Ekspedicija u manastir Oćestovo i Grahovo

Krajem avgusta napravili smo jednu malu duhovnu ekspediciju u okolini Knina i Bosanskog Grahova sa ciljem da uslikamo neke ikone i kivote koje je prota Vojislav Bilbija napravio za života. Ovo je četvrta ekspedicija po redu. Prva je bila u Holandiji, gde je prota proveo veliki deo života, sledeća u Hilandaru, zatim u Studenici, a sada idemo u Krajinsku tromeđu.

Спеменик бану Кулину у Бања Луци

Положај споменика на тргу

Натпис на споменику

Putovanje kreće iz Banja Luke mog omiljenog grada, zatim preko Zmijanja, Petrovačke ceste, ka Drvaru gde smo pokupili Marka. Marko je inače arhitekta angažovan oko mnogih restauracija i spomenika. Ovih dana je u Banja Luci podignut spomenik Kulina bana oko koga je i Marko bio angažovan. Ovo je izuzetno važno za srpsku istoriju jer narod treba da bude svestan čiji je to vladar bio i da se ne dozvoli fantaziranje i menjanje istorije prema političkim željama.

Petrovačka kula

Na samom početku ovog našeg putešestvija posetili smo Petrovačku kulu. To ustvari i nije kula već se radi o ostacima stare crkve. Ta ”kula” je verovatno zvonik, a oltar je ispod samog zvonika. Oko crkve se nalaze stećci ili nadgrobni kamenovi. Na jednom od tih grobnih kamenova je iščitano ime ”ostoe+” napisano na glagoljici, pa se misli da je to grob nekog Ostoje hrišćanina.

Arheolozi su crkvu smestili u 13. ili 14. vek ali ja se ne bih sa ovim složio. Zbog prostog oblika crkve (jednobrodna, oltar ispod zvonika) i grobnih kamenova sa glagoljicom rekao bih da je ova crkva starija i da bi period od 10-12. veka bio tačniji. Teško da bi grobovi u 13. ili 14. veku bili obeležavani glagoljicom u potpuno srpskom okruženju i teritoriji Nemanjića. Ovim krajevima u to vreme je vladala porodica Šubić, a Jelena (sestra cara Dušana) je obnovila manastir Krka koji je naravno pravoslavan.

Postojanje glagoljice pomera datum ovih spomenika bliže dobu Ćirila i Metodija kada se još vodila borba između glagoljice i ćirilice, tj. uticaja Rima i Carigrada.

Zbog prepucavanja između rimokatolika i pravoslavaca koja traju još od Tita jugoslovenski istoričari su se trudili da crkvu datiraju što kasnije kako bi na teritoriji Nemanjića postojale neke katoličke crkve i episkopije.

Разрушена црква

у олтару цркве

Црква и камен ”Остоје”

Ova prosta crkva i šturi upisi na vikipediji ukazuju da se radi o rubnim srpskim prostorima na kojima već vekovima traje borba oko dokazivanja čije je šta. Par kilometra odatle je Petrovačka cesta na kojoj su hrvatski migovi pucali po izbegličkim kolonama. To vam sve govori, istorija se nastavlja. Evo gugl mape.

U Drvaru prolazimo pored crkve i tu mi Aleksandar priča o jednom izgubljenom triptihu (ikona iz tri dela) koji je Voja Bilbija bio napravio za ovu crkvu ali je to delo sada nestalo i ne zna se gde je. Zna se da je odneto kada je hrvatska vojska ušla u Drvar u poslednjem ratu, taj triptih se i pojavljuje na youtube snimku koji je hrvatska vojska snimala kada su ušli u grad. Taj rad nismo mogli da snimimo pa smo nastavili put dalje.

Slika nestalog triptiha izrađenog u srebru iz crkve u Drvaru.

Mošti Miloša Bilbije

U Grahovu smo posetili lokalnu crkvu u kojoj se nalazi kivot za mošti mučenika Miloša Bilbije koji proti Voji dođe deda. Po čemu je Miloš Bilbija značajan? On je bio seoski paroh i krstio je Gavrila Principa. Nakon atentata na Ferdinanda uhapsili su ga austro-ugarski vojnici kako bi ga naterali da izmeni datum rođenja u krštenici da bi mogli da ga osude na smrtnu kaznu kao punoletnog. Bilo je potrebno da pomeri datum samo za mesec dana (tada je punoletstvo bilo sa 20. godina). Otac Miloš na to nije pristao iako su ga zatvorili u Livno i tukli ga vrećama punjenim peskom kako modrice ne bi ostajale. Tako su mu odvalili bubrege i ispovređivali ga toliko da je od toga i umro.

