Kako sam naučio da kažem ”Dobar dan”

Tamo negde 1992-3. bio sam u srednjoj školi. Sećam se da tog dana nisam išao u školu jer bile su neke studentske demonstracije koje smo mi srednjoškolci jedva dočekali. Kad su javili na radiju, većina je iz škole otišla kući, a manji broj nas je zaista otišao na demonstracije. Ja sam stajao u gomili neko vreme ali nije bilo zanimljivo i ubrzo zatim krenuh kući i usput da prošetam kroz Knez Mihajlovu ulicu.

Šetam tako Knez Mihajlovom i odjednom nasuprot mene nailazi patrijah Pavle. U momentu mi prođe hiljadu misli kroz glavu. Prvo, odmah sam ga prepoznao jer je često bio na televiziji. U momentu pomislih kako tako u vreme rata ide sam bez obezbeđenja? Drugo, tada kao i danas su kroz medije provejavale vesti o „popovima u džipovima“, a proneverama novca o preplaćivanju crkvenih usluga i slično. Treće, odgojeni u socijalizmu bez ikakve bliskosti sa crkvom, setih se da visokim crkvenim velikodostojnicima treba poljubiti ruku, što nekako nikako nije bilo u skladu sa mojom nekultivisanim mladalačkim duhom. Ukratko pojma nisam imao tada.

U momentu pomislih kako bi možda mogao malo da se pomerim u stranu iz pristojnosti, ali mi sujeta brzo sevnu kroz glavu „Kome da se pomerim, ovim crkvenjacima kojima se ljubi ruka? Zašto?“ i samo nastavim čvrstim korakom pravo ka patrijarhu.

Kada sam bio na svega 1-2 metra razdaljine, moje misli naglo prekinu patrijarh koji me pogleda i blago reče „Dobar dan“. U momentu osetih se kao da mi je neko udario šamar.

Pomislih ”Pa mi se ne znamo, zašto bi se meni javio?” Shvatio sam da pozdrav upućen meni tek nakon što me je već prošao dva koraka. Zbunjeno se okrenuh i doviknuh „Dobar dan, dobar dan…“ i dalje proveravajući da li je baš meni rekao.

Ispao sam smešan. Osion i gord sam krenuo odlučno ka njemu, a slabašni starac me jednostavno razbi sa gramom ljubaznosti. Bilo me sramota pred samim sobom što sam pretpostavljao nešto o čoveku koga ne znam. Kakva iznenadna životna lekcija…

Ne mogu to sada da objasnim ali on kada bi rekao „dobar dan“ on je to zaista i mislio. Svi to kažu nekako tako u prolazu, ali on je rekao na način da mi se činilo kao da je zaista to i mislio. Sve što sam o njemu i vladikama video na B92, palo je u vodu tada. Meni je bilo potpuno jasno da je on jedan gospodin i da stvari nisu onakve kako sam mislio da su. Mnogo godina kasnije ja ću se potruditi da shvatim šta je pravoslavlje a mislim da toga ne bi bilo da me to ”dobar dan” nije srušilo.

Hvala Bogu, imao sam sreće još par puta da sretnem tog gospodskog starca i ispravim se.

Drugi put kad sam ga sreo na ulici baš sam gledao da li će se javiti ili je onomad bila greška. Patrijarh se javio „Dobar dan“, a ja sam vaspitano odgovorio. Naravno on se svima javljao na ulici iz ljubaznosti.

Treći put sam se ja prvi javio, a on odgovorio i osmehnuo se. Nekako sam shvatio da nije ni važno što je on patrijarh i da ja svakako treba da se javim prvi jer je mnogo stariji od mene. I drugo shvatih da ne treba da verujem svemu što vidim na tv-u.

Taj slučajni susret me je zauvek promenio malo. Od tada svakome kažem „dobar dan“, ako je jedan patrijarh mogao da se potrudi i da mene nebitnog pozdravi, onda i ja mogu da se potrudim i svakome kažem.

Čudno ali primetio sam da se dobrota i lepo vaspitanje mogu koristiti kao oružje. Naročito je efektno kada redovno pozdravljam nadrndanu prodavačicu i namrštenog komšiju. Vremenom ljudi omekane.

PS. Stvari često nisu onakve kako nam mediji prikazuju, mislite svojom glavom.

Niste videli ovaj prilog na tv-u, nisam ni ja. Nije u skladu sa političkom situacijom, šta da vam kažem… za džipove se sigurno čuli…

Ko sluša, čuće – ko traži, naći će.