Veliku pažnju je podigao tekst o duhovniku Damaskinu, monaha Hilendara, kojeg su Grci hteli da spale zbog svedočenja da se pravoslavci oduvek krste sa dva prsta (oko 1650. godine).
Cilj ovog teksta jeste da se dokaže da je otac Damaskin stvarna ličnost i da postoje i grčki, i ruski, i moldavski, i srpski izvori koji ga pominju kao i zapisi iz samog manastira Hilandar.
Otac Damaskin je bio izuzetno cenjen ne samo na Svetoj Gori već i van njenih granica, putovao je u Moskvu, bio je i iguman manastira Hilendar. Prikupio sam izvore o njegovom životu, ponajviše iz Fotićeve knjige, pa ih ovde navodim.
Rad u biblioteci i prepisivanje knjiga
Otac Damaskin je radio na prepisivanju knjiga u karejskoj posnici Svetog Save i zabeleženo je da su on i jeromonah Danilo prepisivali rukopis ”Beseda Jovana Zlatoustog na Mateja” (Hilandar 413, 414).
Damaskin je bio „Srbin rodom“, „proste naravi i visoka žitija“, dobročinitelj „od svih poštovan“. Glas o njegovoj učenosti nadaleko je prevazilazio granice Svete Gore. Preveo je s ruskog na srpski jezik Šestodnev Jovana Zlatoustog, ispravljajući greške i upoređujući predloške. Trudio se da u prevođenju bude što razumljiviji. Vodeći računa o preciznosti i smislu, u zapisu na knjizi posavetovao je buduće prevodioce s ruskog jezika da je bolje ostaviti originalan tekst nego ga prevesti na neodgovarajući način.
Na ruske knjige, napisane ili štampane pre reformi patrijarha Nikona, često se gledalo kao na jeretičke jer se nisu držale grčkih kanonskih merila. A upravo takve knjige posedovao je starac Damaskin. On ih je tumačio, otvoreno šireći u njima sadržana učenja. Grcima je najviše smetalo učenje o tome da se treba krstiti s dva prsta.
Duhovnik i iguman manastira
Kneginja Jelena, supruga vlaškog vojvode Mateja Basarabe, naložila je 1649. godine da se odštampa Triod cvetni, i to ne na uobičajen način vlaškom recenzijom, već na srpskom jeziku. Po njenom nalogu, a kako sama napominje na početku Trioda, „prema želji srpskog naroda“, pri slaganju su pažljivo izbacivani svi jusovi, karakteristični za vlašku redakciju staroslovenskog jezika. Knjiga počinje Jeleninim pismom glasovitom hilandarskom duhovniku Damaskinu i svim „srpskim sveštenicima“. Poklanja im je, po njihovoj „volji sada usrdno ispravljenu i od nekih njima nepotrebnih pismena ispražnjenu i isplevenu“. Posveta svakako svedoči o čvrstim i neprekidanim vezama s vojvodskom porodicom.
Damaskin se možda već bio upokojio kada je, januara 1658. godine, patrijarh Maksim pohodio Svetu Goru. Patrijarh u jednom zapisu kaže da je tada kupio knjigu od daskala Zaharije, bivšeg učenika „svetopočivšeg duhovnika Damaskina“. Međutim, zapis potiče iz 1671. godine, kada je patrijarh knjigu zaveštao patrijaršijskoj crkvi, tako da termin „svetopočivši“ može da se odnosi i na vreme posle 1658. Ako to nije bio neki jeromonah istoga imena, duhovnik Damaskin je kao ekonom i proiguman (1634) uzimao učešća i u upravljaju Hilandarom. U tom slučaju, boravio je 1638. u Moskvi kao član hilandarskog poslanstva. Oslovljavanje titulom proigumana moglo bi da ukaže i na to da je pre 1634. obavljao funkciju igumana Hilandara.
Sobzirom da je 1634. bio iguman možemo pretpostaviti da se rodio i deceniju pre 1600. godine jer nije verovatno da bi bio iguman manastira pre svojih 30tih ili 40tih godina.
Sukob sa Grcima unijatima
Učeni duhovnik bio je pod velikim uticajem starih ruskih bogoslužbenih knjiga, koje su upravo tada i u Rusiji bile proglašene jeretičkim. Jedno od glavnih „pogrešnih“ učenja koje je Damaskin širio ticalo se načina na koji se krsti: s dva umesto s tri prsta, kako je bilo propisano grčkim kanonima.
Zbog toga su grčki monasi okupljeni na Sveto-gorskom saboru 1650. godine odlučili da se takve knjige listom spale. Tada je Damaskinu naređeno da sam u oganj baci svoje ruske knjige. Posle pogrdnih kletvi i pretnji, Damaskin je bio prinuđen da popusti i odrekne se kako knjiga tako i svojih stavova o „znamenju časnoga krsta“.
