Dva romana i film za rušenje srpske kulturne matrice

Pričam sa sinom oko lektire koju treba da pročita i tu su Žitije sv. Save i Simeona, Deoba Jakšića, Ropstvo Janković Stojana, Pohvala knezu Lazaru i Dorotej. I naravno nije pročitao lektiru.

On je prva godina gimnazije i ne mogu da se otrgnem utisku kako ih namerno zatrpavaju sa gradivom i kako im ključne stvari daju na način da svi to omrznu i nikako ne stignu da pročitaju. Obimne su to knjige za koje oni nisu dorasli u tom dobu.

Roman Dorotej

Elem, kaže da nije hteo da čita Doroteja jer se u tom delu priča kako se monah zaljubio u neku devojku?! Ljubi ga tata pametnog.

Dakle u školski program za prvi razred srednje škole među srednjevekovna dela srpske istorije ubačen je moderni roman Dorotej koji je napisao Dobrilo Nenadić 1977. godine. Kakav li je književni gorostas napisao ovo delo kada je došao među sv. Savu, Simeona i Jefimiju? Kad tamo imamo šta videti.

Izvod 1. – Evo malo teksta iz romana. Monah je svršio dva puta? Komunistička naklapanja Dobrila Nenadića.

Dobrilo Nenadić

Pisao je Nenadić po principu ”što je babi milo to joj se i snilo” i to ne treba da čudi jer je 1977. godine ko god je napisao nešto ovako bio bi nagrađen. Bila je potrebna mašta da se na podmukao način pljune na srpsku crkvu, plemstvo i istoriju. Nenadić se lepo nakalemio na partijske smernice. Ipak, ono što čudi je da se danas u 21. veku ovako nešto stavi u školski program. Nije li ovo dokaz da je partija i dalje na vlasti samo je promenila masku?

Dobio je Dobrilo Nenadić 1978. godine nagradu Narodne biblioteke za najčitaniji roman godine. Imajte u vidu da u to vreme samo država može da vam štampa knjigu. U to vreme još uvek nema privatnih izdavača tako da država preko svojih institucija štampa knjigu u tiražu koji želi i daje nagradu za nju.

Usled pritužbe 2024. godine Sindikata zaposlenih policije uklonjen je iz škola u Ćupriji i Dimitrovgradu kao neprikladan i nemoralan za petnaestogodišnjake. Međutim odmah su u odbranu romana stale Al Džazira, Politika, list Danas i Vreme. Međutim, ni jedan novinski članak ne govori o čemu se tačno piše. Evo još par doživljaja ”monaških” iz romana Dorotej.

Izvod 2. – Žena plače u štali jer joj je poginuo muž i onda monah naskače na nju. Pare se ko ”četvoronožna životinja”. Ova scena me podseća na neke partizanske filmove i fantazije par vekova kasnije.

Izvod 3. – Monah je primetio da je devojčica postala devojka. Sačuvaj nas Bože monaha iz Nenadovićevih fantazija.

Izvod 4. – Ni Hrist nema mira od Nenadića i tu se pisac pozabavio njegovim izgledom, a zatim se seti monaha koji je obešen.  Nečiste reči iz nečistog srca.

I eto, to naša deca uče u prvom razredu srednje škole. U pitanju je obavezna lektira za čitanje. Šta radi naša crkva? Da li neko pregleda ko i šta stavlja u naš školski program.

Napomenuću samo da je ovaj roman ekranizovan i da neki kažu da je to ”najbolji film o srednjem veku koji je napravljen u doba komunista”. Sad mi je jasno zašto su ga toliko hvalili. Evo celog filma, nisam gledao pa ne mogu da sudim. Malo je turobna atmosfera ali igra Bata Živojinović. :)

U filmu se između monaha i gospodarice Jelena razvija ljubav. Treba reći da jedan monah nikako nije mogao da se upusti u bilo kakvu vezu sa bilo kojom ženom. Zbog tako nečega bi momentalno bio izbačen iz crkve.

Ovaj film je pravljen iz vizure zapadne kulture u kojoj čistota i ideali ne važe. Tamo se cene ”pali junaci”, prljavi, grešni, pijani, drogirani. Sva zapadna kultura i njihovi filmovi samo o takvim junacima pričaju, kažu da tako ističu ”ljudsku stranu”. Otuda grešni monah i gospodarica. Greh je u oku posmatrača.

Velimir Bata Živojinović, Zdravko Velimirović i Gojko Šantić na snimanju filma „Dorotej” (1980)

Film Banović Strahinja – režija Vatroslav Mimica

Još jedno delo koje je poslužilo za razaranje srpske kulturne matrice je film Banović Strahinja. Film je pravljen po motivima narodne pesme. U narodnoj pesmi nema ničeg čudnog ali u filmu ima mnogo čega što nema veze niti sa istorijom, niti sa srpskim običajima, niti sa logikom.

Na kraju filma Banović Strahinja treba po zakonima crkve da oslepi svoju ženu zbog prevare. Međutim, on se protivi tome, oprašta joj prevaru i odlazi sa njom.

