Da li ima raja i pakla u pravoslavlju?

Dosta nedoumica je izazvao intervju u kome sam pomenuo da u pravoslavlju nema raja i pakla već da su to osmislili rimokatolici kako bi kontrolisali vernike. Mislim da je potrebno da bolje objasnim ovu situaciju jer su ljudi često zbunjeni raznom literaturom.

Prvo da kažem da sam ja moja shvatanja oslonio na proučavanje dela Svetog Save i oca Save Romanidesa, kao i da sam ovo pitanje postavio nekolicini istaknutih teologa. Otac Romanides je u svojim knjigama došao do zaključka da je originalno pravoslavlje ustvari jedna vrsta terapije za dušu i telo pojedinca, koja uz proučavanje pravoslavne mudrosti teži postizanju harmonije pre svega u svojoj duši, zatim u porodici i široj zajednici.

Ljudi danas nisu svesni uticaja koje je rimokatolička crkva izvršila na pravoslavlje u nekoliko navrata. Recimo osvajanjem Carigrada rimokatolička ideja o raju i paklu je dospela među narod Romejskog carstva (Vizantije) i tokom par vekova uticaja jezuita dospela je u naše knjige i dogmu. Tako danas imamo svakojaka tumačenja, a poznato je da unutar naše crkve postoje vladike koje se zalažu za ekumenizam (pomirenje naše i rimokatoličke crkve) i da nastoje da izmene neke naše običaje i tumačenja.

Kad god neko pomene da ćete nakon smrti ići u raj ili u pakao, to je jednostavno glupost. To su izmislili rimokatolici u srednjem veku kako bi držali pokornim narod bivših pravoslavnih provincija. Tada su nastale i ostale izmišljotine o čistilištu, strašnom sudu i đavolu i izrazi tipa: ”muči se za života, a uživaćeš u raju”.

U pravoslavlju raj i pakao su ovde i sada u vašem srcu, a ne nakon smrti.

U pravoslavlju se često koriste izrazi ”raj”, ”pakao” i ”đavo” ali u figurativnom smislu. Tako se kaže da će onaj koji je spoznao Boga za vreme života čak i na samrti biti u raju. A onaj ko ne zna za Boga će na samrti biti u paklu. Misli se pre svega na sam momenat umiranja jer će ga smrt zaustaviti u sred poslova, planova i u tom momentu čovek će shvatiti da nije pripremljen za umiranje i poslednje osećanje će mu biti duboki očaj.

Čovek koji zna za Boga zna da nije sve do njega, zna da postoji viša sila i on se trudi da živi u skladu sa sobom, svojim željama i mogućnostima i tom višnjom silom. Za takvog čoveka kažemo da se spasao jer je manje rastrzan svojim ambicijama.

Čovek koji ne zna za Boga često veruje da je sve stvar njegove volje, truda, para, veza, slave i onda kada pogleda u oči smrti ili bolesti shvati da su mu proračuni bili potpuno pogrešni.

Dakle zato se kaže da će onaj ko zna za Boga i na samrti biti u raju, a onaj ko ne zna za Boga on će na samrti biti u paklu. Dakle misli se o ovde i sada, u svom srcu, u trenutku pred smrt a ne posle smrti.

Da li postoji raj i pakao posle smrti?

U jednom komentaru jedna devojka mi reče ”Niste u pravu, pakao postoji ruski naučnici su snimili glasove iz pakla na dubini od 4 km i čuju se ljudski krici…”. Samo ću reći na ovo da je jezivo kada se vera koristi na internetu za dobijanje klikova i za plašenje ljudi, a ne za razvoj njihove duhovnosti.

Zašto bi postojao pakao? Sigurno znate da postoji starozavetni osvetoljubivi Bog koji je govorio ”oko za oko i zub za zub” i novozavetni Bog ljubavi i oproštaja koji kaže ”ko tebe kamenom ti njega hlebom” i ”ljubi bližnjega svoga”. To je valjda svima jasno. Pa kakav je to onda Bog ljubavi i oproštaja ako postoji pakao u kome će on da peče u plamenu neposlušne vernike? Onaj ko nije dobar ide na roštilj?

