Tri zabranjene knjige

Šetajući beogradskim antikvarnicama naiđoh na ove tri zabranjene knjige. Dve su iz II Svetskog rata, a treća je iz perioda ranije.

Mnogo čitalaca me je pitalo gde bi mogli nabaviti ove knjige pa dajem ovde javno dostupne linkove kako bi mogli da ih skinete i pročitate. Na kraju krajeva 21. vek je i valjda je u današnjem liberalnom dobu moguće pročitati sve, naravno zarad proučavanja istorije.

Srpski narod u kandžama Jevreja

Izvadak iz Talmuda – židovsko jevanđelje

Jevrejsko pitanje – Jaša Tomić

Zainteresovala me je isključivost prema jevrejima koja se može primetiti u Zakonopravilu Svetog Save, pa sam se zbog toga zainteresovao malo za istoriju jevrejskog naroda. Pokušao sam da proniknem u razloge hrišćanskog antisemitizma koje se proteže više od dve hiljade godina, pa sam nabavio par knjiga iz današnjeg vremena koje su dugo vremena bile zabranjivane, skrivane i etiketirane ”nemoj to da čitaš”.

Srpski narod u kandžama Jevreja

Prva knjiga – Srpski narod u kandžama Jevreja je izdata 1941. godine. Autor je Milorad Mojić i spada u knjige koje je odobrila nemačka propaganda. Na njoj se može i videti pečat nemačke agenture da je knjiga odobrena za prodaju.

Knjiga daje izvode i tumačenja iz Talmuda, međutim ono što je meni interesantno je da je na kraju knjige dat spisak jevrejskih firmi u tadašnjoj Jugoslaviji.

Screenshot

Screenshot

Screenshot

Screenshot

Screenshot

Kliknite za veću sliku

Koliko je i šta je od ovoga tačno, ja ne znam. To je svakako dobar materijal za istraživanje naših istoričara.

Izvadak iz Talmuda – židovsko jevanđelje

Druga knjiga, Izvadak iz Talmuda – židovsko jevanđelje je kratka knjiga od svega 15 strana koja ustvari predstavlja najgroznije izvode iz Talmuda u kojima se objašnjava jevrejima kako su oni vladari sveta i kako su obični ljudi stoka tj. goje.

Tu ima par interesantnih delova, recimo upozorava Hrvate da se ne okreću protiv Srba jer je to upravo jevrejski plan. Druga interesantna stvar je da pominje kako je u Srbiji prvu knjigu o Talmudu izdao Vasa Pelagić i da je zbog toga stradao jer su ga jevreji strpali u ludnicu gde je i umro.

Knjigu je izdao Milan Obradović – Amerikanac koji za sebe kaže da je Goi ali onaj koji ne beži. Knjiga je izdata u Zagrebu verovatno pred Prvi Svetski rat.

Kliknite za veću sliku

”Jevrejsko pitanje” od čuvenog Jaše Tomića.

Jaša Tomić – ugledni Srbin iz Vojvodine

Za razliku od prethodna dva autora koji nisu poznati, verovatno zato što su im knjige izašle za vreme nemačke okupacije, autor treće knjige je čuveni Jaša Tomić (1856-1922). Mnoge ulice nose njegovo ime. On je bio publicista i političar iz Vojvodine koji je živeo u doba Habsburga, jedan od najuglednijih vođa Srba koji se borio za priključenje Vojvodine Jugoslaviji.  Napisao je mnoge knjige ali interesantno na engleskoj Vikipedija stranici nije izlistana ova njegova knjiga. Cenzura posle II Svetskog rata je bila jaka i biografije mnogih ljudi i dela su ispravljani, nije bilo dozvoljeno govoriti išta protiv jevreja.

Knjigu možete pročitati, nije velika i bukvalno je možete proći za jedan dan. Evo interesantih delova:

”Kad je već o tome reč, evo nuzgred naglašujemo i to, da se po našem mišljenju ljuto varaju oni, koji misle, da neslaganje Srba i Hrvata potiče iz različne vere ili raznije pismena, Bože sačuvaj! To neslaganje ima dublje uzroke; ono potiče iz raznije političkih težnji, koje su danas između Srba i Hrvata na žalost odviše velike. I sve dok se one ne uklone, mi u iskreno i trajno pomirenje Srba i Hrvata, ma kolko da želimo, prosto – ne verujemo.”

O starodrevnom antisemitizmu

”Mi ćemo u ostalom dokazati, da se antisemitizam sviju vremena nije nikad borio protiv jevrejske vere, nego protiv jevrejskog morala, protiv jevrejskih nazora i protiv jevrejskih težnja.

Ti „proroci“ i pretskazaše naposletku svome pokvarenom narodu šta će ga snaći. Reči Jeremije proroka: „Neće vam ni kamen na kamenu ostati“ ispunile su se sa razorenjem Jerusalima potpuno.

Hristos nije ustao protiv starog zaveta; Hristos je primio za osnovu svoje religije one iste „deset zapovedi božje“, koje je pisao Mojsej, i koje su Jevreji i pre Hrista imali.

