Tamo negde u vreme Balkanskih ratova postojao je zakon koji je propisivao da u rat nije mogao da ide najstariji sin u porodici. Dakle, mlađa deca mogu ali najstariji sin je morao da ostane kući da bi neko nasledio imanje i da ne bi izumrla ta porodica. Još u to vreme neko je bio dovoljno pametan i razumeo da mobilizacija ne sme da uništi tkivo društva. Država ovo treba da ima ozbiljno u vidu kada povlači sledeće poteze i najavljuje mogućnost vraćanja vojne obaveze. Ne radi se samo o mogućnosti pogibije već je mnogo ozbiljnija opasnost iseljenje većine mladih u inostranstvo. Većina njih se više nikada neće vratiti.
Ko ne bi trebao u vojsku?
U vreme Miloša Obrenovića postojao je još jedan zakon koji je zabranjivao otuđivanje kuće i hektara zemlje. To je bila socijalna mera zaštite majki sa decom. Određeno minimalno imanje nije moglo da se stavi u zalog, niti naplati kao dug ni u kakvom slučaju. Nije mogao muž pijanica ili kockar da prokocka imanje i da deca ostanu bez ičega. Danas, izvršitelji mogu da dođu i da vam uzmu sve… ali baš sve. Da li je moguće da smo danas gluplji nego pre 150 godina?
Ako želimo da nam zemlja raste moramo štititi izdanke. Deca ne mogu u rat jer u suprotnom imaćemo ogroman odliv mladih u inostranstvo. DŽaba vam svi napori za natalitet, za obnovu sela i više domaćih preduzetnika ako mladima uvedete vojnu obavezu.
Ali ne radi se samo o mladima, već i o onima koji su hranitelji porodica. Mora se imati u vidu da mi u HH veku imamo seriju pokolja i ratova kakvu srpski narod ne pamti u svojoj istoriji: balkanski rat, prvi i drugi svetski sa NDH i Jasenovcem, streljanja za vreme komunista i onda ratovi 90tih. Sva ova dešavanja su ostavila trag na porodicama i mnogi su muškarci stradali. Neko je poginuo, neko je postao invalid, ima puno i onih što su odlepili ili se propili, neko se razboleo… Mnoge porodice su pokidane i izdanci samo što su krenuli. Ne smeš dirati one bez kojih bi ta deca bila nezbrinuta i ne vaspitana.
Postoji još jedan sloj ljudi koji nikako ne treba da budu predmet mobilizacije. To su pre svega preduzetnici i vlasnici firmi jer oni zapošljavaju ljude, plaćaju poreze i ulažu novac u zemlju. To je današnja prava elita. Te ljude ne smeš da diraš jer oni najlakše mogu da odu u inostranstvo, a tada ne gubiš samo njega, već kapital, porez, investicije i radna mesta. Spisak onih koji ne bi trebalo da se mobilišu je dugačak i svakako ne treba mobilisati ni jednog profesora, naučnika, doktora, umetnika…
Polako dolazimo do poente da odlazak u vojsku na silu nema smisla. Šta će ti takav vojnik koji samo gleda gde da utekne? Koliko je on voljan da se bori? Sa druge strane potrošene su decenije u obrazovanje kadrova i sada bi vi da pošaljete inžinjera koji ima dvoje dece u vojsku? Nije izvodljivo to na taj način.
Postavlja se pitanje ko će onda da ide u vojsku? Odgovor je prost, vojska mora biti organizovana iz svih slojeva društva ali na dobrovoljnoj bazi. Da bi se neko dobrovoljno prijavio potrebno je davanje beneficija. Takođe treba pružiti mogućnost reafirmacije ljudima koji su u zatvoru a nisu osuđeni za teška dela uostalom tako rade Ameri, Francuzi, Izraelci. Zatim treba dati mogućnost stranim državljanima, tj svima koji se osećaju kao Srbi iz zamalja u okolini da služe kod nas vojsku. Uz dobru zaradu i beneficije javili bi se mnogi patrioti iz okolnih zemalja, gastarbajteri pa i poneko od naše pravoslavne braće.
Vojna obaveza ili profesionalno-dobrovoljački model?
