Kako su nastale slave

Nakon dosta proučavanja hteo bih da ukratko izložim par zapažanja oko toga kako je nastao običaj srpskih slava.

Nekada davno još u doba Nemanjića ljudi su živeli većinom u selima. Lokalni vlastelin je negovao lokalni manastir i crkve po selima kao najveće svetinje. Manastir je bio posvećen nekom svecu, recimo kao što su Đurđevi stupovi posvećeni Svetom Đorđu.

Nemanjići su u svoje vreme najveći broj manastira i crkava posvetili sv. Đorđu i sv. Nikoli, pa su danas te slave najčešće kod Srba.

U tom lokalnom manastiru su se obučavali monasi koji su kasnije služili po lokalnim crkvama u selima koja okružuju manastir. Najbolji od njih išli bi mnogo dalje u druge oblasti pa čak i do Hilandara koji je po tradiciji bio škola za buduće episkope i patrijarha.

Pored obuke monaha manastir je bio pravna ustanova osnovnog suda u kome su se rešavali porodično imovinski sporovi. Sveštenici bi presuđivali po Zakonopravilu Svetog Save.

U manastirima i crkvama su se ljudi krstili, venčavali i umirali. Ukoliko bi se pojavio u mestu kakav lopov, bludnica ili vračara crkva je pozivala ljude da ih izbace iz sela. Takvi ljudi su dobijali šansu ako se iskreno pokaju da postanu pošteni hrišćani i punopravni građani sela. Ukoliko je problem bio veći i prevazilazio snage naroda i crkve, vlastelin je bio dužan da se umeša i pomogne im sa vojskom. Ovaj mehanizam i zakoni su opisani u Zakonopravilu.

U manastirima i crkvama ljudi su se i lečili i to na najsavremeniji način toga vremena. Postojali su kreveti za bolesnike, a većina bolesti se lečila dijetalnom ishranom i lekovitim biljem.

Crkve i manastiri su bili nezavisni od vlastele i izdržavali su se od poreza koji su ubirali od lokalnih sela koja su im poklonjena od kraljeva i najviše vlastele. To je opisano u poveljama, za to imamo čvrste dokaze. Lokalni narod, koji je u tim selima živeo, je porez plaćao samo crkvi, a ne i vlasteli. Porez se plaćao u pšenici, vinu, vosku, dobrovoljnom radu i slično. Interesantno, lokalni ljudi porez nikada nisu plaćali u novcu, plaćanje u novcu  je bilo rezervisano za vlastelu, trgovce i ljude koji žive u gradovima.

Manastiri su bili akademije, štamparije i muzeji. Vršili su funkciju seoskih zadruga i pomagali selima da prodaju svoje proizvode u gradovima. Nadam se da iz svega navedenog shvatate koliko su crkva, narod i vlastela bili isprepletani.

Za vreme liturgija od kojih je najznačajnija bila ona nedeljom ljudi su se okupljali, a nakon liturgije bi se družili na lokalnom poselu. Ta lokalna posela nisu imala današnji razuzdani karakter, već su bila skromnija ali vesela sa hranom i pićem.

Ovaj video sadrži odličan primer seoske slave u Grčkoj (premotajte na 43 min. i 50 sek.), ostrvo Ikaria.

Ovaj video je primer seoske slave u Srbiji.

Sva sela su slavila svog lokalnog sveca kome je bila posvećena seoska crkva. Taj svetac je ljude u selu krštavao, venčavao i sahranjivao. Pod tim svecem su ljudi trgovali, sudili se, mirili i veselili. U manastirima su se umnožavale ikone svetaca koje su ljudi imali po kućama.

I sve je bilo lepo i bajno od svetog Save do početka 14. veka kada počinju sukobi sa Alahovim glasnicima sa istoka i papinim legatima sa zapada.

Stradanje

Od 14. tog veka zbog ratnih dejstava često stradaju manastiri jer su oni upravo bili centralni nervni centri srpskog naroda u srednjem veku. I tu dolazimo do toga kako su nastale Slave i preslave.

