Suština pravoslavlja – tri osnove stvari

Pravoslavlje kako nam je ostavio Sveti Sava ima tri osnovna nivoa. Rekao bih da su to tri kamena temeljca na kojima naša vera počiva.

A to su lični preobražaj, porodica i zajednica okupljena oko crkve.

1. Lični preobražaj – duša i greh

Kada sam krenuo sa molitvom jako me je žuljalo ono ”pomiluj mene grešnog”. Taj izraz ”grešnog” mi nekako nije bio prikladan za mene. ”Ne pijem, ne drogiram se, ne kockam, kurve ne jurim. Što sam ja grešan?” razmišljao sam ne kapirajući koliko nemam pojma.

Vremenom sam naravno pronašao svoje grehove i male i velike. Danas sam mnogo svesniji svojih loših navika. Korigovao sam mnoge od tih navika: od nekih postupaka, do načina razmišljanja, pa do kafe, koka kole i sličnih stvari.

Dakle izraz ”greh” bi danas bio ”loše navike” ili ”loše misli”. Prvi nivo pravoslavlja je da se putem molitve, posta i čitanjem radi na promeni životnih vrednosti, izgradnji karaktera i sticanju ličnog mira u životu.

Putem molitve čovek se zagleda u sebe i porazmisli šta je loše kod njega. Odakle dolazi najviše tenzije i zašto? Koje navike mu razaraju zdravlje? Kakve misli ga proganjaju i kako da pronađe mir? Cilj molitve jeste da čovek pronađe svoj mir i redefiniše sebe kao ličnost. Molitva služi da se glava na kraju dana na neki način ispere od nepotrebnih misli i dezinfikuje mislima o Bogu i tako pronađe mir.

Putem posta čovek nauči kako da malo povuče uzde i da se raduje osnovnim stvarima u životu. Mi prirodno težimo sve boljoj klopi, sve jačim nadražajima, sve većem adrenalinu… i tako sve dok se ne uništimo. Post je kultura življenja koja pomaže čoveku da ispravno našteluje svoje želje i potrebe.

Čitanje pravoslavnih knjiga pomaže potpunom redefinisanju pogleda na život. Tu ističem Zakonopravilo Svetog Save kao osnovnu knjigu a zatim Avu Justina, vladiku Nikolaja i Žarka Vidovića kao modernije pisce bliske današnjoj generaciji.

Vladika Nikolaj kaže kako Boga ništa ne raduje kao čovek koji je pao i ponovo se uzdiže. Bez pada, stradanja nema vaskrsenja, a bez patnje, nema ni preobražaja. Pravoslavlje je na neki način sistem autokorekcije jer ako čovek iskreno utone u čitanje, molitvu i post – vrlo brzo će se odreći lažnih ambicija i tuđih očekivanja i tako pronaći svoj spas, tj. način života koji odgovara njegovoj duši.

Ja nikada ne gubim jer ili pobedim ili naučim.

Živa vera vodi čoveka na način da dobije potpunu sigurnost i mir u životu do nivoa da kad se desi nešto loše on pomisli ”ko zna zašto je to dobro” i ima osećaj da se nešto u životu nije slučajno desilo, već da je to poruka ili signal. Takav način razmišljanja čini čoveka sposobnim da se na svaku nedaću prilagodi i snađe. On dobija sigurnost za svoje postupke i rešen je u njima da istraje shvatajući da Bog i kada ruši on ustvari gradi. 

2. Porodica – Bogorodica i ljubav

Monah koji je mene podučio reče: ”Sine zapamti, porodica je prva crkva i svaki muškarac je u njoj prvosveštenik!” Prvo se porodici moraš posvetiti, svojoj ženi i deci i njih izvesti na pravi put. Bogorodica je simbol porodičnih vrednosti i ljubavi. 

Porodične vrednosti nisu nekakva isprazna priča već se radi o pogledu na svet koji smo nasledili od svojih predaka a koji su jasno zapisani u Zakonopravilu Svetog Save. To je pre svega verovanje u brak i podizanje dece unutar braka, a ne u rasturenim porodicama kako se na zapadu danas prikazuje kao nova normalnost. Zatim to je odnos ka vernosti i žrtvovanju za porodicu, ne može se izlaziti u diskoteke, biti kockar, kriminalac, alkoholičar i slično i uspešno voditi porodicu. To je jednostavno nespojivo i to je svesna žrtva koju i muž i žena moraju da podnesu kako bi imali porodicu.

Neko će reći pa šta mi ovo pričaš to svako zna, međutim nije tako i sve je više zalutalih ovaca koje ne shvataju šta znači porodica i zajedništvo. Roditelj je da dete čuva, da ga čuva i podiže, a ne da kuka što ne može u kafić i da deca sve slobodno vreme provode igrajući igrice. Vrtić i škola treba da su dodatni oslonac, a ne da menjaju roditelje. Babe i dede da čuvaju unuke. A dete kada poraste roditelja da čuva, a ne da to čine socijalne službe i domovi za stare. Znam da ljudi iz gradske sredine sada prevrću očima dok ovo čitaju i misle u sebi ”kako to ne može i nije tako jednostavno”. Nije jednostavno ali je to ideal. Bolje od toga nema niti će ikada biti. To je po Bogu ispravno i sve drugačije će doneti nevolje i bol kad tad. 