Celu svoju istoriju sve do poslednjih 100 godina, Srbi prevaru nisu praštali. Ne samo da nisu praštali zato što je to njihov osećaj pravde, već i zato što je to bilo zakon pravoslavnog carstva. To carstvo danas zovu Vizantija iako je pravi naziv Romejsko carstvo. U doba sv. Save ti zakoni su prevedeni na srpski jezik pa tako kaže:

Ukratko od 12. veka do 19. veka u Srbiji je važilo pravilo da ako žena prevari muža on mora da je otera jer ako to ne učini onda se i on smatra bludnikom. Za bludnike je kazna bila 7 godina kajanja, tj. izopštenja iz društva. Međutim, ako nema kajanja onda bi oboje bili oterani iz mesta, a njihovu imovinu i decu bi preuzeli rođaci. Takav je bio zakon.

Dakle Banović Strahinja svakako nije mogao svojoj ženi da oprosti neverstvo. Međutim u filmu, on drsko patrijarhu srpskom kaže: ”i sada mi je posle svega milija njena grešnost od vaše svetosti”.

Zatim ide zastrašujući prikaz oslepljene monahinje, a Banović i žena odlaze ka horizontu sa muzikom koja daje nadu. Za one koji nisu shvatili ide i natpis kako je svo srpsko plemstvo izginulo na Kosovu 1389. iako to nema nikakve veze sa istinom. Film je napravljen u stilu špageti vesterna i rekao bih da tu fali samo još Klint Istvud.

Poruka filma je da će pravi junak oprostiti preljubu, drugim rečima onaj koji to ne može  da oprosti je zatucani slabić. Mogu samo zamisliti koliko je srpskih devojaka i momaka ovime iskvareno i zbunjeno. Iako ovakva nakaradna moralnost nema nikakve veze sa realnošću, partizanska država u ono vreme propagira drugačiju moralnost, slobodnije brakove. Uvod u ono što nam se danas dešava.

Naziv ”Banović” ukazuje na zapadnu provincijenciju, verovatno je u pitanju Hrvatska ili Bosna jer tamo su postojali banovi u doba ugarske vlasti. Oslepljenje nije nikada bila crkvena kazna, već svetovna kazna primenjivana za članove vladarske porodice kako nikada ne bi mogli da dođu na vlast. Sve je stavljeno u pogrešan kontekst ali to nije čudno jer je režiser filma bio Hrvat Vatroslav Mimica, komunista i član SKOJA, čovek koji je režirao film o seljačkoj buni u Hrvatskoj (Anno Domini 1573.) i izmišljenom junaku Matiji Gubcu.

U narodnoj pesmi svega ovoga nema. Banović Strahinja sam brani svoju čast i oslobađa svoju Anđeliju i kada braća htedoše da je ubiju zbog obeščašćenja, Strahinja to ipak ne dozvoljava. Tu se priča završava. Nema oslepljenja pod naredbom crkve, nema drskog odgovora patrijarhu.

Evo celog filma pa odgledajte.

Roman Vitez smrti – Živorad Lazić

Evo još jednog primera kako se u srpsku crkvu moralo pljunuti ako želiš da budeš ugodan pisac u Jugoslaviji.

Vitez smrti je napisao Živorad Lazić još jedan skojevac koji je svoje studije krenuo na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Roman je inače jako lepo napisan sve do pred kraj kada je Živorad morao malo da pljune na crkvu i svetogorske monahe jer kako bi inače bio štampan taj roman?

Negde pred kraj romana glavni junak je zamonašen na Svetoj Gori i spasava jednog golobradog mladića koga su silovali Turci. Jedno vreme taj lepuškasti momak pomaže monasima i tu se rađaju homoseksualne aluzije.

Roman je pisan pred raspad Jugoslavije.

Zaključak

Ova tri dela je samo prividno da govore o srpskoj istoriji, međutim pravi ali skriveni smisao ovih dela jeste da se u blato baci i ukalja srpska crkva, plemstvo i srpsko predanje. Popularnost ovih dela nam potvrđuju da su bila vrlo uspešna u svom zadatku.

Ova su samo tri dela na tu temu, a bilo ih je mnogo. Preko romana, novinskih članaka, pozorišta, muzike, filmova, školskog programa i naučnih radova lagano je menjana srpska kulturna matrica.

Verovatno najveći uticaj su imali romani Dobrice Ćosića koji su poslužili kao šablon po kome su radili drugi autori.  Srpstvo je trebalo prikazati kao siromaštvo, rat, blato i beznađe. Takav pristup je smatran realističnim i nikakva čistota i idealizacija nije bila dozvoljena. Jedan od izuzetnih primera ovakvog delovanja je i predstava Siniše Kovačevića Sveti Sava.

Napad na srpstvo nije mogao da se izvede direktno i očigledno jer bi izazvalo revolt kod naroda. Sve je trebalo raditi polako i potuljeno, decenijama. Umetnost sublimalnih poruka, koje skrivene dopiru do vaše svesti ubeđujući vas da je nešto tako bilo ili tako treba da bude je u jugoslovenskoj kinematografiji i književnosti je dovedena do savršenstva.

Roman Dorotej pdf