Cara Dušana su ubili Grci

Istoričar Rene Ristelhueber kaže da su Grci otrovali cara Dušana upravo kada je krenuo na Carigrad sa čak 80.000 ljudi. Prethodno je Dušan osvojio Adriajanopolj (Jedrene). Rene kaže da bi istorija sveta bila pisana drugačije da je Dušan uspeo.

Kada sam ovo pročitao na internetu, potrudih se da potražim ovu knjigu i proverim šta tačno piše. Za 40$ sam je kupio i dodao još jednu retku knjigu u biblioteku. Knjiga se zove ”Istorija balkanskih naroda”, autor je Rene Ristelhueber i objavljena je 1950. godine. U to vreme je bila jedna od najpopularnijih knjiga na ovu temu.

Ovaj istoričar smatra da su Grci otrovali cara Dušana u trenutku kada je mogao potpuno da prevlada baš kao što su nekada ranije to uradili sa bugarskim kanom Krumom i Jovanom Asenom.

Interesantno, pomenuću ovde da sam na Svetoj Gori čuo da su Grci otrovali Dušana tokom pričešća iz putira. Naime, oni su imali posebnu posudu optočenu zlatom i dragim kamenjem na kojoj je postojao prostor za otrov koji bi mogli da otvore pritiskom na dragi kamen. Prvo se sveštenik pričesti iz tog suda, a onda car. Ako je Dušan otrovan na taj način onda ne bi bilo sumnje nikakve jer je i sveštenik iz tog suda pio, a i ljudi ne bi očekivali da jedan sveštenik tako nešto uradi. Zato je armija jednostavno protumačila da je Dušana kaznio Bog i tužno napustila bojište sa njegovim telom. Ali vratimo se knjizi…

Rene je bio priznat istoričar i diplomata i danas možete naći njegove tekstove na mond diplomatique. Knjigu možete pročitati na engleskom ovde.

Deo teksta u kome piše o Dušanovom osvajanju carigrada sa 80.000 vojnika i otrovu koji ga je zaustavio kod Jedrena.

U knjizi se pominje još par interesantnih podataka. Krenimo redom.

Granice Dušanovog carstva

U knjizi Rene kaže da je Dušan munjevito ovladao Tesalijom, Albanijom, Epirom i većim delom Makedonije. Nakon opsade Soluna 1340. godine u kome se nalazio sam romejski car, nametnuo je sporazum kojim je Srbija dobila suverenitet nad regionom od Dunava, do Korintskog zaliva, i od Jadrana do reke Marice, kao i celu Bugarsku do Jedrena (Adrianopolja). Dušan se venčao sestrom bugarskog cara, pa je tako i vladao celom Bugarskom. Dakle, vladao je celim Balkanom. Samo je južna Grčka, Solun i Trakija (oko Carigrada) bila van njegove teritorije.

Takođe, u knjizi se pominje da su Grci vrlo lako okrenuli Ugare protiv Srba ali da su bili poraženi i da je cela Bosna bila pod Dušanovom vlašću. Ovo je nešto što su jugoslovenski istoričari (čitaj – Titovi) uvek osporavali, međutim priču im kvare manastiri koji su podignuti u Hrvatskoj tokom Dušanovog vremena.

Ovde sam na karti ocrtao na osnovu Reneovog teksta gde bi odprilike bile granice Dušanovog carstva.

Da bismo shvatili razmere sakaćenja naše istorije dovoljno je da pogledamo mapu Dušanovog carstva koja se prikazuje u našim udžbenicima istorije za osnovnu i srednju školu i druge mape jednog nemačkog istoričara koja je dosta približnija onome što Rene tvrdi u knjizi.

Levo mapa Dušanovog carstva iz udžbenika istorije, desno mapa nemačkog istoričara Gustava Drojsena iz atlasa istorije.

Nije mi bila jasna granica na severu u Slavoniji, međutim u sledećem tekstu sam pronašao papsku bulu u kojoj papa jasno naziva Dušana između ostalog vladarom Slavonije.

