Где је корен православља Светог Саве?

Манастири Јерусалима и Синаја били су средиште православља све до крсташких освајања када мисијом Светог Саве центар православља бива пресељен на Свету Гору.  Свети Сава је своје прво путовање провео у мисији спасвања моштију и реликвија које је већим делом пренео на Свету Гору.

Треба имати у виду да се данас мисли да је наше православље дошло из Цариграда који је касније окупиран од латина и арапа. Мађутим, истина је да наше православље своје корене вуче са Синаја и из Јерусалима. У данашње доба екуменизма ово је битно разумети како би се разбио екуменски наратив Цариграда као центра православља.

Овај чланак пишем да би сте видели да је Свети Сава семенку православља добио на Синају да је пресади на Свету Гору, а да је касније та семенка порасла у једно озбиљно стабло које је олистало у Србији.

Центар православља никад није био у Цариграду како се мисли. То је био царски град којим су управљали једно време Ромеји, а затим Грци и Турци. Међутим право срце православља је био Јерусалим и Синајска гора (манастири Мар Саба и Света Катарина) у близини тога града све до освајања крсташа када Сава центар православља пребацује на Свету гору.

Манастир Светог Саве освећеног – Мар Саба

Овај манастир је имао пресудан утицај на живот Светог Саве и српску историју. Хајде да се мало упознамо са причом која је слабо позната.

Манастир Светог Саве освећеног (на арапском Мар Саба) је основан у 5. веку још у доба Јустинијана је најстарији манастир на свету. Налази се у близини Јерусалима на територији Палестине (данашњи Израел) у сред огромне пустиње на веома изолованом месту.

У овом манастиру је највише уобличена православна литургија коју имамо данас.

Свети Сава је на свом путовању најдуже боравио у овом манастиру, био примљен као сабрат и ту су га монаси препознали као принца из пророчанства, наследника Светог Саве освећеног.

Наш Свети Сава је добио три најважније реликвије манастира Мар Саба и понео их са собом у Хиландар:

• Икону Тројеручице – дело Јована Дамаскина
• Икону Млекопитатељицу – налазила се у крипти Светог Саве освећеног
• Патерица – штап жезло Светог Саве освећеног

Шта нам говори даривање највећих реликвија манастира Мар Саба нашем Светом Сави? Морате имати у виду да су мошти Саве Освећеног већ биле украдене у време када је наш Свети Сава посетио манастир (украдене су током првог крсташког похода 1096-1099) па онда можете мислити шта је значило поклонити преостале светиње неком монаху из Србије.

Они су нашег Растка доживели као духовног сина и наследника дела Светог Саве Освећеног. Он је те најважније реликвије пренео у манастир Хиландар и Ораховицу (данас Кареју на грчком). У Кареји је подигао ћелију Светог Саве Освећеног кога у типику назива ”нашег оца Саве” и ту је и написао Хиландарски типик.

Интересантно је приметити да је сем реликвија Свети Сава из манастира Мар Саба пренео и типик манастира, тј. Савин Хиландарски типик је потпуно исти као типик манастира Мар Саба. Поред типика, многе друге ствари које су биле особене за тај манастир, се касније понављају на Светој Гори јер их је увео Свети Сава. Рецимо и принцип да приступ женама није био дозвољен у Мар Саби, је такође примењен на Светог Гори, затим Мар Саба се назива ”Великом лавром” као и Хиландар и тако даље.

Монашки живот у манастиру Светог Саве освећеног је веома строг. Манастир живи по византијском времену, што значи да дванаест сати дана увек се поклапа са заласком сунца. Богослужења почињу сат или два после поноћи, трају шест до седам сати сваки дан, а у Великом посту она трају и до десет сати. У манастиру се једе само једанпут дневно, изузев суботе, недеље и великих празника, када се постављају две трпезе. (Савић)

Нажалост данас држава Израел покушава да представи Мар Сабу као хебрејско наслеђе, што он наравно није јер су се хришћани вековима борили против Јевреја и њиховог утицаја што се лепо може видети у Законоправилу Светог Саве. Треба имати у виду да је Јудеја област, а да јудеји нису народ већ су ту били разни народи, укључујући Јевреје, Арамеје, Палестинце, Арапе… Палестинци су такође јудејски народ и првобитно су били православци, а постају муслимани тек у 12. веку.