Hristova nauka, ona čista nauka, koju je on propovedao bila je naperena protiv ceremonija. „Vi znate zapovedi božje“, veli on Jevrejima, „ali ih ne vršite. Vi idete u Hram, ali tamo trgujete“, veli on, i jevrejske sveštenike, koji su ogrezli u nemoralu i kalu, tera bičem iz hrama božijeg. Njemu nije dosta što se neko kao onaj Farisejac gruva pred oltarom u prsa; on traži dela i ukazuje na – Samarićana. Hristos se zauzima za sirote i podjarmljene; on je propovedao jednakost, veleći: „svi ste vi jednaki“. Da! Hristos je hteo da se deset zapovesti božije vrše, a ne samo šapuću pred oltarom, i to je glavna osnova zbog koje je ustao protiv tadanje jevrejske religije. No sve beše uzalud.

Jevreji su grcali u demoralizaciji; njihove ustanove behu jadne i traljave, zakoni loši, a na đubradma ne niču nježni cvetovi, pa ma ih po sto puti sadio i zalivao. Trebalo je preobraziti samo zemljište, pa da bude drugačije. „Vodica“ tu slabo pomaže. Danas si, recimo, isčupao zlo, no ako je zemljište ostalo staro, zlo će opet nići. Trebalo je dakle oboriti jevrejske državne ustanove; no ne beše nikoga, koji bi to učinio. Politička stranka u Jevreja, takozvani „Farisejci“, koji su tražili slobodoumnije i demokratičnije državne ustanove, nije bila dovoljno jaka, da prodre. Hristos se bio latio gigantskog posla, on se odrekao Jevrejstva i otpočeo da propoveda opštu slobodu sviju ljudi. Apostoli, a još više velikodostojnici crkveni, izopačiše Hristovu nauku, oni je skrenuše sa pravog puta a zadaviše je u puke ceremonije. Jevreji imadoše opet taman toliko sile i državnog autoriteta, da prikuju Hrista o krst, te da kao država, uginu za navek…

Eto to bi bilo u malo reči historija starodrevnog antisemitizma. Ta je historija dosta svestrana i mi je ponavljamo u nekoliko redi.”

O Talmudu

”Kad padne kap vode na usijano gvožđe, ne šikće većma, no što šikću Jevreji i njihovi prijatelji kad u književnosti i novinarstvu padne ta kobna reč: talmud.

Vazda naučeni da viču za policijom i državnim tužiocem, i ovoga im je puta prva reč, kako je to – draženje. Sa prividnom srčbom, ali u stvari sa nesravnjivom nadutošću odriču Jevreji sposobnost svakom nerabineru, da se pača u raspravu, kad je o talmudu reč. „Veran prevod talmuda ne postoji“, vele oni, „a jevrejski original, ne mogu da razumu, lajici“. – Istina!

Međutim je u novije doba ustao profesor praškog sveučilišta za orijentalne jezike, dr Roling, i naštampao čitavu knjigu izvoda iz talmuda. Iz te se knjige vidi, da u Talmudu odista ima moralnih i lepih pouka, ima božanstvsnih izraza o ljubavi prema bližnjemu, samo se vidi i to da po nauci talmuda Jevrejin mora smatrati samo Jevrejina za svog bližnjega, i svaki Nejevrejin, ne samo da nije Jevrejinu bližnji, no nije ni čovek, a ko nečoveka, mora svaki Jevrejin ići na to, da Nejevrejina vara, upropašćuje, pa i ubija. Izrazi, kojima časti talmud Nejevreje, tako su niski, tako brutalni, da ik ovde ne ćemo ni povtoriti.”

Jaša napominje kako ”u talmudu ipak biti mnogo što šta, što se protivi deset zapovedima božijim” i da je to glavni razlog sukoba između hrišćana i jevreja. Takođe kaže da se doba, od razorenja Jerusalima god. 70. pos. hr., pa sve do 1040. godine naziva se u historiji Jevreja – „talmudsko doba“.

”Domen, veliki znalac talmuda, ustao je 1239. god. i optužio talmud papi Gligoriju IH. Papa je sastavio sud i taj je sud osudio talmud, da se ima – spaliti. Francuski Kralj Ludvig, ne htedne verovati ni papi, ni onom sudu koga je papa sastavio, no sastavi sam novi sud. Tome sudu je predsedavao tadanji kancelar pariškog univerziteta; na tome sudu je bio i sam kralj. Sazvao je i Domena, koji je tužio talmud, sazvao je i rabinere koji su branili talmud i pustio ih da zastupaju svoje nazore. R. Jahil, glavni govornik rabinera držao se dobro, ali je morao mnogo što šta da prizna, i nov je sud potvrdio prvobitnu presudu. U čitavoj Francuskoj podigli su glomače i spalili sve egzamplare talmuda, koje im dođoše do ruke, a to sve, kao što je u presudi glasilo, „zbog zločesti i nemorala“. Posle nekoliko desetina godina – 1264. – naredio je i kralj Jaim od Aragonije, da se spali talmud.

Nakon naredbe pape Grigorija IX o zabrani Talmuda zabeleženo je da je samo u Parizu 12. juna 1242. spaljeno 12.000 rukopisa Talmuda.

Pa zašto ne kažu ta gospoda istinu; zašto bar ne reknu, da oni u svojim sinagogama ne propovedaju više narodu ona mesta iz talmuda, „koja sadrže neprijateljske izraze i uputstva protiv drugih naroda i veroispovesti?“ Tada im niko ne bi mogao zameriti; no oni u svojoj drskosti hoće istinu na očigled svom svetu da oporeknu. To je nepolitički, jer na taj način oni dokazuju svoju zajednicu sa svakom tačkom talmuda, oni brane nešto, što se danas niti može niti sme braniti, i mi držimo, da će otuda biti po njih kadtad hrđavih posljedica.”

