Žitija Ćirila i Metodija i gde je bila Velika Moravija?

Skoro sam kupio jednu knjigu – ”Bugarske starine iz Makedonije” od profesora Jordana Ivanova, štampanu 1931. u Sofiji, koju je izdala Bugarska akademija nauka.

Knjiga je vrlo interesantna jer se preklapaju mnoge stvari između istorije Srba i Bugara što naravno nije iznenađenje jer su Srbi i Bugari praktično do 19. veka bili jedan narod i govorili istim jezikom.

Staro-slovenski tekstovi

Krenuo sam da po malo čitam na staro-srbskom ili na staro-slovenskom kako god vam draže. I jedno i drugo je ispravno. Zaista je to bio staro-srbski jezik u doba Nemanjića ali treba da primetimo da Sveti Sava u Zakonopravilu kaže ”iznesoh ove knjige na svetlost slovenskog jezika”. Iz pisanja Svetog Save se vidi da je pod odrednicom ”Sloveni” podrazumevao narode koji govore istim jezikom tj. Srbe, Bugare, Vlahe, Ruse, kao i Slovene na severu koji primiše pismenost preko Velike Moravije.

Odrednica ”Sloveni” se odnosi na one narode koji poznaju ”slovo” tj. koji čitaju pravoslavne knjige. U Miroslavljevom jevanđelju kaže:

”Od iskona, bi slovo i slovo bi od Boga i Bog bi slovo… ”

U srednjem veku Dušanovo carstvo je obuhvatalo i Srbe i Bugare, govorili su jednim jezikom i imali su vladare koji su bili u bliskim porodičnim odnosima. Kasnije i pod Turcima, oba naroda ostaju pod jednom crkvom i sve do Vukovih reformi govore istim jezikom.

Danas se često može čuti i izraz staro-srbski, a Bugari kažu staro-bugarski. Ovo pominjem iz razloga što primećujem da poznavanjem staro-slovenskog lako je čitati bugarski tekst, što je meni lično pomoglo oko čitanja ove knjige i omogućilo mi da iščitam nekoliko žitija i službu Kirila i Metodija.

Skrećem pažnju na Žitije i život prepodobnoga oca našeg Kirila Filozofa, prizrenski prepis iz 15. veka, iz Gilferdingove kolekcije objavljen 1858. godine. Kada se iščita žitije dolazi se do zaključka da je zvanična istorija, koja se uči u školama o ova dva slovenska apostola prosvetiteljstva, Ćirilu i Metodiju, značajno drugačija.

Drugačija istorija Ćirila i Metodija

Pravo ime Kirila je Konstantin i na početku on je bio sveštenik, a Metodije je bio đakon. Oni su radili na pokrštavanju Slovena i na prevodu knjiga, tj. liturgije i verovatno Novog zaveta na staro-slovenski jezik.

Istoričari nisu sigurni da li su poreklom bili Grci ili Sloveni. Međutim ono što žitije kaže je potpuno jasno, a to je da je Ćiril rođen u Solunu kao Bugarin, od oca Lava i majke Marije. Otac je bio oficir romejske vojske, veličina jedinice kojom je upravljao je od 400-1000 ljudi.

Srpski prizrenski prepis iz XV veka i Gilferdingove kolekcije.

Gomila gluposti je napisana kod nas o njihovim žitijima i kada se malo zagrebe svašta se može pronaći ali retko kompletna istina bez tumačenja koja vuku na neku stranu.

Prva misija na Bregalnici

Interesantno žitije govori kako Konstantin prvo odlazi na Bregalnicu u današnjoj Makedoniji i tamo obraća u pravoslavlje Slovene i piše im knjige na slovenskom. Tekst kaže da je krstio na hiljade ljudi, a u par drugih žitija se pominje precizan broj 4050 duša. O ovome nema ni reči u zvaničnoj istoriji.

Takođe iz ovog dela žitija vidi se u nastavku kako ih poučava pravoslavlju i odvraća ih od Muhamedove vere. Treba napomenuti da naši domaći istoričari često govore kako je prve muslimane na Balkan prvi doveo car Dušan kao svoje saveznike navodno. Naravno da to nije tačno. Evo upravo ovde imamo dokaz da je muslimana bilo na Balkanu i ranije, a ima još nekoliko primera i dokaza da ih je bilo na Balkanu i pre cara Dušana. Muslimane je na Balkan doveo i naselio car Lav IV Kazar još u 8. veku.