Dušanov odnos prema katolicima

U knjizi kaže da su Dušan i sveštenstvo crkve bili posebno oštri prema Papi i katolicima. Dušan je bio ozbiljan legalista i zakonom je zabranio katolički uticaj. Zakonom je propisao da oni koji bi prešli u katoličku veru budu kažnjeni da rade u rudnicima, a onima koji su propagirali katoličanstvo je zaprećeno smrtnom kaznom.

Rene tvrdi da je zbog ovoga Papa lako okrenuo Ugare na Dušana ali su oni poraženi u sukobu sa njim i tom prilikom su izgubili Bosnu, a ja bih rekao i verovatno dobar deo Hrvatske teritorije o čemu svedoče pravoslavni manastiri podignuti u to vreme.

Iskomentarisao bih ovde da je ovo sve tačno i samo nastavak politike i prava koje je postavio Sveti Sava Zakonopravilom. Ključ razumevanja Dušanovog zakona i Zakonopravila Svetog Save je da se Bogumili smatraju katoličkim misionarima.

Da je car Dušan želeo da transformiše celo Balkansko poluostrvo u koherentnu pravoslavnu celinu pod vlašću jednog vladara, a za to je bilo potrebno da osvoji Carigrad. Želeo je da postavi sebe za cara branitelja hrišćanstva od nadirućeg talasa islama.

Rene dalje kaže da je Dušan uspeo u svojim naporima istorija sveta bi verovatno bila drugačija. Mlad i jak srpski narod je mogao da obnovi Romejsko carstvo i obuzda Turke pred kapijama Evrope. Nažalost njegova armija se povukla noseći sa sobom telo svoga vođe koji je uzdigao Srbiju na nivo velike sile. Vizantija je mislila da se tako spasla ali će uskoro pasti pod Turke.

Turci su prelazili Dardanele po prvi put i uspostavili svoju bazu u Galipolju 1354. godine. Tako je islam ušao na Balkan. Dušanov sin Uroš je bio mladić od 19. godina koji nije imao dovoljno iskustva da preuzme breme svoga oca. Mađari su iskoristili nadiranje Turaka i bez ikakve hrišćanske solidarnosti, napali Srbe i zauzeli Bosnu i Beograd. Nasuprot njima Srbi su u savezu sa Grcima pokušali da zaustave muslimane. Bitka se odigrala kod Jedrena (Adrianopolj, misli se na Maričku bitku), nažalost car Uroš je nije preživeo. Njegova smrt je označila kraj dinastije Nemanjića.

Lazar i Kosovo

Turci su već napadali Srbiju i zauzeli Niš. Lazar je vodio hrišćansku armiju Srba, Bosanaca i Bugara prema ogromnoj armiji sultana Murata I. Bitka se odigrala 15. juna 1389. i bila je odlučujuća za istoriju Balkana. Rene tvrdi da su hrišćani poraženi na Kosovu.

Navodi nekoliko za mene zanimljivih stvari. Prvo on Kosovo naziva ”poljem crnih ptica” pa dolazimo do korena reči Kosovo, jer je Kos crna ptica. Kaže da je Kosovo za Srbe isto što i Vaterlo za Francuze. Drugo, kaže da su Turci bili zbunjeni nakon što je Miloš ubio sultana ali da su se zatim konsolidovali vođeni Bajazitom i povratili inicijativu. Lazar je zarobljen i odrubljena mu je glava pred telom ubijenog sultana Murata.

Takođe kaže da je crkva preživela sa sedištem u Pećkoj patrijaršiji ali da je njen uticaj ubrzano slabio nakon što je u njoj jačao uticaj grčkog sveštenstva. Ovde se misli na uticaj Carigradske patrijaršije koja se brzo stavila u službu sultana i lagano potiskivala uticaj Svetosavske crkve sa Balkana. Rene konstatuje da je za Srbe i Bugare crkva pod grčkim uticajem postala strani organizam koji je pomagao Tursku dominaciju.

