Oduvek sam želeo da jednom posetim manastir Krku. Nisam se ni nadao da ću imati prilike da prespavam u manastiru, prisustvujem liturgiji i uživam posnoj manastirskoj ishrani. Tu sam kroz šapat čuo gde se nalazi grob sestre cara Dušana i uspeli smo da vidimo kako izgledaju katakombe iz doba apostola Pavla. Cilj naše posete je bio da slikamo par svetinja koje je prota Voja Bilbija napravio za ovaj manastir. Radi se o kivotu cara Lazara i dve predivne ikone optočene u srebro i poludragi kamen.
Ukrštanje vremena i prostora
Prota Voja Bilbija je postao monah u manastiru Krka. Za njega se tu desila jedna prekretnica u životu. On je bio čuveni karatista i nakon incidenta na prvenstvu države kada je došlo do sukoba između njega i Vladimira Jorge – doživotno je izbačen iz sporta. U Krki je bio kraj njegove karate karijere i novi početak jer je tu pohađao bogosloviju, o čemu možete pogledati lepu emisiju.
Ja sam trebao da dopratim oca Voju na letu iz Beograda, međutim zbog nekog problema sa kičmom Voja nije mogao da putuje. Išao sam sam i razmišljao, glava mi je bila kao košnica. Par dana pre mog dolaska preminuo je sensei Vladimir Jorga, bio mi je jedan od učitelja karatea i mnogo sam ga cenio. Baš tog dana bila je zakazana komemoracija na koju će doći svi iz sveta karatea. Zbog ovog putovanja nisam mogao da prisustvujem. Istovremeno izuzetno cenim i prota Voju i davno su avio karte bile kupljene za ovo putovanje. Kako se to baš tako potrefilo?
U avionu sam razmišljam, nema Voje na letu, nema Vave više na svetu. Odavno su se njih dvojica pomirili, pričao sam sa Vojom o tome. Ja sam sa svoje strane pomenuo Vavino ime u svim crkvama, a Voja je bio prisutan svuda oko nas, jer su crkve krasile njegove ikone i svetinje koje smo slikali. Čudno ali i Voja i Vava su bili tu. Za mene Krka bilo mesto čudnih ukrštanja vremena, sećanja, karatea, oba učitelja i srpske istorije. Čudno osećanje i nekako lično. Misli koje je teško i podeliti sa drugima a da te ljudi ne pogledaju čudno.
Nije se Voja lako odvojio od karatea. U manastiru Krka on je napravio školu karatea u sklopu bogoslovske škole. Bilo je poslušanje da svi monasi moraju da vežbaju jer je i tada okruženje oko manastira bilo nesigurno. Čuo sam da je i jedan od današnjih episkopa vežbao kod Voje iako baš nije želeo ali je morao jer je iguman naredio.
Pomenuću i jednu priču iz toga vremena kada je jednom prilikom otac Voja izašao iz manastira u mantiji da vežba karate u nekom maslinjaku. Voja kaže da je vežbao karate katu, a to je borba sa zamišljenim protivnikom. Naiđe jedna seljanka i počne krišom da ga posmatra i kada on uzviknu kiai – ona se prepadne i otrča u selo. Tamo viče: ”Jao meni, videla sam đavla, u crnoj odeždi sa bradom, razbarušene kose, razrogačenih očiju, reži, bacaka se i urla u maslinjaku.”
Možda je Voja vremenom napustio karate ali ratnik nikada nije prestao da bude. Samo je promenio disciplinu, rekao bih.
Manastir Krka i sestra cara Dušana
Za manastir Krku predanje kaže da ga je podigao kralj Milutin, kasnije ga je obnovila, sestra cara Dušana, Jelena Šubić 1352. godine. Po predanju manastir je podignut na mestu gde je apostol Pavle propovedao.
Kliknite na galeriju da bi dobili slike višeg kvaliteta.
U manastiru se nalaze tri dela prote Voje koje smo došli da snimimo za publikacije. Ikona Jelene Šubić, ikona Bogorodice i kivot Svetog cara Lazara.
Kliknite na galeriju da bi dobili slike višeg kvaliteta.