Pitanje mobilizacije i vojne obaveze namerno spinuje u medijima kako bi se promenio stav naroda oko Kosova. Plaše nas ratom i mobilizacijom dece kako bismo digli ruke. Ne dam da mi ispiraju mozak, jesam za jaku vojsku i nisam za mogućnost opšte mobilizacije. Hoću modernu i profesionalnu vojsku i da se plati od para koje mi dajemo za porez. U Francuskoj nema opšte vojne obaveze, oni imaju Legiju stranaca i padobrance. Amerika ratuje po celom svetu, ali nema opšte vojne obaveze.
Dakle, molim generale i analitičare da manje gledaju filmove o Prvom svetskom ratu i Karađorđevićima. Mnogi veličaju taj deo naše istorije ali je ga ne volim. Smatram da je Jugoslavija izgrađena na kostima Srba palih u ratovima, da je kralj Aleksandar bio igračka u rukama tajnih društava i da je zamenjen Titom kada više nije odgovarao. Čini mi se da su komunisti koristili filmove o Prvom svetskom ratu za zastrašivanje Srba. ”Evo vidite kolika je to klanica bila, šta vam je vaš kralj napravio i koliko je običan čovek stradao.”, što je najgore od svega i u pravu su.
Umesto filmova o Prvom svetskom ratu, ugledajte se na Nemanjiće jer oni su bili skoro pa zabranjena tema za vreme komunista. Nemanjići su imali plaćenike i profesionalnu vojsku. Poznato je da je kralj Milutin koristio Kumansku konjicu, car Dušan je imao Katalonce u bici kod Velbužda, a kasnije je koristio Nemce.
Pored stranaca u toj profesionalnoj vojsci Nemanjića je bilo naravno i naših ljudi. Osim ovih udarnih profesionalnih trupa, svaki vlastelin je bio u obavezi da se pojavi sa svojom vojskom koja je bila od par stotina do par hiljada ljudi. Ta vlastelinska vojska je bila sastavljena od vlastelinčića i običnih vojnika. Vlastelinčići su dobijali velike komade zemlje i šume za obradu i na svojem imanju bi privukli seljačke porodice da se tu nastane i sa njim obrađuju zemlju. Ti seljaci su radili zajednički na imanju, imali udela u uspehu i obavezu služenja vojske ako se za to pokaže potreba. Ali obaveza nije bila za sve muške glave u porodici, već samo sposobni i pod uslovom da uvek u kući ostane jedna muška glava koja će da nasledi porodično imanje i slavu.
Negde u ta vremena je nastala institucija kuma, koji je pomagao porodicu svoga prijatelja koji je poginuo u ratu. Takođe vlastelin je pomagao porodicu nastradalog ratnika a porodici bi ostalo imanje i privilegije. Tako to ide, moraš brinuti o svojima.
Velika je razlika između opšte narodne klanice kakve su bile na Sremskom frontu, pa I i II svetskom ratu i vojnih operacija koje su vodili Karađorđe, Obrenovići, Brankovići i Nemanjići sa dobrovoljačko-profesionalnom vojskom.
Ne može liberalni kapitalizam i vojna obaveza
Protiv sam mobilizacije bilo koga ko to ne želi. Oko ovoga nema razgovora, svi mladi će pobeći iz zemlje ako se uvede vojna obaveza. Ali jesam za stvaranje lokalnih dobrovoljačkih jedinica. Nešto kao nacionalna garda koju imaju amerikanci a koja se u slučaju rata ili neke vanredne situacije koristi za popunjavanje profi trupa ili odbranu lokalne teritorije. Ali ljudi – to ne može da bude za džabe, jer kad ste usvojili kapitalizam tada ste se odrekli opšte vojne obaveze. Ne može i jagnje i pare. Ne može plaćanje lekova, plaćanje lekara i poreza, izrvšitelji, uterivači dugova, oduzimanje stanova i onda da vam neko ide besplatno u vojsku. To ne ide jedno sa drugim ili je socijalizam kao za vreme Tita i opšta obaveza, ili je kapitalizam i onda je profi vojska – skapirajte to.
Komite ili stari četnici su bile dobrovoljačke jedinice a ne mobilisana vojska. Ipak oni su bili izuzetno uspešni u oslobađanju Makedonije, Kosova, Bosne od Turaka.
