Sada – kod Djordjevica. Kad ono… namunjeni butik na mestu gde sam shvatila suštinu harmonije koju sami sebi odredjujemo.
    Veliku mag je otišao u penziju!
    U poslasticarnici VREMEPLOV u Novom Sadu, koju drzim sa suprugom već 15 godina svakog jutra pravimo uz ostale kolače, samo 7 porcija šne nokli.Uvek se setim Djordjevića kada me pitaju čeznući zašto nema više…

    • Inspirativno. Hvala na komentaru i drago mi je što i vi nastavljate u duhu Djordjevića.

      Pozdrav,

    • Danijel

      Samo što taj pekar koji završi u 11h ujutru na posao dolazi u 3h posle ponoći kada ste svi vi koji ujutru kupite od njega taj prelepi hleb ili burek u dubokom snu :D

  11. rada

    Vreme mi stalo ovde… vratiću se još, ne znam koliko puta #milina
    Hvala Miloše, drago mi je da sam naletela danas na tvoj nadasve koristan i ljudski blog :)

  12. lee

    Sustina… :)
    I ono sto se idealno nadovezuje na ovu pricu – odgledati Grka Zorbu i shvatiti sta je jedini normalan odnos prema zivotu.
    Pozdrav, popravio si mi jutro.

  13. Snezana

    Od devet sati jutros citam vase blogove…sada je dvanaest….uplasih se…kada brze prolete vreme….e sada moram da odem sa vaseg bloga ali teska srca….vidimo se sutra ujutru….pisite,pisite,pricajte nam nikada dosta price sa vama.Veeeliki pozdrav.

  14. Casual 24/7

    Pozdrav Milose, lepo i pitko pises, i sto je najvaznije sve je istina. Samo ako to ljudi na vreme shvate i primene, pre ce doci u harmoniju. A sto se gornjeg posta tice, pa … Jednom je jedan moj dobar drugar u Kanadi rekao: “Mi ovde zivimo kao da hocemo sto pre da umremo”. Nazalost, to se moze reci i za zivot u Srbiji, cak da plache.

    “Muri ni shinai”-Not to push to hard.
    -Advice by older karate teachers in Okinawa

    Pozz.

  15. Dragana Rosic

    Ukradeno iz divnog komentara: “kradem minute i citam”,tako i ja srecna sto sam vas pronasla, ovde u mom Tripoliju,razmisljam o vremenu koje je bilo lepse,kada si mogao da nadjes sve vrste libijskog najboljeg tradicionalnog hleba,a sada uzaaas,neka mi Bog oprosti,na brzinu ispecen,neslan i bezukusan hleb.Drugog nemam ni vremana ,da se setim.zelim vam svu srecu,i poozdrav

  16. Josip

    Odličan vam je blog i cijeli sadržaj na stranici.Inspirativno, pozitivno i sasvim dovoljno. Svaka čast.
    Pozdrav iz RH

  17. Miloše, hvala za trud na blogu i mnoštvu korisnih i lepih tekstova. Drago mi je da sam otkrila ovo lepo web mesto. I namerno se potpisujem upravo ispod ovog pekara sa Atosa, koji nam svima, kroz tvoje reči govori o tome kako živeti i kako voleti život.

  18. Working 12 hours is not the problem. Offering 2 or 2000 products is not the problem. The only problem is acceptance. If you accept the price you have to pay in order to achieve a goal, you can do whatever you like (within the boundaries of mental and physical limits). On the other hand, you can work for only 4 hours a day. If you loath what your are doing, it will make you ill. Therefore, it does not really matter what you do. The only thing which matters, is that you want it and are willing to pay the price.

  19. twentyyearold

    Slučajno sam nabasao na Vas blog, i citam tekstove već nekoliko vreme (..sati). Neobicno iskren i potpun blog, a u isto vreme i sažet. Interesante su mi teme, jer su nam zanimanja prilično slična…

    Ovaj tekst mi se posebno svideo, pa sam ovde ostavio komentar…

    n.n.

    PS često kod nas ljudi kažu otomansko jer se uvuklo iz engleskog, ali mislim da je osmansko (ili osmanlijsko) carstvo pravilnije..

