Исхрана у доба Светог Саве и шта значи ”не јести крв”?

Читајући Законоправило на пар места сам наишао на изразе да не треба јести ”крваво месо” и да јеретици ”једу крв”. Јесу ли људи тада ”јели крв” као неки вампири?

Много времена ми је требало да схватим о чему се ради и на шта се тачно мисли. Проблем је у томе што треба имати осећај за дух тога времена да би човек из данашње визуре могао да разуме о чему се стварно ради.

Да би смо ово објаснили морамо видети како је изгледала исхрана у средњем веку код нас. Човек средњег века је био у стању да сву храну за себе и породицу произведе сам али су људи јели месо доста ређе од нас данас.

Основ исхране су чиниле житарице и хлеб. Зато се у молитви ”Оче наш” која је најстарија молитва на нашем језику помиње ”хлеб наш насушни”. Затим јели су поврће и воће из своје баште али су се сакупљале и разне коштунице и траве у шумама и на пољима.

У средњем веку месо се другачије користило

У средњем веку човек је чувао своје животиње и ретко их је клао за исхрану из неколико разлога. Прво зато што су му доносиле храну. На пример коке су се чувале јер носе јаја, од коза и крава су на пример давале млеко и сир, а од оваца су имали вуну.

Друго, нису постојали фрижидери и струја да би се месо складиштило у већој количини и увек је било боље да су животиње живе и здраве. У средњем веку месо се усољава и дими ради конзервације. Со је служила за конзервирање хране па су рудници соли били вредни у средњем веку као рудници злата и сребра. Познато је да су Немањићи више пута водили оружане сукобе са Дубровником око власништва над соланама.

Треће, православна култура је саветовала да људи једу што мање меса, а данима поста да не конзумира ништа од животињских производа (месо, млеко, јаја). На овај начин се постизало здравље али и штедња намирница.

Два велика православна поста од по 40 дана (Божићни и Васкршњи) су помагала људима да сачувају своје залихе преко зиме и ојачају имунитет у време када вируси владају. У време поста се не иде у госте што такође смањује размену вируса. У нашим обичајима има много више мудрости него што нам изгледа на први поглед.

И животиње имају душу

Четврто, данас некако највише занемарујемо да су људи раније имали емотивнији однос са својим животињама и није им било лако клати животиње као на индустријској траци како је то случај данас.

Ми данас немамо никакав однос ка ”месу”, јер га купимо спакованог у продавници. Ми се не упуштамо мисаоно у то да је месо некада била љупка животиња. Није лако да узмеш нож у руку и закољеш животињу коју годинама храниш. Зато је клање животиња било свега пар пута годишње а обичај је укључивао доста ракије, песму и мобу (заједнички рад са комшијама).

Месо је данас обична роба

Патријарх Павле и пад авиона

Једном приликом нашао се патријарх Павле у авиону и у току лета авион је имао озбиљне турболенције изнад океана. У једном тренутку се чинило да ће пасти и људи су били у паници. Међути, смирени Павле се молио и тихо говорио ”Правда је Боже. Правда је…” Убрзо су прошли турболентни део неба и сапутник га је упитао зашто је то говорио? Он одговори ”Толико сам риба појео за живота, па је праведно да оне сада поједу мене.”

Ову причу сам испричао како би илустровао колико православна култура уважава живот животиња. Ипак, човек средњег века није био веган и месо је кориштено у исхрани.

Роштиљ и кобасице су нам дошле са запада

Већина данас сматра да је роштиљ некако најсрпскија ствар која постоји. И ја сам тако мислио, међутим није баш тако.  Ево пар примера.

Свети Сава 1220. године каже у Законоправилу рецимо:

Неки међутим, ради угађања стомаку, од крви било које животиње справљају, на неки вешт начин, храну коју зову крвавице, те тако једу крв. Таквима дакле запрећујемо како доликује.

Ако ко према томе крене да једе животињску крв на било који начин – уколико је свештеник да се извргне, а ако је мирјанин (верник обичан) да се одлучи. ”

Законоправило Светог Саве о избегавању меса ван поста.

Из ових чланова је јасно да се не може јести живо месо, крваво месо, као ни лешеви животиња које су удављене или су их звери јеле. Ово је стари закон Римског царства који је уведен ради спречавања тровања и епидемија од конзумирања лешина или меса које није добро печено.

Са друге стране имамо казивање Константина Филозофа (1410. година) који је био учитељ деспота Стефана Лазаревића а који у делу ”Казивање о писменима” пише деспоту и жали се како је Београд пун римокатолика, Немаца, Угара, Јевреја и како шире своје забрањене обичаје на домаћи православни народ. Каже да римокатолици ”једу крв” и како ово писмо пише јер не жели да се ова болест прошири по целој Србији.

Каже да свачега има, рецимо има оних који посте средом и петком али ипак другим данима ”једу крв”, каже да на тај начин они ”цеде комарца, а прогутају вола”. Другим речима посте, а онда све погреше. Помиње да неки људи не једу крваво месо али да дају својој деци да једу.