Glasam za profesionalnu vojsku sastavljenu od domaćih i stranih državljana (uglavnom Srbi iz dijaspore i bivše Jugoslavije), ali ne sa platama koje danas imaju. Plate moraju biti duplo veće u miru, oprema mora biti vrhunska, zakoni se moraju promeniti tako da im se obezbedi stan, zdravstvo, beneficiran staž, školovanje i izdržavanje majke i dece u slučaju pogibije. U ratnim dejstvima garantovati isplate bonusa u slučaju pobede, funkcije i imanje na teritoriji koja se osvoji. Naravno ako želite profesionalnu vojsku prvo morate krenuti sa povećanjem plata i sa zbrinjavanjem ratnih veterana iz prethodnih ratova. Ko će vam verovati ako vam ratni veterani protestvuju ispred vlade svakih mesec dana?
Za kraj rekao bih da kako sada stoje stvari sve izgleda kao priprema scenarija za gubitak Kosova. Hajde malo da maštamo – kako bi neko mogao da zaista preda Kosovo. Do besvesti spinuješ opštu vojnu obavezu u medijima, govoriš kako nam mladi odlaze u inostranstvo, uvedeš vojnu obavezu, mobilišeš neku jadu i pošalješ dole na Kosovo. Tamo izgine par stotina momaka u režiranom sukobu, krene kukanje u medijima njihovih majki i ti se pojaviš kao Spasioc i presečeš Gordijev čvor tako da više mladi ne ginu i potpišeš sve što treba.
Pazite šta radite.
To je to…uglavnom…
Ako ćemo nabrajati ko ne može u Vojsku, onda neće ići niko.
Ako dodje do „stani-pano“ situacije, opet će biti onih koji će otići.
Ako se daju beneficije i novac, koji je to garant da kada dodje do rata i ti sto su ih primali neće otići.
Ne može se vojna obaveza tako plitko gledati.
I ja plaćam porezi i to bez olakšica koje imaju privatnici.
Zašto ne spomenute Finsku ili Austrija? Kapitalisticka društva, sa privatnicima, firmama, velikog uticaja, a Imaju vojnu obavezu. Svi naši što idu tamo i apliciraju za drzavljanstvo, nevezano da li će ga dobiti ili ne, morajuodsluziti vojni rok.
Što su oni onda takvi, a kod nas smo mišljenja da će se sve raspasti, ako se vojni rok uvede?
Где нас је довела опште-народна одбрана? То је Титов концепт, боље је ослонити се на професионалне јединице али праве профи војнике не ово што сада зову профи војском са социјалним платама. И поред тога додати добровољачке јединице. Ако буду људе на силу терали у војску, слаба ће то војска бити.
Хвала на коментару.
Nisam upućena, a jako me zanima da li u pomenutim državama izvršitelj može da ti iseli porodicu i otme stan dok služiš vojsku.
Trebalo bi svi da sluze vojsku, kad imas 18 godina 6 meseci ti ne znaci nista.
Bravo Milose poentirao si
Thnx Jeco. :)
Прво што је важно да разумемо да мобилизација и служење војног рока нису исте категорије.
Служење војног рока, односно војна обавеза за одређену категорију грађана, је институција чији је циљ оспособљавање тих грађана да бране своју државу, народ, друштво,… Држава, која није способна да се брани углавном нема суверенитет и можда је управо наша садашња ситуација пример тога. (Надам се да нема потребе да објашњавам значај очувања суверенитета и слободе).
Мобилизација подразумева да се у случају рата или неке друге опасности по државне и националне интересе (на пример: земљотреси, пожари, епидемије…) у војску позову управо они грађани који су претходно прошли обуку, односно служили војску. У том смислу, већа катастрофа за државу би била да се у случају настале потребе морају мобилисати необучени и неоспособљени грађани. Зато је нужно да држава обезбеди да њено становништво буде оспособљено да одговори на изазове (рат), а служење војног рока је један од начина.
Е, сад, да ли се рат може избећи или не? Мале државе не могу да бирају да ли ће ући у рат или не – то је привилегија јаких. Нико ко је слаб не провоцира тучу, осим ако није будала или пијан. Слаби народи, државе,… (како год) не улазе у рат осим ако на то нису приморане и уколико је алтернатива рату пад у ропство. Неким народима ропство није проблем – могу да га прихвате и да се прилагоде. Колико год жртава да је коштала, слобода је у српском народу била и остала једна од највиших духовних вредности. Нису Срби певали песме о мудрим и способним предузетницима, него о о храбрости ратника и војника. Њих су славили. Оне који су животима бранили, не само материјалне, него и духовне вредности и културу свог народа. Бранили су свој начин живота, који су наследили од предака и право да баш тим начином живота живе.