Sabor ga je predao prisutnom Turčinu, koji ga je potom bacio u tamnicu. U to vreme najčešće su monasi zatvarani u pirg manastira Lavre u Kareji. Odatle se iskupio svojim novcem.
O suđenju svedoči ruski monah, iguman Arsenije Suhanov, koji je s proleća 1654. godine boravio i radio na Atonu, po želji ruskog patrijarha Nikona.
Patrijarh Nikon se sredinom XVII veka prihvatio ispravljanja i ujednačavanja ruskih liturgijskih knjiga. Jedna od prvih stvari koje je učinio bila je da na Svetu Goru pošalje poverljivog čoveka što bi pretresao manastirske biblioteke i izabrao uzorne knjige po kojima bi se izvršile prepravke.
U „knjižnom skrovištu“ Hilandara, Arsenije Suhanov je između aprila i juna 1654. godine, posle pažljivog pregleda, izdvojio i obeležio 13 srpskih i 7 grčkih rukopisa. Ostavio ih je Hilandarcima da ih ponesu kada budu krenuli za Moskvu.
Iguman Hilandara Viktor je 6. novembra 1654. godine napisao poslanicu ruskom patrijarhu i predao je arhimandritu Teodoru, jeromonahu Teofanu i slugi Obradu da ih sa knjigama ponesu u Moskvu. Verovao je da će tu žrtvu i pokazanu dobru volju ruski patrijarh i car znati da cene.
U Rusiji nisu gorele samo knjige, već su spaljivali i sveštenike staroverce. Ovo se umalo desilo i našem ocu Damaskinu Hilandarcu ali su samo knjige spaljene. Na slici je jedan od vođa staroveraca u Rusiji sveštenik Avakum Petrov spaljen sa tri svoja učenika 14. aprila 1682. godine.
Arsenije Suhanov je obišao sve atonske manastire i svi su mu pokazali svoje blago. Otkupio je ukupno 498 knjiga za 3.700 talira i 2.000 krzana kunice vrednih 580 talira. I Sabor je uputio poslanice patrijarhu i caru, 16. juna 1654. godine, nešto pre Hilandaraca. U poslanici patrijarhu istakli su svoju veliku, svesnu žrtvu:
„Tako našu ka velikom ti svetiteljstvu blagopokornu pokazasmo poslušnost, no znaj, o preosvećena glavo, da imamo veoma čvrstu kletvu od blaženih ktitora o prisvajanju i predavanju ovih božastvenih knjiga božastvenim manastirima Svete Gore Atonske – da se niko ne drzne iznositi ih sa Svete Gore. Mi, pak, pouzdano znamo u Hristu Bogu našemu nepokolebimu čvrstinu vere vašega pravoslavlja […]. Boga proslavljamo koji je izvoleo da nas sjedini jedinstvom neporočne vere zbog koje smo se drznuli da prestupimo zaveštanje blaženih ktitora naših. I božastvenoj tvojoj zapovesti povinujući se, radi utvrđenja pravoslavlja i radi spasenja mnogih duša i radi istinite ljubavi koju imamo prema pravovernom i Bogom venčanom našem caru Alekseju Mihajloviču, samodršcu sve Rusije, i prema velikom ti svetiteljstvu – dadosmo ovu riznicu božastvenih knjiga. I, evo, slušasmo kako tvoje svetiteljstvo hoće dobru revnost [и] staranje da učini, to jest ove [књиге] na slovenski jezik prevoditi. Mi za ovo molimo da Bog […] pospeši da se ispuni tvoga svetiteljstva dobra revnost prema njegovoj volji svetoj.“
Potom su iskazali nadu da će njihova žrtva biti plodotvorna i bogougodna:
„No, ukratko hoćemo nešto da spomenemo tvojoj premudrosti […] ne savetnički, već molbeno […]. […] odvažujemo se govoriti – opet te moleći da nam oprostiš – ako tako želite ove božastvene knjige da odenete u krasnu odeću slovenskog dijalekta, dobro delo, bogougodno i pohvalno želite od svih koji pravedan um imaju. Ali, […] molimo svi skupa tvoje veliko svetiteljstvo da prevodioci koji će prevoditi ove knjige budu istinski pravoslavni, da ne budu vuci odeveni u ovčiju kožu što razdiru i kvare bogonadahnute reči prema svojstvenom im zloumlju, da ne budu napojeni od mučnog i smradnog potoka, velim, latinskog, bogomrskog mudrovanja. Jer ti su neprijatelji i protivnici našeg pravoslavlja, da umesto pšenice pravoslavlja ne izraste kukolj zlog učenja, da umesto blagoslova od Boga ne privučemo kletvu dušama našim i da se tako nevoljno nađemo krivi za greh […].“
Očigledno, plašili su se već široko ispletene i veoma aktivne mreže prikrivenih unijata. Knjige su date na prevođenje ali nije jasno da li su uništene ili prepravljene ili odnete u Rusiju. Međutim poznato je da su tih godina mnoge knjige gorele po manastirima, a postoje i zapisi o prepravkama knjiga.