Kazarski Krim i jevreji

Žitije kaže da su za sledeću misiju Ćirilo i Metodije krenuli iz Soluna za Kerson na Krimu u Crnom Moru. Putovali su brodom iz Carigrada Crnim morem do Krima.

U Kersonu su krenuli sa podučavanjem novog pisma ali piše da su imali ogromne probleme od strane Tatara i od strane jevreja (židova). Interesantno je da na Vikipediji i u istorijskim udžbenicima niko ne pominje Jevreje.

Ono što je poznato je da je Kerson bio sedište Kazarskog kagana koji je bio u savezu sa Romejom (Vizantijom). Takođe je poznato da je određeni deo vladajućih Kazara bio jevrejske vere.

Ima tu par interesantnih detalja o misiji u Kersonu. Kaže se da su proučavali jevrejsko učenje i knjige i da su ih podučili knjigama Samarićanskim i da su krstili ”toga i sina njegovog”. Zatim čuju za mošti hrišćanskog sveca svetog Klimenta, odlaze da ih traže i na kraju ih pronalaze. Kada su pronašli mošti kazarski ratnici ih gone ali oni uspevaju da se ukrcaju na brod.

Nakon što napuste Kerson oni odlaze ”na jedno jezero u kavkaskoj gori” i tamo se susreću sa knjazom kagana, koji okuplja Saracene i jevreje.

Filozof sa svojim bratom Metodijem navodi zločesti i jeresi i objasni ih. Kada kagan vide njegova objašnjenja glasno reče da je filozof božijom pomoći na zemlji izvrgao židovske gordosti. Dalje kaže da je Konstantin filozof (Ćirilo), podučio sve ljude i kagana pravoslavnoj veri i krstio ga. Kagan ga obasipa mnogim darovima i Konstantin uspeva da ga izmoli da oslobodi mnoge hrišćane robove.

Nakon ove misije Ćirilo i Metodije se vraćaju u Konstantingrad (Carigrad).Ovde bih napravio primedbu. Kada kaže ”jevreji” misli se na gradsko stanovništvo i trgovce jer istraživanja govore da je jevreja bilo samo meću elitom i nema dokaza da je stanovništvo masovno primilo tu veru. Glavni izvori prihoda tih jevrejskih Kazara su bili ubiranje poreza na reci Volgi i na ušću Dunava, trgovina robovima i štampanje novca.

Ostatak naroda su Saraceni tj. Tatari, tengriske šamanske vere. Poznato je da su Bugari i Ugari koji su upali na Balkan i Panoniju bili saveznici Kazarski. Ruski narod, Srbi na Balkanu i Sloveni u Panoniji su bili pokoreni od strane Kazara.

Pokrštavanje Rusa

Čini mi se da se ovaj deo žitija verovatno ne odnosi na glavnog kagana kazarskog već da je ”knjaz kagana” ustvari neki ruski vođa koji je bio vazal Kazarskog kana iz Kersona. Njega i njegovog sina Ćirilo i Metodije obraćaju u pravoslavlje. Ovo se čini logično jer nakon toga kreće borba Rusa protiv Kazara koju Vizantija podržava. Rusija kao država će se tek formirati kada Kazare porazi Svjatoslav.

Napominjem da je ova scena iz žitija jako slična kasnijoj sceni iz istorije Rusije kada u doba Vladimira I, dakle vek kasnije, Rusi biraju između islama, jevreja i pravoslavlja i onda odaberu pravoslavlje.

Sigurno je da pokrštavanje Rusa je išlo u nekoliko faza i rekao bih da je počelo misijom Ćirila i Metodija 860. godine, a završilo se 988. godine sa knezom Kievske Rusije Vladimirom I Velikim.

