Ko je podmetnuo ”papsku krunu” u srpsku istoriju?

U potrazi za prvim pojavljivanjem ”pisma papi” putujemo kroz vreme i dolazimo do bečkog prepisa Domentijana. Da li postoji taj rukopis? Koliko je star? Odakle je stigao u Beč? Da li su ga podmetnuli jezuiti?

Temu navodnog pisma koje je Sveti Sava slao papi u Rim koja je obrađena u prethodnom tekstu, zbog novih saznanja moram da dopunim.

Srpsko blago u Beču

knjiga Petra Ostroškog

Srećom setih se jedne knjige i pomislih možda bi u njoj mogli naći više informacija o bečkom prepisu Domentijana. Petar Milatović Ostroški, koji živi u Beču, popisao je sve srpske srednjovekovne spise koji se nalaze tamo u biblioteci. Konkretno on se bavio knjigama koje je Vuk Karadžić prodavao Bečkoj biblioteci. Preko raznih smutljivaca Vuk bi, za par zlatnika, dolazio do knjiga i prodavao ih po mnogo većoj ceni kupcima u Beču, Petrogradu, Pragu i drugim gradovima.

Bio sam na promociji te knjige Petra Ostroškog – Srpsko blago u Beču i prodaja srpskih relikvija. Ovaj izuzetan čovek je naravno potpuno skrajnut u našoj istoriografiji i medijima kako to po pravilu biva sa pravim Srbima.

U Prosvetinom izdanju Domentijanovog žitija Svetog Save koji je uređivala profesorka Marinković pronalazimo pod kojim brojem je zaveden taj bečki prepis u kome se prvi put pojavljuje pominjanje da je Sveti Sava slao pismo papi.

Podaci o Bečkom rukopisu u knjizi koju je izdala Prosveta 1988. godina, Domentijanovo žitije Svetog Save i Simeona.

Dakle radi se o rukopisu koji je zaveden u Beču pod signaturom Kodeks Slavonikus 57. Petar Ostroški je ovaj prepis pedantno evidentirao u svojoj knjizi sa svim podacima koji u biblioteci prate taj spis.

Iz beležaka bečke biblioteke saznajemo da je ovaj spis ustvari iz 16. veka. Takođe saznajemo da je rukopis u 19. veku pripadao manastiru Dečani i da se na listu 1b nalazi sledeći zapis:

”Ovaj važni rukopis našao je na svom poslednjem putovanju po Staroj Srbiji Stevan Verković. 26. april 1858. Serez (Grčka).”

Na listu 70a, nalazimo belešku prethodnog vlasnika, monaha iz Tetova, Serafima Dečanca sa datumom 2. jun 1848. Takođe, u knjizi se nalazi na margini beleška jerođakona Mojsija iz Dečana da je knjiga bila u posedu manastira 1761. godine.

Dakle možemo pretpostaviti da je neko iz Dečana prodao ovu knjigu Stevanu Verkoviću 1858. godine.

Dalje beleške iz biblioteke govore da je Stevan Verković ovaj rukopis dostavio carskoј biblioteci preko trećeg lica (nepoznatog). Autor izvodi zaključak da je to nepoznatno lice, niko drugi nego sam Vuk Karadžić koji je u to vreme bio glavni izvor srpskih rukopisa u Beču.

Na kraju teksta dajem .pdf kopiju izvora informacije u knjizi Petra Ostroškog.

Uloga Daničića i Vuka Karadžića

Interesantno Vuk i Daničić su bili vrlo bitni za srpsku istoriju. Obojica su radili na prevodu Svetog pisma. Daničić je prevodio Stari Zavet, a Vuk je prevodio Novi Zavet. Nažalost umesto da prevode Miroslavljevo jevanđelje ili neki drugi srpski izvor iz srednjeg veka, oni su prevodili nemačku protestantsku Bibliju. Knjiga je štampana u unijatskom jermenskom manastiru u Beču.

Fotografija – Vuk Karadžić i Đuro Daničić

Knez Miloš i srpski patrijarsi su zabranjivali ovaj prevod ali u jednom trenutku Srbija je preplavljena ovom jeftinom knjigom. U to vreme knjige su bile izuzetno skupe pa su se ljudi utrkivali da kupe ovu knjigu koja je bila veoma jeftina za svoj obim. Drugim rečima austrijska propaganda je dobro plasirana i poslužila је približavanju srpskog vernika vernicima sa zapada (katolicima).