Дела Светог Саве освећеног

Пре свега треба објаснити да је цар Јустинијан реформама закона предвидео да манастири буду чувари римског православног права. Они су грађени на пустим местима далеко од градских интрига и моћника и били су идеална места за чување права и система вредности римског царства (вере) – светионици правоверја. Треба знати да у Законоправилу Свети Сава све време говори о правоверју, а православље је термин који се усваја касније под утицајем Грка (Фанара).

У доба Јустинијана (крај 5. и почетак 6. века), управо је Свети Сава Освећени био задужен за подизање манастира. Он је основао манастир Мар Саба и водио га 50 година, а за то време је подигао још 13 манастира у пустињи Палестине. Он је умро 532. године и његовим залагањем број монаха је нарастао са пар десетина, на пар хиљада монаха у пустињи.

Капела Светог Саве освећеног у средини дворишта манастира Мар Саба.

Његовом заслугом пуситња Палестине је постала центар православља. Треба разумети да су манастири од времена Јустинијана, па до краја ере Немањића били пре свега државне правне институције, високе школе, болнице и чувари грађанског права. Данас су манастири и цркве углавном религиозне установе па је модерном читаоцу тешко да разуме ову разлику и дух времена.

Остале су белешке да је Сава Освећени био учесник четвртог Васељенског сабора и да је био жесток противник монофизита, јеретика који су говорили да Исус има само божанску природу.

Јован Дамаскин и Мар Саба против иконобораца

Средином 8 века у овом манастиру се налази пећина у којој је чувени монах Јован Дамаскин провео 20 година пишући критике против муслиманске и католичке (латинске) јереси.  Дамаскин је био највећи теолог, философ и химнограф читаве православне царевине.

Међутим, треба имати у виду да је иконоборство имало два таласа. Један у време Јована Дамаскина и други век касније. Од тог другог иконоборачког таласа хришћанство су одбранили Свети Михаило Сингелос и двојица Светитеља Теофан и Теодор. Њих тројицу, монаха манастира Мар Саба, је Свети Теодор Столпник је позвао у Константинопољ да бране православље од иконоборачке јереси. (Савић)

Јован Дамаскин фреска у наосу манастира Студенице јасно показује његов значај и учење у светосављу. Одмах поред њега се налазе фреске синајских светаца Михајла Сингелита, Теодора и Теофана.

Јустинијановов законик је прадстављао највећу реформу царства, а иконоборство је уствари контра-реформација која се распламсала два века касније. Управо из иконоборства ће настати две нове јереси – Ислам и римокатолици. Ислам се од тога времена снажно развија, а латинска јерес (римокатолици) су поставили клицу свога постојања која ће временом расти да би у време Светог Саве довела до правог религијског рата, освојањем и пљачкањем Цариграда.

За нас су битна дела св. Саве Освећеног, Јована Дамаскина и других горе поменутих светаца манастира Мар Саба јер је наш Свети Сава духовни наследник њиховог рада што јасно можемо видети у Законоправилу у деловима где изузетно утемељено говори против муслимана, јевреја и латина (католика).

Пљачке крсташа

У доба Светог Саве, због напредовања муслимана који су у то време били хришћанска секта (што можемо видети у Законоправилу Светог Саве), као и због напредовања крсташа – папских војних јединица православље је било на рубу пропасти.

Нажалост 1204. године главни град православног Римског царства пада у руке католика. Јединице латинских плаћеника масовно пљачкају драгоцености православних манастира по целом Римском царству (Византији) наручито у Јерусалиму, по Синају.

На несрећу, крсташи су покрали мошти Светог Саве освећеног из манастира Мар Саба и однели их у Рим. Исто се десило са књигама и драгоценостима манастира.

Нема сумње да би се то десило и са највећим реликвијама тога доба иконама Тројеручице и Млекопитатељнице и штапом Патерицом да их Свети Сава није спасао и однео у нови центар православља – Свету Гору.

Територија Свете горе је у односу на Синај и Јерусалим била далеко од арапа и крсташа и, што је најважније, у домету српских владара па је место било погодније за одбрану од муслимана и католика.

Треба напоменути да се овде не ради о рекла-казала причама, јер је 1965. године папа Павле VI је вратио мошти Светог Саве освећеног и друге драгоцености манастиру Мер Саба које су били опљачкали крсташи.

Повратак моштију Светог Саве Освећеног у манастир Мар Саба, фотографија 1965. година.

Из хрисовуље царице Маре, супруге турског цара Мурата другог, кћерке Ђурђа Бранковића, види се да је постојао уговор између Јерусалимске патријаршије и Српске цркве.

Српски монаси су дошли у лавру Светог Саве Освећеног и ослободили овај манастир од разбојника и пљачкаша. Они су тада сазидали велику кулу и у њој параклис, посвећен Светом Симеону.

Када су на патријарсијски престо дошли Грци, односно патријарх Теофил, исплатили су дуг Србима за градњу куле и поставили за игумана Грка. Дакле српски монаси су управљали Мар Сабом 130 година.

Свети Сава као спаситељ правослаља

Супротно од оубичајног наратива који имамо данас у књигама и уџбениима, Свети Сава није био на некаквом туристичком поклоничком путовању већ је Свети Сава је на свом првом путовању био у мисији спасавања моштију и реликвија из руку пљачкаша и организовања новог центра православа на Светој Гори

За ову своју мисију Сава је имао пре свега подршку Ромејског цара који га је богато даривао, давао пратњу и помагао, а о чему можемо читати у житију које је написао Теодосије и царским повељама које су се односиле на Свету Гору.

Као потврда овој тези могу се гледати каснија дешавања. Рецимо Срби су добили контролу над ромјским царским рудницима: Ново брдо, Рудник, Брсково, Рудник, Рогозна, Трепча, Кучево. Затим, чињеница да су српски владари подигли и обновили више од пола манастира Свете Горе. Затим чињеница да су Немањићи били у крвној вези са царском породицом, носили царска знамења (”четири оцила”) и на крају крајева чињеница да једино Срби нису признали папу као врховног поглавара.

Поред цара, Светог Саву су подржавали отац Немања (Свети Симеон), као и брат Стефан Првовенчани (Свети Симон). Огромне количине новца и драгоцености су слати на Свету Гору али такође издвајани за подизање манастира и цркава по Србији.

Народна песма каже: ”Куд се деде цара Немање блато? Седам кула гроша и дуката је Свети Сава дао да подигне три цркве:

• Хиландар (Вилин дар) на Светој Гори
• Студеницу на планини Стари Влах
• Милешеву у Херцеговини

Песму остављам на крају текста за оне који желе да је прочитају. Као што видимо и овде је народно предање потпуно тачно иако се нажалост говори како су наше песме углавном легенде.

Подржавам тумачења одређених историчара (Александар Митић) који тврде да су нелогичности око папског признања круне, дуплог крштења Немањиног, као и супруге Ане ћерке венецијанског дужда измишљена од стране језуита пажљиво пласирана у препису Доментијановог житија (немамо оригинал). Друга житија то не помињу и у том смислу сматрам да је Теодосијево житије поузданије.

Од 1204. па следећих 80 година траје интезивно пљачкање палог православног царства на територији Блиског истока, Цариграду, Грчкој. Венеција је подигнута на том опљачканом новцу, као и Ђенова, Ватикан и многе франачке државе из којих ће касније настати Француска и Немачка и целокупан запад. То покрадено благо, уметнине и списи покренуће на западу ренесансу. Но вратимо се причи.

Даривања Немањића Синају

Позната су многа даривања Немањића манастиру Мар Саба и Света Катарина, као и манастирима у Јерусалиму које је Свети Сава обнављао или оснивао.

Рецимо краљ Милутин ће основати манастир Светих арханђела Михаила и Гаврила у Јерусалиму (око 1315), а први српски патријарх Јоаникије подићи две цркве на двема горама, Светога Николе на Тавору и пророка Илије на Кармелу. (3)

Када би то покушаљи да наведемо сва Немањићка даривања овај текст би био превише дугачак па ћу само поменути нека даривања Светог Саве.

