Tri poziva za molitvu – uzalud ili ne?

Ovih dana stiže poziv za zajedničku molitvu za spas Kosova sa tri strane. Jedan od patrijarha Porfirija, drugi od vladike koji je nasledio vladiku Artemija i treći sa Svete Gore.

Prvi su predstavnici zvanične SPC, drugi su predstavljeni kao otpadnici i treći su rekao bih kidnapovani od srpske crkve.

Patrijarh Porfirije poziva na molitvu

Patrijarh Porfirije pozva Srbe na molitveno moljenje u hramovima, sa naglaskom da to bude u hramovma i sa naglaskom da ne mogu podržati nikakve litije.

U narodu se šuška i uveliko je poljuljano poverenje u mnoge vladike naše zvanične crkve. Ovome je mnogo doprinelo ćutanje svih vladika povodom makedonskog pitanja, zatim ”miniranje” litija protiv prajda u Beogradu, a naročito ekumenski pravac, umanjivanje žrtava Jasenovca, vladika koji iskače iz padobrana na tv programu i slično.

Ogromnu štetu su napravile i usiljene izjave glave crkve o ljubavi prema Albancima i Hrvatima i kako se mi istom Bogu molimo. Zatim razna novotarska tumačenja, recimo ono da post i molitva nisu uslov za pričešće, kao i papističko ponašanje gde se centralistički upravlja crkvom i vladike se premeštaju sa svoje episkopije na drugu episkopiju.

Neće narod u lice reći. Navikao je da ćuti. Pojavljivanje vladika koji rade za službu i državu nije neka novost, bilo je toga i za vreme Tita. Ipak razmislite i probajte da se izdignete iznad situacije u kojoj se nalazite i obnovite crkvu srpsku. I država bi ovo trebala da pomogne jer će crkva ojačati državu i zaštititi narod.

Kada se gleda na katolike sve češće se čuje da se svi molimo zajedničkom Gospodu i da je važna ljubav prema Bogu ali se sve manje pominje Sveti Sava. Rekao bih da smo mi Srbi previše grešni, daleko je Gospod za nas ali ako dobacimo samo do pola puta ka Svetom Savi bićemo na dobrom putu ka Gospodu.

Priča o Gospodu je vrlo podložna tumačenju na razne načine, a na bogosloviji su mnogo popularni grčki stavovi (recimo Zizjulas), a ima i profesora koji paze na stavove Vatikana. Ovaj put zasigurno vodi uništenju sprske crkve i zato bi trebali da se okrenemo pouzdanoj literaturi na srpskom jeziku, a za to nema bolje knjige od Zakonopravila Svetog Save. To je osnivački dokument naše crkve i države.

Pomenuo bih i da smo svi čuli da se u najavljenom ”Berlinskom sporazumu” pominje i neki sporazum koji će crkva potpisati sa Kosovom. Hoće li nam se ponoviti Makedonija?

Najveći problem naše Pećke patrijaršije je u tome što je sedište zvanično u Peći, a u stvarnosti u Beogradu. Patrijah mora da traži dozvolu od Albanaca i Amerikanaca da bi smeo da poseti Peć. Ipak, on se trudi da pokaže kako je sve normalno i kako su to naša braća u Hristu.

Za mene lično to je obična šarena-laža i mislim da bi crkva trebala otvoreno da učini ono što je patrijarh Pavle tražio, a to je da proglasi okupaciju Kosova. Crkva to treba da učini čak iako država to ne želi da učini jer pokušava da se udvara zapadu. Država može da maže oči narodu i diplomatski taktizira. Ja kao pojedinac mogu da taktiziram i da se bavim diplomatijom ali crkva to ne može. Crkva je tu da svedoči istinu za sve nas čak i onda kada je to protiv stava vlasti.