Manastir Hilandar je dao Voji drveni krst iz 16. veka kao poklon za manastir Krka i da se napravi kivot cara Lazara. Prota Voja Bilbija je krst ukrasio srebrom i dragim kamenjem, a na samom vrhu krsta nalazi se čestica svetih moštiju cara Lazara.
Mal kivot je napravljen od srebra i pozlate, ukrašen dragim kamenjem. Spoljne stranice su ukrašene predstavama lika cara Lazara, boja na Kosovu, serafima, na ivici je ispisano ”za krst časni i vjeru Hristovu”, a na poleđini kivota se nalazi Lazareva kletva. To je kompozicija jedne duhovne svetinje koja je napravljena da pomogne pravoslavnom narodu u okolini Knina.
Majka sa decom
Kada slikamo uvek se odnosimo sa poštovanjem i celivamo svetinje, zatim prelazimo na fotografisanje. Naravno sva pažnja je usmerena ka tome kako postaviti predmet za slikanje i pazimo da se ništa ne ošteti. Zatim gledamo kako da predmet bude osvetljen koliko je potrebno za dobre snimke.
Elem, dok radimo mi smo uglavnom fokusirani na umetničke i istorijske vrednosti samog predmeta i često izgubimo iz vida njegovu duhovnu vrednost. Evo jedne anegdote o tome.
Kako se fotografisanje u manastiru odvijalo posle liturgije, bilo je oko nas dosta ljudi koji su prisustvovali liturgiji i posmatrali nas šta radimo. Postavili bi i po neko pitanje i mi smo, naravno, rado davali odgovore. Bilo mi je milo da vidim sve te naše ljude iz okoline Knina.
Posle desetak minuta ljudi su polako počeli da shvataju o čemu se radi i u jednom trenutku nas jedna majka sa dva deteta upita da li može da celiva Lazarev kivot. Mi naravno to dozvolimo i odmaknemo se, kada je ona prišla sa decom odjednom svi zajedno briznuše u plač i celivaše kivot. Ti u tom trenutku shvatiš da oni celivaju Lazara i da se mnogo toga nakupilo u dušama.
U tom trenutku nam je svima bila knedla u grlu i oči pune suza…
Eto tolika je vrednost te svetinje u kninskoj krajini. Rekao bih da su sva dela prote Voje su sidra koja vežu ljude, vežu istoriju i vežu porodice da izdrže i ostanu svoji uprkos vetrovima.
Grob Jelene Šubić
Nažalost manastir Krka je rušen mnogo puta. Većina onoga što se može videti okom kada se uđe u manastir spada u 16-19. vek. Smatra se da je crkva treća po redu na istom mestu. Rekao bih da je to jedno potresno svedočanstvo o stradanju pravoslavlja na teritorijama koje su bile pod okupacijom Venecijanske republike.
Čitao sam arheološki rad Marka Sinobada o manastiru Krka. Slavno srpsko prezime nosi ovaj arheolog iz Knina, međutim njegov rad je primer svega što se tamo dešava.
Nabacano teksta na 30 strana popisivani građevinski radovi u poslednjih 300 godina, isključivanje predanja i malobrojnih izvora, na kraju zaključak je da se ništa ne može sa sigurnošću reći. Marko sa pažnjom bira reči pa koristi čak i izraz ”vlasi” samo da ne pomene srpske grobove. Malo sam pogledao šta je još radio ovaj arheolog iz Knina i sve mi postane jasno kada vidim naslov u hrvatskim novinama kako on ”pronalazi katedralu hrvatskih kraljeva u Kninu”.
Marko Sinobad arheolog iz Knina, umesto naziva Srbi koristi naziv vlasi.
Kažu da se grob Jelene Šubić nalazi ispod trećeg stuba ali da nije obeležen. Nakon zemljotresa i istraživanja u dvorištu hrvatski arheolozi su nalili 60 cm betona kako bi poravnali dvorište i učvrstili ga. Tako je najsigurnije (ironičan sam).