Interesantno upravo Daničić je radio na raščitavanju Domentijanovog prepisa sa Staro-srbskog. U svom prvom izdanju svoje knjige ”Domentijanovo žitije Svetog Save” iz 1860. Daničić ne pominje nikakvo ”pismo papi” koje šalje Sveti Sava. Međutim, 1865. Daničić ponovo objavljuje knjigu i u njoj je ubačeno par novih pasusa u kojima navodno Sveti Sava piše pismo papi Honoriju i traži od njega krunu za Stefana Prvovenčanog.

Objašnjenje ove promene je da se Daničić navodno zbunio i nije znao da je ustvari u prvoj knjizi prevodio Teodosijev, a ne Domentijanov prepis.

Dakle, vidimo da bečka biblioteka ovaj rukopis dobija tek 1865., a Daničić je svoju prvu knjigu radio na osnovu rukopisa iz Narodne biblioteke u Beogradu. Taj spis je došao ”odnekle iz Turske” (južne Srbije) i da je verovatno iz 15. veka. Treba napomenuti da će taj spis izgoreti u bombardovanju Beograda kasnije.

Navođenje izvora u Daničićevoj knjizi iz 1860.

Dakle 1865. Daničić dobija potpuno novi rukopis koji se danas nalazi u bečkoj biblioteci i to od samog Vuka Karadžića.

Treba imati u vidu da je Vuk Karadžić prvo bio pisar kneza Miloša Obrenovića ali da je vremenom postao austrijski špijun. Dobio je platu od Austrije, stan u centru Beča, oženio se katolkinjom i prodavao naše knjige iz manastira.

Ne treba gubiti iz vida da je Austrija videla Vuka kao mogućeg budućeg kneza Srbije, da je u Beču pisao nakaradne tekstove protiv kneza Miloša i širio neprijateljsku propagandu. I na kraju, ako mi ne verujete, pročitajte knjigu koju je napisao o Knezu Milošu koja se smišljeno plasirana da bi se okaljao karakter srpskog kneza.

Ko je Stevan Verković?

Dakle taj navodni ”domentijan” je knjiga iz 16. veka, a Vuk Karadžić je knjigu dobio od Stevana Verkovića. Postavlja se pitanje ko je on? I tu dolazimo do zanimljivih saznanja.

Stjepan Verković

Stjepan Verković (1821-1893) je Hrvat iz Bosanske posavine. Obrazovan u franjevačkom samostanu, studirao u Zagrebu (filozofiju i teologiju). Interesantno Verković je radio kao agent za Srbiju. Imao je tajnu misiju da pronalazi stare rukopise, skuplja novčiće, nakit i narodna predanja na teritorijama pod Turskom i Austrijskom upravom – Hrvatska, Kosovo, Crna Gora, Makedonija, Grčka.

У литератури је познат као Стјепан или Стефан према потреби.

Kada je Verković upoznao Iliju Garašanina bio je opčinjen pan-srpskom idejom. 1850. godine seli se u Ser (današnja Grčka, u to vreme teritorija pod Otomanskim carstvom) i tamo živi sledećih 20 godina. Imao je  zadatak da se postara i prikaže kako je slovensko stanovništvo u Makedoniji ustvari srpsko i time reši pitanje Stare Srbije.  Za svoje zasluge Verković je primljen u SANU.

Međutim, oko 1860. Verković menja stranu i počinje da propagira za Bugare. Prvo piše knjigu ”Narodne pesme mekedonskih Bugara”. Rekao bih da je vrbovan od strane ruske službe koja je u to vreme snažno radila na stvaranju bugarske nacije. 1877. odlazi da živi u Rusiju. 1891. se nastanjuje u Bugarskoj, gde dobija nacionalnu penziju za zasluge i tu umire 1893.

Kao što vidimo Stjepan Verković je vrlo opskuran lik – franjevac i Hrvat, pa Srbin, pa Bugarin, franjevac pa mason, srpski agent pa onda ruski. Trgovao je antikvitetima koje je prodavao u Kopenhagenu, Londonu, Parizu i Petrovgradu. Optuživan je par puta za falsifikovanje, posebno za knjigu ”Slovenske vede”.

Kada je nastao falsifikat?