Шта је проблем са професионалном војском? Неколико ствари:
– Професионална војска подразумева да је састављена од професионалних војника, дакле људи којима је војни позив једина ствар којом се баве у животу. Професионална војска није везана за територију, државу, традицију, народ и сличне категорије, већ за новац. Она држава (или чак појединац) која може да плати професионалну војску – имаће је, ко не може да је плати – можда ипак треба да размисли на који други начин може да обезбеди себи сигурност (рецимо да кроз процес служења војног рока обучи своје становништво да у случају потребе уме да се одбрани).
– Како професионална војска ради за новац, онда она врло лако (за одређену количину новца) може да се окрене против сопствене државе, односно свог послодавца. Између осталог, зато је веома важно, на пример, у америчкој војсци да паралелно са новцем иде и одговарајућа пропаганда којом се војници убеђују да је њихов посао изузетно патриотски и у служби грађана Америке. Које то интересе просечног грађанина Америке брани амерички војник на Косову и Метохији, Ираку, Вијетнаму, Сирији,…? (Америку сам узео као пример, иста је ситуација и Француској или било којој другој држави са професионалном војском).
– Уколико кроз војну организацију не „циркулише“ кадар или је то у занемарљивој мери, што је случај у професионалној војсци (тј. нема смене регрута као у систему са служењем војног рока), онда се та војска временом претвара у једну затворену структуру, која послује по својим правилима. Битан услов тог „пословања“ јесу средства која долазе са стране (рецимо, плаћа се из буџета), јер војска не производи нешто од чега би се сама финансирала, већ пружа одређену услугу (брани неку државу, територију, народ,…) и то ради за новац (а питање је да ли је и дупло већа плата довољна када порасту апетити). Онда када тих средстава нестане можемо имати 2 сценарија: први је да се та војска уруши и нестане, а други је да сама себи обезбеди средства. И с обзиром да има моћ (оружје је ипак у рукама војске), која то сила може да је спречи да то и учини. У једном периоду Римског царства, управо су легије (које су биле професионална плаћеничка војска) бирале и постављале императоре. Вреди размислити колико би овакав сценарио био реалан данас? Колики је рецимо утицај, тзв. војно-индустријског комплекса управо у тој Америци?
– Уколико бисмо имали концепт професионално-добровољачке војске, ту се такође поставља неколико интересантних питања: Ко би били ти добровољци и колики је њихов број? Шта ако их нема довољно да се обезбеди довољна попуњеност војске? Какве би они привилегије захтевали за своје „војниковање“ и да ли би можда у неком случају дошло до стварања непријатних разлика између оних који су служили војни рок и оних који нису? Да ли би се ти добровољни војници „утопили“ у професионални састав или би разорили његову структуру? Како би таква војска поднела изазове ратног стања? Добровољни одлазак у војску, често је резултат неке тренутне потребе (на пример боље плате у восјци) или чак модног тренда (погледао човек Рамба и Топ Гана, па би да иде у војнике), а озбиљна држава не сме себи да допусти да своју одбрану заснива на тренутним ситуацијама или модним трендовима….
Када се говори о војсци важно је разумети и то да мала војска (а професионална би била таква) обично служи у офанзивне сврхе, док је за одбрану територије потребна велика војска. Војска, иначе има функцију да брани државу у првим данима рата док се остатак становништва и свих осталих субјеката (предузећа, установе,…) не мобилишу и пређу у ратно стање, а затим руководи оружаном борбом свих тих субјеката. Другим речима у држави која се брани, сви су војници (или су пета колона).
Друго што је битно, војска није прости збир појединаца који знају да користе неко оружје, већ прилично сложени систем. Сви заговорници служења војног рока у викенд варијанти, заборављају да суштина служења војног рока није само да се неки појединци обуче у најосновнијим тактичким радњама (то се може урадити у пар седмица) већ да се обуче јединице, да се обуче официри да командују тим јединицама… Дуг је пут од обученог војника до обученог батаљона.
