Извори о крштењу са два прста од старине

Морам рећи да је било пар негативних коментара на претходни текст о крштењу са два прста у доба Немањића у смислу како нису довољно јаки извори за ту претпоставку. Морам рећи да прихватам ову провокацију као изазов па ћу овим текстом мало продубити тему.

Шта каже Свети Максим Грк?

У старим српским теолошким књигама постоји превод речи Максима Грка.

„Причу о знамењу крста“ саставио је свети Максим Грк као поруку или одговор пријатељу на питање како направити знак Крста. Пре скоро једног века „Приповест” по тексту Зборника дела Максима, датованог у 16. век, штампао је Хрисанф Лопарев. После кратког увода, свети Максим директно одговара свом пријатељу, овај део, који заузима трећину целе посланице, садржи саму суштину одговора, дајем га савременим језиком.

”Дакле, знамење Часног Крста све нас учи тајни побожности, да бисмо тајанствено исповедали саму Свету Тројицу, којој се приписује богослужење, и са неба силазак Јединородног и распеће Његово, као и Његов други долазак када ће судити живима и мртвима односно праведнима и грешницима. Спајањем три прста, односно великог и средњег и мањег, исповедамо тајну божанске три ипостаси, Оца и Сина и Светога Духа, једног Бога у три Лица.

Текст Максима Грка

Показујући средњи прст и кажипрст – показујемо две природе у Христу, односно исповедамо самога Спаситеља Христа, савршеног Бога и савршеног човека, у кога верујемо и обожавамо Његове две природе. Док полажемо своје прсте на чело, исповедамо две ствари: да је рођен од Бога Оца. као што наша реч произилази из ума, и која је сишла одозго, по божанској речи, и полагањем прстију на пупак изражавамо и силазак Његово на земљу, и у Пречистој Утроби Богородице, Његово бесемено зачеће и деветомесечни боравак. Преносећи одатле целу руку на десну и на леву страну, јасно осликавамо горак суд који ће праведни, који стоје с десна Судије, трпети, безбожни и грешни, по Божанској речи Спасовској, на отпор и непокоравање Јевреја.” (погледати фусноту 1)

Свети Максим је чак на маргинама сопственог текста написао коментар прецизно објашњавајући на које прсте мисли и како се то на грчком каже.

Мелетије Антиохијски

Није само Свети Максим говорио о двопрстом крсном знамењу, већ је то много раније чинио и Свети Мелетије Антиохијски (умро 380. године).

Рецимо у глави 31. Сабора у Стоглаву 1551. каже се да је у време спора са аријанцима народ од Светог Мелетија тражио да им покаже исправан начин како да обаве крсно знамење. ”И он је то учинио. Прво је спојио три прста и ништа се није десило. Потом је приказао двопрсто крсно знамење да би благословио народ и гром је тада ударио из неба и тако посрами јеретике”.

Ово је један од познатих примера међутим догма од две божије природе је утврђена на четвртом Васељенском сабору 451. године и од тада се хришћани крсте са два прста. Многи други свети оци су говорили на ову тему рецимо Петар Дамаскин и Теодорит Кирски који на трећем Васељенском Сабору чак подучава да се истим двопрстим крсним знамењем благосиља и крсти.

Истраживање Ђорђа Трифуновића

Један од наших главних истраживача на ову тему био је господин Ђорђе Трифуновић који је написао научни рад на ову тему али који нисам успео да нађем на српском језику нажалост. Ипак, нашао сам његов рад на руском језику. Који можете погледати овде.

Ђорђе Трифуновић

Он у раду детаљно даје изворе приче о оцу Дамаскину хиландарском монаху кога су Грци прогонили и који је страдао јер је тврдио да се Срби, Бугари и Руси крсте са два прста од најстаријих времена. То можете прочитати у првом делу текста на ову тему.

Скрећем пажњу на радове овог изузетног човека. За почетак прочитајте два интервјуа са њим у Политици – 1. и 2.

Стари мозаици на западу Европе

И на западу Европе се крстило са два прста све до настајања католичке цркве и иновација које су то пратиле о томе сведоче бројни мозаици из старијег доба.

Венеција, мозаик у цркви Светог Марка.

Такође, имамо ову представу на старом мозаику у Риму.

Старе представе Исуса

На најстаријим иконама Богородице се среће двопрсти крсни знак.

И у манастиру Света Катарина на Синају можемо видети исти крсни знак.

Стари руски печати

Двопрстост је приказана и на печатима којима су запечаћена писма великих кнезова Ивана Јоановича (1356), Василија Јоановича (1523) и првог од Романових – Михаила Фјодоровича (1613).

