čitalaca
Objavljujemo jedan zaboravljeni dokument, star skoro jedan vek, za koji verujem da umnogome objašnjava sadašnja događanja u Crnoj Gori.
Jovan Plamenac organizator vojne pobune i vođa Zelenaša
Protiv Zakona o slobodi veroispovesti koji je izglasan u Skupštini Crne Gore, gde već više dana traju mirne i dostojanstvene litije verujućeg naroda u ovoj balkanskoj zemlji. Pod sloganom „Ne damo svetinje“. Predsednik Crne Gore Milo Đukanović, glavni krivac i inspirator ovog diskriminatorskog i anticivilizacijskog zakona, između ostalog, u intervjuu koji je objavila agencija Rojters, a prenela „Politika“, optužio je Srbiju i Rusiju da koriste Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori i njene vernike za podrivanje crnogorske prozapadne vlade koja teži članstvu u Evropskoj uniji. I tvrdi da je „ovo kontiunitet (pokušaja) uništavanja Crne Gore i opstruisanja njene namere da nastavi svoj put ka evropskim i evroatlanskim integracijama…
Jedno je sigurno, da višedecenijsko štetno delovanje dela crnogorskih političara, koji su uvek na vlasti bez poštenog izbora vlastitog naroda, dovelo je do toga da su izgubili poverenje naroda.. Takav je odnos Srba i Crnogoraca u Crnoj Gori i prema institucijama sopstvene države. Narod jedino ima bezgranično poverenje u Srpsku pravoslavnu crkvu. Ove litije to i dokazuju, jer na njima učestvuju svi oni koji se osećaju kao Srbi, ali i oni koji se izjašnjavaju kao Crnogorci.
Međutim, problemi u Crnoj Gori počeli su pre nešto više od sto godina. Počelo je kapitulacijom kralja Nikole I Petrovića Njegoša početkom 1916. godine, za vreme Prvog svetskog rata. Ta crnogorska hipoteka se nastavila odmah po završetku ovog rata sa „Božićnom pobunom“, koju je predvodio Jovan Plamenac. Naime, kralj Nikola napustio je tlo Crne Gore 21. januara 1916. godine. Otplovio je iz pristaništa Medovi, sa njim je otišla i kraljica Milena, princ Petar, princeza Ksenija i Vera, predsednik vlade Lazar Mijušković i dvorsko osoblje. Prestolonaslednik Danilo Petrović već se nalazio u inostranstvu, a u Crnoj Gori je ostao kraljev sin Mirko i tri člana vlade. Na osnovu tada člana 16. Ustava Crne Gore preostala tri ministra uzela su vlast i odlučili da raspuste vojsku 21. januara 1916. godine.
Momčilo Ninčić, ministar inostranih poslova kome je pismo upućeno.
Ovo je praktično bila, prva u istoriji, kapitulacija slavne crnogorske vojske. Prvi svetski rat se završio. Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca je bilo neminovno. U Crnoj Gori je Podgorička skupština, izabrana velikom većinom naroda, koja je zasedala od 11. do 13. novembra 1918. godine izglasala ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom, na čijem čelu bi bila dinastija Karađorđević. Međutim, pristalice bivšeg kralja Nikole i samostalne crnogorske države nisu mogle da se pomire sa porazom, sa ukidanjem samostalnosti. Pristalice ujedinjenja „bjelaši“ i protivnici ujedinjenja a za samostalnu državu „zelenaši„, nisu očekivali da će zbog razdora u narodu biti proliveno u Crnoj Gori mnogo krvi. Niko nije pretpostavljao da nailaze vremena koje su za sobom donela zločine zapamćene samo za vremena kada su turski veziri organizovali pohare po Crnoj Gori.
U pripremi ustanka istakli su se bivši ministri kralja Nikole: Jovan Plamenac, Risto Popović, Mišo i Jovo Popović , komandir Petar Lompar i drugi. Veliki svetski rat je prošao, a u Crnoj Gori izbio je novi. Ovog puta Crnogorci nisu preko nišana gledali spoljnjeg neprijatelja. Jedni prema drugima puške su okrenuli rođaci, prijatelji, kumovi, susedi. Jovanu Plamencu i ostalim glavarima uspelo je da podignu bunu protiv ujedinjenja i nove jugoslovenske države.