”Oni su se starali, da u talmud unesu mudre zakone i savete za praktični život, („Ne prosipaj prljavu vodu, pre nego što nabaviš čistu“). Oni su u talmudu naređivali svome narodu da bude jedno drugome brat, da se vole i pomaže, a s druge strane ulivali mu zversku mržnju protiv njegovih političkih protivnika, protiv svakog onog, koji nije Jevrejin. Talmud je dakle osnovao neku političku religiju, on je u onom varvarskom dobu hteo da pouči Jevreje o tome, kako će što lakše održati narodnosti i materijalnu “ borbu za opstanak“.

Toj jevrejskoj nadutosti laskao je i Mojsej, pa je tu nadutost uneo i u svoju veru. „Pravi bog, to je bog Semita, bog Jevreja“ – vele oni. Ko dakle nije semita, nije Jevrejin, za toga u okviru jevrejske crkve nema pravog blaženstva; pravi Jevrejin treba da se rodi takav. Jevrejska religija je narodna religija, ona je po pravdi skučena samo na Jevreje.

Hristos je udario drugim putem; on je umesto verskog narodnosnog šovinizma, uzeo da propoveda – međnarodnost. Hristova vera, nije vera jednog naroda, nego vera čovečanstva, vera sviju ljudi. Bog o kome je Hristos propovedao, ne poznaje nikakav „izabrani narod“, nego su njemu svi ljudi – jednaki, svi su njegova ravnopravna deca. Posle ovoga što smo dovde rekli, vidi se jasno, da jevrejska vera beše vrlo primamljiva i laskava po Jevreje. oni su se s toga i opirali Hrišćanstvu, jer im je Hrišćanstvo htelo da uzme „versku prevlast“ i da ih izjednači sa drugim narodima; ali se vidi isto, kako vera Jevreja nije mogla da mami i očarava druge narode. Ta kog će im vraga vera, koja im kao Nejevrejima unapred zatvara vrata – blaženstvu.”

Kako je došlo do progona jevreja

”U prostranoj franačkoj državi, učinio je već Karlo veliki dosta za Jevreje; a kralj Ludvig ponašao se prema njima do krajnosti prijateljski. On im je dozvolio da mogu držati hrišćanske radnike, dozvolio im je, da mogu držati otroke, pa i to, da mogu trgovati s robovima. Kralj Ludvig je Jevrejima za ljubav naredio, da se vašar ne drži više subotom, kad Jevreji slave, no u druge dane. Kralj je naimenovao i naročitog činovnika (Magister Judeorum), koji se morao starati, da se prava Jevreja ne povrede. No ne samo u franačkoj državi, nego i u Poljskoj beše dozvoljeno Jevrejima, da drže hrišćanske robove, a dvorci i palate, koje sazidaše Jevreji u 11. veku u Češkoj i Moravskoj, svedoče jasno, da su oni tada bili – vlastele.”

”Kad je Jevrejin Jehuda-Ibn-Ersa 1149. god. postao u Španiji dvorski učitelj, on je izmolio pravo, da može goniti takozvane Karejce, koji su hteli da odbace talmud, te da veruju staru jevrejsku veru. Raspaljeni fanatički rabiner Salomo i njegov đak Jona, tužili su takozvane Majmuniste, kod Dominikanaca. (Majmuniste su htele da poprave talmud, i da ga izmire sa tadanjom filozofijom i duhom vremena). „Vi spaljujete nevernike i jeretke svoje crkve“, govorio je Solomo, Dominikancima, „spalite bar i jeretike naše vere“.”

”Vera Mojsejova bar je predikovala moral, al talmudizam, koji se iz te vere razvio,nije ni to činio. Talmudiѕam je bio širio nemoral, on je nemoral uzakonio. Talmudsko načelo: „Ljubi te se; pomažite se, ali varajte, mrzite i ubijajte sve, koji ne veruju vašu veru„, nije moralno načelo, no takvo načelo pre priliči za kakvu razbojničku četu.

Punih dvadeset vekova, dve hiljade godina, piljili su Jevreji u talmud kao mačke u žižak, i posvećivali su se samo njemu. „Glavni posao Jevreja beše u ono doba izučavanje talmuda“, veli Grec, „oni su odganjali od sebe i san, samo da se mogu učiti talmudu“. Posljedice ovoga nisu izostale. Jevreji behu u sve države bratski primljeni, jer ih nisu poznavali. Osećali su sažaljenja sa izgnanicima, i za prvo vreme beše im dobro. Ali kad Jevreji počeše da delaju, te ih narodi upoznaše, onda je počelo gonjenje i izganjanje.

Hadrijanov zakon (154. god.) koga su carevi Konstantin i Iraklije obnovili, pokazuje najjasnije značaj sredovečnog antisemitizma. Taj zakon zabranjivao je Jevrejima da žive u onom delu varoši, u kome žive Hrišćani. On znači: „Mi i Jevreji imamo sasvim razne nazore o svetu i moralu; mi ne priličimo jedno s drugim“.

Bista cara Hadrijana.