Помиње такође како је београдски митрополит одсутан па се због тога што нема ко да надгледа дешавају овакве ствари и шире се јеретички обичаји по Београду. Када је подигао глас против тога што се ради, неки су му рекли ”Ово није Цариград, иди брзо и проповедај у Цариграду”.

Требало ми је много времена да бих схватио на шта Константин Филозоф мисли када каже ”једу крв”? Данас ми је јасно да се овде мисли просто на конзумацију црвеног меса тј. свежег меса које је вероватно припремљено на роштиљу и остаје у средини крваво. За нас данас је то потпуно уобичајно, али у оно време то је био јеретички обичај потпуно другачији од начина како се месо користило у Србији.

”Крваво месо” није забрањено само из хигијенских разлога већ се радило о огромним цивилизацијским разликама. У Законоправилу се помиње како јеретици једу разне скарадне ствари, чак и жабе и пужеве. Ово није чудно јер су Срби у време Светог Саве били део Ромејског царства највеће цивилизације тога доба, а запад је управо био у сред ”мрачног средњег века”.

Да су римокатолици ”јели крв” и друге необичне ствари нема никакве сумње јер је нама крвави бифтек дошао са запада, у Енглеској су јели мачке за то се зна, крвавица је из Мађарске, знамо да су Французи јели пужеве који су и даље тамо деликатес, а Италијане нису џабе звали жабарима.

Једна анегдота из тог времена са територије Хрватске која је тада била под Угарима. Наиме тамо су скоро истребили даброве на реци Сави и притокама зато што их је католичка црква прогласила дозвољеним за јело за време поста јер живе у реци па су према томе рибе. Када се у Законоправилу помиње да се ”дављенина” не сме јести онда се вероватно мисли на сироте даброве.

Роштиљ је у то време био новина за наш народ. Ми смо месо спремали као печење, кувано у пеки или димљено и усољено. Роштиљ је пре свега везан је за градску средину јер треба више људи да би се појело свеже заклана животиња. Интересантно ни данас већина нашег народа не воли крваво месо, нити рецимо суши (некувано рибље месо) већ те иновације остају популарне само за градску средину. Иако смо склони да ово протумачимо као ”затуцаност” видимо да се уствари ради о обичајима који су проистекли из римских православних законика.

Можемо рећи да је конзумација меса на роштиљу и кобасице код нас долази преко Београда и Војводине негде у време деспота Стефана Лазаревића. Тада је деспот прављењем савеза са римокатолицима против Турака учинио да дође до мешања православног и римокатоличког становништва што је одмах утицало на многе дотадашње обичаје, укључујући и исхрану.

Да ли веганство јача дух?

Православна црква је прописивала да се не једе превише меса али црква није била фанатична као што неки мисле и није забрањивала да се месо једе. Баш напротив постоје на пример у Законоправилу Светог Саве одредбе које забрањују рецимо да монаси избегавају да једу месо или да буду вегани.

Законоправило каже: ”Ако који епископ, презвитер или ђакон у дане Господњих празника не окуша меса или вина, гнушајући се и мрским творећи то, а не ради уздржања – да се извргне…”.

А на другом месту каже: ”Сваки свештеник, и мирјанин, који се гнуша вина или меса или брака, сем ако није ради уздржања, не исправи ли се, одбачен да буде.”

А зашто је то тако? Зашто Свети Сава и закони светих отаца инсистирају да се одређеним данима једе месо, а одређеним не али при том забрањује веганство? Разлог је духовне природе.

Пост се пре свега користи као духовна вежба за јачање воље, то је борба са својим страстима и жељама. Циљ је бити човек са свим својим слабостима али бити у стању да контролишеш своје слабости. Ако неко није у стању да се контролише, него оде у крајност тако да себи потпуно ускрати искушење тиме што престане да конзумира месо, тај једноставно то чини из слабости и није достојан да буде прави хришћанин.

Владика Николај каже како православље није за савршене и безгрешне људе. Баш напротив, каже да Богу ништа није милије него грешан човек који се исправља и уздиже. У том смислу у Савином Законоправилу се забрањује да људи буду вегани који не греше и немају никакав изазов у погледу хране. Баш супротвно, човек треба да се понаша нормално али и да покаже контролу и да се уздржи од нечега што воли. У том смислу је и замишљен календар постова који верници гледају и труде се да испоштују током целе године.

Друго је аскетство код монаха и то не треба мешати са обичним верницима. Монаси и манастири имају посебну посну исхрану јер је било замишљено да они буду једна врста духовне елите цркве – људи челичне воље. Зато они живе у подвигу у непрестаној молитви и посту. Рецимо Карејски типик Светог Саве и правила манастира Хиландар у прошлости су имали само један оброк дневно и никада се није јело месо.

Свети Сава је у Законоправилу упутио критику Богумилима који претерано посте толико да су им тела слаба. Из свега горе поменутог можемо закључити да је православље, као вера и начин живота, осмишљено да ојача тело и дух обичног човека на благи начин, а не да га баци у некакав фанатизам.

