Kod profesora u gostima 2.

Nastavak teksta razgovora sa profesorom Miodragom Petrovićem. Saznajemo o stanu koji je poklonio Hilandaru, o mukama koje je imao oko podizanja crkve u svome selu, o pismu Branka Ćopića i jednoj knjizi koja je nestala u vihoru komunizma.

Prvi deo teksta možete pogledati ovde.

Poklon stana manastiru Hilandaru

U razgovoru profesor mi među drugim dokumentima pokaza zahvalnicu manastira Hilandara za stan u Atini koji je poklonio manastiru. Dvosoban stan u centru Atine sa 86 umetničkih dela.

”Svi manastiri sa Svete Gore imaju neku nekretninu u Atini, to je glavni grad Grčke i hteo sam da ima i naš Hilandar za badava.”

Rekoh svaka čast profesore ali on kaže ”Nažalost, taj stan su dva monaha prodala dve godine kasnije. Danas Hilandar daje stipendije mladim bogoslovima, a taj stan su mogli da koriste da mladi bogoslovi studiraju u Atini.”

Bio sam preneražen. Kako su prodali? Ko je prodao?

”Prvi epitrop i još jedan. Niti oni znaju vrednost toga, taj stan je bio u prizemlju, centar Atine.” – kaže profesor.

”Ja sam taj stan dobio kao nasleđe, sa obrazloženjem – nisam stekao trudom, neću moći ni da uživam. Neka Hilandaru.”

Ktitor crkve

Profesor je podigao crkvu u Ratini kod Kraljeva, svome rodnom mestu. Kad je podizao crkvu u Ratini imao je ogromne probleme od krađe građevinskog materijala do pritisaka julovaca i vladike koji je pokušao da zabrani dalju gradnju crkve.

Vladika je u jednom trenutku poslao dva činovnika da mu pročitaju gramatu o zabrani gradnje crkve. Međutim profesor im je odgovorio: ”Idite i recite vladici Stefanu da će Miodrag nastaviti da gradi crkvu, a on kada bude plaćao građevinski materijal i ruke onda može da zabrani, a sada ne može.” Kasnije se vladika izvinjavao jer su ga krivo obaveštavali.

Crkva sv. Jovana Krstitelja u Ratini

Profesor je u gradnju crkve uložio veći deo svog životnog imetka, preko 650.000 maraka u ono vreme. Čovek bi pomislio odakle profesoru toliki novac ali profesor kaže da je zbog rada u inostranstvu imao mnogo para. Četiri su izvorišta njegovih prihoda. Dobio je veliku novčanu nagradu od Rektorata univerziteta, pa velika stipendija od Ministarstva prosvete Grčke koju je dobio kada je diplomirao na Teološkom fakultetu gde je nastavio studije prava jer mu je to trebalo zbog proučavanja Zakonopraivla, zatim je radio u dopunskoj školi u ambasadi gde je predavao nacionalnu istoriju i srpski jezik i tu je imao platu i na kraju radio je na osnivanju generalnog predstavništva Jugoslovenske železnice.

Obnovljena crkva sv. Nikole u Vrbi

Svi ti prihodi u Grčkoj su bili veliki i u devizama, kaže profesor, tako da je od tog novca prvo rešio svoje stambeno pitanje i sve vreme štedeo imajući na umu želju da podigne crkvu u svom rodnom mestu. Međutim, život je hteo da prvo pomogne da se podigne crkva u Vrbi, susednom selu koja je porušena u II Svetskom ratu.

Ogromne probleme je imao profesor da se dozvoli gradnja crkve u selu Vrba. Kada ga je lokalni partijski sekretar pitao zašto baš toliko insistira na izgradnji te crkve kada je to zabranjeno profesor je odgovorio:

”Ima više razloga. Prvo tu sam kršten, crkva je žrtva rata i tu postoji malo rusko groblje gde su sahranjivani izginuli ruski vojnici iz rata.” Tu je prvi put video ruske kaćuše i mazge koje su prepolovljene od eksplozija. Kada je crkva razrušena profesor kao dete je kupio stakliće delove polijeleja.”