U ratnim vihorima u periodu od 14-18 veka mnoštvo pravoslavnog naroda se našlo na teritorijama pod katoličkom upravom – Crna Gora, Dalmacija, Hrvatska, Slavonija, Vojvodina, kao i pod turskom upravom Srbija, Bugarska, Bosna, Makedonija, Albanija, Grčka. Upravo na tim teritorijama u to vreme Slava kao običaj se javlja među ljudima koji se nalaze na okupiranoj teritoriji druge vere.

Na tim teritorijama je pravoslavlje često bilo zabranjeno. Ljudi nisu smeli ići u crkvu, vršiti opelo nad upokojenim, a sveštena lica su proterivana ili ubijana. Upravo na tim teritorijama je narod kod kuće tajno slavio, po pravilu sami ili sa baš najbližim prijateljima, čuvali su sećanje na sveca i selo iz koga su potekli.

Pad tananom svetlošću sveće, skrivena je bila mala porodična ikona sveca koga su poneli iz svoga sela. Ono što su nekada glasno na gusle pevali, sada su šapatom prepričavali i podsećali decu odakle su došli, ko su im preci i sećali ih srpskog carstva što je na Kosovu palo. Dok je sećanje živo, biće i nas i nade u vaskrsenje našeg carstva.

Nastupilo je vreme tihovanja. Taj običaj je bio sakriven od očiju katoličkih ili muslimanskih vlasti, pa je čak došlo i do pojave kripto-pravoslavaca (kripto – skriveno) koji su u javnosti bili muslimani ili katolici, a u tajnosti slavili starog sveca – Slavu. Recimo čuveni kripto pravoslavac je bio Mehmed Paša Sokolović koga možete naći na fresci crkve iako je zvanično bio musliman. Opšte je poznato da se Slava do skora slavila i kod Hrvata, mnogih Albanaca, Makedonaca, Bugara i Vlaha. To su sve delovi nekadašnjeg velikog srpskog naroda koje je danas pretvoren u nacije i narodnosti.

Ponekad bi se desilo da se neko sa porodicom pomeri na teritoriju  koja je još uvek bila pod kontrolom naše vlastele i crkve. Oni bi se naselili i uklopili u lokalnu zajednicu koja je imala seosku crkvu i drugog seoskog sveca. Tako su ti ljudi pored svoje Slave – sećanja na staro selo i sveca, dobili novog sveca – preslavu. Zato danas ima slučajeva da poneko slavi i Slavu i preslavu.

Večnaja slava

Slava kao reč ima isti smisao kao danas reč ”istorija”. Jedina razlika je u tome što istorija uzaludno teži da bude ”objektivna”, a slava je pričanje porodične i srpske istorije iz subjektivnog ugla. Pričaju se samo slavni momenti i stradanja, a ne pominju se stvari koje nisu vredne pomena. Tako do dece dolaze samo slavni momenti naše prošlosti i daju im dobar primer.

Dakle koliko god se priča da su Slave prehrišćanski običaj ja za to ne vidim dokaze. Svakako su ljudi negovali kult predaka tokom cele svoje istorije ali čini se da je slava svoj oblik dobila u periodu između 14-19 veka.

Danas postoje mnoge zablude, pa tako iz crkve čak ponekad možemo čuti kako srpske slave nisu baš u skladu sa crkvenim običajima ali ne obraćajte pažnju jer to obično pričaju ovi što su završili bogosloviju pa išli na specijalizaciju u Solun i Atinu. Iz grčkog ugla to nije crkveni običaj kakav oni znaju ali oni puno ni ne mogu znati kad su se u 12. veku odmah predali i prihvatili i katoličke biskupe.

Slava je nastala kao porodična institucija odbrane pravoslavlja kod naroda koji je živeo pod okupacijom. Pravoslavlje se učilo kući od oca i majke, a ovaj običaj je takođe pomogao porodici da prebrodi ne samo period okupacije, već i da prebrodi period fanariotskih sveštenika u Srbiji.

