Da li su nam Rusi uvek bili prijatelji?

Ponekom ovaj tekst neće prijati jer se obrazovni sistem poslednjih 100 godina trudi da se naša istorija tumači na određen način. Ipak, moja misija je istina i želim da skrenem pažnju velikom delu naše rusofilske nacije na manje poznate i pod tepih gurnute stvari o ulozi Rusije u našoj modernoj istoriji.

Istina je potrebna kako bi kao država dobro odmerili svoje odnose i sa istokom i sa zapadom bez zavaravanja i romantike. Evo par najznačajnijih dešavanja ali iz srpskog ugla gledanja na istoriju:

Izdaja Karađorđa

Karađorđev ustanak je mogao biti završen 1806. godine oslobođenjem Beograda jer je tada sultan ponudio Karađorđu separatni mir i autonomiju Srbije ali su nas Rusi nagovorili da to ne prihvatamo kako bi napadali Tursku oni sa jedne, mi sa druge strane. Srbi su još 7 godina ratovali. Na kraju su Rusi potpisali sami separatni mir, a onda je sultan okupio sve trupe i uputio ih u Srbiju. Tako je slomljen Prvi srpski ustanak 1813. Kažu da je nakon toga preko 100.000 Srba prodato u roblje.

Kada je 1810. Karađorđe poslao visoku delegaciju Rusi nisu hteli ni da ih prime. Presudna je bila uloga tadašnjeg ambasadora Radofinjikina koji je klevetao Karađorđa kod ruskog cara.

Delegacija nikada nije ni stigla do cara jer su je kod Moldavije zaustavile izviđačke jedinice ruske armije. Grof Prozorovski je tada bio  glavnokomandujući i kada su mu rekli da idu u Rusiju kod cara, on im je odgovorio da je Rusija sklopila mir sa Turskom ”kakav car, kakvi bakrači, ja sam ovde car” vikao je grof ”pa neće valjda Rusija da zarati sa celim svetom radi Srbije”. Grof se ustvari bojao da Srbi ne uspostave svoje drevno carstvo i da ne zavladaju čak i samim Carigradom.

Evo još jednog izvora, grof Šuvalov je 1811. izjavio: ”Rusija bi bila sretna ako bi Srbija opet postala turska provincija”, evo i u ono vreme zabranjene knjige ”Ubice naroda srpskog” koju je 1917. godine objavio major R. Lazarević u Lozani.

Ubistvo kneza Mihajla

Ovaj strah od uspostavljanja starog srpskog carstva je oblikovalo i kasniju politiku Rusije. Za njih je Bugarska bila poželjan saveznik zbog toga što izlazi na Crno more i blizu je Bosfora. Preko Bugarske bi Rusija brzo izašla na Sredozemno more i zato su se založili za Bugarsku.

Jačanje Srbije ili nekakve pan-slovenske države na Balanu nikako nije bilo u interesu Rusije i zato su u pozadini lagano stvarali razdor između dva najveća naroda – Srba i Bugara. Ova ista politika je takođe odgovarala i Austriji.

Knez Mihajlo je radio na velikom balkanskom savezu Srba, Bugara, Rumuna i Grka. Međutim, ubijen je u atentatu i nakon toga taj savez se raspao, a povoljni momenat za okupljanje pravoslavaca u jednu jaku balkansku državu je izgubljen. S tim u vezi u Arhivu Srbije može se pronaći jedan zapis ruskog diplomate Stremoukova koji je 1872. godine Srbiji poručivao:

”Prošlo je ono vreme kada je Grčka na vas pogledala, Bugarska pred vama klečala, Crna Gora u vašim rukama bila. Na Bugare posle njihovog uspeha u crkvenom pitanju, ne računajte. Oni vas mrze, i u vašem ratu s Turskom bili bi na Turskoj strani…”

Organizatori atentata su bili Karađorđevići, a narod je na to naivno gledao kao na osvetu za ubistvo Karađorđa.

Srpska delegacija na čelu sa knezom Mihailom uoči prijema kod Porte i Sultana u Istanbulu 1867. Istorijski arhiv u Beogradu. Nakon mirne predaje turskih tvrđava u Srbiji delegacija je tražila preuzimanje Bosne na upravu pod sultanovim suverenitetom. Iste godine dolazi do Austro-Ugarske nagodbe i stvaranje Dvojne monarhije što je dovelo do straha od aneksije kako Srbije tako i Bosne. Sledeće godine, knez Mihailo je ubijen u atentatu.

Podržali su veliku Bugarsku i izazvali rat

Rusija diplomatski, novčano i vojno podržava buđenje bugarskog nacionalizma. Ubrzo nakon ubistva kneza Mihajla 1868., Bugarska od sultana dobija samostalnu crkvu 1870. sa sedištem u Carigradu. 