Herojsko držanje oca Miloša i njegova žrtva ostale bi zaboravljene da se prota Voja nije latio rada na kivotu za mošti oca Miloša i naporima da se on proglasi za sveca.

Sećam se kada smo pre par godina bili kod prote Voje u poseti u njegovoj kući na Dunavu. Tada je još uvek radio na kivotu. Divio sam se ideji, lepoti i naporu koji je uložen. Par godina kasnije rečeno je ostvareno i mi smo imali priliku da detaljno slikamo kivot u crkvi radi katalogizacije i pravljenja publikacije o delima prote Voje.

црква у Грахову

св. Милош Билбија

Кивот Милоша Билбије

Преци са токама као део кивота

још једна икона Милоша Билбије

Христос на кивоту

Екипа на делу – Срђан за фотоапаратом, Марко и Игор са зилберицама и Александар

Отварање кивота

Икона и кивот

Inače opština Grahovo, kao i Drvar, Glamoč i Bosanski Petrovac su potpuno srpske opštine koje su pripale Bosanskoj Federaciji po Dejtonskom sporazumu kada su im date kako bi imali 50% teritorije. Teritorijalno to su najveće opštine ali sa najmanje stanovnika. I tu se danas javljaju problemi od siromaštva, odlaska na rad u inostranstvo, preseljenja ljudi u Republiku Srpsku do pokatoličavanja koja se povremeno dešavaju. Ove opštine se geografski naslanjaju na Kninsku krajnu pa bi njihovo pražnjenje ili pokatoličavanje odseklo srpske teritorije u Hrvatskoj.

Položaj srpskih opština u Federaciji.

U takvom okruženju postavljanje kivota sa moštima mučenika Miloša Bilbije mogu biti bitan faktor sprečavanja odlaska ljudi i podizanja nacionalne svesti.

Dok smo radili u crkvi imali smo vremena da porazgovaramo sa lokalnim sveštenikom o istoriji crkve. Veliko je stradanje tih krajeva pre svega zbog ustaša i komunista.

Za vreme rata ovaj kraj su štitili četnici i Italijani, ali nakon povlačenja Italijana dešava se veliko stradanje naroda i crkve. Crkva je uništena, sveštenik mučen i živ odran (Damjan Grahovski), ustaše su pijucima uništile ikonostas, što se na snimku može videti.

Nakon oslobođenja, četnici vojvode Đujića i njihove porodice su progonjene pa su ovi krajevi postali potpuno zadojeni komunizmom. Tada je crkva ponovo oštećena, pucano je u ikone i mogu se videti tragovi metaka, na kraju je crkva i spaljena a okolni narod nije smeo da dođe da gasi požar. Posle rata dođoše nove vlasti ali crkva nastavlja svoje stradanje kao i za vreme rata.

Najveći utisak mi je ostavila beleška olovkom na ikoni, gde je neki bezbožnik zapisao koliko je cementa stiglo u vreme komunističke vlasti. Neko je na ikoni izračunavao količine građevinskog materijala. Rukopis je lep, ćirilični. Dobro je da je natpis ostao i da niko to ne briše, da ostane svedočanstvo i upozorenje o srpskom padu. Sami smo krivi za sve što nam se dešava.

Dok smo se vozili po krajini sve vreme mi se u glavi u pozadini vrtela ova pesma, pa je stavljam ovde kao jedan od utisaka putovanja.

Manastir Oćestovo

Mnogo mi se dopao krajolik kroz koji smo prolazili na putu ka manastiru Oćestovo. Malena sela u okolini Knina i kameni zidovi koji se prostiru kilometrima u dužinu, podsetili su me na seoske krajeve na Krfu. Vegetacija je tako šarenolika da svedoči o tome da ljudi žive ovde hiljadama godina. Svaka livada je oivičena kamenim zidovima i ti kameni zidovi se pružaju kilometrima. To je još jedna potvrda da je ovde nekada bilo gusto naseljeno područje.

U svakom selu jedna crkva, jedno groblje. Nema tu nikakvih nedoumica da je srpsko stanovništvo većina u ovim krajevima. To mi je najveći utisak ovog putovanja. Nikad nisam bio u ovim krajevima i kada stvari gledate preko televizije ne shvatate prostor i koliko je to sve zaista bilo naseljeno Srbima.