Migracije u Austriju i Rusiju

Nakon poraza Turaka kod Beča, Srbi su kažnjeni ukidanjem Pećke patrijaršije što je dovelo do migracije 100.000 ljudi u Austriju. Međutim, car Leopold I nije ispunio njihova očekivanja za duhovnom i administrativnom autonomijom.

U vreme Marije Terezije Srbima je obećano da su dobrodošli samo da bi služili kao vojska na granici sa Turskim carstvom. Rene se pita zašto se ovo desilo i zašto Austrija nije ispunila očekivanja Srba i smatra da su za to odgovorne religijske razlike između pravoslavaca i katoličke Austrije. Verovatno se Austrija bojala stvaranja slovenske države na svojoj granici. Svejedno, zbog razočaranosti 200.000 Srba emigrira na obale Dnjestra (Ukrajina) i biva asimilovano u ruske mase. Rekao bih da smo o ovome mogli da čitamo u romanu Miloša Crnjanskog – Seobe.

Karađorđe i borba za oslobođenje

Ideje oslobođenja slovena na Balkanu su pre svega negovane u Dubrovniku (Raguza) koji je zadržao nezavisnost od Venecije i bio istovremeno komercijalna metropola i glavna tačka susreta ljudi sa istoka i zapada u 18. veku. Navodi da je Dositej Obradović kreator srpskog književnog jezika živeo u Dubrovniku.

Rene kaže da je taj intelektualni pokret koji je nastao u Dubrovniku početak onoga što će kasnije postati pokret nacionalne obnove u Srbiji i Bugarskoj. I lepo kaže ”Dolazi vreme kada će potomci Dušanovih ratnika uskoro podići svoja čela.”

U delu knjige o Karađorđu, Rene navodi ono o čemu sam već pisao, a to je da su Rusi nažalost izdali Srbe u Prvom srpskom ustanku.

Karađorđe je planirao da napadne Tursku koja je bila u ratu sa Rusijom. Možda bi Srbija uspela da postigne punu nezavisnost da je car Aleksandar pružio ozbiljnu podršku. Iako je nešto malo ruskih vojnika stiglo 1810. godine da pomognu oko opsade Beograda, car Aleksandar je morao da potpiše primirje, na brzinu, sa Turcima jer je Napoleon krenuo na Rusiju (1812). Rusija i Turska su potpisale Bukoreštanski mirovni sporazum koji je labavo obećavao Srbima prava, međutim Turci se nisu obazirali na to i žestoko su kaznili srpsko stanovništvo.

Ko je bio Rene Ristelhueber?

René Ristelhueber

Rene Ristelhueber (1881-1960) je bio sin konzula u Pekingu sa migracionom pozadinom u Alzasu. Radi za francusko ministarstvo spoljnih poslova od 1905. godine kao tumač za mandarinski jezik u Pekingu. Kao diplomata bio je stručnjak za Bliski Istok, Daleki Istok, Evropu i Severnu Afriku.

Od 1908. do 1912. stacioniran je u Levantu. Tokom Prvog svetskog rata bio je zaposlen u Solunu, Atini i kasnije u Visokoj komisiji u Carigradu gde je imao uvide u arhive osmanskog carstva.

Nakon Prvog svetskog rata, vodio je tri godine u francuskoj koloniji Tunisu ministarstvo unutrašnjih poslova. Od 1935. do 1937. bio je ambasador u Oslu, od 1. decembra 1937. do 3. maja 1939. ambasador je u Sofiji i 1940-1942. ambasador u Otavi.

1942. godine odlazi u penziju. Ipak zbog svog ogromnog znanja i iskustva u diplomatiji, sedam godina biva angažovan kao profesor diplomatske istorije na univerzitetu u Montrealu.

U svojoj poslednjoj publikaciji obrađivao je Opijumske ratove između britanskog carstva i kineskog carstva, za koju mnogi svetski istoričari tvrde da je odličan izvor za proučavanje te spomenute materije.