Ukoliko crkva ne svedoči istinu već i ona taktizira onda ona postaje obična poluga u rukama države (cerazopapizam) za manipulaciju narodom i gubi autoritet u narodu. Na primer, za vreme Turaka kada su dovedene grčke vladike (fanarioti), crkva jeste bila državna ali nije bila narodna. U to vreme je najviše ljudi prešlo u Islam. Isto će se desiti i danas, deca će nam bežati po svetu jer nema ko da brani istinu.

Ako crkva ne svedoči istinu već je politička poluga, onda je ona prosto instrument u rukama države (i službe) za eutanaziju srpskog narodnog osećaja.

Artemije

Drugi poziv za molitvu došao je od episkopa Ksenofonta iz episkopije raško-prizrenske u egzilu, u narodu poznati kao artemijevci.

Možemo slobodno reći da uklanjanjem vladike Artemija iz Dečana uklonjena je srž svetosavlja iz SPC. Cela Raško-prizrenska episkopija je bila glavni branik svetosavlja i stradali su jer nisu hteli da prime Bajdena u posetu, niti neke od albanskih vođa. Pogledajte kratak snimak krenite od 4 minuta i 30 sekundi i mnoge stvari će vam biti jasne.

Kažu da je patrijarh Irinej hteo da ponudi artemijevcima pomirenje ali navodno nisu mogli da pređu preko toga što su ovi izabrali svoje vladike. To je obična zamena teza jer kako je SPC mogao da ukloni vladiku sa njegove episkopije kada to nije dozvoljeno? Umesto navlačenja maka na konac treba da se uloži trud u pomirenje.

Patrijarh je toliko puta govorio o ljubavi prema o Hrvatima i Albancima, kako treba da praštamo i kako se jednom Bogu molimo. Pa zar ne treba da oprostimo prvo bratu Artemiju i njegovim sledbenicima, zar se sa njim ne molimo jednom Bogu?

Sveti Sava u Zakonopravilu daje upute kako postupati sa raznim sektama i jereticima. On čak i jereticima (katolicima) daje pravo da se uključe u našu crkvu i tačno propisuje na koji način. Međutim, Artemijeva struja ne spada u jeretike već u ”podcrkovnici” sa kojima je lako učiniti jedinstvo.

Status ”artemijavaca” po Zakonopravilu Svetog Save, knjiga 1., strana 501., autor Miodrag Petrović

Logično je i milostivo da se ova dva krila pomire, pogotovo što svi znamo kojim silama ne odgovara pomirenje. Setite se patrijarha Pavla, on je pomirio našu crkvu i američke episkopije. Izgovori da do pomirenja ne može doći ne mogu imati nikakve veze sa pravoslavljem već samo sa politikom.

Hilendar

Treći poziv za molitvu za spas Kosova dođe sa Svete Gore. O tome razmišljam i ne mogu da se otrgnem nekim mislima.

Manastir Hilandar bi trebao da bude jedno od tri najvažnija sedišta SPC, međutim žalosna istina je da on uopšte ne pripada srpskoj pravoslavnoj crkvi danas. Iako su Srbi nezavisnost manastira dobili od dva romejska cara, Carigradska patrijaršija vekovima pokušava da ga potčini sebi.

I sam Sveti Sava je ostavio amanet u povelji da manastir ne bude pod upravom nikoga, već da bude srpski i nezavistan i od samog prota Svete Gore. I tako je bilo vekovima, Srbi nisu prihvatili nadležnost Carigradske patrijaršije za sve vreme turske vladavine. Nisu birali igumana jer bi morao da ga potvrdi prot Svete Gore koji je pod jurisdikcijom ”vaseljenskog” patrijarha u Istambulu, a to oni nisu želeli jer bi tako izgubili samovlasnost. Umesto toga srpski monasi su govorili da je ikona Trojeručica igumanija manastira, a da oni samo biraju svog proigumana – nešto kao vršilac dužnosti. Hilandar je tako od osnivanja bio nezavistan srpski manastir na Svetoj Gori.