Za mene lično nedoumice nema. Priča o pismu papi koje šalje Sveti Sava i traži krunu je definitivno izmišljena. Zašto sam tako siguran?

Pa prvo do pre dve godine nije bilo prevedeno Zakonopravilo Svetog Save pa raniji istraživači nisu ni mogli razumeti prirodu pravoverja Svetog Save u kome postoji jasna osuda rimokatolika. Treba pročitati Zakonopravilo, a zatim Teodosijev prepis žitija Svetog Save i videćete da je sve zapisano ispravno kako u Zakonopravilu stoji.

Drugo, potpuno je neverovatno da su jugoslovenski istoričari uzeli jedan prepis iz 16. veka u Beču i na osnovu njega izmenili istoriju, ignorišući sve ostale izvore.

Treba jasno reći da je do 19. veka u našim crkvama postojao samo Teodosijev prepis Domentijana i da se to smatralo istinom. U prošlom tekstu videli smo da taj Teodosijev tekst ne ostavlja nikakav prostor za saradnju sa jereticima. Najstariji Teodosijev tekst je iz 13. veka, a sačuvano je preko 30 starih prepisa Teodosija iz raznih manastira.

U 19. veku istoričari iznenada pronalaze nekakvog ”domentijana” tj. tekst iz 16. veka za koji tvrde da je sadržinom ustvari stariji od Teodosija. Namerno ovaj prepis nazivaju ”domentijanov prepis” iako je jasno da ga u 16. veku svakako nije prepisao Domentijan. Da li je prepis Domentijana iz 16. veka ubačen da bi srušio do tada zvaničnog Teodosija?

U podacima biblioteke u Beču stoji da je Domentijanov prepis iz 16. veka. Međutim i ovu ocenu treba uzeti sa rezervom jer to su stari podaci i nije rađena moderna analiza. Možda је tekst iz 16. veka, a može biti i mlađi.

Ko je mogao da počini falsifikat?

Postavlja se pitanje da li je falsifikat napravio Verković ili neko pre njega? Bez detaljnog pregleda teksta nećemo znati. Smatram da je Verković bio u stanju da organizuje da se uradi falsifikat, međutim ja lično mislim da je nešto drugo u pitanju i da postoji mogućnost da je do falsifikata došlo mnogo ranije – negde u 16.-17. veku.

U ”bečkom prepisu” Domentijanovog dela ne kaže se ništa novo samo je jezik prepisivača isprazno kitnjastiji pa je tekst opširniji. Ukupna količina teksta koju je bilo potrebno ubaciti za ”papsko pismo” nije veća od jedne strane u knjizi. Pored toga izbačeno je poglavlje o osudi jeretika koje nije veće od 2-3 strane.

Dakle za falsifikat potrebno je bilo da se ubaci jedna strana, izbaci 2-3 stane i prepiše svojim rečima 300 strana. Ko je bio u stanju da uradi tako nešto u 16. veku? U to vreme knjige su bile izuzetno skupe, a pismenih ljudi je bilo malo.

Nesumnjivo za tako nešto su bili sposobni katolički samostani na teritoriji Austro-Ugarske (Bosna, Hrvatska) jer u 16. veku još uvek nije formirana hrvatska nacija pa se još uvek radi o mešavini pravoslavnih i katoličkih Srba koji se služe ćirilicom. Druga opcija je da je knjiga nastala upravo u nekom srpskom manastiru. Ideja da bi neki srpski monah za zlatnike ili zarad viših ciljeva izmenio jednu knjigu zvuči neverovatno.

Dakle ko bi mogao biti? Verković, franjevci ili neki srpski monah?

”Crna operacija” u srednjem veku

Proučavajući spaljivanje moštiju Svetog Save i proučavanjem tadašnjeg istorijskog momenta došao sam do jedne teorije koju ću podeliti sa vama.

Godine 1440. u Crnoj Gori se pojavljuje Stefan Crnojević i on počinje uspešnu saradnju sa katolicima tj. Venecijom u borbi protiv Turaka. Tada su Turci Duklju tj. Primorje prvi put počeli da zovu Karadag, tj. ”crna gora” jer su  imali problem da osvoje crnogorska brda. Istovremeno Venecija to prevodi na latinski monte negro.