Naša vera nije religija kako se mnogi sada trude da nam objasne. Nije to paljenje sveća i klanjanje u crkvi. Naša vera je živa vera, to je način na koji živimo i podižemo svoju decu. Ne smemo to da zaboravimo. Moje dete mora da razume vrednosti po kojima ja živim i moje stavove o svemu. A ne da ljudi pričaju gluposti i govore ”pustiću dete da samo donese svoj sud o tome”, pa da to tako može ne bi dete imalo roditelje. U suludom pokušaju da budu jako ”korektni” neki jadnici na zapadu bi da dete kasnije bira pol, eto koliko se zastranilo.

Porodične vrednosti znače čvrst stav o abortusu, LGBT zajednici, o drogi i svemu što im kasnije može biti problem u životu vašeg deteta, a budućeg čoveka. Dete lako može da zaluta ako nema roditelja da ga vodi i savetuje.

Život kažnjava onoga ko ne radi po Bogu i tako oni koji recimo krivo skrenu ka abortusu ili lgbt-u stradaju. Na početku obično trpi njihovo zdravlje, a na kraju ako se ne isprave ostaju bez porodice i poroda. Njihov život kao list pada pod drvo života i suši se, biva zaboravljen i ne proizvodi grančicu. Oni koji su na pravom putu ostaju deo drveta života.

U vreme kada je naš narod bio pod Turcima i kada crkva nije mogla da funkcioniše naša vera je sačuvana unutar porodica. Zato je porodica prva crkva ako se u njoj neguju ispravne vrednosti.

Žena i deca su najveća vrednost svake zajednice, a ne bruto dohodak ili lične slobode kako nam se danas sa medija objašnjava. Zato ikona Bogorodice simbolizuje ženu i dete kao vrhunski i najranjiviji deo svake porodice. To je naš grb za koji se mi pravoslavni borimo. Porodica je mesto gde ćete  ”ljubi bližnjega svoga” najpre pokazati. I zato je najvažnija ikona srpske crkve upravo Bogorodica Trojeručica koja se nalazi u Hilandaru. 

3. Crkva – lokalna zajednica i sećanje

Crkva je mesto gde treba da se okupi lokalna zajednica… oni koji drže do istih vrednosti i sećanja. Crkva ne treba da bude džinovski hram u kojem se ljudi na liturgiji ne poznaju i koji pohode iz čiste radoznalosti ili slepe religioznosti već naprotiv to treba da postane mesto okupljanja jedne male iskrene zajednice.

Ljudi iz te lokalne zajednice kroz crkvu neguju sećanje na svoje žrtve i na svoju istoriju. Posle službe ljudi treba da sednu na duhovnu trpezu i da se počaste i popričaju sa svojim komšijama i prijateljima. Ti razgovori treba da budu o istoriji i o današnjim problemima zajednice kroz prizmu istorije. I najvažnije od svega ti ljudi bi trebali da se međusobno pomažu. 

Takva zajednica na liturgiji veliča Hrista koji je za sve nas postradao kao ultimativni primer žrtve za zajednicu. Freske te crkve treba da budu ukrašene našim svecima i žrtvama iz ratova. Sveštenik te crkve treba da ujedinjuje ljude i savetuje ih u gore pomenutim pitanjima duše i porodice. Crkva treba da neguje kolektivno sećanje na žrtve toga kraja i lokalne zajednice. Sveti Sava i njegovi saveti ne smeju da se zaborave.

Samo prisustvovanje liturgiji bez druženja i sećanja neće kod čoveka probuditi osećaj pripadnosti. Dakle okupljanje ljudi oko crkve je treći kamen temeljac pravoslavlja. Bez zajednice ljudi crkve su samo šuplji hramovi, nekakvi muzeji religije. Da bi čovek u crkvi pronašao svoje ispunjenje neophodno je da ima zajednicu ljudi koji dele hrišćanske vrednosti.

Za kraj

Pravoslavlje je potpuna kontra od današnje sirove i varvarske kulture koja se propagira preko televizora i interneta, gde se samo računa novac, moć i popularnost. Za tu novu kulturu su duša, ljubav i sećanje potpuna nepoznanica. Ljubav se poistovećuje sa strašću, duša sa magijom, a sećanje nije ni bitno jer nove generacije samo sebe gledaju.

Zalutali današnji ljudi ne poznajući koncept duše nisu u stanju da rade nešto od čega novca nema, da ljube nekog po svaku cenu i žrtvu, niti da razmišljaju o svojim postupcima u svetlu ideala za koje se njihov deda borio. Oni su dušu zamenili za moć, ljubav kupuju novcem, a umesto sećanja imaju popularnost i lajkove. 

Duša je suština pravoslavlja i ona se pronalazi u potrazi za grehom, bezpoštedna ljubav je sledeća stepenica koju čovek pruža svojoj porodici, a sećanje treba da je osnova naše crkve. Bez razumevanja ovih osnova pravoslavlje neće biti živa vera, već besmislena religija kao kod katolika.

Otac, Sin, sveti Duh.

to je Sećanje, Duša, Ljubav (od Boga)

ili popularnost, moć, novac (Lucifer, Hju Hefner, Fejsbuk i mnogi drugi)