Treći stub od ulaza, po predanju grob Jelene Šubić
Marko Sinobad potvrđuje postojanje grobnica u svom radu: ”Predmetno istraživanje obavljeno je u sklopu zaštitnih radova koje je, zbog oštećenja uzrokovanih potresom u novembru 1986. godine, proveo Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture Split. U dvorištu su pronađeni arhitektonski ostaci i tri skeletna groba obložena…”
Međutim, tvrdi da su dolazili mnogi istraživači koji su utvrdili da su prethodnim građevinskim radovima oštećeni grobovi pa se ”ništa sa sigurnošću ne može tvrditi”. Kažu da su kosti pomerane pa se ne može reći da li su lobanje bile na istoku ili zapadu.
Uobičajno je bilo da se ktitori manastira i sahranjuju u njima. Jelena Šubić kao pravoslavka je sahranjena verovatno bez nekog velikog obeležja u skladu sa pravoslavnim vrednostima. Tu je verovatno bila samo kamena ploča sa natpisom. Može se pročitati u arheološkom radu da su brojne nadgrobne ploče ugrađene u temelje pri obnovama u 17. i 18. veku. U to vreme tim krajevima je vladala Venecija, kasnije i Austro-Ugarska pa je bilo prilike za detaljnu ”obnovu” manastira.
Rekao bih da i kada se utišaju puške, rat se dalje nastavlja u iskopinama, obnovama, novinama i naučnim radovima.
Neko će reći kako ove informacije treba držati u tajnosti ili ne pisati ako ”naučnici” ne potvrde. Ja sam za istinu, bolje je da ljudi znaju šta je gde i da stražare oko svojih svetinja. Razumem da se u vreme Tita šaputalo ali ne vidim razlog za to danas.
Katakombe iz doba apostola Pavla
Na samom kraju posete manastiru zamolismo monaha da nam pokaže katakombe koje se nalaze ispod manastira o kojima se pričaju bajkovite priče u narodu. Moram reći da mi je ta poseta ostavila jedan od najačih utisaka na ovom putovanju.
Katakombe ispod manastira Krka se prostiru desetinama kilometara, čak se govori da jedan od kanala ide čak do grada Knina (30km) i da jedan od tunela vodi ispod reke Krke. Na nekim mestima tuneli su u četiri nivoa jedan ispod drugog. Tuneli su prepuni kostiju prvih hrišćana i datirane su na prvi vek tj. u vreme apostola Pavla.
Zašto ovi tuneli nisu otkopani to nikome nije jasno. Zamislite da u Izraelu nađu desetine kilometara tunela iz prvog veka, pa svi svetski mediji bi o tome godinama brujali. Međutim, čini mi se da je problem u tome što se ti kanali nalaze ispod srpskog pravoslavnog manastira. Zamislite sada da se to otkopa i da svetski mediji krenu da bruje o tome, to sigurno ne bi bilo u interesu Hrvatske države koja već dva veka vodi verski i kulturni rat protiv srpskog stanovništva. Žalosno je što hrvatska država nije u stanju da obgrli obe verske konfesije i prihvati to kao svoje nasleđe.
Priča kaže da je apostol Pavle narod ovih krajeva podučavao hrišćanstvu. Ne zna se tačno mesto gde se to odigralo ali je pretpostavka da se to desilo upravo negde u blizini gde su bile katakombe i da je zato manastir ovde i sagrađen.
Treba imati u vidu da je Jelena Šubić je samo obnovila ovaj manastir a da je on osnovan mnogo ranije. Pominje se da je na ovom istom mestu nekada ranije postojao antički hram iz predhrišćanskog perioda. Ni ovu mogućnost ne treba odbaciti jer je poznato da su kasnije baš na mestima antičkih hramova podizani novi hrišćanski.
Kao potvrda ovoj tezi pominje se i ploča ”sa glavom Meduze” koju možete videti na slici. Ja sam taj kamen pogledao i rekao bi da je teško utvrditi da li se radi o glavi Meduze ili o grbu cara Dušana ili nečemu trećem. Više niko ne može da kaže sa sigurnošću šta je na toj ploči jer je erozija vekovima izbrisala sve.