Zatim se pojavljuje car Jovan Nenad Crni koji pokušava da napravi srpsko carstvo u Vojvodini 1526. Zatim se dešava Banatski ustanak 1594., kada Srbi staju na stranu Austro-Ugarske zbog čega su navodno spaljene mošti Svetog Save, da bi se sve završilo patrijarhom Čarnojevićem i seobom Srba sa Kosova 1690.

Primećujemo vezu Crni – crnojević – čarnojević. Kasnije će i Crni Đorđe uzeti slično ime kao pretnju Turcima. Ono što je sigurno da pre ovoga ”crnog” perioda nije bilo saradnje sa rimokatolicima i da je baš u tom ”crnom” periodu jak rad i uticaj jezuita na Balkanu. Domentijanov rukopis, tj. rukopis iz Dečana je takođe datiran baš negde u to vreme (16.-17. vek).

Šta se desilo u 16-17 veku?

Srpska crkva je u 16. veku napravila ogroman zaokret u svojoj politici u smislu da je počela određenu saradnju sa rimokatolicima protiv Turaka.

Katolička crkva je u 15. veku ucenjivala pravoslavce nudeći vojnu pomoć u borbi protiv Turaka ako se napravi crkvena unija. Zbog toga je 1439. godine održan Firentinski sabor. Unija nije uspela za šta je naveću zaslugu imaо је Marko episkop Irakliona. Kada se pročulo da je potpisana unija u Carigradu su nastali neredi. Na taj sabor Đurađ Brankovićem nije dozvolio srpskom patrijarhu da ide i srpska država nije potpisala tu uniju.

Veliki je odjek bio u pravoslavnom svetu to što Srbija nije došla na sabor. Tako је još jednom srpska crkva bila prva u odbrani pravoslavlja od Vatikana. Međutim to Vatikan neće zaboraviti i tu je početak našeg zapleta oko ”Domentijanovog prepisa”.

Pod turskom upravom, na samom početku Turci nisu dirali srpsku crkvu. Baš naprotiv, u vreme Mehmed paše Sokolovića (1506-1579) Pećka patrijaršija doživljava svoj najveći zamah.

Međutim, u nekom trenutku dolazi do preokreta u politici i saradnje srpske crkve sa katoličkom crkvom kada se Srbija u doba pred Bečki rat stavlja otvoreno na stranu Austro-Ugarske i Rusije i protiv Turske (1683). Taj rat će se nažalost završiti porazom i pogromom Srba sa Kosova.

Ako pogledamo reči Svetog Save u Zakonopravilu u njegovo vreme ne bi bilo moguće sarađivati ni sa muslimanima, ni sa katolicima jer se radi o saradnji sa jednim jereticima protiv drugih jeretika. Slobodno možemo reći da je učenje Svetog Save bilo velika prepreka tadašnjoj politici pravljenja vojnog saveza sa katolicima. Interesantno, upravo u to vreme (1593.) se kaže da su mošti Svetog Save spaljene i ubrzo se pojavljuje ”Domentijanov prepis”.

Nakon što je srpska crkva stala otvoreno na stranu katolika i izgubila rat protiv Turaka 1683. od tog momenta politika Turske na Balkanu se menja prema našoj crkvi i tada počinju ozbiljne odmazde Turaka. Taj sukob će trajati sledećih 80 godina i na kraju će sultan ukinuti Pećku patrijaršiju i staviti je pod grčku upravu Carigradske patrijaršije (Fanar, 1766.). Na svu sreću naša crkva će preživeti ovaj period zbog postojanja dve mitropolije – u Crnoј Gori i u Austriji.

Jovan Kantul (1592-1614), freska Pećke patrijaršije

Treba pomenuti da je 1597. godine patrijarh Jovan Kantul poslao dvojicu kaluđera, Damjana Ljubibratića i Pavla, papi Klimentu VII. Patrijarh Jovan je uveravao papu u svoju „lojalnost i poslušnost” rimskoj crkvi i tražio pomoć za „oslobođenje srpskog naroda od Osmanlija”.

Da bi se okupio srpski narod protiv Turaka i ušao u savez sa rimokatolicima, bilo je potrebno da Turci urade nešto nezamislivo i izazovu bes naroda. Recimo da spale mošti sv. Save? Zatim je bilo potrebno da crkva promeni politiku prema rimokatolicima i rekao bih da je tada došlo do falsifikata u ”bečkom prepisu” za koji znamo da je došao iz manastira Dečani.

