Da li znate da je zbog pitanja molitve jedno carstvo palo? Mnogo je knjiga napisano o tihovanju ili isihazmu kako se stručno naziva, nekoliko godina istražujem ove knjige i hteo bih nešto da kažem sažeto na tu temu.
Molitva na čitanje
Nekada davno u vreme srpskog carstva kada je vladao car Dušan na Svetoj Gori je boravio jedan veliki bogoslov i episkop, sveti Grigorije Palama. U to vreme on je vodio živu raspravu sa jednim drugim episkopom poznatim kao Varlaam iz Kalabrije o ispravnosti molitve. Palama je zastupao ispravnost umne molitve u tišini gde se čovek obraćao Bogu u sebi mislima, dok je Varlam tvrdio da se molitva treba obavljati naglas i po zadatom tekstu.
Grigorije Palama
Varlaam je ispočetka bio pravoslavni sveštenik ali pod uticajem katoličkih učenja on će stati na stranu pape i postati katolički biskup u Kalabriji. Katolicima se nije dopadala ideja da čovek razgovara u sebi svojom voljom sa Bogom. Smatrali su da ne može svako kako hoće da razgovara sa Bogom, već da se molitva treba obavljati naglas i po zadatom tekstu.
U to vreme katolička crkva je, počevši od 1204. godine kada su osvojili Carigrad, osvajala jednu po jednu pravoslavnu teritoriju i otimali je od pravoslavlja. Plašeći se pobune i zavere do tada pravoslavnih vernika na tim teritorijama, katolici su insistirali da se molitva vrši naglas a ne u sebi jer će na taj način vernici u sebi možda držati do pravoslavnih vrednosti. Oni su insistirali da vernici naglas ponavljaju molitve posebno ”filiokve” kako bi bili sigurni da će polako preći u njihovu jeres.
Varlam kalabrijski je Palami pisao pisma a ovaj mu odgovarao, pobijajući njegove tvrdnje. Katolici su se rugali pravoslavnoj tihoj molitvi i nazivali ih ”pupčarima” jer su posebnu pažnju posvećivali disanju i kretanju stomaka (pupka – omphalopsychia). Ismevali su ih govoreći kako greše i fantaziraju zatvorenih očiju.
Naravno sve što vam ja sada ovde pišem nećete naći na ovaj način objašnjeno u knjigama jer je većina nastala u 20-tom veku kada se nije smelo jasno govoriti protiv latina i judeja, pa je objašnjenje obično predugačko i jako uvijeno da samo vrlo strpljivi dođu do suštine ovog pitanja.
Poenta promene načina molitve na molitvu čitanjem je bila da se kontrolišu misli vernika i na taj način slomi svaki vid otpora kod stanovnika. Pravoslavna crkva je stala u odbranu starog načina molitve. Ova borba između latina i pravoslavlja dešavala se u samom Carigradu i bila oslikana borbom za carski tron u kojoj su Kantakuzeni bili za pravoslavnu molitvu, a Paleolozi za katoličku stranu. Ova borba oko trona i odbrana od katoličkog uticaja prerašće u pravi građanski rat.
Rasprava se nije zadržala samo na molitvenom pitanju već je ubrzo prošireno na više dimenzija: sukob između platonske i aristotelove filozofske škole, sukob između idealizma i realizma, sukob kultura latina i romeja, sukob između monaha i sveštenstva i na kraju na sukob političkih frakcija i pravi građanski rat.
Car Dušan i Grigorije Palama sreli su se u Hilandaru na Svetoj Gori.
Ovo pitanje je bilo toliko bitno da je sazvano nekoliko crkvenih sabora, promenilo se nekoliko patrijarha, pa je na jednom od tih sabora 1345. godine, čak i sam Grigorije Palama, koji je tada bio episkop Soluna, ekskomuniciran tj. izbačen iz crkve u momentu kada je prevlast na dvoru odnela latinska strana.
Godine 1346. na Svetoj Gori, car Dušan se susreo sa ocem Palamom i ponudio mu da dođe u Srbiju gde će dobiti sve pogodnosti i potrebna sredstva, međutim Palama se zahvalio govoreći da već ima sve što je potrebno jer je njegov svet duhovni, a ne materijalni.