Vera je sačuvana zahvaljujući kućnoj ikoni, a ne zahvaljujući crkvi i državi. Narod je sačuvao veru. Sećam se reči duhovnika ”Sine, porodica je prva crkva i otac je tu prvosveštenik. Od njega zavisi da li će porodica sačuvati stare vrednosti.”

Slava nas je sačuvala i čuvaće nas sve dok svake godine gori slavska sveća pred ikonom.

Kažu da je slava običaj iz prehrišćanskog doba?

Mnoge teorije postoje danas pa tako se čak pominje da slave vode poreklo od rimskog običaja slavljenja Lara – kućnih bogova. Međutim, ovakva tvrdnja je potpuno isprazna i namenjena ljudima koji površno poznaju istoriju. Ovu teoriju je lansirao hrvatski arheolog Ćiro Truhelka kako bi jednu pravoslavnu tradiciju povezao sa Rimom.

Sveti Sava ne pominje običaj slave u Zakonopravilu, a profesor Radoslav Grujić njihov nastanak smešta na period između 18. i 19. veka. Ja bih rekao da je Grujić bio u pravu.

Kada čitate literaturu sa katolčkih strana (Austro-ugarska i Venecija) iz 18. i 19. veka, može se pročitati i da su slave narodni običaji iz doba pre nego što su Slaveni primili Hrista. Međutim, rekao bih da i ta izjava nosi u sebi sublimalnu (skrivenu) poruku. Pokrštavali su pravoslavne Srbe u katolike ali ih zovu ”Slavenima” i njihovu staru veru pravoslavlje ne priznaju za hrišćanstvo. Podmuklo preumljenje ljudi.

Da li slava treba da bude posna?

Ima danas sveštenika koji tvrde da slava mora da bude posna kad je post, a neki opet kažu da sve slave treba da budu posne. Međutim, u Zakonopravilu Svetog Save se lepo kaže da je čovek oslobođen posta kada mu dođe gost u kuću. Dakle, nije logično da se kaže da slava mora biti posna. Druga je stvar ako je to odluka porodice koja slavi ali da se tvrdi da tako mora biti nema osnova.

Neki sveštenici tvrde da to nije pravoslavni običaj, a rekao bih da su i ovi što insistiraju da slava bude posna slični njima i da žele da što manje ljudi dođe na slavu. U sebi ponekad pomislim da bi oni propisali ljudima i da kleče na kukuruzu za vreme slave samo da suzbiju srpski ponos.

Da li slavski kolač mora da se nosi u crkvu?

Čuo sam i da se kaže da ne može slava ako se kolač ne osvešta u crkvi. Ni ovo ne može biti tačno jer narod na okupiranoj teritoriji nije imao gde da nosi kolač već su to činili sve sami kući koliko su znali i umeli.

Dakle, lepo je nositi danas kolač u crkvu ali u prošlosti to se često nije moglo jer je crkva bila spaljena ili je prosto nije bilo. Treba imati u vidu da je bog rekao ”gde ima dvoje ili troje da se okupe u moje ime, eto crkve”. Dakle porodica je prva crkva.

Slava je za nas Srbe izuzetno bitan mehanizam čuvanja pravoslavlja jer omogućava da se vera očuva i u trenutku kada crkve nema ili kada crkva padne pod neprijateljsku kontrolu što se više puta dešavalo.

Ko nasleđuje slavu?

Na više mesta se može čuti kako ”slavu nasleđuje najstariji sin”, što je tačno ali treba razumeti neke stvari. U doba kada su Srbi imali imanja i porodice bile velike, najstariji sin koji je ostajao na imanju je nasleđivao običaj slave.

Međutim, danas imanja nema pa se ovakvo gledanje na stvari relativizuje. Slavu treba da slavi duhovni naslednik svoga oca, dakle onaj koji želi da je slavi i da očuva sećanje na svoga oca i pretke. Takođe, slavu treba da slave svi oni koji su u inostranstvu (a pola Srba živi van Srbije) jer će tako očuvati svoju veru.

Da li je u redu slavu slaviti u kafani?

Naravno da nije u redu slaviti u kafani. Slava je intiman i porodičan običaj. Na selu domaćini imaju posebnu prostoriju i veliki sto za proslavu slave i to je za svaku pohvalu.