Mirko Dragović u svom radu tvrdi da su mošti Svetog Save sklonjene, a ne spaljene. Jezuiti su mogli pomoći oko sakrivanja moštiju i širenja glasina o samom događaju. Znamo da su podaci o nestanku moštiju Svetog Save uglavnom došli sa Austrijske strane, a ne iz turskih izvora.

Sumnjam da nestanak mošti našega Save u 16. veku ima veze sa pisanjem Domentijanovog prepisa u Dečanima gde se prvi put pominje da je Sveti Sava slao ”pismo papi”. Verujem da je ovo bilo potrebno kao pravno pokriće kako bi naši patrijarsi takođe mogli da šalju pisma papi a da ne budu proglašeni jereticima.

Dakle promenu politike naše crkve prema rimokatolicima možemo smestiti u period od smrti Mehmed Paše Sokolovića 1579. do seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. Te godine su bile prelomne za srpski narod i crkvu.

Za sada ovo je teorija koju i dalje istražujem, pa praštajte ako negde grešim. Iako vam možda na prvi pogled ova moja teza o jezuitskom uticaju za stvaranje rimokatoličko-pravoslavnog saveza deluje nategnuto, molim vas pogledajte film pravljen po romanu Umberta Eka ”U ime ruže” jer on je u tom romanu obradio priču ispravljanja istorije u samostanskim pisarnicama.

Scena iz filma ”Ime Ruže” po romanu Umberta Eka

U to vreme nije bilo televizije, ni interneta, pa čak ni novina pa je propaganda bila mnogo sporija. Sva istina je bila zabeležena u knjigama. Pod izgovorom prepisivanja knjige da bi se ona sačuvala, menjani su samo određeni detalji – par rečenica ubaciš, par stranica izbaciš i eto.

Nažalost bez detaljnog naučnog pregleda spisa u Beču ostaju mnoga pitanja. Na fascikli u Bečkoj biblioteci stoji natpis ”Zabranjeno slikanje zbog restauracije spisa” tako da je teško da ćemo dobiti informaciju da li je spis iz 16. ili možda čak, što je verovatnije, iz 17. veka.

Zaključak

Umesto naziva ”Domentijanov prepis” ispravnije bi bilo reći da se radi o Dečanskom prepisu ili još bolje o Dečanskom falsifikatu. Taj falsifikat je preko Vuka i Verkovića došao u Beč. Tamo ga je Daničić raščitao 1865., pa ga je Lazar Mirković preveo 1934. da bi ga profesorka Marinković dopunila i publikovala 1988. u Prosvetinom izdanju širokim narodnim masama. Nakon toga je sve uneto u udžbenike istorije, a istoričari SANU su se utrkivali ko će više da iskrivi srpsku istoriju kroz prizmu tog novog ”otkrića”.

Moguće je da je Verković napravio falsifikat, a moguće je i da je falsifikat nastao u 16. veku ili čak 17. veku u nekom od franjevačkih ili srpskih manastira kako bi se promenila srednjevekovna crkvena politika prema rimokatolicima i napravio savez protiv Turaka.

Istoriju pišu pobednici. Reformacija naše crkve u 16. veku se poklapa sa Nikonovim crkvenim reformama koje su se desile u Rusiji. I u Rusiji je bilo potrebno reformisati veru kako bi se napravio savez sa zapadom, a protiv Turaka. Reforme patrijarha Nikona potpuno su izmenile Rusku crkvu koja je bila bazirana na svetosavlju.

Dakle u 16. veku pravoverje Svetog Save počinje da bude transformisano u današnje grčko-ekumenističko pravoslavlje. Ovaj period obeležiće spaljivanje moštiju Svetog Save, stupanje u savez sa rimokatoličkom crkvom protiv Turaka, veliki egzodus Srba sa Kosova, spaljivanje do temelja glavnog grada stare srpske carevine Skoplja i ukidanje Pećke patrijaršije 1766.

U periodu od u 16. – 18. veka, srpska crkva pod uticajem Austrije i Venecije menja svoje postulate. Postaje tolerantna prema rimokatolicima, piše ”katehizise” poput katoličke crkve, prestaje da bude državna uprava i transformiše se polako u religioznu ustanovu kakva je danas.

