Jedno naše jevanđelje u vatikanskoj biblioteci

Tragom jedne slike na Fejsbuku pronađem jedno naše jevanđelje o kome skoro ništa nema na internetu i koje je svrstano u ”slovenske” ili bugarske knjige.

Naletim na FB na ove slike.

Najstarije naše knjige na ćirilici su poznate a od glagoljskih ima samo par od toga je jedna knjiga Grigorija dijaka iz manastira na Sinaju. Međutim nisam čuo za ovo jevanđelje na glagoljici iz 10. veka pa se malo potrudih da pronađem o čemu se radi.

Nevolja je što se na slici ne vidi naziv jevanđelja već samo deo ”…emanovo” ali uz malo muke pronađoh da se radi o Asemanovom jevanđelju.

Na internetu o ovoj knjizi nema ničega na srpskom jeziku a da je Gugl indeksirao. Ogroman problem je bio pronaći ko je Aseman. Međutim, pisanjem raznih varijanti transkripcije uspem da pronađem o kome se radi.

Assemani, Giuseppe Simone, 1687-1768

Dakle potpisivan na razne načine kao Jozef, Josif, Jusuf. Radi se o katoličkom biskupu koji je rođen u Libanu. On je obrazovan na katoličkom fakultetu i bio je stručnjak za sirijski, koptski i arapski jezik pa je zbog toga bio ključni čovek koji je pomogao da Vatikan dođe u posed preko 2.000 knjiga sa Sinaja, iz Jerusalima, Sirije, Libana, Damaska i okoline. Od svih tih knjiga najznačajnija je Kodeks Asemanius tj. Asemanovo jevanđelje koje je on doneo iz Jerusalima 1736. godine.

Kolekcija ovih vrednih knjiga je inspirisala tadašnjeg papu da osnuje Vatikansku biblioteku a Jusuf Asemani je postao prvi vatikanski bibliotekar 1738. godine. Tako je ova knjiga usko vezana za nastanak Vatikanske biblioteke.

Asemanovo jevanđelje

Vratimo se knjizi. Ona je zavedena u vatikanskoj biblioteci kao:

• „Rome, Biblioteca apostolica vaticana, Cod. Vat. slav. 3“. “Codex Assemanianus” (Ass) – Aprakos lectionary beginning with Easter (Gospel of John) and a menologion (ff.112v-153v) in uncial Glagolitic script from Macedonia written by the end of the first Bulgarian Empire (11th century).

Ovo jevanđelje je pisano glagoljicom u 10. veku, u oblasti Ohrida u doba odmah posle Ćirila i Metodija, tj. doba kraja Prvog Bugarskog carstva. E sada, Ohrid i Ohridska arhiepiskopija u to vreme predstavlja tačku odakle se razvila ćirilica kojom će pisati Nemanjići i drugi srpski i slovenski vladari čitav srednji vek.

Istoričar Viktor Savić u svome radu za Asemanijevo jevanđelje kaže sledeće:

”… s obzirom na njegove pravopisno-jezičke karakteristike, ali i sadržaj mesecoslova, očito je da mu nastanak treba vezati za tradicije Ohridske arhiepiskopije i slovenskih duhovnih središta u sklopu prethodne crkvene organizacije, koja seže do episkopije Klimenta Veličkoga, istočnog obreda. Obično se ispušta iz vida ili zanemaruje da je knjiga pripadala nekoj srpskoj monaškoj koloniji – ili Svetim arhanđelima ili lavri Svetoga Save Osvećenoga i da su na njoj ćirilski zapisi iz druge polovine XIV – početka XV veka srpski.”

Pišem ovaj tekst sa idejom da skrenem pažnju na ovo jevanđelje jer o njemu praktično ništa ne postoji na domaćem internetu. Ta knjiga je trenutno u Vatikanu ali je razvrstana kao poreklom iz Ohridske arhiepiskopije, tj. kao makedonska ili slovenska.

Pre nastanka autokefalne srpske episkopije Svetoga Save našim prostorima je rukovodila Ohridska arhiepiskopija. Jedno vreme Ohrid je bio deo Bugarskog carstva u kome su učestvovali i Srbi pod Samuilom, a pre i posle toga perioda bio je u rukama Romejske crkve. Od doba Svetog Save ohridska arhiepiskopija ubrzo postaje de fakto deo nove srpske autokefalne arhiepiskopije.

U svakom slučaju Ohrid je jedno od izvorišta naše, bugarske pa i opšte slovenske pismenosti. Nažalost mi danas govorimo o srpskoj, bugarskoj, makedonskoj naciji ali u prošlosti u doba Svetog Save i ranije to je bio jedan isti svet koji je govorio jednim jezikom. Otuda je zaključak da ova knjiga svakako spada u najbitnije knjige naše kulture i srpske istorije.

Ono što je interesantno je da je ovo jevanđelje vrlo verovatno u Jerusalim odneo sam Sveti Sava na jednom od svoja dva putovanja.

Sastoji se iz 158 listova i u prvom delu (1-112 list) sadrži izvorno (aprakos) jevanđelje kako se čita tokom godine. S obzirom da je rukopis nastao između 920-960 godine on predstavlja jevanđelje koje je najbliže prevodu jevanđelja samog Ćirila i Metodija.

Drugi deo knjige je mesecoslov (menologion) (112-153 list). Interesantno tu meseci od septembra do aprila nose stara slovenska imena: rujan, listogon, gruden, studen, prosinac, sečen, suhi, brezen. Dok meseci od maja do avgusta nose danas uobičajna latinska imena.

Kalendar pomaže da se bolje odredi datiranje rukopisa. Tekst (151. strana) pominje dane smrti Ćirila i Metodija kao i Klimenta Ohridskog (27. juli 916.), a to su prva pominjanja ovih svetaca u slovenskoj literaturi. Ipak ne pominje se datum Ivana Rilskog koji je umro 946. a kanonizovan 980. godine. Otuda se pretpostavlja da rukopis nije pisan posle 980. godine.

Iako se često smatra da smo u srednjem veku bili zaostali ništa ne može biti dalje od istine. U doba Svetog Save srpska arhiepiskopija preduzima operaciju spasavanja manastira i svetinja u Jerusalimu i na Sinaju. Naši monasi će ojačati sastav tih manastira i otkupljivati svetinje od krstaških pljačkaša. Kasnije ti naši monasi ”sinaiti” će dolaziti na Svetu Goru i vraćati se u Srbiju gde će osnivati nove manastire.

S obzirom da je SPC bila naslednik Ohridske arhiepiskopije i da je nakon tog vremena upravljala i Bugarskom, celim Balkanom pa i šire na ovu knjigu treba gledati kao na naše nasleđe.

Za kraj evo skeniranih listova Asemanovog jevanđelja.