Ljudi danas žive u nekim malim stančićima po gradovima ko kanarinci u kavezu, a onda bi da se pohvale i slave u kafani jer ”kući nemaju mesta”. Ovo je u potpunosti u kontri sa pravoslavnim vrednostima.

Postoji zapis o slavi srpskog vojvode Ivca iz 1081. godine?

Evo tog zapisa.

Ako potražite u ovom tekstu reč ”slava” – nećete je naći. Na grčkom originalno tu ne piše, ni ”porodična”, ni ”krsna”. U pitanju reč εορτή ”gozba”. Takođe treba obratiti pažnju na upotrebu reči ”javno” jer ”javna gozba” upućuje više na proslavu sveca kao seoske slave. Rekao bih da je zaključak ishitren da se radi o slavi, već da se radi o javnoj svetkovini-gozbi.

Ovo nije čudno jer je Ivac plemić, a plemstvo je podizalo hramove i sa sveštenicima i okupljenim narodom proslavljali sveca – to je danas kod nas poznato kao seoska slava. Međutim, običan narod ovaj običaj uzima mnogo kasnije i taj običaj je modifikovan – proslavlja se u kući, a ne ispred crkve, tu je žito, ikona, sveća, kolač… i ranije je bio mali broj ljudi, pa se čak i slavilo u tajnosti.

Danas je običaj promenjen i više ljudi dolazi na slavu. Dakle može se videti lagana evolucija običaja sa seoske slave – na porodičnu. To je suština mog teksta, a nisam usamljen u tom tumačenju. Radoslav Grujić to takođe tvrdi.

Koji rad Radoslava Grujića si koristio u istraživanju?

Evo rada u .pdf formatu.

GSND1930.04. Grujić, R. M. – Crkveni elementi krsne slave

Glavni problem je što su određeni istraživači kao što je Truhelka bio mešali babe i žabe. Oni bi recimo svaku gozbu, proslavljanje sveca, pomen mrtvima, običaj krsnog imena i slično povezivali sa današnjim običajem slava. Iako se radi o sličnim običajima, oni nisu isti i tu je bitno praviti razliku.

Na primer običaj krsnog imena je svojstven svim Slovenima, ne samo Srbima. Recimo Rusi ga imaju. Na primer, deda moje supruge se zvao Vasilije i zato je slavio Sv. Vasilija. To je običaj ”krsnog imena” koji se takođe pominje u srednjem veku ali ga ne treba mešati sa slavom. Slava je drugačija, svetac nije vezan za lično ime, već za porodicu.

Zašto osporavate rad akademika Truhelke? Zato što je Truhelka bio ustaša.

Truhelki ništa ne verujem. Ne znam zašto Srbi veruju u jedno slovo koje je on napisao. Mislim da možemo slobodno reći da je čovek bio ustaša. Evo citata sa Wikipedije o njemu.

”Da bi antijugoslavenskom hrvatskom nacionalizmu dao čvrstu znanstvenu podlogu, Truhelka je pomoću rasne antropologije razlikovao Hrvate i Srbe. Truhelka je tvrdio da su bosanski Muslimani etnički Hrvati, koji, prema njemu, pripadaju pretežno nordijsko-dinarskom rasnom tipu. S druge strane, većina Srba pripadala je degeneriranoj rasi Vlaha, slično Židovima i Armencima, iako je Truhelka ‘bio oprezan u razlikovanju tamnoputih Srba vlaškog podrijetla od svijetlokosih Srba koji su, prema za njega bili čisti Slaveni’.[9]”

Truhelka je umro 1942. godine u tadašnjoj NDH. Bio je otvoreni ustaša i rasista prema Srbima.

Nažalost danas mnogi Srbi se drže Truhelkinih zaključaka iz proste želje da slava bude hiljadama godina star običaj, ako može još iz doba Vinče. Međutim, za mene je priča o nasilnom pokrštavanju u 17.  18. veku i otporu našeg naroda tome putem običaja slave, mnogo važnija.