Прво треба рећи да је Савиној градитељској делатности на Светој земљи претходило је Немањино богато даривање хришћанских светиња од Истока до Запада, између осталога и двеју цркава у Јерусалиму – Светога гроба (Васкрсења Христова) и Јована Претече (историчарка Јухас Георгиевска)

Од свог првог боравка у Светој земљи, 1229. године, Свети Сава српски је прилагао многе драгоцености православним манастирима а у жељи да обезбеди сигуран боравак српским монасима и поклоницима, подигао је конаке у грузијском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима.

Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту основао манастир Светога Јована Богослова за српске монахе у Јерусалиму. У Акри главном пристаништу палестинском од Латина откупио цркву Светог Ђорђа, и ту основао манастир Светог Ђорђа да послужи као безбедно прихватилиште монасима.

Свети Сава је такође том приликом купио и кућу Јована Богослова позната као Сионска Горница где се наводно одржала Тајна вечера. (2)

Оба ова манастира као и све остале своје задужбине и метохе Свети Сава је поклонио лаври Светога Саве Освећеног, чији је братственик у међувремену постао, приликом својег другог путовања 1235. године (1). Нажалост многе светиње, укључујући и даривани манастир, црква и кућа су у каснијим крсташким походима уништени.

Приликом другога доласка, на путу за Синај, Сава је обновио манастир Каломонију посвећен Богородици, подигнут на месту где се Богородица с Исусом и праведним Јосифом одмарала, бежећи за Египат.

Поред ових катастарских записа постоје и многи откупи моштију и реликвија које је Свети Сава избавио из руку крсташа а које би завршиле у Венецији. Међутим, навођење детаљног пописа би било преобимно на овом месту, па нека остане за неки други текст.

Српски списи старији од Мирослављевог јеванђеља

Међутим, треба имати у виду да Свети Сава није био први Србин на Синају. Напротив постоје докази који показују да је наше присуство тамо много пре доласка Светог Саве, читавих 100 година, овде бих истакао рад историчара Виктора Савића.

Мар Саба и манастир Свете Катарине су били два најистакнутија манастира за православље све до организације новог упоришта на Светој Гори под вођством Светог Саве. И речи Светог Саве на зидовима Жиче где пише: ”и саборну цркву у Жичи подигав ‘по слици цркве славнога Сиона и светога Саве Јерусалимскога” управо указују на то.

Из више извора је познато да је, Симеоновим и Савиним подвигом, Српска земља постала препорођена у духовној димензији и средњовековни књижевници је поносно називају ”Новим Израиљем“.

Срби ће у следећим вековима поносно носити стег православља и због тога страдати. Поменућу овде речи мог духовног оца који каже: ”ако су Јевреји изабрани народ у Старом завету, онда су Срби сигурно изабрани народ новијег времена.” 

Доказ томе јесте постојање 60-70 словенских рукописа, од којих је већина пронађена зазидана у ћелији Светог Ђорђа у самом манастиру Свете Катарине. Записано је у манастиру да је крајем 14. века, у време цара Душана, игуман манастира био Србин, Јоаникије.

Ту је и чувени Димитријев псалтир који је писан глагољицом али без сумње одређен као српски. Монах који се потписивао као ”грешни Дмитар” писао је српском верзијом старо-словенског и то читавих 100 година пре Светог Саве и старији је од Мирослављевог јеванђеља.

Димитријев псалтир – најстарији српски текст. Писан глагољицом, потписао се ”дијак Дмитар”.

За крај

И овде није крај. Треба узети у обзир да је цар Јустинијан, који је подигао манастир Мар Саба, рођен на територији старе Србије, као и да је Јелена мајка цара Константина која је изградила прву капелу око које ће касније бити подигнут манастир Свете Катарине такође са наших простора. Када су они долазили на Синај да реформишу правоверје и учине га законом царства врло вероватно су са собом повели људе са ових простора.

Нажалост пре Светог Саве наша историја је писана ромејским (грчким) језиком и многе књиге су нестале – Фанар се за то побринуо. Ипак постоје неки интересантни куриозитети. Рецимо, старе карте показују језеро које се назива Сербонис али и планину Јабал Сербал. Затим познато је да је Јустинијан населио десетак породица са Дрине да бране манастир, а помиње се да данас неки бедуини у околини манастира славе породичног свеца који подсећа на наше славе.