San-Stefanovskim mirom 1878. Rusija je obećala Bugarskoj srpske teritorije (Prištinu, Prizre, Ohrid, Niš, Pirot) i time su posejali seme razdora između dva naroda.  

Kulminacija svega gore navedenog je srpsko-bugarski rat 1885. godine. Rezultat ovog rata je bio da su Obrenovići promenili politiku prema Rusiji i okrenuli se stabilnim odnosima sa Austro-Ugarskom koja nam je u tom trenutku pomogla. 

Treba reći da su dve glavne sile koje su pomagale Srbe protiv Turaka i oblikovale našu istoriju Austro-Ugarska i Rusija. Međutim, ni jednoj ni drugoj nije odgovarala jaka Srbija sa izlazom na bilo koje more (Crno ili Jadransko), niti obnavljanje politike kneza Mihajla o savezu pravoslavnih naroda Balkana. Zato su Srbi pomagani i gurani u ratove i bune protiv Turaka ali redovno ostavljani na cedilu kako ne bi uspeli da ojačaju previše.

Kada postane jasno da će Turska biti potisnuta sa Balkana velike sile menjaju politiku sprečavajući Srbe da idu ka ujedinjenju sa Rumunima, Bugarima ili Albancima. Otuda se politika velikih sila okređe vezivanju Srba pravoslavaca u državu sa katolicima (Hrvatima i Slovencima) kako bi se oslabio uticaj pravoslavlja kao sile ujedinjenja. 

Zbog toga je nastao projekat Jugoslavije koji će glavne sile podržati ali je za taj projekat morao biti doveden novi vladar u prevratu.

Majski prevrat

Rusija i Francuska su tajno pomagale opoziciju u Srbiji kako bi slabila Obrenoviće, pre svega preko porodice Karađorđević i pomaganjem stranke Liberala, uglavnom mladih ljudi koji su iz inostranstva kritikovali dinastiju. 

Početak rušenja srpstva je počeo ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, tada je u svega par dana ubijeno i oko 200 drugih istaknutih ljudi, članova porodice Obrenović i ključnih saradnika te dinastije. 

O ovom zločinu se nije smelo govoriti, ni pisati. Krvavo započeta vladavina dinastije Karađorđević će se u istom maniru i nastaviti jer će ova militaristička dinastija povesti Srbiju u seriju ratova u kojima će stradati preko milion Srba.

Veliku ulogu u čitavoj stvari je imala tajna organizacija ”Crna ruka”. Oficiri koji su doveli Karađorđeviće na vlast su imali ogroman uticaj na politiku zemlje. Usudio bih se da kažem da su ih oni doveli na vlast i na kraju i sklonili sa vlasti.

Mnogi autori koji su pisali o prevratu napominju da je ruski poslanik Nikolaj Valerevič Čarikov sa prozora poslanstva posmatrao ceo tok puča. Jedan metak je čak slučajno proleteo kroz prozor diplomate i zamalo ga ubio.

Carska Rusija je uvek podržavala Karađorđeviće, pa je čak ušla u I svetski rat zbog Srbije. 

Aneksija Bosne

Uoči aneksije Bosne i Hercegovine prestolonaslednik princ Đorđe odlazi u Rusiju. Prima ga Car Nikolaj Drugi Romanov. Đorđe traži da Rusija ne da zeleno svetlo za aneksiju. Car Nikolaj nije rekao da Rusija to neće dozvoliti, već je rekao da će učiniti sve što budu mogli. Međutim, Rusi su dali zeleno svetlo Austriji da anektira Bosnu. Princ Đorđe o ovome piše u svojim memoarima i smatra to svojim najvećim diplomatskim porazom.

Pitanje je da li bi se desio Gavrilo Princip i došlo do Sarajevskog atentata na Franca Ferdinanda da su Rusi odlučili u našu korist.

Dešavanja u I svetskom ratu

U Prvom svetskom ratu carska Rusija je pomogla Srbiji svom snagom. Međutim, pred kraj rata 1917. godine izbija građanski rat u Rusiji i komunistička revolucija što će imati katastrofalne posledice po Srbiju. 

Od prijatelja, Srbija postaje jedan od glavnih neprijatelja Rusije zbog toga što se u Srbiju sklonilo desetine hiljada belogardejaca i mnogo ruskih plemića sa porodicama. Kraljevina Jugoslavija prekida diplomatske odnose sa Rusijom koji će biti obnovljeni tek 1931. godine ako se dobro sećam.