Коришћење поста као вежбе за јачање воље није ништа ново и представља тековину Римског царства јер је још у I веку философ Сенека римском цару Марку Аурелију саветовао да појединим данима једе простију храну и гладује како би доказао себи да није размажен и јачао вољу.

Календар исхране као метод јачања имунитета становништва

Као што видимо православље није нека недостижна аскетска вера, већ је календар постова направљен тако да становници Ромејског царства (Византије) буду здрави. Србија је свакако била врло важан део тог ромејског света.

У средњем веку није постојала модерна медицина као данас па су мудраци оног времана познајући бенефите гладовања и веганске исхране осмислили календар где се током године смењују периоди поста и нормалне исхране.

Када се погледа православни календар више од пола године је пост (180-200 дана). Ово је свакако јако здраво за организам.

Интересантно је да је риба дозвољена током поста одређеним данима. Иако у средњем веку сигурно нису знали за д3 витамин и јод на неки начин су били свесни да је конзумирање рибе битно за здравље.

Треба рећи и да пост није једноличан јер има дана када се кува на уљу, затим има дана када се кува само на води али има и дана када се цео дан не једе. Јасна је намера овде да се глад користи као начин детоксикације и обнове организма кроз процес аутофагије о коме сам већ писао.

Ипак овде треба нагласити да мрсни дани када се јело месо нису изгледали као код нас данас јер се месо чешће користило као зачин у исхрани, а ређе као главна намирница у оброку. Најчешће  је кориштено димљено и усољено месо које би се мало додавало у јело како би оно било укусније. Такође углавном су се користила јаја, сир и маст за појачавање јела са поврћем или житарицама.

Сећам се моја баба је говорила ”идем да купим мало сувих ребара да замирише пасуљ”. Ето на тај начин је коришћено месо или би се насецкало мало сувог меса са стране. Људи у средњем веку једноставно нису могли да једу шницлу јер није било фрижидера а наша пословица каже ”нећеш клати краву због једне шницле”.

Обично се мисли да је печење или пека било често код Срба, међутим у средњем веку народ је животиње клао уобичајно два пута у току године. Обично крајем године после Митровдана, дакле пре почетка зиме када се породица приремала за зимски период. Тако нам је остао 29. новембар као датум свињокоља. И почетком пролећа око Ђурђевдана, када би се клали јагањци да би се људи окрепили након зимског периода који је био период два велика поста, штедње хране и неродног дела године.

Иначе велики пост почињао 28. новембра па су комунисти промовисали 29. новембар као дан свињокоља како би подривали православни обичај. У прошлости време припреме меса за зимски период је свакако било пре почетка великог поста.

Клање животиња је било активност заједнице. Пио се алкохол да смањи тензију, певала се песма да умањи кривицу коју човек свакако осећа јер узима живот животиње. ”Моба” (заједнички рад) је била потребна јер је месо јако кварљиво а има га у већој количини, а има делова тела који брзо пропадају и могу се само тада конзумирати.

Моба је такође била и начин да цела заједница узме на себе део греха како не би све пало на домаћина. Домаћин узима живот својој животињи, добија много више него што му треба али зато дели са комшијама и породицом и припремају залихе за зиму.

Ван тог периода људи би клали животиње али оне ситније пернате као кокошке, патке и слично када је неко болестан или када би нека стара кока престала да даје јаја завршила би у чорби.

До II Светског рата и доласка партизана, у Србији 90% становника је живело на селу и тај народ са села је редовно постио и ишао у цркву. Идеја овог текста је била да вам мало скренем пажњу на начин исхране који је код нас постојао од доба Светог Саве до данас. Можда вам помогне да увидите да роштиљ није баш тако ”српски” колико мислите, а можда вам помогне и да схватите да православље није само ”религија” већ и начин живота.
П.С. Мислим да су писања светих отаца о томе како на западу римокатолици ”једу крв”, увредиле језутско масонске главе са запада и онда су нам вратили истом мером али преко модерне културе. Тако је кроз популарне романе о Дракули православни витез реда змаја (дракул – змај) проглашен крвожедним психопатом, а популарисали су и  причама о вампирима у Србији. Тиме су пребацили лопту у наше двориште и наругали се нама што смо их оптуживали да су варвари и да ”једу крв”.

Ако нисте читали остале делове текста:

Савино Законоправило 1 – духовна елита

Савино Законоправило 2 – мач истине

Савино Законоправило 3. – православно царствo и лажно царство

Савино Законоправило 4. – Латинско царство и православље на рубу пропасти

Коначно доступан потпуни превод Законоправила Светог Саве

Готов је други део Законоправила у преводу професора Миодрага Петровића

Законоправило Светог Саве и интриге око најважније књиге на српском језику

Емисија о Законоправилу Светог Саве

Појавило се скенирано Законоправило у .пдф формату

Законоправило књигу можете купити овде 8000 дин (достава укључена). Љубазни и брзо одговарају!