Justinijanov edikt (532.) išao je dalje. Taj zakon je hteo da predupredi sve štetne posljedice jevrejskog nemorala. Evo šta veli on: „Jevreji ne mogu svedočiti protiv Hrišćana, no samo jedan protiv drugog“. Jevreji vide u ovom opredeljenju nepravdu, ali nemaju pravo. Neka se samo sete šta ih uči talmud. Talmud nalaže Jevrejima da svedoče lažno protiv Hrišćana samo ako mogu škoditi, jer lažna svedočba nije u tom slučaju greh. Jevreji su tada obožavali talmud, oni su ginuli za njime, i zar Justinijan nije imao pravo, da sačuva Hrišćane od lažne svedočbe jevrejske. Pa i ostala ograničenja Jevreja ponikla su iz sličnih pobuda.

Jevreje su docnije istisli iz zvanja činovničkih, njima su docnije zabranili da drže sluščad i da trguju s robovima. To je i opet bilo usljed talmudskih naredaba, da Jevrejin treba Nejevrejima, degod samo može, da vara i isceđuje. – Kad se čovek za časak uživi u ekonomske odnošaje srednjega veka, onda mu je na mah jasno, da su tadanji državni zakoni morali zabraniti Jevrejima i zanate i posed, jer bi se inače Jevrejima u oba slučaja dala prilika, da drže hrišćanske radnike i hrišćansks kalfe, pa da ih prema tome i varaju i cede.”

Jedino što su dozvolili Jevrejima, beše trgovina, ali su i tu smatrali tadanji zakonodavci za dužnost, podviknuti hrišćanskom svetu: „Vidi ovo je Jevrej, njemu zapoveda njegova vera da te prevari i upropasti. Čuvaj ga se!“

Tako je ponikao „čivutski žig„, upravo naredba, koja nalagaše Jevrejima da moraju nositi jednu žutu ili bojadisanu zakrpu na gornjoj haljini, a u nekim krajevima moradoše nositi naročite kapice. To beše za to, da ih svet pozna, te, da na prvi pogled znade, s kim ima posla.

Sva ova naređenja žigošu Jevreji, pa i mnogi hrišćanski historičari, kao gonjenje Jevreja, oni vide u tome nekakvo divljačko grubijanstvo, nepravdu i versku mržnju. Međutim o svemu tome nema ni pomena. Jevrejske sinagoge i njihovu religiju nisu nikad dirali. Tadanji svet branio se samo od pokvarenosti jevrejske; on nije hteo dopustiti, da ga Jevreji po načelima talmuda upropašćuju.

Tako je na priliku sabor jevrejskih rabina, držan u Majncu 1223. god. savetovao svom narodu, da se okane nepoštenih sretstava prema Hrišćanima, da ne pravi lažne novce, da ne vara itd. No taj savet nije pomogao a hrišćanski svet bunio se sve većma protiv Jevreja. Karl IV naložio je svojim knezovima, u „zlatnoj buli“ između ostalog i to da moraju trpiti u svojim oblastima – Jevreje. Iz ovog se naređenja vidi, da su u ono doba ti knezovi počeli već da proteruju Jevreje. Međutim zna se nasigurno, da je Ludvig IX 1254. god. proterao jedan deo Jevreja iz Francuske i ako ne na večita vremena.

Sva ta proterivanja Jevreja ne mogu se svesti na samovolju tadanjih vladara. Baš na protiv. Kad je n. pr. kralj Jovan od Francuske primio natrag Jevreje (1360. god.) dozvolio im je povratak pod uslovom, da se poprave, i naznačio im rok od 20 godina, u kome vremenu trebaše, svoj promenjen način života da dokažu. Tih dvadeset godina prođoše, no Jevreji ostadoše stari. Njihovi sveštenici ulagivahu se kralju, obasipahu lakome francuske dvorjane s novcem, i kralj Jovan je potpisao naredbu, da ss stari rok od 20 god. produžuje na daljih 5 godina. Protiv ovoga se pobunio narod, i tada, 1380. god. buknuo je u Parizu veliki kraval i napad na Jevreje. Tako je i skupština čeških notabla zaključila 1542. god. da se imaju Jevreji proterati iz zemlje.

Car Ferdinand se dugo opirao tome, no naposletku ga namoraše odveć česte pobune naroda protiv Jevreja, da gornji zaključak izvede i Jevreje protera bar iz doljne Austrije, Graca i Praga. Da je skupština čeških notabla bila u pravu, to priznaje i sam Grec u svojoj historiji. „Praška jevrejska opština“, veli on, „bila je u veoma ružnom glasu, kod svojih sestara. Nju su držali za zlobnu, nisku, bezsavesnu, otmičku i sebičnu.

Glavari te jevrejske opštine činili su sva moguća bezakonja, a podmićivali su lažne svedoke javno i na danu. No Grec priznavajući to, brani svoje jevrejske sunarodnike time, što veli: „Kad su prvi put proterali Jevreje iz Praga, otišli su i dobri i hrđavi, a kad im bi dozvoljen povratak, vratili se natrag samo jevrejski – ološ“.