Православни бедуин Васил који чува манастир Мар Саба

Слика је преузета са путописа у Мар Сабу који можете прочитати овде.

Закључак

За крај рећи ћу само да смо можда смућени разним књигама, уџбеницима САНУ, језуитским фалсификатима али истина је и даље ту ако желите да је видите.

Просто посетите Студеницу и погледајте фреске, посетите Хиландар и упоредите типик са извором у Мар Саби. Видећете цркву Јоакима и Ане у Студеници, видећете фреске Дамаскина и синајских светаца Михајла, Теофана, Теодора, а ту је и Теодор Столпник, све исто као у Мар Саби.

О снажном Савину утицају на стварање српске заједнице у Палестини и о чињењу његових наследника, архијереја, али и владара, указује да су у богослужењу у Србији уведени јерусалимски обичаји. (4) Например, у Србији се пева у осмогласју што је јако стар облик певања који је потпуно исти у Мар Саби и Светој Катарини.

И није утицај наших монаха са Синаја престао у доба Светог Саве, већ се наставио и у следећим вековима о чему постоје бројни извори.

Не верујте историјским уџбеницима, читајте фреске док су још увек ту. Истина је ту, ко има очи видеће. Наши погледи нису уперени ка Фанару и Васељенској патријаршији, већ ка Синају и Јерусалиму. Наш корен није Цариград, нити смо поданици Фанара, већ смо своји (аутокефални) и божији јер је Свети Сава семе наше цркве узео са места где је Господ пострадао.

Ово је део мојих бележака и теза за које се надам да ће послужити другима да добију прави контекст и инспирише даљу потрагу.

Додатак:

Народна песма – Благо Светог Саве

Збор зборила господа ришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
“Боже мили, чуда великога!
“Куд се ђеде цар – Немање благо,
“Седам кула гроша и дуката?”

Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи ришћанској:
“Ој Бога вам, господо ришћанска?
“Не говор’те о мом родитељу,
“Не говор’те не гријеш’те душе:
“Није бабо расковао благо
“На наџаке ни на буздоване,
“Ни на сабље ни на бојна копља
“Ни добријем коњма на ратове;
“Већ је бабо потрошио благо
“На три славна Српска манастира:
“Једну бабо саградио цркву;
“Б’јел Вилиндар насред горе Свете,
“Красну славну себе задужбину,
“Вјечну кућу на ономе св’јету
“Да се њему поје литурђија
“Оног св’јета, као и овога;
“Другу бабо саградио цркву:
“Студеницу на Влаху Староме,
“Својој мајци царици Јелени,
“Красну славну мајци задужбину,
“Вјечну кућу на ономе св’јету,
“Да с’ и њојзи поје литурђија
“Оног св’јета, као и овога;
“Трећу бабо саградио цркву:
“Миљешевку на Херцеговини,
“Красну славну Сави задужбину,
“Вјечну кућу на ономе св’јету,
“Да с’ и њему поје литурђија
“Оног св’јета, као и овога”.

У глас викну господа ришћанска:
“Просто да си, Немањићу Саво!
“Проста душа твојих родитеља!
“Проста душа, а честито т’јело!
“Што носили, свијетло вам било
“Што родили, све вам свето било!”
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Што гођ рекли, код Бога се стекло.

Извори:

1. Даничић 1865, 310–324; Гавриловић 1900, 194, 198, нап. 8; Миљковић 2008, 178.
2. Виктор Савић, 2022. Српски међу словенским рукописима у манастиру Свете Катарине на Синају (XI–XII век)
3. Марковић 2016, 60–62; Трифуновић 20093 , 184; Ivanova 2008, 61; Tarnanidis 1988, 49–50; Живојиновић 1979, 22–24; Глумац 1946, 239– 247; Розовъ В. 1929, 195–197; Ђорђевић 1925, 5–6, 9; Розов В. 1925–1926, 118–120.
4. в. Сперанский 1927, 67–73, 92