Восјци су потребни људи свих профила и нивоа образовања и способности. У војсци има места и за простог физичког радника (неко мора да ископа ров) и за инжењера (ипак се у војсци користе и средства вишег техничког нивоа од пушке и метле), и за докторе, економисте, правнике, научнике, уметнике,…
Српска војска која је извојевала велике победе у Балканским и Великом рату била је народна сељачка војска. Организација је била на територијалном принципу, што значи да су људи из истог села били распоређени у истој чети. Нека је и постојало правило да најстарији син не иде у рат да би имао ко да наследи кућу, имање и крсну славу (а тада је просечна породица имала по 5-6 деце, док данашња има 1-2). Али је чињеница да је Србија пред почетак Великог рата у рекордном року извршила мобилизацију. Нису ишли пандури (данас би рекли војни полицајци) да купе регруте по селима, него су се они сами јављали у своје команде. Мобилизација је била таквог обима да је српска Врховна команда морала да формира шест прекобројних пукова (један пук – око 4 хиљада војника). Није то прича или филм о Првом светском рату – то је историјска чињеница. Нису сви ти војници седели кући и само чекали да их позову у војску. Имали су они своје послове, обрађене њиве, своје породице, децу о којој су бринули. Хранили су и они много уста и обезбеђивали посао другима. Али су у тренутку када је држава доведне у опасност ипак узели пушке у руке и кренули у рат. У чему је суштинска разлика (појавних има свакако) између њих тада и данашњих генерација? Јесу ли њихови животи били мање вредни од живота данашњих Срба? Јесу ли тадашње мајке мање волеле своје синове него што их воле садашње мајке? Јесу ли њихова предузећа и фирме, њиве и ливаде, мање битне него данашњим предузетницима њихове фирме? Јесу ли ондашњих 1300 каплара мање вредни него садашњи студенти универзитета (који, узгред, после дипломирања посао траже и налезе ван Србије, док су се тадашњи дипломци из Беча и Париза враћали у Србију)?
До скоро је служити војни рок била часна обавеза, изузетно цењена у српском народу. А сада уместо да размишљамо о томе како да ту часну обавезу вратимо где јој је и место, тражимо оправдања ко и зашто не би требало да служи војни рок. И без служења војног рока млади људи одлазе у иностранство и свој српски национални идентитет замењују за неки другачији (бољи) живот. Неће обавеза служења војног рока отерати младе ван Србије, нити ће затворити фирме предузетницима, нити ће деца бити незбринута и неваспитана, ако им очеви (или мајке) оду у војску, нити ће се школе и амбуланте затворити ако професори и лекари обуку униформу на неко време… Све то ће се десити и дешава се увелико из многих других разлога који са војском немају баш пуно везе… или можда баш зато што са војском немају везе.
Многи од оних који су одлучили да свој живот наставе у иностранству (а и лично их познајем приличан број) као разлог за одлазак из Србије често наводе да желе достајанствен и частан живот. Чак је то разлог пре него ли боља материјална ситуација. Не верујем да војска и служење војног рока могу да допринесу да се у Србији живи мање часно и достојанствено. Нити да би то утицало превише на погоршање материјалне ситуације. Проблем је ипак знатно комплекснији и „старији“ од увођења обавезног војног рока.
Поздрав,
Митар
Хвала Митре на овако исцрпном коментару. Проблематична је тема али треба добро промислити око следећих потеза.
„…garantovati isplate bonusa u slučaju pobede, funkcije i imanje na teritoriji koja se osvoji. “
Želiš da podstakneš osvajačke ratove?
Нопе, ја сам више за економску и културну доминацију али једини гарант мира је јака и спремна војска па у том смислу…
То за сценарио о предаји Косова си потпуно у праву. Велики лажов је до сада све битке изгубио па ће и ову, али ће наставити да од својих промашаја прави победе.
А за то да ће млади похрлити у иностранство ако се уведе војна обавеза/мобилизација у рат… Е то ниси у праву. Увек је било оних који се извлаче али ће већина бранити своју државу. Па и `99 су исто могли бежати од војне обавезе па нису. Одзив је био скоро 100%.
А то што помињеш Америку и њену профи војску – па рат је први и основни производ Америке, производња оружја је главна Америчка индустрија. Њихова војска управо служи том крупном капиталу поробљујући слабије државе. Зашто не зарате против неке моћније државе већ само бију по сиротињи, тачније само ударају тамо где неће гинути? Па управо зато што им је војска плаћеничка а не народна а нико није плаћен да гине. Само мотивисану народну војску можеш слати у велике битке. Уосталом, зашто Француску од нациста није спасла Легија странаца, и зашто су Амери за Вијетнам мобилисали војнике, претходно правећи пропаганду о потреби борбе против комунизма? Да ли су Русију од Наполеона и Хитлера спасиле профи или народна војска? Да ли је у Вијетнаму победу извојевала профи или народна војска? Ко је водио битке 1912-1918 у Србији, профи или народна војска. Наведи ми један пример из новије историје да је профи војска добила рат а да је морала ићи у велике борбе где се гине. Не постоји ни један такав рат.