Mislimo da smo naveli i suviše primera, iz kojih jasno izlazi, da srednji vek nije gonio Jevreje, no da se samo branio od njihove pokvarenosti. Taj vek nije umeo da popravi jevrejski moral, ni da izmeni njihove nazore, jer kad mu dođe na pamet da podiže glomače, i da na plamenu spaljuje jevrejske talmud-knjige, bilo je već dockan. Talmud se tada beše tako reći već „oživotvorio“, prešao im je u krv i prelazio po zakonu krvnog nasljedstva od oca na sina …

O novinama i prevlasti nad ostalim narodima

Adolf Kremije 1856.

Jevrejska družina „Aliance universale israelite“ obuhvata Jevreje celoga sveta. I šta hoće ta družina? Bori li se ona za ravnopravnost Jevreja? Ni pomisliti. Pretsednik i osnivač te družine, Kremije, razložio je 1860. god. u Parizu sasvim jasno celj toga društva. Po njegovim rečima treba jevrejska družina, da se upne iz sve snage, da izvojuje ekonomsku i političku prevlast i gospodstvo Jevreja, nad ostalim narodima.

Često se ušunja jedan jedini Jevrejin sa zavežljajem na leđi u selo, a za desetinu godina videćete, gde je sa „špekulacijom“ postao najveći gazda, a svo mu je selo ne samo prezaduženo no i – razvraćeno. On širi razvrat, da bi lakše „napredovao“: muti vodu, da bi zgodnije – lovio. I ti Jevreji ne jedu baš svoj leb u znoju lica svoga; oni niti imaju većeg kapitala, niti većeg obrazovanja od ostalih nejevrejskih trgovaca, pa opet najvećma „napreduju“. Naš trgovac kad bankrotira, on se ubija, susedi čak i na njegovu decu pokazuju prstima; Jevrejin što češće bankrotira, stiče tim većeg kredita i uvažavanja u jevrejskom trgovačkom svetu, jer se vrlo dobro zna, da nije iz nužde nego iz špekulacije bankrotirao.

Al mi ovde umalo nismo uzeli da dokazujemo, kako je sneg beo i da govorimo o stvarima, koje su svakom od nas pred očima, i na koje treba samo ukazati – prstom. Hoćemo samo još da dodamo to, kako su sve te bede koje vidimo po selima, još mnogo veće u varošima, i da se nevolja, koju Jevreji prouzrokuju u jednom okrugu, može – izmeriti i dokazati brojevima. Evo da navedemo primer za to: Požunski i Vizelburški okruzi mnogo su rodniji i bogatiji od mnogih drugih okruga u Ugarskoj. Prema tome trebali bi stanovnici tih okruga da stoje mnogo bolje, no stanovnici drugih okruga. Ali jest. U tim okruzima ima najviše Jevreja, i tamo je narod najsiromašniji. U vizelburškom okrugu je sirotinja od Jevreja tako isceđena, da je do sad preko 2.000 duša ostavilo ognjište i odselilo se u – Ameriku. Kome ovo nije jasno, tom je uzalud govoriti sto godina. A iz svega navedenog izlazi to, da su Jevreji, i ako ne jedini a ono bar jedan od glavnijih uzroka naše naglo rastuće sirotinje.

Tamo u prestolnicama naše monarhije u Beču i Pešti, tamo na izvorima naše „slave i veličine“, tamo odakle izlazi sunce prosvete i kulture, koje treba i nas da ogreje, nema tih rimskih zidova, ali ima nešto gore. Tamo je novinarstvo, a to je novinarstvo u jevrejskim rukama. To novinarstvo i laže i vara, i otima i razvraćuje.

Za nekoliko novčića, za dva novčića od reči, možeš tamo napisati sve.

Poslednja strana tih „svetskih novina“ nema nikakve druge celji, do one, koju imadoše one opale rimske zidine. Tamo ćeš naći ne samo na devojke, no i na muškarce koji traže mušteriju. Naići ćeš npr. na oglase u kome se „nudi mlad, lep, zdrav čovek, makar i starijim i ružnim gospama za – sekretara“. Ti takozvani veliki svetski listovi igraju sramnu ulogu podvođačica, i policija, koja za takve stvari kazni stare krezube babe, i ne osvrće se na jevrejske velikovaroške novine, koje to isto čine.

Pripoveda se u novinarskim krugovima, da su jevrejski redaktori godinama izmišljavali i štampali takve oglase, samo da namame svet, da to isto čini. Jevreji stvoriše po našim prestonicama čitavu literaturu razvrata, stvoriše neke pikantne ilustrovane listove koje u slici iznose gola tela, u slovu neke stvari koje gone krv u lice.

I kad ona sirota, jadna neiskusna ženska stvorenja baš usljed naprezanja tih novinarskih podvođačica pokliznu, te ih jednog dana vidite da u svilenim haljinama, visokim petama, i izazivajućim pogledima šeću po javnim mestima, tada ti isti novinari u prednjem delu svojih novina dižu larmu, kako od ovih „stvorenja“ njihove žene ne mogu da idu na javnim mestima.

Ovako ponašanje goni već čoveka da pomisli, kako ti novinari samo za to traže od policije, da zakrati tim jadnim stvorenjima šetnju po ulicama, da bi se one morale u svome zanatu poslužiti oglasima novinarskim, te tako od svoje sramne zarade ustupiti i jevrejskim, g. redaktorima jedan deo. Jevrejstvo se dakle dograbilo prestolničke štampe te širi razvrat po državi.