Pravoslavno predanje kaže da je naš Bog na sebe uzeo naše grehove i zbog toga stradao, zato je on Bog ljubavi i oproštaja. Naravno da  to nema smisla da kod takvog Boga postoji mesto nakon smrti za kažnjavanje i mučenje. Ipak, možemo se setiti kada su vernici bacani u plamen jer je za vreme inkvizicija rimokatolička crkva je spaljivala ”veštice”, pa prema tome to je implant rimokatoličke dogme u pravoslavlje danas.

A kako bi izgledao raj? Koja je to nagrada za dobro ponašanje? Jesu li to jelo, piće i seks sa devicama kao u Valhali ili kod muslimana? Ako ćeš za svoje dobro ponašanje dobiti nagradu u raju, nije li to trgovina? Nije li to neiskreno?

Pravoslavlje je vera blagog puta, mudrosti i kontrole svojih strasti putem uzdržanja. Međutim u periodu od 7-10 veka pojaviše se dve konkurentske vere koje su se udvarale vernicima i popuštale njihovim slabostima. Umesto uzdržanja, vernici su dobili prava i obećanja. Tako muslimani dozvoliše život sa više žena, rimokatolici izbaciše post i obe vere obećaše raj posle smrti i zapretiše paklom neposlušnima. Islamski raj podrazumeva reku vina, reku mleka, odnose sa devicama, a rimokatolici koliko znam nisu išli previše u detalje o čemu se radi.

Za razliku od pravoslavlja, rimokatolici i muslimani su militarističke religije. Pozadina i jedne i druge vere je da se religija iskoristi za uređenje društva i osvajačke ratove. Jedni su izmislili krstaške ratove, a drugi džihad.

Interesantno u Zakonopravilu Svetog Save koji je pisan u 12. veku imamo svedočanstvo da su obe religije u početku bile pravoslavna jeretička učenja, tj odvojili su se od crkve naših otaca.

Gde idemo posle smrti?

Možemo reći da u pravoslavlju raj postoji ali on je sada i ovde na zemlji za one koji su se ”spasili”, tj. za one koji su spoznali da Bog postoji. Pravoslavlje je vera u život i zato je jedan od glavnih simbola pravoslavlja Bogorodica koja drži malog Isusa. Dakle mi verujemo u život, u rađanje, u ljubav. Rimokatolici imaju malo drugačiju simboliku kod njih je glavni simbol Isus na raspeću, to je religija koja slavi život posle smrti obećavajući lažno raj ili pakao.

Sada se neko pita ”U redu ali šta se dešava kada umremo?”. Kada umremo to je k-raj, mi idemo u večni mir – u-mir, tj. umiremo. Naše fizičko telo će se umiriti i pretvoriti u prah, a naša duša ide Bogu.

Bez obzira da li je neko bio loš ili dobar svi imaju kraj i njihove duše odlaze i stapaju se u Bogu. Drugim rečima, mogli bi uslovno reći da u pravoslavlju sve duše idu u raj.

Dakle pitanja raja i pakla je bilo za života kada smo imali slobodnu volju i mogli činiti šta želimo. Nakon umiranja naše duše su sa Bogom, nema više tela i slobodne volje ali postoji večni mir i jedinstvo u Bogu.

Šta je sa Vaskrsenjem?

Neko će pitati ”dobro, ali šta je onda Vaskrsenje?”. Mi vaskrsavamo u susretu sa smrću. Opet radi se o ovde i sada, a ne posle smrti. Od momenta kada se rodite, krećete se ka smrti i to je jedino izvesno. Kada shvatite da ne možete poneti svoju imovinu u grob, da vam tamo ne vredi slava i moć, kada se ljudski mozak susretne sa tim apsurdom tada ima dva puta – jedan je da to uvaži, a drugi je da to ignoriše.

Često ljudi planiraju, rade, jure, žele da se obogate, da postignu slavu ili da imaju neki uticaj, a onda se desi da se razbole i da se pogledaju oči i oči sa svojim krajem. Tada shvate da su smrtni i često dolazi do potpune promene života nakon toga. Recimo meni lično se to desilo i onda sam promenio način života.

Kaže se da bez stradanja nema ni vaskrsenja. Mi stradamo smatrajući da je sve do nas, do naše volje, pameti, sposobnosti – ne shvatajući da postoji neko veći od nas (koga zovemo Bog) i da nije sve pitanje naše volje. I onda se desi nečija smrt, bolest, rat, pad berze, dobitak na lutriji i svi naši planovi padnu u vodu. Tada neki počnu da razmišljaju drugačije, a neko padne u očaj.