  20. Dragan

    slucajno sam naisao na ovaj blog,psiholoski smiruje.poz..

  21. Petros

    Slučajni sam i ja naišao na ovaj text. Grci su zaista takvi ljudi, a more i beskrajno letnje plavetnilo ih čine tako ležernim. Moram da dodam da sam i ja doživeo slično iskustvo u Leptokariji i to u sred turističke sezone, kada je taj mali grčki gradić ispod Olimpa pun srpskih turista. Moja supruga je lekar i njen je posao vrlo stresan, tako da smo odlučili da dođemo na more da se opustimo. Neko veče smo izašli u grad da nabavimo suvlaki i giros za društvo koje se to veče okupljalo kod nas. Ceo gradić ima puno mesta gde se može kupiti giros i suvlaki po ceni porcije u restoranu, ali ja poučen iskustvom iz Smedereva, tražio sam grčku mesaru u kojoj bi kupio meso na kilo, a mesar da mi gratis to roštilja. U celom gradiću ima jedna do dve mesare. Ja sam to veče došao u jednu u centru gradića i u vitrini zatekao samo par kila mesa i dva pileta. Mesar je ležerno sedeo napolju uz frape i gledao nešto u svoj mobilni, dok su mu žena i majka sedeli na terasi sprat iznad mesare i mirno gledali turiste. Kad sam ga upitao da li bi mogao da naručim kod njega sveže meso i da mi ga griluje, on me je pogledao čudno. Rekao sam mu da u Smederevu ima mnogo privatnih mesara koje po celi dan prodaju meso, a meso besplatno peku na roštilju i da bi on mogao mnogo više da zaradi ako bi tako radio, jer su turisti mahom srbi. On se samo nasmejao i rekao mi da je on zadovoljan sa svojim poslom, jer sve pre podne sveže meso proda lokalnim grčkim restoranima, koji posle prave suvlaki i giros po 2,5 eura srpskim turistima. On sve lepo proda, restorani lepo rade i nikoga ne boli glava od previše posla. Prepoznaosam i to da ni mi turisti kada odemo na odmor ne možemo da prestanemo da razmišljamo o poslu i načinu da se zaradi. Jednostavno treba se uklopiti u njihovu ležernost, osetiti mirise i ukuse grčke i to poneti nazad, jer kada se vratite u svoju sredinu, sva ta sećanja će biti u vašim mislima i srcu, kao oslonac i ventil za stresne poslove i sredinu kojom ste svakodnevno okruženi, sve do narednog leta i povratka u Grčku.

  22. Sandra

    Vec satima citam vase tekstove i sve sto mogu da kazem je veliko HVALA !!! Zaista uzivam

  23. Milena

    Pozdrav Miloše!

    Danas sam nekako iznervirana gestom jedne osobe, shvatila da još uvjek nisam imuna na negativne ljude i komentare, iako sam mislila da je to za mene prošlost. Odlučim da bih trebala nešto da uradim sa onim unutrašnjim JA. Shvatim da sam nekad, dok sam trenirala aikido, imala na početku treninga meditaciju. Ukucam da potražim tekstove o tome, onako na telefonu……i….eto me, još uvjek na istom mjestu, istom sajtu….sigurno već 5 sati. Čitam i o astmi iako je nemam, niti ja niti bilo ko koga znam…. Takođe i o izradi sajtova, jer sam upravo pokrenula svoj sajt sa blogom….tako da ima tu mnogo dobrih stvari o svemu. Svaki tekst je jednako zanimljiv.

    Nemam šta bih dodala pozitivno, što već nisu rekli ljudi prije mene. Budite zadovoljni jer Vaš sajt prate pozitivni, kulturni, pismeni i obrazovani ljudi (zaključila sam iz komentara, jer mi je prvi put da čitam do kraja komentare, obično nakon drugog odustanem)

    Želim Vam sreću u daljem radu. Imate podršku svih nas.