Mnogi kažu da nema dokaza za priču o apostolu Pavlu, međutim ne bih se složio. Prvo u narodnom predanju i pesmama se to već vekovima pominje. A drugo, sam apostol Pavle je u Novom Zavetu ostavio poslanicu apostolu Timoteju u kojoj piše da će poslati apostola Tita da podučava hrišćanstvo narodu ovih krajeva. Zato se apostol Tit smatra prvim dalmatinskim episkopom.
Dakle, barem dva apostola su bila u ovim krajevima. Gde ćete naći čvršći dokaz da hrišćanstvo na Balkan nije došlo kako mnogi misle sa Svetim Savom ili sa Ćirilom i Metodijem, već je ono ovde prisutno od apostolskog doba. Po meni, logični zaključak bi mogao biti da je manastir verovatno podignut na mestu gde je apostol Tit podučavao narod.
Snimio sam našu posetu katakombama pa poslušajte sami. Identitet monaha je sakriven na njegovu molbu.
Nadam se da će naši monasi iznaći snage da se izbore sa pritiscima i sačuvati manastir.
Crkva Svetinja
Nakon manastira Krke, nastavili smo put. Kada smo bili u manastiru Oćestovo, od oca Luke i Jovana čuli smo priču o jednom malenoj, malo poznatoj, crkvi koju narod zove Svetinja u kojoj postoji čudotvorna voda i izvor. Kažu, ta crkva se nalazi u sred nedođije, zarasla u šumu. Monasi probiše put ponovo, napraviše mostić, staviše zvonik. I pomenu se taj izvor i voda koja je lečila slepe, odnosila bolesti i pomagala svima. Izvor je ispod crkve, crkva je na izvoru.
I tako se mi uputimo ka toj crkvi. Malo prema priči, a malo nam je i navigacija pomogla. Na kraju nađemo taj putić koji skreće na neobeleženom mestu ka isušenoj reci, pa kroz šumu, preko malog mostića, ka crkvi na potpuno skrivenom mestu.
Ta crkva me podseti na predhrišćanska slovenska sveta mesta, koja su često bila na izvorima. Ovde je crkva bukvalno iznad izvora. Ispod crkve u nekoj prostoriji koja podseća na katakombu, usečeno u steni na dva mesta voda lagano curi. Tu je ikona i vidi se da tu ljudi pale sveće. Sve odiše nekom misterijom.
Monasi su nam rekli gde se nalazi ključ od crkve, pa smo sa njim otvorili velika okovana metalna vrata crkve, upalili sveće, malo se i pevalo ko je znao, upalili tamjan, zvonili smo i zatvorili crkvu.
Napili smo se vode, umili se i poneli vodu u svim flašama i posudama koje smo imali za naše porodice.
Mala crkvica za koju retko ko zna, na neobeleženom putu u bespuću. Zvonila su zvona u tom bespuću, mi smo bili. Doći će drugi. Daće Bog.
Evo linka za gugl map navigaciju ako želite da posetite.
Za kraj
Eto ukratko preseka naše ekspedicije, ovo je treći i poslednji deo teksta. Naravno da će biti kritika na ovo moje pisanje i neko će reći da srbujem ali ja pišem o mojim ličnim utiscima. Za mene vera nije samo religiozno alelujanje jer ja smatram da vere ne može biti bez svedočanstva o našim žrtvama i stradanju. Vera i istorija su tesno protkane. Tako da praštajte. Istina nekada boli ali je lekovita.
Dakle okupljeni smo oko ideje da se sačuva i predstavi delo prote Voje Bilbije. Ne radimo ni za kakve novce već za očuvanje nasleđa Svetog Save i slavu Hristovu. Do sada smo organizovali dve izložbe dela Vojislava Bilbije i nekoliko promocija. U planu su tri brošure, od kojih su dve već završene. Internet sajt Bog i Čovek nastavljamo da dopunjujemo.
Prota Vojislav Bilbija
Za kraj neka ostane ova fotka neustrašive ekipe iz manastira Krka. Skupljeni sa svih strana da sa jednim simbolom pobeđujemo. Sleva na desno – Srđan, Aleksandar, Miloš, Marko i Igor. Samo da se zna da ima još članova ekipe ali neka ove slike kao uspomene. Pozdrav svima.
Najnoviji komentari