Зен грчког пекара

Морам да вам испричам причу о грчком пекару, то је нешто што се мени десило и тада сам скапирао неке ствари у животу.

Прво морам да направим увод и објасним вам моју тадашњу ситуацију. Ја сам те године завршио негде између 10 и 12 пута код лекара или у хитној помоћи због притиска и прескакања срца. На крају сам добио астма напад и био 12 дана на инфузији и инекцијама стероида. Посао ми је полако долазио главе.

У том тренутку наша мала ИТ фирма је имала уговоре са десетинама медијских кућа, преко 90 запослених и притисак је постао неподношљив. Мислим да сам се осећао као када у каубојским филмовима, последњег каубоја окруже индијанци и на коњима јашу око њега и испаљују стреле. Те стреле су биле маилови, понуде, уговори, састанци, консултације и обрачуни. Ја нисам управљао својим животом, посао је све диктирао.

Тај астма напад и инфузије су се десиле у сред лета и ми тада решимо да одем на море месец дана и да ја мало искулирам. Да добро размислим о свему… Памтим како сам већину времена провео седећи поред базена и гледајући мог малог који је тада имао 2 године и супругу како се играју и питао се хоћу ли ја доживети да га видим када порасте. Седео сам у столици и дахтао, бројао дахове јер ме је астма још држала.

Осећао сам се угрожено и као уплашена животиња сетио сам се места на мору у ком смо били када сам био мали, где сам се осећао сигурно. Нисам желео никакве фенси хотеле, популарне градове и чартер летове. Сели смо у ауто и отишли… То је једно мало место, близу Хиландара, поред планине Атос, на Халкидикију али на оном прсту где ређе људи иду. Зове се Уранополис. То мало место са једном византијском кулом која чува луку је јако скромно. За туристичке стандарде није нешто, али нама се ту десило толико чудесних ствари које једино могу да објасним близином Свете горе.

оураноуполис-атхос

Ту су људи некако другачији. Мање су љубазни, у смислу да нису извештачени, него су нормални. Не обрађују вас за паре. Ту је природа чудна. Рецимо море је пуно риба, вероватно зато што је поред Света гора, а ту је риболов забрањен вековима. Има пуно попова, а и они су некако другачији…

Елем, једног дана оде моја жена до мале пекаре која је била поред апартмана. Врати се после пар минута и каже “Замисли нема хлеба. Кажу за хлеб дођите до 10”. Ја помислим, боже која недођија и каква је то пекара када нема хлеба после 10ч?!

Сутрадан ујутру када смо кренули на плажу свратимо успут до те пекаре. Уђем унутра да видим шта има за клопу, кад оно само хлеб и бурек. Дакле, пекара је пуна, али они продају само једну врсту хлеба и бурек у две варијанте (са сиром и са јабуком). Нема колача, нема пецива, нема ништа… само то. Доста локалаца ту купује ујутру и пекара добро ради.

Ок, узмемо ми тај бурек и седнемо у башту. То је била мала, врло скромна, башта са свега пар столова и погледом од милион долара. Са те позиције се види пола Уранополиса, планина Атос и море. Ја помислим, боже који пајсер овај пекар. Могао би да убаци овде неке колаче да продаје, људи би то куповали, има леп поглед, може да убаци још столова и неке лепше столице. Па би могао да има хлеб током целог дана, а не само преподне и да повећа промет. Све се нешто мислим колико човек нема појма са бизнисом и послом…једноставно не зна да направи паре.

Настављамо да клопамо, укусан бурек. Примећујем да ради стари грк и његов унук. Добро раде, види се да су поносни на свој посао. Долазе локални грци и купују ту хлеб. Онда видех пекарову ћерку како довикну нешто са спрата. Пекара је у приземљу куће на два спрата. На горња два спрата је породица, а испред је паркиран један старији џип. Мало затим дође и један момак у прилично новом џипу и оде горе.

И онда је ту доживим мало просветљење. Није тај грк глуп, него сам ја глуп, јер сам гледао превише америчких филмова. То што посматрам је источњачки начин живота и вођења бизниса који вероватно вуче своје корене од Отоманског царства, а можда и Византије.

Мислим се: “За разлику од тебе Милоше, овај човек је у позним годинама, потпуно здрав и ради оно што воли. Не јури за новцем, већ капира да од посла треба да се издржава породица читав живот. Он ради са унуком, а његова ћерка са породицом је горе. Ту му је и жена. Човек је очигледно са том својом радњом успео да изгради ту кућу и отхрани целу породицу. Имају два џипа, живе на мору и сви су на окупу. Он ради до подне и после тога иде кући, јер нема радно време од 12-14 сати дневно као ја. Он диктира када се тај хлеб купује.”

“Уосталом, шта ће му колачи. Има тај бурек који је савршен у слаткој и сланој варијанти. Шта ће њему сада да убацује туђе колаче, па да размишља о њиховом квалитету, набавци, cash flow-у, салмонели и ко зна чему још. Ако убаци колаче онда му за то треба још људи за другу смену, па те људе треба контролисати и платити. То су само главобоље. Овако лепо ради до подне, оно што направи је мало уметничко дело, све што направи се прода и сви га у том малом месту цене. А њему је очигледно довољно, јер то је човек старог кова што се види по њему. Ту су живот и породица на првом месту, није све у парама. ”

Све се променило после тога. Чврсто сам решио да ја диктирам шта, са ким и када радим. Да имам нормално радно време, да не јурим за парама већ да радим само оно што мене испуњава. Јер знате… посао се ради због бољег живота, а не због пара. Паре су обичан папир.

Ништа није како се чини на први поглед.

атхос_оуранополис

Leave a Reply