Slika Lebedeva – pokrštavanje Rusa

Za nas je interesantan deda Vladimira I – Svjatislav jer je upravo on slomio Kazare u Kersonu i proterao jevreje. Ovo objašnjava zašto je Krim danas toliko bitan za Ruse i zašto se sada oko te teritorije vodi rat i pominju se Kazari i nova jevrejska država. Svjatislav je pobedom nad Kazarima i njihovim vazalima vratio kontrolu nad rekom Volgom i porezima koje su ubirali jevreji. Da žitije iz Prizrena ne pominje slučajno jevreje, dokaz je što su u ruskom folkloru sačuvane pesme o ovom periodu i pobedi nad ”židovskom zemljom” (zemlя židovskaя).

Kazari i njihovi saveznici (Bugari, Ugari, Pečenezi, Tatari) su pokorili Slovene istočnog Balkana (današnje Bugarske), Panonije (Mađarske i Rumunije) i Rusije. Na Balkanu oni su pokorili slovensko stanovništvo i stvorili Prvo bugarsko carstvo. Kada se govori o doseljavanju Slovena na Balkan ustvari se misli na te Bugare i njihove pomoćne trupe iz rusko-ukrajinskih teritorija. Nakon misije Ćirila i Metodija Sloveni ovih teritorija će se osloboditi spoljnih uticaja i čvrsto se držati pravoslavlja.

Posle pobede nad Kazarima, Svjatislav u dogovoru sa Romejskim carem od koga je dobio 15.000 unci u zlatu, kreće protiv Bugara. On sa 60.000 vojnika i pomoćnim trupama Pečenega napada bugarskog cara Borisa II i pobeđuje ga. Osvaja ušće Dunava u Crno More, što je bio glavni trgovački put ka Carigradu i tu postavlja svoj glavni grad. Upravo ovaj napad Rusa na Bugare koji su bili Kazarski osvajači Balkana, dovodi do slabljenja Bugara što će par decenija kasnije dovesti do sloma Bugarskog carstva. Tada romejski car Vasilije II pobeđuje bugarskog cara Samuila. Ovo će imati ogroman uticaj na srpsku istoriju.

Svjatoslav napada Bugare (Manasijev letopis, 14. vek)

Postavlja se pitanje kazarskog jevrejstva i čini se da ono nema veze sa pravim judejskim plemenima, već se radi o starozavetnim propovedima i talmudskom učenju. Ovaj verski koncept koji je isticao jevrejsko prvenstvo nad hrišćanima, a bio u savezu sa Vatikanom i muslimanima, neodoljivo podseća na dešavanja na bliskom istoku danas.

Zapita se čovek da li je Samuilo dobio ime od jevrejskog Šamjuel? Poznato je da su kazarski vladari bili jevrejske vere, a Bugari kazarski saveznici. Interesantno Samuilova braća su se zvala David, Mojsije i Aron i nose starozavetna imena. Pa prosudite sami.

Knez Kocelj

Žitije kratko kaže da su braća posle Krima, otišli kod panonskog kneza Kocelja. Za njega piše da je ”knez Lješki” (možda se misli na Lehe – poljake?).

Panonija je jasan geografski termin. Napominjem da u mačvanskom regionu postoji selo koje se zove Koceljevo, a poznato je da je ta regija od 5. veka pripadala provinciji Panonija, čije je sedište bilo u Sirmijumu (Sremska Mitrovica). Treba imati u vidu da je Metodije pred kraj života postavljen baš tu kao episkop Sirmijuma i tu sahranjen.

Jedna teorija kaže da je Koceljevo dobilo naziv po knezu Kocelju. Ukoliko su Ćirilo i Metodije brodom išli sa Krima, mogli su doći brodom preko ušća Dunava, pa kod Beograda skrenuti u Savu i tako lako stići do Koceljeve koja je samo par kilometara udaljena od Save.

Knez Kocelj je držao deo teritorija Velike Moravije odakle je krenula da se širi pismenost od ušća Velike Morave u Dunav, ka ostatku Panonije.

Koceljeve teritorije su se navodno prostirale i na sever ali mi zapravo ne znamo precizno gde su granice.

Žitije kaže da braća Ćirilo i Metodije dođoše kod kneza Kocelja i ”poučiše ih pravoj veri, mnoge jeretike okrenuše na pravu veru”. Od kneza Kocelja isprosi mnoge zarobljene hrišćane i oslobodi ih.

Knez Rastislav iz Velike Moravske

Žitije dalje kaže da kada su se Ćirilo i Metodije vratili u Carigrad, gde ih je dočekalo pismo koje je knez Ratislav (danas kažu Rastislav) poslao caru Mihajlu kojim ih moli da mu pošalje učitelje pravoslavne vere i krštenja u ”Veliku Moravu”. Zatim kaže žitije, Ćirilo i Metodije su Rastislavu doneli knjige na grčkom i slovenskom jeziku, pa su ih krstili u pravoslavnu veru i naučili ih slovenskim knjigama.

E, sada se postavlja pitanje gde je Velika Moravija? Nažalost u našim udžbenicima ćete saznati da je to tamo negde u Češkoj i Slovačkoj, a naši naučnici uvažavaju samo franačke izvore na latinskom iako se iznova i iznova pokazuje da su ti izvori često falsifikovani ili izmišljeni. Nažalost uvek se više veruje izvoru na latinskom, a našim žitijima se svaki zarez gleda pod mikroskopom.

Čitajući žitije dolazimo do zaključka da je Velika Moravija u Panoniji i to vrlo verovatno kod Velike Morave. Na sreću postoje brojni strani istoričari koji upravo tvrde da je Velika Moravija na teritoriji Srbije.

Prema teoriji Petera Pišpeki Nađa, centralno područje Velike Moravske nalazilo se na teritoriji današnje Srbije, a sama Velika Moravija je nastala ujedinjenjem slovenskih plemena — Bodrića i Slovena nastanjenih uz Moravu i Timok, koji su se u 9. veku otcepili od Bugarske i stavili se pod zaštitu Franačkog carstva.

Mapa Velike Moravije prema teoriji Petera Pipeški Nađa. Počinje u Srbiji kod Velike Morave i širi se duž reke Save.

Slovački istoričar Jurij Skelnar tvrdi da se stara Moravija nalazi ne samo u Meziji (Srbiji), već i u Panoniji. Kao argument koristi Konstantina Porfirogenita koji kaže da se Velika Moravija nalazi između Trajanovog mosta u Sirmijumu i Beograda. Skelnar takođe navodi franačke izvore koji tvrde da je Metodije postavljen za episkopa Panonije.

On je objavio knjigu 1784. godine u Bratislavi koja se zove ”Vetustissumus magnae Moravie situs et primus in eam Hungarorum ingressus et incursus” (Naslov: Najstarija lokacija Velike Moravije i prva invazija i dolazak Mađara).

Pored Skelnara, slične teorije su imali i istoričar Imre Boba profesor iz Vašingtona (SAD) koji je napisao Moravia’s History Reconsidered: A Reinterpretation of Medieval Sources) 1971., Jernej Kopitar, austrijski istoričar Fridrih Blumberger, Čarls Bouls i Martin Edger.

Udžbenici tvrde da je Velika Moravska sa sedištem mnogo severnije ka Slovačkoj i Češkoj.

Kao što vidite neki od najvećih istoričara modernog doba tvrde ono što je logično i zapisano u žitiju da je Velika Moravija krenula od ušća Velike Morave i Dunava. Ipak, to ne sprečava naše školske udžbenike i istoričare da tvrde suprotno.

I opet se susrećemo sa falsifikatima i izmenama. Na primer naš arheolog Vladislav Popović je vršio iskopavanja u Sremskoj Mitrovici 1966. i iskopao je crkvu koju je prepoznao kao identičnu Metodijevoj katedrali. Međutim, kasnije menja mišljenje i smešta njenu gradnju u 11. vek. Na ovo čudno zaključivanje upućuje američki istoričar Imre Boba.

Zatim postoje ”Falsifikati iz Loraha” koje čini skup papskih dokumenata koje su falsifikovali monasi za biskupa Pasaua 971. godine koji govore o Moraviji. Tu se može videti da u starim dokumentima stoji da je Moravija ustvari u Meziji (današnja Srbija), a vek kasnije je pomerena u Gornju Panoniju. Ovo je objavio rumunski istoričar Aleksandru Madgearu.

Neću dalje ići u obrazlaganje ovog pitanja jer mislim da je jasno da je otimanje o Veliku Moraviju postalo političko pitanje. Inače Velika Moravija je propala zbog upada Mađara koji su bili Kazarski vazali što je još jedan dokaz kako se misija Ćirila i Metodija pretvorila u verski rat u kome su se Sloveni borili za slobodu od pre svega Tatara i jeverjskih vladara sa Krima, a zatim i borbu za svoje pismo i crkvu što Vatikan i Franački plemići nisu dozvoljavali.

Napravio sam mapu moguće Velike Moravije prema starijim izvorima koji obuhvataju Meziju sa slivom Velike Morave i Panoniju, sa sedištem u Sremskoj Mitrovici.

Velika Moravija počinje u Srbiji u slivu Velike Morave, tu je Kocelj bio knez. Stari franački izvori navode Meziju, što je teritorija današnje Srbije.

Dakle radi se o vremenu kada je kazarska Bugarska osvojila veći deo Srbije, jedan deo ljudi je došao iz oblasti Velike Morave i stavio se u današnjoj Vojvodini i Slavoniji u Franačku službu. Problem je nastao kada su pokušali da im nametnu latinsku liturgiju i pismo zbog čega oni traže pomoć od romejskog cara koji šalje Ćirila i Metodija.

Stari franački izvori kažu da je teritorija Velike Moravije u Meziji tj. sliv velike Morave i deo Vojvodine sa Fruškom gorom sve do Dunava, sa sedištem u Sremskoj Mitrovici (Sirmijumu). Inače Fruška gora i nosi naziv po Fruzima – Francima verovatno iz tog vremena.

Pobuna Srba i Slovena protiv Kazara sa istoka i Franaka sa zapada se desila u stišnjenoj Srbiji. Nakon misije Ćirila i Metodija, ta kulturna pobuna se proširila preko Slavonije i današnje Austrije, preko Češke i Slovačke, sve do granica Nemačke, Poljske i Ukrajne.

Ta pobuna i kulturni pokret će ujediniti proto-slovene koji su ranije bili poznati pod raznim nazivima kao Sorabi, Surbi, Srbi, Sirbi sa Česima, Slovacima, Lehima (Poljacima) koji su i inače svi govorili sličnim jezicima. Oni će za trenutak svi uzeti novi naziv Sloveni. Od tada u istoriji polako blede stara srpska imena i svi zajedno se nazivaju Slovenima.

Naziv ”staro-slovenski” nikako ne odgovara neprijateljima ujedinjenja Slovena jer je ideja o ujedinjenju svih Slovena strašna za zapad i Vatikan. Zato se insistira na lokalnom karakteru da je to ustvari”staro-bugarski” ili ”staro-srbski”.  Smatram da je naziv ”staro-slovenski” jezik ispravaniji jer odražava cilj misije koju su Ćirilo i Metodije imali, a to je da se spreči pokrštavanje svih Slovena.

Staro-slovenski nije stao samo na granicama Velike Moravije već se čitav kulturni pokret proširio među svim Slovenima – na teritorijama današnje Poljske, Nemačke, Rusije, Rumunije, Albanije…

Ujedinjenje Slovena oko jednog jezika u Velikoj Moraviji se nikako nije svidelo Vatikanu i Francima, kao ni Kazarima. Kazari sa utarsko-tatarskom konjicom će upasti u današnju Mađarsku, a Vatikan će vekovima voditi krvave ratove pokrštavanja Slovena ne bi li razbio Slovenske narode okupljene oko jedne crkve i jezika. Kazare će pobediti Rusi, a Bugare pokrstiti Grci. Vatikan će pokrstiti većinu zapadnih slovenskih zemalja – Čehe, Poljake, Slovake, istočne Nemce, Litvance, Estonce i na kraju i same Mađare jer je nestala kazarska matica.

Papa i mošti Svetog Klimenta

Žitije kaže da je Ćirilu stiglo pismo od arhiepiskopa rimskoga Adrijana. Interesantno ne naziva ga papom već arhiepiskom rimskim kako i jeste bilo po pravoslavnoj nomeklaturi toga vremena. Tada još uvek nije bilo jasnog crkvenog raskola ali je već postojala određena napetost između Rima i ostatka pravoslavne crkve.