Jevrejska štampa čini još i druga zla. Ona je skroz i skroz na prodaju. Željeznička društva, novčani zavodi, sva veća poduzeća, u njezinoj su ruci. Kao što su ono besni Arapi uzimali „svadbarinu“, kao što su nemački plemići u srednjem veku silazili sa svojih dvorova na drum i otimali trgovcima „u ime slobodnog prolaza“ jedan deo robe, tako i jevrejska štampa traži od imenovanih društava jedan deo dobiti. To joj se mora dati. Ona upravlja na žalost javnim mnjenjem, te joj moraju davati udela i najbolja, najsolidnija preduzeća, inače o njima neće ući ni jedna reč u javnost, ili će im naposletku naći stotinu mana. Al i najgora poduzeća ona hvali i uznosi za – novac. Time mami svoje poverljive čitaoce na lepak, a slabo ju se tiče što će ovi u tim poduzećima izgubiti čitavo imanje.

U Austro-Ugarskoj su Jevreji najveći neprijatelji narodnosnog izmirenja.

Koliko puta ustadoše austrijski Nemci da se izmire sa Slavenima, pa je uvek to predupredila jevrejska štampa. Tako je i u Ugarskoj. Najveći Mađari su kod nas jevrejski redaktori oko „Pešt Lojda“ Teško onom Mađaru ko bi rekao o narodnostima lepu reč, oni bi ga progutali, žigosali bi ga kao izroda. Oni uzimaju na se mađarsku masku te narodnosti ruže i opadaju najcrnje pred Mađarima, a to sve za to, da država nikad ne izađe iz ove narodnosne borbe i trzavice, da nikad ne stvori napredne i korisne ustanove, no da ostane ovo trulo i dalje, jer samo tamo gde je trulo, goje se i napreduju „jevrejski crvi“.

Po svemu što smo do sad rekli, vidi se dakle jasno, da je jevrejsko pitanje ekonomsko, etičko, političko i sve drugo, samo nije versko.

O borbi protiv jevreja

Govorili smo o prošlosti protujevrejstva, a naslikali smo u glavnim crtama život i rad Jevreja u – sadašnjosti. Iz toga se moglo videti, da antisemitizam leži danas tako reći u vazduhu, da napreduje i da će neprestano napredovati.

Sad se pokrećemo, da razgledamo budućnost antisemitizma. Budućnost antisemitizma razviće se bez sumnje iz sadašnjosti, te je pravo da posmatramo program današnjeg antisemitizma.

Kad zagledamo u historiji poslednjih godina, videćemo, da je u pojedinim krajevima Rusije, Nemačke i Ugarske, bilo počešćih buna protiv Jevreja. A za to vreme bilo je i dva protujevrejska kongresa, koji tražiše, da se mirnim putem otkloni opasnost, koja nam preti od strane Jevreja.

Stupanj, na kome se nalazi danas protujevrejstvo, može da izazove u čoveku samo strahovanje. U protujevrejske stranke je danas mnogo jača pesnica, nego stvaran program.

Antisemitska struja ponikla je baš u prostom narodu. Prost narod je daleko pre vikao na Jevreje, no što su to činili književnici i novinari. U Rusiji, u Nemačkoj, pa i kod nas, ustao je narod u nekim krajevima batinama protiv Jevreja, jer nije znao, kako će drukče da si pomogne. Da su na čelu toga naroda u onim krajevima stajali ljudi svesni i obrazovani, ne bi možda došlo do tog pesničenja i batinanja, jer bi ti ljudi poveli narod u ustavnu borbu protiv Jevreja. U ostalom ukazujemo na historiju. Ukazujemo na srednji vek i njegove česte seljačke bune. Tada nije bilo novina, ni konferencija, pa se opet narodi o svojoj rođenoj pameti buniše.

Velimo dakle: veliki broj antisemita, koji raste iz dana u dan, i mrtav antisemitski program, ne dopada nam se. Antisemitizam se ne može više sprečiti, treba dakle razviti njegov program i mirnim putem rešiti to pitanje. Treba dakle raditi na tome, kad se narodu dodija ovo čudo koje trpi od Jevreja, da tada izađe pred sabor i kaže: učinite to i to, a ne da počne opet da davi i bije Jevreje.

Ta nije li se 1882. god. „uzbunila“ cela Evropa, kad ono na lep način protera Rusija jedan deo Jevreja iz svoje države. Te Jevreje niko nije hteo primiti. Tada su govorile diplomate, da svaka država mora držati svoje Jevreje i da ih ne sme naturivati drugima na vrat.

Proterivanje jevreja iz Kijeva 1881. nakon atentata na cara Aleksandra II

Za vremena Dominicijana uveli su naročitu „jevrejsku porezu“. Tada su Jevreji krili svoje poreklo. Njih su tada uterivači poreze svlačili, te zagledali i vizitirali, a mi to tek valjda ne bi radili. A oni bi, ma kako i ma čim da ih ograničite, krili poreklo, jer bi se pokrstili. Kakve bi nam vajde bilo od tuda. Šta znači vuk kad ga odneseš u crkvu? Vuk, pa vuk.

