Krst ili raspeće kao muke, stradenje, pravila i smrt
Svako svoj krst nosi – stara izreka koja govori o poštovanju drugih i o samopoštovanju. Svi mi imamo svoju muku ili neke svoje brige. To što se to na nekome ne vidi odmah ne znači da ih nema i da je njemu sve lepo u životu. Neki od nas takve stvari pokazuju, a neki ih drže za sebe. Sa mukom se mora živeti i treba je prevazići pre svega verom u svoje napore.
Naravno prvo se misli na krst koji je bio na Hristovim leđima. Nosio ga je kada su ga vodili na mesto raspeća. Bilo da je ovo stvaran istorijski događaj ili priča inspirisana hiljadama sudbina ljudi koje su rimljani razapeli na krstove, to nije ni bitno. Hrišćanstvo je religija simbolike i pozitivnih priča. Priča o krstu nosi u sebi poruku muke i teškog bremena sa kojim se mora nositi.
Krst je u vreme Rima bio znak raspoznavanja za hrišćane kako bi znali od koga mogu očekivati pomoć u vreme kada su hrišćane bacali lavovima. U našem podneblju krst je par vekova bio i simbol prkosa turskoj vlasti.
Danas ima raznih krstića. Drvenih i zlatnih, malih skromnih i velikih krimi krstača. Neki su izuzetni primerci juvelirske umetnosti, a neki jako prosti. Neki su pitanje mode ili statusa, a poneki imaju i duhovno značenje.
Nije važno da li nosite krst ili nosite tigrov zub, važno je da to vama znači nešto. Pripadnost nečemu ili držanje do nečega. U mom slučaju krstić je podsećanje na lična moralna načela i težnja da se njih čovek drži. Lakše bi bilo kada tih moralnih načela ne bi bilo, ali to je samo put ka varvarstvu, osveti i spirali nesreće.
Na kraju krajeva, krst je i simbol smrti i stradanja za načela, na isti način kao što je ikona Bogorodice simbol rađanja. Rađanje i rastenje su spontane haotične stvari, krst je simbol forme i pravila. Bogorodica je okrenuta više ženskoj ulozi u kući, a krst više prezentuje muški princip i spoljnja dešavanja van kuće. Dopunjuju se kao jing i jang.
To je podsećanje da će svima jednom doći kraj i zato živite svoje vreme polako. Manje jurite za parama, više razmišljajte šta je to što vas čini srećnima.
Wow, siroka tema. Zao mi je sto ne mogu da se raspisem koliko bih volela, jer bi bilo nepristojno.
Nosim krstic, mali, srebrni. Ali ga nosim uz, takodje mali, gorski kristal. Zasto? Zato sto nisam „pravi vernik“. Danas postoje razne teorije o „pravim vernicima“. Verujem u prirodu, energiju i ljubav. U Boga? Pa.. ne bas. Iako sam krstena, hriscanka, znam crkvena pravila, molitve i pesme, ne mogu da kazem da sam vernik. Ali jesam pravoslavac i postujem tradiciju.
Neka ljubav bude Bog, kao sto crkvene pesme i predstavljaju Boga. Dakle, verujem: u prirodu, energiju i u Boga (ljubav). Zato nosim krstic koji sam davno jos dobila od bake koja je vernik do srzi, a gorski kristal sam, takodje, dobila na poklon kao dar iz ljubavi, ali ga smatram simbolom prirode, jer iz prirode i potice.
Slazem se da je krst simbol pravila i forme, smrti i stradanja, moralnih nacela, zato ga i postujem. Mada neki sveci nisu uvek bili moralni, naravno, okrenuli su se krstu i Bogu, i to ih je spasilo. Te price su verovatno istinite, ali to je vec druga tema.
Pored svega, smatram da je covek ipak plod prirode i nauke. Energija i materija od koje smo sazdani, ipak potice iz svemira. Znam da zvuci sumanuto i predaleko, ali to je bas tako. Duh i inteligencija mogu se nazvati „darom od Boga“ jer niko ne zna odakle nam to, zato i dalje postujem krst i Boga kao simbole ljudkosti. Mislim da covek bez duse i pameti/inteligencije, ne moze biti sasvim dobar covek. Zato uglavnom od takvih primecujem nepostovanje Boga/ljubavi, ni drugih ljudi, cak i nauke.
Milena, hvala na komentaru. :)