Ropstvo i kleveta
Svetogorski sabor je duhovnika Damaskina, sa njegovim istomišljenicima, popom Romanom i učenikom Zaharijom, predao Turcima da ga kazne tamnicom. Posle izvesnog vremena, oslobodili su se plativši globu od 60 groševa. Damaskin se potom povukao u tišinu hilandarskog skita na Spasovoj vodi.
Skit Spasove vode
Koliki ugled je uživao možda najbolje svedoče reči Simeona, srpskog monaha iz manastira Svetog Pavla, napisane 1703. godine, više decenija posle Damaskinove smrti:
„Kod nas je još onih koji dugo pamte kako je na Atonskoj Gori živeo starac, premudri i vrli filosof. Brada mu je bila do nogu, knjige je on [читао] moskovske stare štampane i krstio se kako je u njima štampano. Time je on čitavu Atonsku zemlju uzbunio, a vlasti grčke sastavši se, okrivile su ga. Kod nas se u sadašnje vreme nalaze svete nepropadljive mošti onih koje sam ja znao žive i čudesa su njihova do danas.“
Jedan, očigledno protivnički, zapis kaže: ”Jedno vreme, oko 1653, posle osude ruskih knjiga, u tišinu Spasove vode povukao se čuveni svetogorski duhovnik i knjigoljubac, jeromonah Damaskin. Društvo mu je pravio duhovnik Isaija. Na Spasovoj vodi su neko vreme ostala dvojica učenika, a zatim su i oni otišli opljačkavši crkvu i kelije. Ne samo što su skinuli sva stakla sa prozora, nego su se drznuli da odnesu čak i oltarske dveri”.
Jedan od Damaskinovih poštovalaca ostavio je u hilandarskom rukopisu zapis o tome kako ih je snašla „beda od lukavog roda grčkoga“.
Ruski izaslanik Arsenije Suhanov, koji je četiri godine docnije obilazio Svetu Goru u potrazi za vrednim rukopisima, upoznao je Damaskina i detaljno se raspitao o suđenju. Posvedočio je da su „Grci to učinili iz mržnje“, zato što je Damaskin bio od „mnogih poštovan“, a „nije bio Grk nego Srbin“. Potom je dodao da bi „Grci hteli da oni svima vladaju“.
Zamena i ispravljanje knjiga
Nakon što su Grci i Rusi unijati sklonili sve stare knjige i oca Damaskina, 1669. godine, na Svetu Goru je stigao ruski učitelj Samuil Bakačič, Ukrajinac rodom. Vredni daskal (pisar) s činom jeromonaha boravio je više od dve decenije u Hilandaru, pirgu na Spasovoj vodi, skitu Sv. Ane i drugim manastirima, predano prepisujući i prevodeći grčke i ruske bogoslužbene knjige (Mesiju istinog Joanikija Galjatovskog) na srpski jezik. NJegovi prevodi, naročito s grčkog, docnije su se raširili po srpskim zemljama, tako da se može reći da je, i šire gledano, taj književni poslenik imao izvesnog uticaja na savremenu srpsku književnost.
Jasno je dakle da su stare pravoslavne knjige koje je Damaskin čuvao zamenjene novim prevodima knjiga koji su bili po volji Grka unijata.
Danas se u Hilandaru čuva preko 20 ruskih rukopisnih i oko 70 štampanih knjiga, nastalih u razdoblju od kraja XV do kraja XVII veka. Najviše ih je štampano u Moskvi, Kijevu i Lavovu. Naravno, taj broj bi bio mnogo veći da knjige nisu spaljene 1650. godine. Ni približno nije moguće utvrditi koliko je knjiga tada izgorelo.
Izvori
- Sveta Gora i Hilandar u Osmanskom carstvu 15.-17. veka, Aleksandar Fotić, Beograd, 2000.
- Zapisi, I, br. 1458; St. Dimitrijević, „Odnošaji pećkih patrijaraha s Rusijom u XVII veku“, Glas LVIII
(1900) 276-280; G. Trifunovič, „Damaskin Hilandarec (K voprosu o greko-slavяnskih otnošeniяh na Afone v XVII v.)“, Issledovaniя po drevneĭ i novoĭ literature. 80-letiю akademika Dmitriя Sergeeviča Lihačeva posvящaetsя, Leningrad 1987, 316-319. O duhovniku Damaskinu vid. u poglavlju Igumani i monasi. - Svet srpske rukopisne knjige 12-17 veka.
- Radovanović, br. 37; St. Novaković, „Srpski štampari u Rumuniji“, Godišnjica Nikole Čupića XVII (1898) 342; Đ. Sp. Radojičić, „Južnoslovensko-ruske kulturne veze do početka XVIII veka“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik XIII, 2 (1965) 292-293.
Ostali tekstovi na ovu temu:
Zašto su Grci hteli da spale srpskog monaha oca Damaskina na Svetoj gori?
Trackbacks for this post