34 – печат патријарха Филарета (1628), 40 – велики државни печат (1662)

Пред крај 10. века принц Владимир Кијевски је усвојио крсни знак са два прста кад се цела Русија покрштена. У то време су се и Грци на тај начин крстили али су касније то изменили. Та промена није усвојена у Русији и повезивана је са јеретичким учењем па је у првој половини 16. века на Стоглавом сабору у поглављу 31. прецизно прописано да се грчка новина забрањује:

Онај ко се не крсти са два прста као Христ или не прикаже знак крста нека буде проклет и анатема на њега, рекоше свети оци.

Теолошка конфузија

После реформи које је извршио патријарх Никон, уместо два прста, наређено је да се обележи са три прста: да се прва три прста склопе у име Св. Тројице, а последња два да имају „празна“, односно не приказују ништа. Народ је говорио: нови патријарх је укинуо Христа.

Три прста у Русији су била јасна иновација, која се код Грка појавила релативно касно и прво је примењена у Украјини. Ни један свети отац и ни један стари саборни храм не сведочи о троделности. Није постојала традиција да се три прста приказују у иконографији. Стога се руски народ плашио да то прихвати.

Расправа о вери. Непознат аутор, 18. век, Русија. Обратите пажњу јер овде је приказано како је правоверје постало православље. Епископска капа се променила и штап. Раније се крстило и благосиљало на исти начин, а у православљу су оба начина промењена по грчки. Променила се и представа крста, распећа, икона и многе друге ствари.

Не само да се тропрст као симбол показао много мање изражајним, већ је садржао и грубу нетачност израза: јер ако ставимо на себе знак крста, приказујући га са три прста, испашће као да показујемо да је на крсту распета Тројица, а не Једно од Њене три личности – Исус Христос. Он је разапет са своје две природе – човек и Божија реч, што два прста и показују.

Српски патријарси

На фрескама српских манастира многи свеци и патријарси су представљени са двопрстим крсним знамењем па нема потребе претерано ово објашњавати него ево само пар примера.

Патријарх Данило III

Патријарх Спиридон

И шта сада?

Да резимирамо. По свој прилици у доба Светог Саве се највероватније крстило са два прста све до доласка фанариота на власт 1776. године. Крсно знамење са два прста није српски изум, нити руски већ се тако крстило од када је хришћанство постала званична вера Римског царства.

У Риму се на тај начин крстило до 1054. и одвајања католичке цркве, у Грчкој се на тај начин крстило до 16. века када претензије Цариградске патријаршије постану ”васељенске”. Дакле, крштење са три прста је уствари заоставштина борбе грчке фанариотске цркве за превласт у православљу.

Неко рече ”али шта то сада има везе, не треба људе збуњивати јер једва су и ово научили”. Ја наш народ не сматрам за ћурке које не умеју да расуђују, истина је увек корисна. Нека овај запис стоји за будућа истраживања, а како ће се ко крстити није на мени да одлучујем.

П.С. Први део текста о крштењу са два прста и причу о Србину, монаху хиландарском, оцу Дамаскину прочитајте овде.

Напомена:

(1) Слово Максима Грка у српским изворима

Текст Максима Грка се први пут евидентира се у Зборнику Српске академије наука и уметности /САНУ/, број 147; крај 17. века, на страни 245б-247а (назовимо то списак Академије). У овој занимљивој збирци налазимо и дела: „О јерменској јереси” (2716-273б) и „О Лутору и његовој јереси” (267а-271а), којима Максим Грк посвећује две одвојене речи: „Слово о Јерменском Зло“ и „Реч о Луторима“.

Текст се појављује на још једном месту у једној од збирки Библиотеке Патријаршије у Београду (бр. 17, крај 1780-их), на страни 7а-8б (назовимо га лист Патријаршије). Има следећи наслов: „О истом богоугодном знаку који стављамо на своја лица, пише Максим Грк у својој књизи“.

Спискови Академије и Патријаршије очигледно потичу од обичног српско-словенског протографа Максимова „Слова“, који је вероватно задржао неке русизме у свом изворном облику.

У списку Патријаршије „Слово“ преподобног Максима заузима веома значајно место у саставу збирке. Наиме, збирка почиње композицијом „Како крстити лице своје укрштено и усрдно“ (стр. 1а-7а). У уводу се говори о крсном знаку уз примере из Светог писма. Затим следе речи о крсном знамењу Св. Теодорит, вероватно Кирски (3б) и Св. Кирила Александријског (4а). На крају (6б) дат је кратак историјат антиохијског патријарха Мелетија. Речи св. Кирила: „Ко не означи ово двоје, покај се као Христос, нека буде проклетство“.

Свети Максим Грк је био познат међу Србима и пре раскола у Руској цркви. Један од његових полемичких и антимухамеданских есеја („Слово о агарјанима, демонима, намерној и гадној чари“), можда је преведен на српскословенски језик за живота самог Максима Грка (1555). Сада нам је познат списак који је део Староставника (1567) у збирци Балтазара Богишића у Цавтату (бр. 19).

Први и други део текста на ову тему: