Moj pradeda je sahranjen na ostrvu Vidu na Krfu pa zato povremeno volim da odem na Krf za odmor. Milan Stanić drinska divizija. Međutim igrom slučaja saznam za jednog drugog mog pradedu koji se takođe povlačio ka Krfu i napisao memoare o tome.
Pre par dana sedeći na Krfu u neobaveznom razgovoru sa mojim drugarom Filipom on se pohvali kako čita memoare nekog Borislava Dželatovića iz Ćuprije o povlačenju ka Skadru.
Ja se tu iznenadih jer je prezime Dželatović prilično retko, a inače moja baba sa majčine strane Vera se prezivala devojački Dželatović i imamo rodbinu u Ćupriji.
Za par dana sam uspeo da potvrdim ko je Borislav Dželatović nama u porodici i ispostavilo se da mi je ustvari pradeda.
On je bio bogati trgovac iz Ćuprije koji se povlačio sa vojskom od Ćuprije do Skadra i potpuno nenamerno napravio jedinstveni istorijski dokument o dešavanjima 1915. godine iz ugla civila. To je jedini sačuvan zapis jednog civila o povlačenju vojska ka Skadru.
Ovaj rukopis je 2009. dospeo u ruke profesora književnosti u Tehničkoj školi u Ćupriji, Siniše Ivanovića, koji je prepoznao njegov istorijski značaj. On i učenici tehničke škole su prekucali tekst i ukoričili ga, a 2014. je objavljena knjiga u izdanju zavičajne Biblioteke u Ćupriji.
Ovde možete skinuti memoare u .pdf formatu Borislav D. Dzelatovic – Putopis od Cuprije do Skadra
I dalje ne mogu da verujem da sam na Krfu slučajno saznao za ovaj rukopis pradede od mog drugara koji ga je čitao. I posle kažu da čuda ne postoje.
Ovaj tekst pišem zbog dece, da znaju ko su i od koga potiču. Polako istražujem svoje poreklo jer su komunisti za 50 godina svojski potrudili da niko ne zna od koga potiče, a danas nam globalizam sugerira da to više nije bitno. Bitno je.
Putopis je interesantan jer je pisan iz ugla nekoga ko je bogat i ko je imao dovoljno novca da plati hranu i smeštaj na svom putu. Sa Borislavom su išle sluge i pomagao je novčano sve koje je poznavao. Borislav je bio najstariji sin, završio je Trgovačku školu u Beogradu i u knjizi se nalaze svedočanstva te škole. On je bio obrazovan i znao je nekoliko jezika – nemački, francuski, grčki, italijanski, češki i vlaški.
Putopis opisuje period od dva meseca koliko je trajalo povlačenje vojske. Ideja mu je bila da dođe do Skadra iz kog će zatim da ode u Švajcarsku. Međutim, ne znamo šta se desilo i da li je otišao za Švajcarsku ili je bio mobilisan jer memoari se završavaju kada stignu u Skadar.
Evo jedne fotografije porodične na kojoj je Borislav.
U sredini fotke u odeći iz turskog doba nalazi se Dimitrije (Mita) Dželatović i njegova žena Anka. Dimitrije je bio veliki trgovac iz Ćuprije, posedovao mnogo zemlje i dućana. Trgovao je duvanom koji je izvozio za Austro-Ugarsku preko Trsta. Kažu i da je posao propao pred početak I svetskog rata, kada su Austro-Ugari namerno ostavili njegov brod pun duvana da čeka dve nedelje u luci bez dozvole da se iskrca roba. Bile su kiše i duvan je povukao vlagu i ubuđao se za to vreme. Nakon II svetskog rata komunisti su im oduzeli sve, imanje, kuću, dućane, novac… ostavili su im manje od jednog hektara zemlje u nekoliko razbacanih parcela. Uništena je jedna imućna srpska porodica.
Elem, iznad se nalaze tri sina – prvi levo na slici je Borislav koji je pisao memoare, drugi je Svetislav koji je na slici na početku teksta i treći je moj čukundeda po majci Vojislav. Pored Vojislava se nalazi njegova žena, a ispod na slici su deca moja baba Vera i Branko. Vojislav je imao još jednog sina Dragana (koga smo mi znali kao ”ujka Dragan”) koji još nije bio rođen kada je napravljena ova fotka i jednu ćerku baba Dacu. Za ostale žene sa fotografije ne znam da li su supruge ili sestre. Borislav u memoarima pominje sestre svoje, tako da je moguće i da su sestre.