Dok su bili u Kersonu Kirilo i Metodije su pronašli mošti Svetog Klimenta I. Sveti Kliment je bio četvrti rimski episkop koga je po kazni car Trajan prognao na Krim. Kliment je na Krimu postao uticajan pa je Trajan naredio da se ubije, bačen je u more sa sidrom oko vrata.

Papa Adrijan je te mošti dobio na dar od Carigrada i služio je službu nad svecem, proneo njegove mošti kroz grad i na kraju je mošti položio u crkvi Svetog Klimenta.

Bazilika Svetog Klimenta u Vatikanu gde se nalaze mošti svetog Ćirila i Klimenta

Žitije kaže da je papa darivao Ćirila i da su njemu dolazili da se poklone mnogi Ćirilovi učenici iz Panonije i ”Morave”. Papskom odlukom bila su osuđena dva episkopa Farmos i Kondrah. Njemu dolaziše židovi i mnogi episkopi jeretički i svi će biti posramljeni. Mnogi stanovnici Rima su njemu dolazili i bili su poučeni pravoslavlju. Zatim on pozva svoje učenike episkope Savu, Angelara, Goražda i Nauma da ih poučava pravoslavnoj veri i zatim premine u Rimu. I bi sahranjen u crkvi Svetog Klimenta u Rimu.

Izbeglištvo u Bugarsku

Metodije je dva puta pozivan u Rim da se razreše sukobi sa franačkim plemstvom, prvi put 873. godine i drugi put 878. godine. Franački izvori tvrde da je papa zabranio liturgiju na slovenskom jeziku. Ono što je sigurno je da 878. godine Metodija na mestu episkopa u Sremskoj Mitrovici zamenjuje biskup Vičing iz Švabije koji odmah proteruje njegove učenike. Od tada je iz ugla rimokatoličke crkve svako ko vrši liturgiju na slovenskom jeretik.

Nakon smrti Metodija normansko – franački plemići preuzimaju Sirmijumsku episkopiju i tada Ćirilovi učenici Naum, Goražd, Sava i Angelar beže iz Panonije u Bugarsku i osnivaju kod Ohrida školu da opismene buduće sveštenike. To je početak nastanka Ohridske arhiepiskopije.

Bugari su hristijanizovani iz više faza. Prvo je Boris I pokušao da dobije krunu od pape, pa je zbog toga Romeja poslala mornaricu i izbila je kriza zbog koje je Boris ipak kršten pravoslavno. Zatim je Boris II nastavio da komunicira sa papom, zbog čega se desio pohod ruskog kneza Svjatislava.

Svakako najači hrišćanski uticaj za Bugare ima osnivanje Ohridske arhiepiskopije jer će imati najveći uticaj na sam narod.

Gde je grob Metodijev?

Za Metodija žitije kaže da je arhiepiskop ”višnije Moravije”. Kaže se da je (H)Adrijan papa rimski postavio arhiepiskopa Metodija na ”stol apostola Andronika”. Žitije daje vremenski okvir i kaže da je to bilo u vreme grčkog cara Vasilija i bugarskog kneza Borisa.

Sedište apostola Andronika je bilo u Sirmijumu, današnja Sremska Mitrovica. Inače već je bilo tekstova u medijima o tome da se grob Svetog Metodija nalazi negde u Sremskoj Mitrovici ali u knjizi Jordana Ivanova naiđoh na jedan podatak koji analizira zapis u Proložnom žitiju sv Metodija iz 1330. godine pisanom u manastiru Lesnovo. Tamo kaže da je svetac položen u velikoj crkvi Moravskoj i da leži u steni kod oltara. Jordanov kaže da bi to trebalo da je negde kod ušća Morave u Dunav, koje se nalazi inače u blizini Smedereva i Kostolca.

Gde je sahranjen Metodije? U steni pored oltara.

S obzirom da je nakon Metodija sirmijumska episkopija izgubljena za pravoslavlje jer je na mesto episkopa postavljen rimokatolički biskup Vičen iz Švabije koji je proterao sve Metodijeve učenike, sasvim je moguće da su Metodijeve mošti pomerene iz Sirmijuma na neku sigurniju teritoriju sa druge strane Dunava. Zato možda mošti treba potražiti i u manastirima između Smedereva i Kostolca jer postoji zapis da su učenici Metodijevi tu prešli reku.