Поменуо си и Немањиће и њихову професионалну војку, па морам нешто да напоменем. У то доба у европи, па и у Србији су постојале две класе – богато племство и сиротиња без ичега. Огромна већина људи се рађала и умирала у сиромаштву без икакве шансе да то промени. Једини, буквално једини начин да побегну од сиротиње су управо били ратови. И то не толико због плате колико због пљачке. Данас људи и у европи и у Србији живе неупоредиво боље и имају мноштво начина да дођу до новца. Такође у данашњим ратовима се не освајају утврђени градови пуни злата и робова. Данас до пљачке долази после рата, када освајач преузме привреду и богатства освојене државе. Али то не иде војницима него малој државној и привредној елити земље освајача.
Имамо другачији угао гледања на овај проблем али ценим мишљење. Хвала, Владо.
Свака част Митру на објашњењу. Сачуваћу овај текст.
Dragi Milose
Redovno citam tvoje rubrike i vrlo su zanimljive uvek sa poentom i korisnim savetima. pisem ti kao neko ko je prvi put izbego rat a onda 2000 te sluzio u ratu u vazduhoplovnim snagama u STS-u, opasno ludo vreme. Tada nismo bezali vec smo isli sa rodoljubivim uverenjima. Nazalost puno se promenilo za ovih 20 godina od naroda koji sam tada video iz bog koga sam otisao dobrovoljno, sad vidim vecinu onih koji su spremni za pastetu sa slikom da urade sta god im se kaze. Drugaciji smo narod valjda i zato ovaj tvoj tekst ima smisla, druga su i vremena. Treba nam reset kao drustvu, vracanje kako kazes 150 godina na put a onda ni vojska nece biti problem, kada zemlju i narod dozivis kao svoje i nesto dobro onda se to i brani, kada ne onda te bas i briga.
Хвала ти Бојане на лепом коментару. Када дође од некога ко је имао искуства као ти онда ми наравно значи. Видећемо шта ће бити… :)
Crno na belom sve ono što osećam u vezi ove teme. Hvala na tekstu!
Hvala tebi Ana na podršci.
Ja sam sluzio JNA. Protiv sam svake vojne obaveze.
Nisam lud da branim politicare i tajkune , kada dodje stani pani odlazim odavde neka ratuju oni sto su se nakrali , neka brane svoje firme , neka brane svoju zemlju!
Они који су се накрали, свакако су гледали да без рада дођу до пара, па на њих и не рачунамо да ће бранити земљу. Они што немају порода, ни образа, коме је и отац и деда дезерирао такође неће бранити земљу па ни на њих не треба рачунати. Они су већ сада поносни што се неће одазвати да бране земљу. Власт је увек злоупотребљавала моћ и у Србији и у другим државама, па очекујем да и они побегну као у 2. светском рату у иностранство…
Уздам се у своју браћу, кумове и честите комшије да неће дати туђину да господари нашим друмовима, рекама, рудницима… Такође, уздам се и у наше официре и подофицире да ће знати да организују родољубе и одбране земљу. Уздам се у оне који за Задушнице запале свеће на гробове својих предака.
Ако надјача олош – изгубићемо државу, па ћемо као Сиријци, Авганистанци, Ирачани и други јадни народи лутати по Европи и бити срећни ако добијемо послове које Европљани неће хтети да раде, а за узврат ћемо морати да заборавимо свој језик, своје књижевнике, своју историју…живели би као што сада живе мигранти…
Узалуд би биле све жртве пале у ослободилачим ратовима, концентрационим логорима, комунистичким чисткама, демократским слободама после 5. октобра…
Ако погледамо колико је народа више умрло и отишло у емиграцију, него што се родило, наспрам броја погинулих у 90-тим годинама, видећемо да би се и 100 000 жртава исплатило за 2 године, јер би се остатак народа рађао и стварао, а не 20 година исељавао брзином од 50 000 годишње…
Зато позивам колебљивце да се одазову било којем начину да се обуче за следећи рат… да се сада јављају на добровољно одслужење војног рока, они са факултетод у школу резервних официра. Гласајте за странку која ће вратити редовно одслужење војног рока и смањити нестајање Србије брзином од 50 000 годишње, а све у „демократији“ и „европским вредностима“.