U borbi za vlast porodice Paleologa koji su u tom trenutku stali u savez sa latinima i porodice Kantakuzina, presudan je bio uticaj cara Dušana. Strane i savezi su se menjali ali je na kraju održan crkveni sabor 1368. na kome je tiha molitva proglašena neoborivim delom hrišćanske vere, a Grigorije Palama proglašen svecem. Grigorije Palama je umro 8 godina ranije.
Želeo bih da naglasim da je upravo građanski rat i uticaj latinske crkve i pokušaj unije sa Vatikanom doveo do toga da je srpska crkva podignuta na nivo patrijaršije 1346. godine i proglasila Dušana za cara sprečavajući time Grke da naprave dogovor sa latinima.
Potez porodice Paleolog da napravi savez sa latinima je bio pogrešan i doveo je do njihovog pada. Pad grčke crkve pod jeres je upravo ono što je oslabilo carstvo i dalo Turcima šansu da pobede Romejsko carstvo.
Nažalost čitav vek unazad naši istoričari govore kako je car Dušan osnovao patrijaršiju kako bi prigrabio vlast u toku građanskog rata i nikada ne pominju pravi razlog zbog kog je to učinjeno.
Jezuitski uticaj
Međutim iako je Grigorije Palama odbranio Isusovu molitvu, borba nije bila završena. Ono što latini nisu uspeli u 14. veku, uspeće u 18. veku jezuiti putem knjiga i katoličkog prosvetiteljstva.
Pisao sam o tihoj, tj. umnoj molitvi kojoj me je podučio monah iz Hilandara. Danas mnogi ne koriste umnu molitvu već čitaju ”večernje” i ”jutarnje” molitve koje je neko sastavio i time ljudima olakšao da se mole bez previše razmišljanja. Moram da kažem da je ovaj tip molitve upravo katolička crkva pokušala da ubaci u naše pravoslavlje.
U doba Austro-Ugarskog carstva katolička crkva i jezuiti su činili sve kako bi pravoslavce preveli u katolike ili barem unijate. Jezuiti su čuveni po tome što je fokus njihovog delovanja bio kroz obrazovanje, pa su oni otvarali mnoge univerzitete i gimnazije, pisali knjige i pokatoličavali polako kroz ”prosvetiteljski” pokret. Dovoljno je reći da je prva beogradska gimnazija bila jezuitska, a o delovanju Vuka i Dositeja na tu temu je već dosta napisano.
Proučavajući najstarije štampane knjige iz zbirke Matice Srpske nailazim na prve molitvene knjige u kojima se pojavljuju večernja i jutarnja molitva i to napisana od strane jezuita.
”Molitvena knjiga cara Josifa” je štampana 1794. u Beču, pa zatim 1799. godine u Budimu. I tu lepo piše ”Kesara (cara) Josifa molitvena knjiga sa nemeckog jezika na prosto serbski prevedena u Beču 1794. godine.”
I tu se pojavljuju u tekstualnom obliku definisane jutarnje, večernje i druge molitve. Među molitvama se nalazi i molitva papi, kao i molitva o kazni zločinca, molitva o ratu i molitva za naslednika Franca. Putem knjiga (molitvenika i katehizisa) jezuiti su širili svoj uticaj među obrazovanim Srbima u Beču, Budimu, Veneciji, Hrvatskoj i Dalmaciji.
U Beču ubrzo i naša crkva objavljuje jedan trebnik, knjigu molitvi, kao odgovor na delovanje jezuita i gore pomenutu knjigu. Trebnici i časoslovi su i ranije postojali ali za sveštenstvo i prvi put se pojavljuju molitve za vernike. Ove molitve su inspirisane psaltirom i pevanjima za vreme crkvene službe. Sa jedne strane je dobro što je odgovoreno jezuitima ali sa druge strane desilo se upravo ono protiv čega se vodila borba u vreme Grigorija Palame, a to je da je običan narod dobio napisane molitve za čitanje.