Dakle nema vaskrsenja bez stradanja. Čovek strada jer pliva uzvodno odbijajući da uvaži postojanje višnje sile, a kada to u jednom trenutku shvati onda možemo reći da pliva nizvodno, tj. pušta se kroz život i ide uz Božiju pomoć. Tako možemo reći da se pojam vaskrsenja odnosi na ovde i sada za života.

Do zabune je došlo jer je ”vaskrsavanje od smrti” protumačeno od rimokatolika u srednjem veku kao vaskrsavanje posle smrti.

Moram da kažem da su oni koji tumače jevanđelje doslovno u najvećem problemu. Smatram da je to pogrešan put jer je jevanđeljska poruka pisana alegorija puna skrivenih poruka.

“Zaista, kažem vam, koji reč moju održi, neće okusiti smrti doveka“ (Jn 8, 51)

Šta je Spasenje?

Kažemo da se neko spasao kada je shvatio da je svojim planovima, shvatanjima ili željama ustvari razapet na krstu. Kada to čovek shvati onda on može odricanjem od svojih ambicija i strasti da pronađe slobodu i promeni svoj život. To je početak preumljenja (pokajanja). Kažemo da je neko spoznao Boga kada živi u harmoniji sa sobom i svojim okruženjem.

Onaj ko je saznao za Boga taj i u zatvoru može biti slobodan, u nesreći srećan, taj će i na samrti biti smiren.

Možemo reći da je ”znati za Boga” je dva milenijuma star izraz za pronaći smisao svoga života. Većina pronađe svoj smisao u porodici, neko čineći neko dobro ili baveći se umetnošću ili zanatom, a neko tako što se povuče u samoću planine i spase i sebe i druge od sebe. Postoje razni putevi spasenja i životi svetaca o tome svedoče. Pravoslavlje ustvari kroz žitija svetaca daje običnom čoveku životne uzore.

Sigurno je da niko nije pronašao sebe u užitku i grehu. Da, govorim o hrani, alkoholu, drogi, seksu, kocki i svemu drugome u čemu se pretera i stvori zavisnost a ustvari je samo privremeno. Čula su takva da kada uživate u nečemu svaki put težite da pređete prag nadražaja i nadmašite prethodni užitak. Višegodišnja težnja ka užitku vodi u isprazan život ili smrt.

Ljudi postaju robovi svoje zavisnosti, dani prolaze a oni zadovoljavaju svoju zavisnost. Ubrzo shvataju da su zarobljeni i kao da nemaju svoju volju jer su robovi zadovoljavanja svojih želja. Za te ljude je isto kao da su umrli još za života, ako uspeju da razbiju taj začarani krug i izađu na pravi put kažemo da su vaskrsli – tj. ponovo se rodili. Dakle možemo biti mrtvi i za vreme života i ponovo se roditi. I sada se opet vraćam da kažem da vaskrsnuti to je za vreme života, a ne nakon smrti.

Kada pogledate fresku Hrista pantokratora on na njoj drži dva uzdignuta prsta da nas sve podseti da čovek ima dve prirode – ljudsku i božiju. Dakle treba razumeti da nije sve do nas i našeg truda, već da pored vas postoji i viša sila koja mora da se uzme u obzir.

Prikaz prstima, dve božije prirode – ljudska i božija.

Postoji li večni život?

Da, postoji ali ne kao život pojedinca. Naše pojedinačne duše se utapaju u Boga ali mi nastavljamo da živimo kroz dalje postojanje sećanja, našu decu, naš narod, kroz postojanje crkve i predanja.

Koje su posledice ako raj i pakao ne postoje posle smrti? Šta ako vas niko neće kazniti, niti nagraditi? Kako provesti preostalo vreme? Danas zapadni način je ”carpe diem“ (uhvati dan) težnjom da probate sve i udovoljavate sebi. Međutim, pravoslavni način sugeriše da pogledate duboko u sebe. Potrebna je iskrenost da bi shvatili ko ste, šta vas čini ispunjenim i ko vas čini ispunjenim. Vaš odgovor mora da bude u skladu sa vašom svešću, slobodnom voljom, dostojanstvom čoveka. Tek tada ćete biti u stanju da sebi i drugima poklonite iskrenu pažnju i ljubav, ali polako bez žurbe, uz duboko disanje i u miru.