O bolesnom pravu

„Svaki narod ima izvesno mišljenje o tome, šta je pravo a šta nije, šta je dobro a šta je zlo. To mišljenje nije kod sviju naroda jednako. Ima naroda, koji drže jednu i istu stvar kao dobru, a drugi kao hrđavu. Da li narod ima moralnije ili nemoralnije pojmove; to zavisi od njegove obrazovanosti, od njegove religije, od njegovih kulturnih osobina. Mišljenje narodno o tome, šta je dobro a šta je zlo, sačinjava pojam o – pravu. Pojam o pravu uhvatio je kod svakog naroda korena, i iz toga se razvilo takozvano „običajno pravo“.

Običajno pravo napisano i utvrđeno, zove se – zakon. Čuveni pisac državnog prava Blunčli, veli u svojoj knjizi „Algemajne Štatslere“ o toj stvari ovo:

„Ako se pisan zakon ne osniva na „običajnom pravu“ narodnjem, a ako je običajno pravo narodnje različito od njegovog svatanja o dobru i zlu, onda su pravni odnošaji u toj državi – bolesni“.

Eto, ti bolesni odnošaji nastupiše danas kod nas, pa malda ne i u svoj Evropi. Zakoni danas često drukčije sude, no što narodi misle da je pravo. Ili zar ne viđamo svakog dana slučajeve, da zakon nekog ostavi nekažnjenog, koga „javno mnenje“ najcrnje osuđuje i – obratno.

U ono vreme, kad su pojedine države bile nerazvijene, kad države nisu imale ni sile ni snage, da sude i osuđuju, nije bilo zakona. Mišljenje narodno o tome, šta je dobro a šta zlo, prelazilo je od oca na sina; te se svakako bar znalo, šta je pravo. Bilo je dakle prava, ali kao što rekosmo, nije bilo pisanog zakona. U takvim državama nije moglo biti ni plaćenih sudija, no su obe parnične strane izabrale iz svojih prijatelja sud, i taj je sud rešio – parnicu. U Albaniji, Crnoj Gori, pa i u Boki, postojalo je to stanje još do pre kratkog vremena. Crna Gora je danas u dobu prelaza, a u Boki Kotorskoj je uveden do duše „austrijski zakonik“, ali ga tadanje stanovništvo slabo verma.

U obe te zemlje biraju stanovnici, kad dođe do parnice, iz privatnih ljudi primiritelni sud, i taj sud onda reši stvar onako, kako je to po narodnom svatanju i po običajnom pravu, pravo. Kad se država razvije, onda ona uzima na sebe ulogu, da brani prava pojedinaca.

Ono što narod drži za pravo, napiše ona u paragrafe i to postaje – zakon, koji je obavezan za sve. No i tu nema ni mnogo zakona, ni advokata, a delenje pravde je izmenjeno u toliko, što „izabrani sud“, koga biraju parničke stranke, sudi po pisanom zakonu, i što je njegova presuda – obavezna. Ko se buni protiv te presude, buni se protiv zakona, protiv države. Ne treba misliti, da su ovakvi pravni odnošaji bili valjda u patrijarhalnim i nerazvijenim državama, jer bi to mišljenje bilo neistinito. Mi takve pravne odnošaje nalazimo u razvijenoj rimskoj republici pa i u Atini, i to baš u dobu, kad su te države stajale na najvećem stupnju svoga razvitka.

Kad su se razvile kaste, te svaka od njih imaše nekakav zaseban interes, onda su se države morale umešati da brane pojedinca od nepravde i da stvore pisane zakone. U najnovije doba traži se neko „idealno“ pravo. Hteli bi da svaki bude jednako suđen, pa se drže pisanih zakona kao pijani plota. Stvoriše toliko zakona da im ni imena ne možeš popamtiti. Sad su nužne silne naučne sudije, nužne su čitave gomile advokata, a čovek sam bez njih ne može se ni maći u sudu. Pa je li bolje? Bogme nije. Iz jednog se čuda zapalo u drugo.

Naše suđenje izgubilo se u puke – forme. Ne sudi se po onom što se desilo, nego se sudi čisto po paragrafu. A paragrafa makar da ima nekoliko hiljada, opet se desi u svetu još više slučaja. Svaki slučaj moraš danas svesti, pod neki paragraf, sad bilo lepo ili silom sve jedno je, tek moraš ga svesti jer inače se ne može suditi. I sad je kod našeg suđjenja forma sve, a delo ništa.

Vešt advokat skinuće te s vešala, uzeće ti imanje, zatvoriće ti radnju, spašće te, il će te upropastiti. Ko danas ima posla sa sudom nužno je da ima pravo, ali je kanda još nužnije da ima dobrog advokata. Propusti li taj advokat najmanju sitnicu po formi; ti si propao, ali uhvati li protivničkog advokata da je on pogrešio u formi onda si dobio parnicu. A pravo? To danas dolazi na drugom mestu. Možeš ti imati trista puta pravo, i sudije će ti kazati da imaš pravo, ali će te opet osuditi, ako ima neka „formalna začkoljica“.

Naši zakoni postaviše na svim klizavim putevima paragrafe. To je zakonska straža, i ko tim putevima pođe nailazi na paragrafe te – postrada. Ali osim glavnih puteva, ima u današnjem svetu toliko staza i bogaza, koje vode prevari i nepoštenju, da zakon nema dovoljno paragrafa da posedne i njih. Oni, koji su pisali zakone i ne poznaju sve te „krive stazice“; te staze poznaju samo ljudi, koji se veraju i glibe po nepoštenju. Nekada biva da ovaj ili onaj dodaje prevarom do mete, i sud ga opazi. Ali tome po današnjem zakonu ne mogu ništa.