Dakle, ova knjiga molitvi se pojavljuje 1795. u Beču. Samo godinu dana nakon objavljene ”Molitvene knjige kesara Josifa”, srpska crkva objavljuje ovu knjigu. Rekao bih da je to zaista brz odgovor sprske crkve na delovanje jezuita.
Daljim proučavanjem nailazim na još starije knjige molitvi koje su štampane u Beču i Veneciji a kao odgovor na pokušaje unijaćenja Srba i propagandu Vatikana.
Evo jednog primera, knjiga iz 1770. godine ”Sobranie” za koju kaže da je štampana u carskom gradu Vieni (Beču) u dvorskoj štampariji Josifa Lorenca Kurcbeka i to ilirsko-istočnim slovima. Ovo je knjižica raznih molitvi za sve potrebne dane.
Kao odgovor na jezuitske knjige pravoslavna crkva na austro-ugarskim teritorijama štampa pravoslavne molitvene knjige koje do tada nisu postojale. Prosečan pravoslavni vernik je znao ”oče naš” i išao na službu, molitve ili pojanje je bilo rezervisano za sveštena lica i monahe. Sada se po ugledu na katolike pojavljuju knjige molitvi koje su namenjene običnim vernicima. Takođe, upravo u to vreme će srpska crkva sačiniti prvi pravoslavni katehizis, po ugledu na katoličke knjige toga tipa.
Posledice
Iako su ove knjige štampane kao odgovor jezuitima čini mi se da su udaljile narod od izvora naše vere. Naš narod kaže ”mnogo babica, kilavo dete” i tako je i sa učenjima. Bolje je biti bliže izvoru a to je pre svega čitanje Novog Zaveta i Zakonopravila Svetog Save. Trebnici i časoslovi su i ranije postojali ali su to bile crkvene knjige namenjene sveštenstvu i monasima za pojanje, a ne za običan narod.
Umna tj. tiha molitva je bio način da se sozercanjem (promišljanje, kontemplacijom, gledanjem u sebe) sagledaju svoji postupci, misli i situacija u odnosu na Boga. Kada se molitve čitaju tog sozercanja nema i nestalo je direktno obraćanje Bogu. Umesto promišljanja i sozercivanja narod je gurnut u religioznost sličnu onoj koja je katolička crkva nametnula svojim vernicima.
Katolička crkva postavlja sveštenike kao medijatora između Boga i ljudi, pa ih oni poučavaju, pa preslušavaju, pa ispovedaju. U srednjem veku to je bio svojevrsni način kontrole naroda pogotovu na teritorijama gde je taj narod par vekova ranije bio pravoslavan, kod nas recimo u Bosni i Hrvatskoj. Ovakva praksa je kod rimokatolika stvarala jednu vrstu religioznosti gde se glorifikuje sveštenstvo umesto da se obraća Bogu.
U pravoverju Svetog Save situacija je izvorno bila drugačija. Sveštenici su samo saslužitelji u crkvi, a čovek kada se moli on se direktno obraća Bogu kroz molitvu.
U 18. veku Srbi su na starim teritorijama koje je držala Turska u crkvenoj upravi imali grčke fanariote, a u Austro-ugarskoj je bio jak uticaj jezuita-prosvetitelja i obe strane su se trudile da pravoslavna crkva prestane da se bavi pravom, sudstvom i politikom već je narod gurnut u religioznost bez mešanja u carsku ili sultansku vlast.
Srpsko tj. Savino pravoverje je nestalo zbog dva glavna uticaja. Sa jedene strane Austro-ugarska i katolici su širili religioznost među narod, a paralelno u Evropi sve više jačaju ideje francuske revolucije gde masoni i jevreji polako šire principe sekularizma. Nakon Berlinskog kongresa ove ideje sekularizma ugrađuju u zakone Srbije prvo Obrenovići, pa kasnije Karađorđevići, komunisti i tako do današnjih dana.
Ogroman uticaj na usvajanje sekularizma u Srbiji izvršili su jevreji. S obzirom da Zakonopravilo Svetog Save kao i Novi Zavet osuđuju jevreje i njihovu veru, jevreji su činili sve kako bi se crkva proglasila za ”religijsku ustanovu” kojoj bi se zakonom zabranilo mešanje u vlast i politiku.