Са 18 година ниси ни предузетник, ни професор, већ будући отац и деда и свој на своме!
Касно се јављам, тек сам сад наишао на текст.
У чему се ми данас толико разликујемо од поменутих Ирачана, Сиријаца и сличних?
Лутамо по Европи, радимо послове које они неће, нисмо господари својих друмова, нисмо господари својих ИЗВОРА ВОДЕ, нисмо господари својих њива и најважније – изгубили смо државу.
И не смањује се нестајање гласањем за странку, странка неће да ми дете роди, него, да извинете, једном радњом што је воле и млади и стари, само се старима не да толико често. А ако неко треба да нас стимулише на ту радњу – онда смо, пријатељу, да извинеш на изразу, у големом курцу, што каже наш народ.
Причаш о жртвама и стотинама хиљада људи као стотину хиљада кромпира…
Какве странке, какви бакрачи. Ако би се и неки од ових веселих Карађорђевића кандидовао као ономад онај Бугарин у својој земљи – убеђен сам да би победио на изборима. Е сад, шта би касније урадио, не знам, да ли би успео да опере љагу са имена ђедова и прађедова. Иако нисам љубитељ Карађорђевића (што се више информишем) опет бих пре њих, па један нека буде на челу и нека има много – боље него да сваке 4 године дође нови који жели много. А притом ће да кући као домаћин и ради за себе и своју децу којима земљу оставља, а то је мање-више у складу и са српским националним интересима.
Ето финог начина да се, ако има воље, врати власт која је колико-толико била добра за нас.
Тек кад будемо искоренили лажне историчаре који нам говоре да смо дивљаци неписмени који су уништили предивно царство, да смо убијали недужне Илире, када мали Србин буде поносан на своје писмо и порекло а не да се стиди што је дошљак и дивљак и да се стиди ових јајара које га представљају – тек онда можемо говорити о бољитку.
А сад, не дај Боже рата, ко нам је министар? Непријатељски кадар седи нам у свим институцијама, ограничава војску као да смо оне Швабе или Јапанци који су чуда учинили у рату…
И ти такву војску, издану и проткану шпијунима и диверзантима страним, да шаљеш да ослобађа нешто? Не да осваја Северну Македонију или Лику и слично него да ОСЛОБАЂА. Такву? Па то је пораз пре почетка… А да не помињемо вољу коју овај умртвљени народ и омладина има (читај: нема).
Треба нама много да сазримо, да се ишчистимо док будемо спремни да сазнамо ко смо, шта смо, за шта нас је Бог наменио, што рече једном Патријарх Павле, ако је веровати новинару из жуте штампе, “Није наш народ још достојан да дочека Светог Саву“. А до тад војна обавеза може да послужи малко да очеличи мамине и татине синове и да науче за старешину. Али сви, без изузетка, а не да дође татин и мамин син и да му неки тата Жељко или тата Аца буду толико утицајни да он, војник, пуковника пљује и псује и нико му ништа не може…
Много смо заглибили.
“Спаса нам нема – пропасти нећемо“, па како год то тумачили.
Да ли нам је спас у пропадању можда?
За оне који нису упућени у тему „професионалне војске у Срба“ једна напомена – пројекат је попао и уколико убрзо не будемо вратили редовни (обавезни) војни рок Србија ће постати отворена земља за било какву агресију јер неће бити у стању да се активно брани – неће постојати ни минимум обученог резервног кадра…
Размишљање како треба направити спискове оних који не треба да служе војни рок из овог или оног разлога је лицемерно јер зашто би онда ико морао да се бори и губи живот за оне „повлашћене и преко потребне“ друштву?
Сасвим нешто друго јесте приоритет позивања и он и данас постоји – постоје прецизни критеријуми коме ће бити одређено служење у ратној јединици а ко ће имати радну обавезу и мораће да настави са својим радним обавезама и у случају рата.
Што се тиче одласка младих из Србије то је највише услед економских проблема – што се тиче политике – ти млади да хоће да се баве политиком бавили би и оде а не би би одлазили у иностранство где не смеју ни да помисле да се баве политичким радом…
С друге стране ко може да гарантује тим младим који би побегли из Србије због служења војног рока да у земљама где оду и где ће бити грађани другог реда неће добити услов за добијање држављанства управо то да одслуже одређен број година у њиховим војскама на неким њиховим ратиштима ? У Америци одавно постоји могућност да се добије држављанство након проведене 3 године у оквиру америчке војске на неком од ратишта…
И за крај питање да ли Вам је познато колико младих сваке године одслужи војни рок а да нису ни рођени у Србији?