NJegovo rodno selo Ratina ima arheološke nalaze koji svedoče da ljudi tu žive preko 6.500 godina jer se tu uliva Ibar u Moravu pa se tu stvarao rt od zemljišta. Pa je selo dobilo ime od ”rt” – ”ratina”. Pogrešno se misli da je selo dobilo naziv po ratarima, međutim da je tako jezički ispravno bi bilo ”ratarina” ali pošto je od reči ”rt” onda ”ratina”.

”Nakon što sam potigao crkvu u Ratini, tražio sam blagoslov od vladike Justina Žičkog da naručim polijelej za crkvu, za koju imam ktitorsku gramatu, i da podignem parohijski dom. Tri puta sam slao pismo i ne odgovara uopšte.  I to je vladika? To je naslednik na tronu Svetog Save? Arhipastir? Ne, pisao sam tekst o njemu i kako je ”napustio svoju nevestu” (episkopiju).

Mladi sveštenici su često puni sebe pa misle da ne sme laik da se meša i daje komentar. Svaki laik koji je kršten dobio je pečat dara Duha svetoga i u Jevanđelju kaže u poslanicama ”svi koji se krstiste u Hrista se obukoste”. Dakle, svaki vernik može sa punim pravom da kaže duhovniku ako negde greši. Znate kako se brane sveštenici ”Ima da ćutiš, nije tvoje, duhovno lice se pita.”. To nije tačno, duhovno lice toliko puta pogreši. LJudska priroda je u njemu, kao i u nama, nema razlike.

Kada sam to napisao, onda su me napali i napisali ”Miodrag Petrović protiv pravoslavlja”. Zamislite dokle smo mi stigli, a komunistima daju neku svetosavsku povelju. Dali su Čoviću, Vučeliću… to je toliko daleko od prave vere i potpuno devalviraju ime Svetog Save. Toliku štetu crkvi nanosi Porfirije on nije za tu funkciju.  Ničeg duhovnog u sebi on nema, on je možda dobar za neki bend ili nešto slično. On nema završenu Bogosloviju kao što nema ni Irinej Bački. To čovek ne sme da prećuti, a ja pošto mi je to struka – crkveno pravo, ja ne mogu da ćutim jer ne bih mogao da spavam.

Dok je bio mitropolit zagrebačko-ljubljanski, Porfirije je upitao šta profesor Miodrag misli o njemu? Prenesite mu molim vas da Miodrag veli da Porfirije isuviše kadi Hrvatima. I to mu je preneseno. Do čega smo danas došli, do te izjave njegove da je u ljubavi sa Zagrebom i time prkosi drugima. Narod kaže čime se pametan stidi, lud se ponosi.

Današnje vladike i sveštenici su profesionalno deformisani jer im se ljudi klanjaju, ljube ruke, dive im se sa strahopoštovanjem. Naš narod je dobar, čim vidi mantiju sa strahopoštovanjem prilazi i traži blagoslov. To je nasleđeno ali mnogo puta se zloupotrebljava do mere da sveštenik kaže ”nije tvoje da pitaš!”. A ustvari oni tako pokrivaju svoje neznanje.”

Molitvenik

Rođeni brat Miodraga Petrovića napisao je jedan divan molitvenik. Ta knjižica je odštampana u velikom tiražu i namenjena prodaji u crkvama. Međutim, izgleda da crkve ne smeju da ga prodaju. Pokojni Nikola Petrović je bio profesor Bogoslovskog fakulteta i predavao je crkvenu istoriju i grčki jezik.

Nema lepšeg poklona za krštenje, venčanje i krsnu slavu. U molitveniku se nalaze kompletni prevodi mnogih molitvi. Malo ljudi zna da recimo tropari nisu bili prevedeni baš u duhu jezika, ovaj molitvenik ima odličan prevod.

U razgovoru saznajem da je profesor u detinjstvu prisustvovao okupljanjima Bogomoljačkog pokreta Vladike Nikolaja. Kaže profesor: ”Tada je sve disalo drugačije, ljudi su bili drugačiji i okupljali smo se na prelima i pevali duhovne pesme. Tada su se ljudi orođavali, a danas se otuđuju.