Komunistička Rusija stvara Internacionalu sa ciljem obaranja vlada u celom svetu i dovođenja komunista na vlast. Jedan od glavnih ciljeva te politike je promena vlasti u Jugoslaviji. 

1918.godine je formirana Jugoslavija. Velike sile su napravile taj nakaradni kalem pravoslavaca i katolika kako Srbima ne bi padalo na pamet da se udružuju sa pravoslavnim narodima na Balkanu i na taj način obnove ono što je nekada bilo Dušanovo carstvo.

Srpsko plemstvo, vojska i intelektualci su ovu ideju prihvatili zbog svoje megalomanije i na taj način se ogrešili o srpsku narodnu dušu – pravoslavlje. Nažalost taj greh će kasnije ceo narod platiti Jasenovacem, komunistima, Kosovom, ratovima 90tih i drugim nedaćama.

Ubistvo kralja Aleksandra 

Komunistička Rusija smatrala je Srbiju buržoaskim elementom, a Hrvatsku i Sloveniju revolucionarnom stranom i zbog toga komunistička tajna služba NKVD podržava organizacije hrvatskih komunista, ustaša i makedonsko-bugarskog VMRO u borbi protiv srpske kraljevske porodice. Tada je osmišljen izraz ”veliko-srpska politika”.

Kažu da je kralj Aleksandar pred kraj života rešio da napusti ideju Jugoslavije i otcepi Srbiju (sa Bosnom, Makedonijom i Crnom Gorom) od Hrvata i Slovenaca ali ovo neće biti moguće jer će ga ubiti upravo Ustaše i VMRO. 

Treba imati u vidu da su Nemačka i Rusija na početku II svetskog rata imali savez. I jednoj i drugoj sili je odgovaralo da kralj Aleksandar bude ubijen, a Srbi da budu oslabljeni.

Nemci će voditi operaciju ”Tevtonski mač” a u Beogradu je bilo raznih NKVD agenata. Međutim, javna je tajna da je Mustafa Golubić bivši pripadnik Crne Ruke a kasnije visoki oficr NKVD i Staljinov lični prijatelj učestvovao u organizovanju ubistva srpskog kralja. Postoje indicije da je Mustafa 1933. godine doneo novac saradnicima iz VMRO a ovaj novac upotrebljen za finansiranje atentata u Marseju 1934. godine.

Prilikom oslobađanja Beograda specijalna NKVD jedinica je iskopala ostatke Mustafe Golubića iz parka u Beogradu i on je sahranjen u Moskvi kao heroj Sovjetskog saveza. 

Simptomatično je što su Mustafa Golubić i Božin Simić pripadnici Crne Ruke u drugom svetskom ratu bili oficiri NKVD komunističke tajne službe. Vraćam se na tvrdnju da su oni koji su doveli na vlast Karađorđeviće bili ti koji su ih na kraju sklonili.

Podržali su hrvatske komuniste i makedonski VMRO

U periodu pre II svetskog rata komunistička Rusija inspiriše i pomaže radničke i antimonarhijske pokrete u Jugoslaviji. Cilj im je bio obaranje monarhije i dovođenje komunista na vlast.

Nakon ubistva kralja komunistička Rusija nastavlja da pruža podršku komunistima u Jugoslaviji, makedonskom VMRO ali i da održava dobre odnose sa ustašama koji su bili nemački saveznici, a Rusija je opet imala mirovni sporazum sa Nemcima.

Recimo malo je poznato da je prva ambasada NDH otvorena upravo u Moskvi. Danas sve češće danas do javnosti dopiru dokumenta koja pokazuju povremenu saradnju komunista i ustaša tokom Drugog svetskog rata. To je razumljivo jer je na početku rata postojao mirovni sporazum između Rusa i Nemaca prestao da važi, tada će i Rusija promeniti politiku prema NDH i nastavlja da pruža pomoć samo komunistima. 

Ipak odnos komunista prema ustašama je bio blag, nikada oni nisu zaboravili da su ranije bili saveznici. Na kraju krajeva to je jedan od razloga zašto partizani nikada nisu napali Jasenovac i što su dozvolili da pred kraj rata stotine hiljada ustaša pređe u jedinice komunističke jedinice JNA. Pritom postoje dokumenta koja pokazuju da je na nekim mestima to bilo zbog insistiranja Rusije.

Poznat je i primer oca Stipe Mesića (poslednjeg predsenika SFRJ) koji je bio ustaša, borio se za Hitlera kod Staljingrada u 369. ustaškoj pukovniji, a kasnije bio partizan.