    P.S. A kafu sa puterom moram da probam ;)

  24. Na zalost,bolest vas je odvela ali u predivno mesto gde energijom vladaju visi entiteti,otuda i promene u razmisljanju i odnosu prema sebi i svom zdravlju.Vrednost koju ima zivot ne mozemo i ne smemo porediti sa novcem koji jeste samo papir a dodala bi i sredstvo kojim placamo nas nacin zivota,ostvarujemo zelje i ideje pretvaramo u dela.Dakle,MI upravljamo novcem i vremenom koje cemo posvetiti zaradjivanju istog. Sve dok je tako nema razloga da ne uzivamo u zivotu.
    Divno mesto koje ste posetili Milose,drago mi je da ste osetili promenu energije a ne samo vazduha jer sve to utice na psihofizicko zdravlje. Ja takodje imam astmu i dugo se borim sa istom,disanje mi je poput vaseg i nakon 11 god rada u kozmetickoj industriji,usavrsavanja i ulaganja u znanje moram se posvetiti necemu sto mogu da radim od kuce a da zaradim dovoljno bez opterecenja a to je pisanje tako da ,nije slucajnost sto sam naisla na vas blog kako ste izlecili bolest.
    Hvala na lepim i inspirativnim tekstovima,ako vam treba koleginica u vasoj firmi…Tu sam :-)

  25. Da, Hajnrih Bel je pisao slicnu pricu o ribaru koji je ziveo od toga

  26. Ova priča je jako dobra, ali na zalost u urbanim sredinama ovaj pekar ne bi preziveo ni sam , a kamoli tek sa porodicom. Što od plaćanja poreza, što od konkurencije… Veliki pozdrav

  27. Igor

    Поздрав Милоше,

    Желим само да похвалим овај текст и читав твој блог. Стварно је мало оваквих концизних текстова. Кратких и јасних који указују на суштину.
    Било је стварно уживање читати га.

  28. Слободан

    Сјајна прича! Читам је сада поново, како бих се присетио детаља, после неколико година. Пошто сам тренутно у близини на одмору, какве су шансе да се добије нека прецизнија локација бурекџинице? Претпостављам да није у центру, поред куле :-)

    • Хвала Слободане, колико се сећам то је нека пекара испод Арходарики Толиади смештаја а опет изнад главног пута. Не знам тачно где али идем ове године па ћу погледати… :)

  29. Saša Ristić

    Dobar tekst, i lijepo zapažanje. Samo jedna mala primjedba. Odkud to da u naslov stavite riječ “Zen”? I još da zen smjestite na Atos, i njegovo neposredno okruženje? Shvatate li da su dohovnosti zena, i pravoslavlja dvije potpuno različite duhovnosti? Ako to ne razumijete, onda, ili ne razumijete zen, ili ne razumijete pravoslavlje, ili oboje?
    Ta greška je vjerovatno posljedica modernog vremena, da ne kažem Novod Doba (New Age-a), koji svim metodama uporno pokušava da to tako strpa.
    Ovo, sa mješanjem zena i pravoslavlja, me je potsjetilo na duboko jednu ličnu priču vezanu za smrt moga oca, i komentar moje drage. Ali ne bih sada o tome.

    • Ех Саша, на месту вам је примедба. Овај блог је на неки начин бележница неког мог интимног пута. Нико се није родио научен тако да се то може видети и кроз текстове. Ја сам дуго практиковао Зен и оно што сам видео сам тада описао из тог угла. Касније сам научио много о православљу и зато сам свестан да је ваше запажање тачно. Елем, ипак је добар угао писања када поредите различите ствари јер тада нашу заборављену традицију приближавате младима и тако се понеко замисли… Моја лична мисија и послушање које сам добио је да пишем да би што више људи остало у земљи и постало свесно свог идентитета, историје и традиције.

      Сад сте ме заинтересовали, волео бих да чујем причу везану за смрт вашег оца.

      Велики поздрав, хвала на коментару.

Trackbacks for this post

  1. Kako da pokrenete posao na webu – saveti za apsolutne pocetnike | Milos.io
  2. Prva godina bloga | Milos.io
  3. Odlični domaći IT blogovi koje pratim i preporučujem
  4. Kako sam izlečio astmu prirodnim putem, skinuo se sa svih lekova i neočekivano smanjio kilažu | Milos.io

Leave a Reply