U 20. veku srpska crkva će biti obnovljena ali ona neće više biti crkva Svetog Save već izmenjena pre svega učenjima Karlovačke mitropolije. Nova tolerantnija verzija srpske crkve neće se mešati previše u politiku, pa čak i sarađuje u manipulisanju istinom u cilju državne politike. Njena teritorija će biti razbijena i moraće se odreći Bugarske, Vlaške, Transilvanije, Moldavije, Albanije, Hrvatske, a u novije vreme i Makedonije. Mošti Sv. Save će ostati zagubljene, njegov štap će stajati u muzeju, a Zakonopravilo će čitav vek biti skrivano i postaće dostupno tek 2021. godine.

Striktno učenje Sv. Save i politika Jugoslavije kao države katolika, pravoslavaca i muslimana ne mogu da stoje istovremeno. Sveti Sava je okupljao sve slovene pod kišobranom jedne crkve. Za ovo imamo dokaz u rečenici kada u Zakonopravilu kaže ”iznesoh ove knjige na svetlost slovinskog jezika”. Obratite pažnju „slovinskog jezika“, a ne srpskog ili raškog. Međutim, Savino učenje podrazumeva suživot sa svima ali uz očuvanje srpskog bića i sa pravoslavnom crkvom na čelu. Zato je zabranjeno mešanje brakova, zato ne smeju sveštenici služiti sa latinima i jevrejima – da bi se očuvala čista vera.

Međutim moderni jugoslovenski političari smatrali su da okupljanje svih slovena na Balkanu koji govore istim jezikom pod jednom srpskom crkvom ne bi bilo moguće bez verske borbe. Ne zato što bi srpska crkva bila u ofanzivi, jer ona to nikada nije radila, već zato što je srpsku crkvu napadao Vatikan. Shvatili su da mira neće biti dok ne dignu ruke od svetosavlja.

Zarad političkih ambicija rešeno je da se narodi i vere mešaju i to je bila politika kralja Petra i Aleksandra, kao i titovih komesara kasnije. Nažalost zbog toga ćemo kao narod doživeti Savino prokletstvo i taj savez sa jereticima će dovesti do genocida srpskog naroda u 20. veku i na rub nestanka srpskog identiteta u 21. veku.

Danas više nema Jugoslavije ali je ekumenistička tolerantnost aktuelnija više nego ikada u istoriji. Ovog puta pod palicom zapadnih sila, i globalizacije, SPC je svetosavska samo nominalno, kao što je Srbija srpska država samo nominalno. Tako piše ali u suštini nažalost nije.

Vuk Karadžić i Đuro Daničić su preveli protestantsku Bibliju koja je uz veliki otpor na kraju ipak prihvaćena u našoj crkvi, a zatim i plasirali ”Domentijanov prepis” u carsku biblioteku. Plasiranje ovog malog falsifikata bilo je ključno za stvaranje Jugoslavije.

Eto, nadam se da je sada jasno kako je jedan bečki ”Domentijan” iz 16. veka pobedio našeg Teodosija iz 13. veka i definisao udžbenike istorije u našim školama.

Kad god čujete floskulu ”ima onih koji se protive ovom tumačenju ali većina istoričara smatra da je ovo tačno” znajte da je u pitanju neka manipulacija i da je neko jednostavno nadglasan. Nije važno koliko ima glasova jer do istine se ne dolazi glasanjem i većinom.

Zbog politike, malo po malo tri veka se menja naša vera.

I na kraju ko je ubacio ”papsku krunu” u našu istoriju? Ko je kriv? Verković ili jezuiti ili možda naša crkva? Rekao bih svi zajedno.

Izvori:

Petar Ostroški – Srpsko blago u Beču i prodaja srpskih relikvija , 2 stranice.

Mirko Dragović – Sveti Sava nije spaljen (.pdf)

P.S. Da se zahvalim dragom sagovorniku Aleksandru Ćekliću na kritici jer smo zajedno u razgovoru dobili ideju gde potražiti bečki rukopis i Filipu Tomaševiću na pomoći oko raznih izdanja Domentijana.

Prvi deo istraživanja – O pismu Svetog Save papi Honoriju.

Još da kažem da prosto ne mogu da verujem kolikо je komentara i pažnje napravio prethodni tekst sa preko 4800 reči na temu istorije falsifikata i ”papskog pisma”.

Ima nade sve dok se Srbi interesuju za svoju istoriju. :)

Drugi tekstovi na ovu temu:

O pismu Svetog Save papi Honoriju

Šest rukopisa Domentijanovog žitija

Anatomija falsifikata