Nemiri su izbili krajem decembra, po starom kalendaru, 1918. godine, a Jovan Plamenac i ostale vođe planirali su da Cetinje bude centar zbivanja. Pristalice crnogorske samostalnosti više nisu krile svoje namere. Iako je plan koji je uz pomoć italijanskog novinara Đuzepa Baldačija i ministra u vladi kralja Nikole, Mila Vujevića napravio Jovan Plamenac bio detaljan i precizan, pobuna u crnoj Gori od samog početka je bila osuđena na propast.
Pre svih, dogovora se nije držao sam vođa, jer čim je postalo opasno, Plamenac je pobegao u Albaniju. Badnji dan na Cetinju, nažalost pretvorio se u strašnu pogibiju ustanika. Pobunu koja je u Crnoj Gori izbila pred sam kraj 1918. godine, po starom kalendaru, a po novom na samom početku 1919. godine neki nazivaju „Cetinjski ustanak“, drugi „Cetinjsko badnje veće“, neki opet „Januarska pobuna“, ali je najčešći naziv „Božićna pobuna“. Posle kraha pobune Jovan Plamenac nije se dugo zadržao u Albaniji, već je otišao kod svojih finansijera u Italiju. Početkom februara, u dogovoru sa italijanskom vladom prešao je u Francusku. Pod pritiskom Italijana kralj Nikola je Plamencu poverio mandat za sastav nove vlade u egzilu.
Nakon ove molbe, kralj Aleksandar je oprostio sve Jovanu Plamencu i dozvolio mu da živi u Beogradu.
Nedugo posle smrti kralja Nikole i izjave prestolonaslednika Danila kojom se odrekao svih prava i pretenzija na presto Crne Gore Plamenac se proglasio regentom. Zbog tog čina zavadio se sa bivšom kraljicom Milenom. Plamenac zatim odlazi u Ameriku da bi u američkoj javnosti pokušao da dobije potporu za svoje planove. U tome nije uspeo, pa se vraća u Pariz.
U Parizu Jovan Plamenac 31. januara 1925. godine, a ovaj podatak je potpuno nepoznat istorijskoj nauci i široj javnosti, predaje pismo za kralja Aleksandra I Karađorđevića, v. d. otpravniku poslova i savetniku poslanstva Kraljevine SHS, Milošu V. Mihailoviću otkucano na mašini sa svojeručnim potpisom. Mihailović to strogo poverljivo pismo šalje diplomatskom poštom dr Momčilu Ninčiću, ministru inostranih dela. Dr Ninčić upoznaje kralja Aleksandra sa sadržinom pisma Jovana Plamenca u kome on moli kralja da mu dozvoli povratak u zemlju.
Kralj Aleksandar I Karađorđević daje saglasnost da se Jovan Plamenac nastani u, glavnom gradu države koju je hteo da sruši, Beogradu.
Ovo zaboravljeno originalno pismo vođe crnogorske „Božićne pobune“ i predsednika emigrantske vlade kralja Nikole I Petrovića Njegoša, Jovana Plamenca ekskluzivno objavljujemo u celosti. Smatramo da su u njemu objašnjeni koreni za događanja koja se danas događaju u Crnoj Gori. Iz ovog dokumenta se jasno vidi, po nama, zabluda pojedinih crnogorskih političara da Srbe i Crnogorce u ovoj zemlji mogu da odvoje od Srpske pravoslavne crkve.
Skenirano pismo Jovana Plamenca u pdf-u možete pronaći
ovde.
Srđan Stojančev
Korišćena literatura:
1. Mile Kordić, Crnogorska buna 1919-1924, Beograd, 1986.
2. Srpski biografski rečnik, tom 6, Novi sad, 2014.
3. Diplomatsko-konsularni godišnjak za 1931. godinu, Beograd, 1931.
4. prof. Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, III knjiga, Zagreb, 1928.
Objavljujem ovaj tekst moga prijatelja Srđana Stojančeva jer smatram da je interesantan za sadašnja dešavanja u Crnoj Gori. Povremeno se pomene Božićna pobuna i Zelenaši pa eto da bacimo malo svetla na celu stvar…
Ako vam se dopada, prenesite dalje:
Like this:
Like Loading...
čitalaca
Related
Hvala Vam na ovakvim stručnim i argumentovanim napisima… Jesam pročitao ranije ove istorijske činjenice, ali ovo pismo je autentičan i dokaz naše istorije, koji će nadam se pomoći razumevanju sadašnje i budućih događaja
Хвала Дуле. :)