Doveli su Tita na vlast

Nije najjasnija uloga Rusije u demonstracijama 27. marta u Beogradu. Međutim, sa sigurnošću možemo reći da je uticaj postojao. Recimo poznato je da je Božin Simić, koji je inače bivši pripadnik ”Crne ruke”, a kasnije agent NKVD-a, došao u Jugoslaviju pred sam vojni puč 1941. godine i uspeo da ubedi predsednika vlade pučista Dušana Simovića i druge predstavnike da će Sovjetski savez stati iza Jugoslavije ukoliko ona odbije potpisivanje Trojnog pakta.

Sporazum o prijateljstvu i nenapadanju između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije je potpisan neposredno nakon prevrata, a potpisivanju u Moskvi prisustvovao je general NKVD-a Mustafa Golubić.

Ruska vojska u Beogradu

Nema nedoumica je da su 1945. godine ruske jedinice ušle u Srbiju i slomile otpor četnika i na vlast doveli komuniste na čelu sa Titom. Partizanske jedinice iz Bosne i Hrvatske uz pomoć Rusa odnele pobedu u Srbiji i time nam je Rusija zapečatila sudbinu do današnjih dana. 

Ozna i kasnije Udba će obezglaviti srpstvo, genocid Srba u Hrvatskoj će biti na silu zaboravljen zarad ”bratstva i jedinstva”. Nije bio dozvoljen povratak kralja u Srbiju, a crkva je sve više slabljena i u njene redove su infiltrirani agenti. Republike unutar Jugoslavije napravljene su da predstavljaju kontratežu eventualnom ponovnom uzdizanju Srba i pravoslavlja. 

Ruske trupe su osigurale da se kraljevska porodica zameni Titom i komunistima koji će decenijama raditi na brisanju nacionalne svesti i sećanja Srba. Ipak Rusi to nisu mogli uraditi bez saglasnosti Britanaca i Amerikanaca koji će im u tome pomoći. Tako je sudbina našeg naroda u ovom veku zapečaćena.

Srbi su poraženi u ratu, nad njima je izvršen genocid i zato će se mnogi sve češće izjašnjavati kao Jugosloveni kako bi bili deo pobedničke strane. Identiteti republika su pretvarani u narode, Srbija je dobila i dve autonomne pokrajne, prava manjina su bila naglašena… i tako sve do današnjih dana.

 Dešavanja oko Kosova

U novije vreme Rusija i dalje drži najvažnije uzice u zemljama bivše Jugoslavije. Kada je izbio rat oko Kosova i kada nas je bombardovalo 26 zemalja NATO-a, Rusija nam je obećavala vojnu pomoć i famozni S-300 sistem protiv-vazdušne odbrane. Međutim do toga nije došlo. Pitanje je kakva bi bila naša politika da nam je bilo jasno da pomoć neće stići.

Prisetimo se i da je Milošević seo na pregovore sa NATO tek kada je ruski general rekao da će ”Srbija biti ravna ko tepsija…” , slično je bilo kada je Milošević sišao sa vlasti. Takođe, tu je i nemili događaj kada su ruski padobranci napustili aerodrom u Prištini.

Znam da je 90tih pa i u vreme sukoba oko Kosova, Rusija bila na kolenima i da nisu mogli previše da učine ali takođe znam da je tada kao i ranije Srbija bila zgodna za potkusuravanje i trgovinu globalnih sila. 

Ne želim da idem preduboko u ovu analizu, želja mi je da inspirišem druge da na malo drugačiji način istražuju. Ono što je sigurno je da je politika Rusije sudbonosno uticala na našu istoriju kao niko drugi.

Odgovor na pitanje da li su nam uvek bili prijatelji je: jesu, bili su uvek prijatelji onih koje su sami doveli na vlast u skladu sa svojim globalnim interesima.

Nemojte me shvatiti pogrešno, nisam protiv Rusa i svima su nam poznate dobre stvari koje je Rusija učinila za Srbe ali ipak treba sagledati našu istoriju u celini i ne idealizovati nikoga. 

U grotesknoj igri tajnih službi Rusi će za većinu stvari optužiti Engleze, a opet Englezi će optuživati Ruse. Istina je da su nam i jedni i drugi krojili sudbinu.

Cilj ovog teksta jeste odmerenost. Želja mi je da ljudi shvate da se ne trebamo previše vezivati ni za zapad, ni za istok, već da se uzdamo u sebe. Nisam ni za Amere, ni za Ruse, već za srpsku stranu i našeg Svetog Savu. 

P.S. Pažljivo pratite. Ovih dana naš predsednik ide u Rusiju da moli da cena gasa ostane niska. Šta bi bilo kada bi cena gasa skočila 10-20 puta? Takođe u Srbiji se održavaju vojne vežbe, a pominje se i PVO sistem Pancir S1.