Mnogi su svesni da grčko alfa do omega znači od početka do kraja, međutim malo ljudi razume da ćirilica ima još dublje značenje.
Prvo slovo azbuke „A“ u staro-slovenskom znači ”ja”. Poznato je čitanje slova kao az, buki, vedi, glagolje… mislim da to mnogi znaju. E, to prvo slovo što se čita ”az” znači ja. U bugarskom jeziku se i dalje ”ja” kaže ”az”. Tako da prvo slovo ćirilice ”A” označava sopstvo, postojanje i svesnost o sebi.
Proučavajući glagoljicu naletim na zanimljivo objašnjenje slova Š. ”Š” znači tišina, kažemo šššš nekome kada hoćemo da ćuti. Otuda reči šapat i šutnja koje imaju sličan smisao. Dakle od A do Š, je od početka mog postojanja do tišine, tj. smrti.
Recimo Isus se često prikazuje sa ova dva slova, a simbolika je živeti u skladu sa božijom mudrošću od početka do kraja života.
Na starim freskama Isusa često stoje alfa i omega, a smisao je ”onaj čija je istina od početka do kraja”. Interesantno grčko pisano slovo omega čak podseća na Ш ćirilicom.
To me dovodi do sledećeg interesantnog zapažanja. Brojne su rodbinske veze Nemanjića i bugaskih vladara. Jedna od najpoznatijih je bugarski car Konstantin Tih koji je bio unuk Stefana Nemanje što on sam tvrdi u svom žitiju. E sada to ”tih” dolazi od ”tihi” jer mu je otac bio Tihomir Nemanjić. I posle njega imamo nekoliko bugarsko-srpskih plemića.
Ono što mi je interesantno je zastava Drugog bugarskog carstva tj. dinastije Šišmana – jer je to predstava slova Ш. Nјegovo poreklo je upitno i ne zna se tačno, ali njegova zastava govori mnogo. Nije li to Ш predstava tišine ili tihog? Ili se radi o predstavi smrti, tj. Boga. Primetićemo da slovo Ш ima tri kraka koja opet mogu imati simboliku Svetog trojstva.
Ovo je sve u dubokoj vezi sa Isihazmom, tj sa tihovanjem. Tiha molitva je bio predmet spora istoka i zapada u XIV veku kada Varlam Kalabrijski napada u teološkoj raspravi Grigorija Palamu koji je u to vreme na teritoriji srpske države.
Interesantno je da Varlam napada ideju tihovanja govoreći da se radi o načinu Isusove molitve koji su koristili Bogumili i da je to zbog toga jeres. Opet, istorijski gledano Bogumiliski pokret je krenuo sa teritorije Makedonije i Bugarske (verovatno u doba Samuila) i kasnije je integrisan unutar naše pravoslavne crkve na saboru kada je Sveti Sava postigao dogovor sa Bogumilskim monasima da se ujedine. Inače tiha molitva je na crkvenom saboru Romejskog carstva prihvaćena kao zvanična pravoslavna doktrina.
Inače u bici kod Velbužda, na Vidovdan 1330, car Dušan je pobedio bugarskog cara Šišmana. Nakon tog vremena pa sve do oslobođenja od turaka Srbi i Bugari žive u jednoj državi, prvo pod Nemanjićima, a kasnije pod Otomanima. Sa njima smo govorili praktično isti jezik sve do Vukove reforme jezika.
Šišman je na svojoj zastavi imao slovo Ш, pa ne mogu da se zapitam da li to samo ima veze sa Bogom u smislu simbolike kraja života ili je to možda skrivena veza sa Konstantinom Tihim i Tihomirom Nemanjićem.
Eto par komadića istorije za slagalicu…
Веома интересантна размишљања. И не само овај текст, већ сви које сам прочитала су право откриће. (Једино што ме мање занима је карате, мада и то поштујем – и мој супруг је био успешан каратиста својевремено.)
Да се вратим суштини. Пре него што сам прочитала чланак, покушала сам да докучим које је то тајанствено значење слова Ш, и помислих, везујући га за изглед грчког „пси“ – Ψ, да је можда скривено значење – душа (Ψ – психа), па одатле и бесмртност. Али ме је изненадило ово поређење са алфом и омегом. Има основа за поређење, с тим што Ш није одвајкада последње слово азбуке, као што није било ни последње слово глагољице. Тек од Вукове, тачније Мркаљеве реформе, оно у спрској азбуци долази на последње место. Код Руса се то никада није ни догодило. Код њих је од А до Я.
Значење „тишине“ било како било опет наводи на Господа Исуса Христа, који се на једном месту назива „началником тишине“:
Молю, Дево, душевное смущение и печали моея бурю разорити: Ты бо, Богоневестная, начальника тишины Христа родила еси, едина Пречистая. https://azbyka.ru/days/worship/545 – Песнь 3
Упркос томе, на почетку Јеванђеља Бог се описује као Реч (Логос). Зар није то контрадикторно – Реч и Тишина, баш као А и Ш?