Stižemo u manastir Oćestovo i tu sretnemo oca Jovana i oca Luku. Otac Jovan skroman, blagog pogleda, a otac Luka visok i nekako poseban, plemenitog držanja. Kao po tradiciji posluženi smo kafom, rakijom i vodom. Tu sam probao najbolji sok od jagoda koji je spremila sestra oca Jovana.

U ovaj manastir smo došli da bi slikali ikonu Svete Nedelje koju je uradio prota Voja. To je velika litijska ikona, veličanstvenog izgleda. Od oca Luke smo čuli da je ova ikona ustvari obnovila crkvu u Grahovu. Kada je izgorela crkva u Grah0vu, ljudi iz tog mesta nisu smeli ni da priđu da gase požar. Lokalni sveštenik je sam gasio vatru koliko je mogao. Narod tog mesta nije smeo ni da ide u crkvu od komunista.

Ikona Svete Nedelje, manastir Oćestovo. Rukotvorstvo oca Vojislava Bilbije.

U to vreme je prota Voja napravio ikonu Svete Nedelje kako bi pomogao taj kraj. Tu ikonu su vernici pohodili i donosili priloge. Kaže otac Luka da je od novca koji je narod ostavljao potpuno obnovljena crkva u Grahovu i da je episkopija od toga živela godinama. Novac prenošen traktorima i u sanducima. Većinu novca dali su ljudi iz okolnih sela. Najviše novca je došlo iz inostranstva, tj. od porodica izbeglih boraca vojvode Đujića koji su pomagali svoje krajeve.

Ovde se desilo malo čudo što se mene privatno tiče. Prvo, od mog drugara Aleksandra pre nekoliko godina dobih na poklon repliku ikone Svete Nedelje koja je čuvarka naše kuće i eto par godina kasnije potpuno nenadano sam prizvan ikoni. Poseban je to osećaj. Pomislio sam da ona nama čuva kuću, a mi ćemo čuvati njenu kuću.

Krst iz manastira Dečani

Još jedno malo čudo, za mene lično čudo, se desilo ovde. Pre nekoliko godina htedoh da posetim manastir Dečane i ostavim neki prilog. Međutim, nastade neka gužva i taj moj plan se izjalovi. Ja rešim da kupim nešto sa njihovog sajta kad već ne mogu da ih posetim u tom trenutku. I poručim jedan divan krst, ručni rad.

Umesto poštom, dođoše monasi jedan dan u Beograd i doneše taj krst. Ja platih ali ostavih malo više novca za manastir. Kada sam kući pogledao krst prosto nisam mogao da verujem da je to ljudskom rukom urađeno.

Posle nekog vremena pomenem taj krst drugaru Aleksandru i on mi reče da taj krst mora da je radio njegov drugar otac Luka jer je on drvodelja u Dečanima. Kada su se čuli, otac Luka potvrdi da je on to radio. Pet godina kasnije, poseta manastiru Oćestovo i tu upoznajem monaha Luku.  Inače, otac Luka nije iz tog manastira već menja igumaniju koja je kratko odsutna. E sad, da li je čudo ili slučajnost ne znam ali ja odavno verujem da ništa nije slučajno u životu.

Pomozite izgradnju manastira Oćestovo.

Za kraj

Ovo je prvi deo naše ekspedicije. Naravno da će biti kritika na ovo moje pisanje i neko će reći da srbujem ali ja pišem o mojim ličnim utiscima. Za mene vera nije samo religiozno alelujanje jer ja smatram da vere ne može biti bez svedočanstva o našim žrtvama i stradanju. Vera i istorija su tesno protkane. Tako da praštajte. Istina nekada boli ali je lekovita.

Dakle okupljeni smo oko ideje da se sačuva i predstavi delo prote Voje Bilbije. Ne radimo ni za kakve novce već za očuvanje nasleđa Svetog Save i slavu Hristovu. Do sada smo organizovali dve izložbe dela Vojislava Bilbije i nekoliko promocija. U planu su tri brošure, od kojih su dve već završene. Internet sajt Bog i Čovek nastavljamo da dopunjujemo.

Otac Vojislav Bilbija

Za kraj neka ostane ova fotka neustrašive ekipe iz manastira Krka. Skupljeni sa svih strana da sa jednim simbolom pobeđujemo. Sleva na desno – Srđan, Aleksandar, Miloš, Marko i Igor. Samo da se zna da ima još članova ekipe ali neka ove slike kao uspomene. Pozdrav svima.