Ja se sećam kao dete kada čovek ide noću po gradu i naiđe na nekoga pozdrav je bio ”Dobro veče, dokle ako Bog da?”, pa bi recimo pitanje bilo ”Hoćemo li sutra na vašar?”, a odgovor je bio ”Hoćemo, ako Bog da.”, a jedan bi rekao ”Dao bog ili ne dao, ja idem”, međutim sutradan se baš desilo tom čoveku otelila krava i da je crklo tele i nije mogao na vašar.” Dakle u to vreme se disalo kroz veru, kroz strah Gospodnji, nisu se ljudi plašili čoveka ali su imali ispravnu veru u Gospoda.”

Pismo Branka Ćopića

Pokazao mi je profesor i pismo Branka Ćopića koje mu je pisao sa Sinaja iz manastira Svete Katarine. Kaže profesor da se Branko mnogo mučio i da su tada često razgovarali u kafani Znak pitanja. Žalio mu se Branko da nije imao vere, da mu nedostaje i da je to oduzeto od njega. Zbog toga je Branko rešio da oduzme sebi život i da skoči iz voza Beograd-Bar kada je u najvećoj brzini.

Profesor je probao da ga odgovori: ”Kako tako razmišljate? Niste vi sebi dali život. Nemate pravo da oduzimate život koji vam je dao neko drugi.”

Pismo sa Sinaja glasi:

”Dragi gospodine Petroviću, evo vam se javljam iz sinajske pustinje iz ovoga dalekoga manastira gde je smrtni čovjek slikom i slovom ovjekovečio svoju upornu borbu da se uzdigne iznad praha zemaljskog. Dirljiv glas vapajućeg u pustinji (tu misli na sebe) kao i svi naši ljudski podvizi ali ipak se nekud se krećemo jer se ne može drugačije. Vaš Branko Ćopić”

Kaže profesor: ”Kada je proslavio 60 rođendan jer nije imao vere, Branko je oduzeo sebi život. DŽaba slava i novac, nije uspeo da pronađe veru jer Duh sveti neće na silu u čoveka.

Posle toga 17 slučajeva mladih je bilo koji su sebi oduzeli život i posle su zbog toga prestali to da objavljuju u novinama. Zbog toga se samoubice ranije nisu sahranjivali sa ostalima, niti se vršila služba. Zbog nauka drugima koji su pomislili da izvrše samoubistvo. A danas kaže profesor ne gledaj više na to pa uzimaju uverenje od vladika da je u pitanju ”nervno rastrojstvo” da bi sahranili samoubice sa službom.”

Zaboravljeni general

Dobih od profesora na poklon tu lepu knjigu. On je pisao predgovor, a knjiga je fototipski izdata tako da su ostale sačuvane lične beleške koje je general napravio u knjizi.

Koje su šanse da budeš načelnik generalštaba i predsednik Srpske Akademije Nauka i član Srpskog lekarskog društva? E, pa bio je jedan čovek ali mi to naravno u školi nismo učili niti njegovo ime čuli. Za njega je Jovan Cvijić rekao da je najobrazovaniji oficir svoga vremena.

U pitanju je general Jovan Mišković (1844-1908). Ovih dana izašao je reprint njegove knjige iz 1933. o Kosovskom boju.

Bilo je još mnogo stvari o kojima smo pričali ali bilo bi predugačko za ovaj tekst. Za mene je profesor beskompromisno srbstvo i prečisto pravoslavlje, koje se ne miri sa jereticima – pravi svetosavac. Međutim profesor kaže: ”Ne pamtite me po mnogo glagolaniju, već po delima.”.

Knjige profesora Petrovića i Zakonopravilo možete poručiti ovde mada je broj primeraka koji je ostao mali tako da ponuda važi dok ima zaliha.

Ne mogu sakriti zadovoljstvo na svom licu što će ove knjige doći u prave ruke.