Nije svaka nesreća za nesreću

Da li će ova godina biti osuđena na zaboravljanje kao u doba Rima kada osude nekoga na damnatio memoriae ili će nam ostati u pamćenju?

Zamislite da morate u zatvor? Koliko ste čvrsti? Koliko biste mogli da izdržite 2 meseca ili 2 godine?

Mi sada nismo u zatvoru, uglavnom sedimo kući, imamo internet, tv, imaš domaću klopu, tu je porodica, možemo videti prijatelje besplatno (tu je zum, skajp, viber) možemo prošetati ili otići u prodavnicu ali opet jako nam teško pada… Prosto ne mogu da verujem koliko smo razmaženi u svojim zlatnim kavezima. Šta bi bilo da završimo u pravom zatvoru?

Žarko Vidović kaže u svojim knjigama da čovek i u zatvoru može biti slobodan, pogotovu pravoslavac. Pravoslavlje teži tome da čovek bude srećan sa onim što ima, što je dobio od Boga. Rekao bih da ima perioda kada je uzaludno veslati uzvodno, tada se treba pustiti nizvodno do nove prilike.

Promenom gledanja na stvari ne moraš putovati po celom svetu da bi pronašao mir, jer mir je u tebi. Ne možeš pobeći od sebe. Ako rešiš sebe, onda i siromašan može biti bogat, bolestan krepak, zarobljen slobodan i može se umirati bez straha. Promena logike – preumljenje. 

Da li mi ne vidimo ono što nam život pruža i želimo samo ono što je naša zamisao? U tome je kvaka, previše se oslanjamo na ideje zapadne filozofije gde je potrebna volja za moć, gde nema pauze, gde se ne biraju sredstva, potrebno je samo usuditi se i biti vođa.

Ima ona jedna molitva koju sebi i mnogima preporučujem da mantraju malo i da se spuste na zemlju – ”tvoja volja Bože, ne moja…”.

Propalo je mnogo onoga što nije valjalo. Neki poslovi, neke ideje, neke velike ambicije. Neke ljude je život sagoreo jer nisu mogli da stanu. Nažalost… Bog da im dušu prosti.

Ima puno kolateralne štete, ljudi koji su stradali jer smo ovakvi kao društvo. Sebični. Medijski panični. Manipulativni. Aljkavo trivijalni.

Pratim neke pravoslavne forume i cenim taj duh nepobedivosti, trebamo biti takvi ali ne uzalud. Ostadosmo bez mnogih sedih glava u crkvi, da li je to dobro? Da li nam je sada bolje? Da li smo mogli malo da se sagnemo dok prođe?

Mijamoto Musaši kaže da kada zavlada haos na bojnom polju i vojskovođa ne može da razluči šta se dešava od hiljada detalja treba da gleda ono što je bitno.

Nije više važno da li je virus prirodan ili veštački, da li test radi ili ne, da li vlast laže ili ne, da li je sve ustvari vakcina zavera ili nije… Jedini bitan podatak trenutno je jesu li bolnice pune ili nisu. Ako jesu, onda su svi u opasnosti.

Lezi dole, lete avioni. Proći će.

Elem, da li će ova godina ostati po nečemu pozitivna? Hoće sigurno. Recimo najviše beba rođeno posle 9 meseci korone u Beogradu juče nego u poslednjih 20 godina. Neka deca će ovo vreme pamtiti kao vreme kada su sa roditeljima radili domaće, gledali filmove, šetali, pričali i igrali igrice. Neke porodice su se vratile iz grada kod roditelja u sela. Neki parovi su se tek sada upoznali. Neki poslovi su potpuno prešli onlajn. Polako će se videti šta je bitno, a šta nije i neki ljudi će u ovoj godini ponovo pronaći sebe.

Zima je, vreme za knjigu, čaj i sedenje pored kamina.