Jevreji ulaze polako u srpsku vlast u vreme Miloša Obrenovića ali to je bilo vrlo ograničeno, pravi ulazak u vlast će dobiti nakon Berlinskog kongresa, tada je kroz formulaciju ”ravnopravnost građana svih religija” na mala vrata srušena zabrana da jevreji učestvuju u vlasti, obrazovanju i trgovini što je važilo prethodnih 1500 godina. Sa jevrejima jača uticaj masonskog pokreta i sekularizam postaje jedan od temelja moderne Srbije.
Nekada je vera značila – vaspitanje, obrazovanje, zakone, odabir vladara, politiku i diplomatiju. Međutim religija Srba je polako reformisana po ugledu na katoličke crkve. Liturgijsko okupljanje sa političkim i zakonodavnim ciljevima je nestalo! Svetosavlje kao religija živoga Boga se polako menja sve do današnjih dana u impotentno religijsko pravoslavlje koje će postati neka vrsta sakralnog spomenika nekadašnjeg srpskog carstva. Biti hrišćanin više ne znači okupljanje, već praksu čitanja molitvi, liturgija, ljubljenja ruku i palenja sveća bez mešanja u politiku i bez osuđivanja ikoga.
Umesto da se crkva i narod bave odbranom hrišćanskih vrednosti, vaspitanjem i državnim zakonodavstvom, kako je to Sveti Sava činio prevodeći pravoslavni zakonik – Zakonopravilo, i narod i crkva se guraju u religioznost baš poput katoličke crkve. Tako danas imamo isprazno verovanje u Boga bez efekta i bez zakona što se poklapa sa principima sekularne države u kojoj je crkvi zabranjeno da se meša u zakonodavstvo i politiku.
Jedan delić te religiozno-sekularne slagalice čine i molitvenici, kompilacije molitvi na čitanje koje su potisnule tihu molitvu.
Za kraj reći ću tiha umna molitva i molitva čitanjem, to je kao riba u reci i riba u čaši, to je kao sloboda i zlatni kavez, to je kao gledanje u ogledalo ili gledanje u izlog.
Linkovi:
- https://www.newadvent.org/cathen/07301a.htm
- http://sabornik.rs/index.php/autorski-pogledi/2010-grigorijepalamaicardusan
- Grigorije Palama – Trijade .pdf fajl korisno čitanje
- https://en.wikipedia.org/wiki/Philokalia#:~:text=The%20first%20edition%2C%20in%20Greek,published%20in%20Athens%20in%201893.
- https://en.wikipedia.org/wiki/Hesychast_controversy
- https://web.archive.org/web/20120607235426/http://www.monachos.net/content/patristics/studies-fathers/63-gregory-palamas-historical-timeline
- https://sh.wikipedia.org/wiki/Gra%C4%91anski_rat_u_Vizantiji_(1341%E2%80%931347)
Drugi tekstovi na ovu temu:
Kratak kurs – kako se moliti i zašto je molitva jača od meditacije?
Od sveštenika koji se školovao u Solunu dolazi informacija kako je car Dušan ponudio sv. Grigoriju Palami da bude patrijarh njegovog carstva, sto Palama odbija jer se nije slagao sa jakim nacionalizmom cara Dušana. Takodje još jedna zanimljivost, kada su Turci kidnapovali Palamu, dok su ga prevozili čamcem naidjoše na srpske trgovce iz Dubrovnika, koji platiše otkupninu i oslobodiše Palamu.
Хвала Весна на коментару.
Ово за откуп је познато, међутим ухвати ме мука када слушам те наше свештенике ”образоване у Солуну” јер само шире грчку пропаганду. Понуђено је високо место у цркви, није му нудио да буде патријарх јер црква није царска прћија као данас. Цар по закону не поставља патријарха, већ обрнуто црква проглашава цара.
Прича о национализму је грчко тумачење, у оно време већину царства су чинили словени, а Душаново царство није било ”спрско” јер је он владао Србима, Грцима и Бугарима. Аргумент о национализму не стоји.