Nema pomena o glagoljici

Iako danas kažu da je Ćirilo izmislio glagoljicu, a njegovi učenici ćirilicu ovo zvuči vrlo nategnuto i o tome u žitijima nema pomena. Izvor toj tvrdnji su papski i franački spisi.

Rekao bih da pojava dva pisma, ćirilice i glagoljice, na Balkanu svedoči o borbi Rima i Carigrada za uticaj nad Slovenima. Ova situacija će se ponoviti i kasnije u 19. veku sa ćirilicom i latinicom kojom se razara kulturno jedinstvo stanovnika Balkana.

Moguće je da je Ćirilo koji je umro u Rimu i sahranjen tamo pod uticajem Vatikana zaista napravio glagoljicu, koju su njegovi učenici jedno vreme širili po Balkanu. Nadam se samo da Ćirilo nije bio ucenjen, držan u kućnom pritvoru i polako trovan. To nećemo znati jer se radi samo o mojoj fantaziji. Ipak, ono što znamo je da je kasnijih vekova glagoljica preživela isključivo na teritoriji Hrvatske u katoličkim manastirima. Čini se da je jaka Nemanjićka država odbacila glagoljicu i zadržala se na pismu koje je su Ćirilo i Metodije stvorili.

Postoji teorija i da je glagoljica pismo svetog Jeronima ali ovoj teoriji nedostaje dokaz tj. neki spis stariji od doba Ćirila i Metodija, a to do sada nije pronađeno.

Zaključak

Jasno je da su Ćirilo i Metodije bili na misiji širenja pravoslavlja i sprečavanja tuđih uticaja. Prevodom knjiga na slovenski i dozvoljavanjem liturgije na slovenskom jeziku Romejsko carstvo je htelo da očuva svoj primat i spreči uticaje Rima, jevreja i muslimana. Žitije upravo to potvrđuje.

Mnoge stvari u prizrenskom žitiju su u suprotnosti od onoga što piše u udžbenicima. Ćirilo i Metodije prvu misiju obavljaju u Makedoniji, Ćirilo je bugarskog porekla i to piše u srpskom izvoru iz 15. veka. Zatim imaju probleme sa jevrejima i na Krimu i u Rimu, što je potpuno nepomenuto u udžbenicima. Zatim mesto Velike Moravske i teritorija kneza Kocelja se najverovatnije nalaze u današnjoj Srbiji ili barem tu počinju – negde između ušća Duvana i Save i ušća Dunava i Morave. Zatim nema pomena o dva pisma već jasno piše da su doneli slovenske knjige.

Na početku sam rekao da sam početnik u staro-slovenskom i razmišljam ako ja kao početnik iščitam ove stvari koje se ne pominju u istoriji, zamislite šta jedan ozbiljan istoričar može da uradi, kad bi hteo/smeo. Ne smatram da je to zbog neke moje pameti, već zato što nije popularno razmišljati svojom glavom i pisati nešto što je protiv generalnog narativa u akademskoj zajednici. Zato sedimo u mraku za mnoge stvari.

Izvori:

• Žitije Kirila filozofa, Gilferding 1858., srpski spis iz Prizrena XV vek
• Žitije Svetog Metodija, Stanislavov prolog iz manastira Lesnovo 1330.
• Bulgarski starini iz Makedonija, prof. Jordan Ivanov, 1031. Sofija
• Vladislav Popović, Sirmium – grad careva i mučenika. Sabrani radovi o arheologiji i istoriji Sirmijuma. Edicija Blago Sirmijuma, knj. 1. Ur. Dušan Poznanović. Sremska Mitrovica: Blago Sirmijuma – Beograd: Arheološki institut, 2004.
• Šafařík, Pavel Josef (1863). Sebrané spisy Pavla Jos. Šafaříka, Díl II. Starožitnosti slovanské okresu druhého (in Czech). Praha: Temský.
• Boba, Imre (1971). Moravia’s History Reconsidered: A Reinterpretation of Medieval Sources. Martinus Nijhoff.