I tako bi vekovima sve dok Atanasije Jevtić nije posetio manastir i uložio trud da se izabere iguman. Time je priznata nadležnost Carigradske patrijaršije i manastir nevidljivom rukom odvojen od SPC i izgubio svoju samovlasnost. Da nije tako bilo, manastir bi bio izolovan kao Esfigmen danas i lako bi mogao da izgori. Eh, da i goreo je…

Levo povelja cara Mihajla VIII Paleologa i desno hrisovulja cara Aleksija III. Tu ne piše da se manastir povinuje protu, niti carigradskom episkopu, niti caru, niti kralju već piše baš suprotno da nad njim prot Svete Gore nema nadležnost, niti car, niti kralj i da se daje na večni poklon srpskom narodu.

Vartolomej, ekumenski vladika iz Istambula.

Nažalost, u manastiru Hilandar se u svakoj liturgiji pominje patrijarh Vartolomej iz carigradske patrijaršije. Istambulska episkopija je za vreme turske vladavine sebi nadomestila titulu ”vaseljenska” jer su oni kao na čelu pravoslavlja u svetu. Nikad nije bilo, niti će biti. Danas je takozvana ”vaseljenska patrijaršija” igračka u rukama CIA-e okrenuta protiv Rusije, a i protiv Srbije. Oni su glavni pokretač pokreta ekumenizma unutar pravoslavlja.

Vartolomeja manastir Esfigmen ne priznaje i zato je pod opsadom grčke policije.

Oprosti nam Savo

Pogledajmo se u ogledalu, nismo lepi – ružni smo, nismo dobri kao narod već smo grešni. Pred Bogom mi istinu moramo da govorimo i samo tako imamo neku šansu. Vladike moraju biti nezavisne i dići glas u odbranu istine jer ako nije tako onda oni postaju obični državni pioni – službenici koji rade za platu.

Zajedička molitva za Kosovo je ujedno i molitva za ujedinjenje naše crkve i to nam je jedina šansa. Cilj treba da bude da se okupimo oko jedne istine i oko jedne saborne, apostolske i Savine crkve.

Zar ne vidite šta je crkva srpska? To je teško dostupna Peć, predata Makedonija, Hilandar kao taoc, prećutani Jasenovac, neželjene litije u Beogradu ali i u Crnoj Gori, to su poklonjenja papi. To uključuje i greh prema ćirilici, amneziju na crkveno-slovensku liturgiju i nekadašnje zajedništvo od Istre do obala Crnog mora, to je car Dušan bez oreola sveca i na kraju ignorisano Zakonopravilo Svetog Save.

Imamo šansu da obnovimo Savinu crkvu ali za to je potrebno ujedinjenje svih snaga. I pomirenje sa aretmijevcima, i hrabrost Hilandara da bude svoj i preumljenje ekumenskih i pro-državnih vladika u Beogradu.

Kada protivnik vidi da si jak, on je onda spremniji za pregovore. Za pobedu nam je prvo potrebna duhovna snaga i jedinstvo. Upravo je crkva duhovna snaga jednog naroda. Ako nemamo jaku crkvu odbrana Kosova će se pretvoriti u čisto krvoproliće. I naše, i njihovo. Ako vladike nemaju snage da dignu glas, ako crkva nema snage da brani narod i istinu od belosvetskog vihora, šta ćemo onda mi mali ljudi?

https://www.youtube.com/watch?v=lDRYVl8g87k

PS. Par ljudi mi je skrenulo pažnju da se ne kaže ”Hilendar”, nego Hilandar. Ipak, moram da im kažem da namerno tako pišem i da nisu u pravu jer mnoge stvari nisu kako su nekada bile. U knjigama 18. i 19. veka manastir se srpski zvao Hilendar i tako smo i mi svi zvali manastir do 90tih godina kada se izgovor menja u Hilandar kako ga Grci nazivaju. Malom promenom se naziv udaljava od nekih tumačenja koja postoje u srpskim narodnim pesmama – VilenDar ili od Hilen-daros (Hiljadu darova). Ispod je isečak iz knjige Dimitrija Avramovića, prvog istraživača Svete Gore iz 1847. godine.