Sva trojica sinova su bili u I svetskom ratu vojnici u srpskoj vojsci. Svetislava imate na slici u uniformi, Borislav je pisao memoare i u njima pominje svoga brata Voju (”moj Voja”) koga povremeno sreće. Interesantno Voja (Vojislav) je bio u intendanskoj službi (bolničari), a kasnije su i njegova deca bila. Moja baba je u II svetskom ratu završila za bolničarku, a ”ujka Dragan” njen brat je bio farmaceut i direktor apoteka u Ćupriji.
Od tri sina jedino je deda Voja (Vojislav) ostao na zemlji u Ćupriji, koliko je meni poznato Svetislav i Branislav su otišli za Beograd. Branislav je tamo imao svoju porodicu i umro je 1968. u Beogradu.
Inače prezime Dželatovići dolazi od Mitinog oca koji je bio oficir u srpskoj vojsci u vreme oslobađanja od turaka i za vreme Balkanskih ratova. U jednom trenutku je dobio zadatak da nadzire vojsku i zavodi disciplinu, zbog kažnjavanja i strogoće vojnici mu dadoše nadimak ”Dželat”. Nakon oslobađanja od Turaka dobio je svoju zemlju u Ćupriji i porodica se po njemu preziva Dželatovići. U oslobodilačkim ratovima je dobio zemlju koju su kasnije oduzeli komunisti u svom pohodu uništenja srpske suštine.
Леп текст и драго ми је колико се бавиш овим истраживањима и што о томе и пишеш.
Посебно бих истакао овај део: „Овај текст пишем због деце, да знају ко су и од кога потичу. Полако истражујем своје порекло јер су комунисти за 50 година својски потрудили да нико не зна од кога потиче, а данас нам глобализам сугерира да то више није битно. Битно је.“
Хвала! :)
Hvala za lepu priču i PDF. Uživaću čitajući- Moj pradeda je došao , nekim srećnim čudom živ sa Krfa, te tome zahvaljujem svoje postojanje. Nije mnogo pričao o tome , čovek je bio mladi paor, i gledao je da tako i nastavi život posle rata..Inače poživeo je, bogami 103 godine, ugasio se pet dana pred 104-ti rođendan, i dugo bio najstariji u našem gradu. Hvala još jednom na tekstu, i podsećanju na sopstvene korene- obnoviti gradivo je uvek dobro !
Хвала на лепом коментару. Чувајмо сећање на наше претке.
Милоше , врло је похвално занимање за породичну историју предака , посебно у ово доба када се сви са свих страна света својски труде да значај породице избришу из људског живота и сећања.
Посебно значај србске породичне задруге , веза међу члановима задруге , начину живота , обичајима.
Најбоље би било да напишеш књигу о Станићина , завичају , пореклу , садашњим локацијама.
( Била је у кнез Михајловој поред академије продавница која је продавала такве академијине књиге , етнографске приче , које су писали стручњаци , а и обични људи , пензионери , службеници… )
Ако не стигнеш да напишеш књигу , оно бар уради породично стабло , од прадеде , кога спомиње у овом тексту , или још боље , од пра_прадеде.
Али , не оно у облику , дрво , па гране , већ , у концентричним круговима , свака генерација , браћа и сестре , на свом заједничком прстену.
Црвена боја за мушке чланове , плава за женске , па ћеш визуелно приметити како се потомство мења , као жива слика , као анимација. Ко има деце , ко нема , колико , када су рођени , живели , ако има , фотографија уз име , да се виде сличности и наслеђивања потомака. Или које су болести имали, па да се види генетика.
Да садашња генерација деце , која је утонула у интернет и фб и остале мреже , ипак има основни материјал за проучавање , предака , када се пробуде из опијености компјутерима и мобилним уређајима.
Хвала на похвали. Одлична идеја, пробаћу једном.
Поштовани, ја сам Васковић Звонимир,генералштабни пуковник у пензији, бивши помоћник Министра одбране и Начелника Генералштаба за финансије. По завршетку средње економске школе, годину дана сам радио као књиговођа-механограф у ПИК „Ћуприја“ и шеф ми је била Ранка Џелатовић, удата за Џелатовића, тада је био чини ми се директор у Електродистрибуцији. Имали су сина Драгана, неколико година млађег од мене, који је завршио Морнаричку академију у Сплиту и који је касније, као капетан, умро од срца. Претпостављам да су то Ваши рођаци. С поштовање, пуно поздрава.
Хвала што сте се јавили Звонимире, питаћу мајку она зна више те детаље.
Zanimljvo. Verovatno smo u nekom daljem srodstvu. Moja baba po ocu je bila iz Cuprije, Nadezda Dzelatovic. Umrla je sezdesetih godina. Zivela je u Nisu. Malo znam o toj strani familije, ali imam rodjaka koji sigurno znaju dosta vise.
Врло вероватно. Знам да једна грана породице отишла у Београд после II светског рата.
Велики поздрав.