Потребно је подизати родољубље а не оправдавати кукавичлук, само тако ће и нове генерације политичара постати свесне чињенице да се држава јача кроз здраво друштво а не тако што ће се оправдавати и тетошити људи који не желе да се боре за своје већ ће пре да буду слуге код другог…
Добро вече, г-дине Станићу. Случајно сам набасао на вашу интернет-страницу. Прочитао сам занимљив ваш, врло занимљив текст о земљаним кућама. Онда ми је упао у очи чланак о војној обавези. И једна мала дигресија: за време вијетнамског рата 1964-1975. год. САД су увеле општу војну обавезу. То је резултирало тиме да су многи млади Американци, мобилисани војни обвезници, дезертирали бекством у Канаду. После је некима од њих суђено, по повратку у САД. Пишем ово јер сам запамтио те догађаје. Тада сам био у тзв. „магарећим годинама“, што рече Бранко Ћопић. А доста пажљиво сам пратио све што је тада било доступно о том рату…остало је историја.
Помаже Бог свима, браћо и сестре.
Има пуно интересантних коментара, логичних и разумских са свих страна, међутим, мислим да нико од вас није погодио суштину јер људи већином не разумеју како рат настаје и како се завршава, ко побеђује а ко губи. Немојте ме схватити погрешно, не желим да паметујем јер ово што пишем истичем јер и сам нисам разумео поенту рата и како се он добија или губи док нисам прочитао књигу Светог Владике Николаја Велимировића „Рат и библија“ који веома детаљно и разумљиво описује шта је рат, како нема залуталог метка јер сваки погађа тачно где му је место…
Осим те књиге „Рат и библија“, препоручио бих вам и да прочитате биографију руског адмирала који је такође проглашен светим у Руској православној цркви, име му је Фјодор Ушаков (његови војници су читали псалтир и то Псаламе 26, 50 и 90 који се читају у ратним сукобима где је рекао „Идући у бој читајте 26, 50 и 90 Псалм и неће вам моћи ништа ни метак ни сабља“). Када прочитате биографију Фјодора Ушакова схватићете зашто је био толико успешан у ратовима са врло малим губицима иако су непријатељи биљи боље наоружани и опремљени.
Срби су као и Руси, православни (изабрани) народ божији, не може се посматрати изабрани народ божији са другим народима који нису православни, концепт је потпуно другачији. За православне, пред Богом важе посебна правила и сходно томе не можете узимати примере неправославних народа.
Рат је последица греха народа који се таложио у миру до границе божијег трпљења. Када се пређе граница божијег трпљења онда Господ попушта рат и тај народ ако се у тој невољи не покаје онда иде пораз, зато ратови трају годинама да се да шанса људима на покајање, ако се не покају иде пораз и понижење од горих народа од нас (нпр Турака, Хрвата, Шиптара, Муслимана, Немаца, Мађара…). Ослобођење из ропства је милост Божија након покајања и дугог страдања изабраног народа Божијег. Некада су изабрани народ били Јевреји, у Старом завету имате периоде када су Јевреји живели у слободи и периоде када су били у ропству, пошто су одбацили Господа Христа Месију, више нису изабрани народ Божији, данас то смо ми православни хришћани и нико други није изабрани народ Божији, све је то лепо објаснио Свети Николај Велимировић у делу „Рат и библија“ што топло препоручујем свакоме, а посебно војницима који иду у рат.
Милоше, послао ти у рат смотанка или обученог војника свеједно је, победу додељује Бог. Смотанко који се моли Богу и узда у његову помоћ више вреди у рату него обучени војник који се узда у своје вештине, тако је и у животу.
Свако добро од Господа!
Хвала Немања на коментару. Слажем се али… Све је то у реду него поставља се питање ко ће повести ту војску у рат? Хоће ли то бити неки бркати Брозов генерал или ће то бити Лазар кнез хришћански. Велика је разлика ко војску води и због којих разлога. Не бих да се понављају Сремски фронтови и Јасеновци. Због тога сам ја уздржан од војске коју чине широке народне масе.
Бог нам помогао. Свако добро.