Prepredeni zlikovac može samo da se nasmeši i da zapita: „O koji li sam se paragraf ogrešio, moliću“? Ako ne nađu takav paragraf, ne mogu mu ništa. I takvi slučajevi bivaju češći no što se misli; takvi slučajevi bivaju svaki dan stotinama; ima ljudi, koji i ne rade ništa drugo, no iznalaze krive puteve, koji vode do tuđeg imanja, a ni kojima nije postavljena paragrafska straža.

Uzmimo samo slučaj, postoji ugovor ili obveznica. Živi svedoci, potpisani na tom ugovoru, potvrđuju kod suda; kako je tekla pogodba. Međutim je jedna od ugovarajućih strana, uturila u utovoru dve tri reči, koje ne mogu izvrnuti. Na osnovu tog tačnog umetka, sud odista mora kad-kad da dosudi varalici tuđe imanje. Sud vidi da nije čist posao; vidi, da je jedna ugovarajuća strana išla na to, da drugu stranu prevari, i ne samo da tog varalicu ne sme da kazni, no mu još drži stranu, i naređuje egzekuciju, da ujamči varalici tuđu muku. Sud mora tako da radi, jer je to po današnjem zakonu, po zakonu, koji sudi strogo po paragrafu. Ko čita izveštaje „iz sudnice“, naići će vrlo često na reči, kojima se obraća predsednik suda tužiocu. Te reči glase često ovako: „Gospodine, sud misli i sam, da ste vi stvarno u pravu, sud smatra delo optuženoga za nehonetno i nepravo, ali s formalne strane ne može vam se učiniti po volji. Mi nemamo paragrafa, po kome bi vašeg protivnika mogli da – osudimo“.

Dakle, ko ume da vara u stvari, ali da obiđe paragrafe i da se ne ogreši o formu, taj može varati u sred dana, bez da mu iko može šta učiniti. Eto, do tog je nezdravog stanja došla naša pravda. i zar se onda treba čuditi, kad pojedini ljudi, a naročito Jevreji, i ne rade ništa drugo, no izmišljavaju načine, kako će drugog prevariti, kako će živeti o tuđem znoju, a da izbegnu zakonsku kaznu.

Mi se zauzimamo za ustanovu porote, za ustanovu: „suda časti“. Ti sudovi ne treba da budu „privatni“, kao neki „primiritelni sudovi“, no treba da budu zvanični, t.j. da njihova presuda postane pravovaljana, i da se mora izvesti.

Porotnici, ljudi iz naroda, treba da sude bar u onim stvarima, u kojima Jevreji i drugi nepoštenjaci obično varaju i gule „glup svet“, a zbog čega im današnji sudovi ne mogu ništa. Taj sud treba da sudi po vladajućim načelima o pravu i poštenju. On treba prema tome da osudi ne samo glupe, no prepredene varalice. Koje bi stvari imale doći pred „sudom časti“, to bi bilo lako označiti. A da bi sve one parnice trebalo dodeliti „sudu časti“, u kojima se jasno vidi prevara, ali samo redovan sud ne može da nađe paragraf za zlikovca, to se po sebi razume. Jer je to i griota i sramota, da danas pojedini ljudi na osnovu nepotpunosti zakona, a pod firmom slobodne konkurencije, varaju, globe i pljačkaju svoje sugrađane. Ta ako ovo ovako i na dalje ustraje poljuljaće se kod svega poštenog sveta vera u pravdu i pravicu, vera u poštenje i moral, a nastaće uverenje, da u današnjem društvu mogu procvetati samo hulje i nitkovi.

Mi smo tvrdo ubeđeni, da Jevreji samo pod današnjim hrđavim zakonima, mogu da cvetaju i da gule ovaj svet. S toga mislimo, da bi rešenje jevrejskog pitanja trebalo preduzeti u gornjem pravcu. Ne treba suditi i osuđivati samo po formi, nego po stvari. Treba delenje pravde tako udesiti, da se zabrani svako nemoralno, nepošteno, i varaličko delo. Ali nije dosta zabraniti, no treba stvoriti ustanove, koje će to sramno delo i kazniti. Treba stvoriti ustanove, prema kojima bi svako morao da se osvrće na moral i poštenje, a kad Jevreji nalete nekoliko puta na kaznu i opeku prste, onda će paziti da ne čine ono, od čega neće imati više koristi, no samo štete i sramote.

Vidi se dakle, da nam predlog nema dovde ničijeg protujevrejskog. Mi tražimo jednako, ali i u stvari pravedno suđenje za sve, pa bilo to Jevreji ili ne.

Međutim, mi smo tvrdo ubeđeni, da bi ustanove koje predlažemo, najneprijatnije bile po Jevreje. A zna se već zašto. Jedino što bi izgledalo u našem predlogu protujevrejski, bilo bi to, što po našem mišljenju Jevrejima ne bi trebalo dopustiti da učestvuju kao sudije u poroti, u sudu časti. Jevrejski nazori o poštenju i njihov moral, razlikuju se od naših nazora i morala. Ono što mi držimo za svetlo i pošteno, to Jevreji smatraju u svojoj duši za glupost. Prevariti lukavo, a izbeći od kazne, to je kod njih dika.“

Eto to je deo onoga što je Jaša Tomić pisao.