Verovatno ćete iskoristiti svoje vreme da učinite nešto dobro za nekoga i prenesete neku mudrost o životu. I ako ste uspeli u tome i kada umrete ponekad će neka sveća goreti za vama i neko će vas u molitvi pominjati. Vi ćete nakon smrti svakako biti sa njima u Bogu, a oni će to anđelima zvati.

Ako ste nešto baš dobro učinili za zajednicu možda će vas pominjati na službi ili crtati na ikoni kao sveca. Ipak za većinu, koja je svoj smisao za života pronašla u podizanju porodice, najveće postignuće večnog života će biti što će svake godine goreti slavska sveća. Tako mi slavimo večni život.

Treba napomenuti da predanje kaže da večni život postoji samo u okviru crkve. Ovo je razumljivo jer crkva je mesto gde se neguje sećanje na naše svece, na predanje i istoriju naroda, na naše pretke.

Srbi su postojali i pre Svetog Save ali pošto nisu imali svoju crkvu oni nisu zapisali svoju istoriju. Nažalost ostali smo pomenuti u tuđim poveljama pod raznim imenima: Iliri, Vendi, Dardani, Goti, Tračani, Tribali… Tek nakon dobijanja autokefalije i crkve na svom jeziku imamo jasno zabeleženu svoju istoriju. To je još jedan prilog o večnom životu naroda u okrivu crkve. Prosto dok nastave da gore sveće u crkvama biće i kolektivnog pamćenja.

Đavo i Bog?

Đavo, satana, nečastivi ili onaj sa leve strane ne postoji stvarno. Mi ga pominjemo u filosofskim raspravama ali mislimo na loše pomisli, navike, iskušenja i loše uticaje u čovekovoj duši. U srednjem veku naziv za đavola je bio ”bes”, otuda izraz besomučan tj. besom mučen. Kada ste besni vi ste agresivni, nekontrolisani, sebični, očajni.

Međutim Bog i đavo nisu suprotnosti. Nema đavola kao što mrak ne postoji, jer mrak je samo odsustvo svetlosti. Kad se pojavi svetlost, mraka nema. Tako je i sa đavolom, ko spozna Boga on zna da đavo ne postoji.

Knjige kažu da Boga ljudski um ne može razumom obuhvatiti. Taj doživljaj Boga ne može nastati našom voljom ili čitanjem knjiga. Do spoznanja Boga dolazi se doživljajem često u dodiru sa smrću, bolešću ili nekim stradanjem.

Nakon takvog doživljaja ćemo postati svesni božijih energija i početi da posmatramo svet na drugačiji način. Te energije su različite, recimo to može biti ljubav, milost, svetlost, dečiji osmeh, umetnost, misao ili bilo kakav doživljaj. To što vi vidite, ljudi koji ne znaju za Boga neće biti u stanju da vide i doživljavaće potpuno drugačije. Drugi će reći da je neki događaj ”slučajnost”, a vi ćete znati da ništa nije slučajno.

Do spoznaje Boga dolazi promenom načina razmišljanja. To preumljenje (metanoja) nastupa lagano i potrebno je određeno vreme da dođe do potpunog preobražaja. Moj duhovni otac mi je objasnio kako do spoznaje Boga ne može doći na brzinu, treba vremena da post i molitva postignu svoje dejstvo, zatim treba vremena za proučavanje svetih spisa. Takođe mi je napomenuo da kada dođe do nagle promene i kada čovek odjednom se promeni to ne može biti od Boga već je to đavolska rabota tj. bes. Za mudrost i spoznaju potrebno je vreme i disciplina.

Strašni sud i kraj sveta

Ideja o strašnom sudu i čistilištu se formira u periodu od 10. do 14. veka. U tom periodu Katolička crkva se odvaja od pravoslavne i u kombinaciji sa franačkim državicama otima teritorije Romejskog carstva. Kako bi držali ljude potčinjenim formiraju novu crkvenu dogmu u kojoj propovedaju priču o raju, paklu, čistilištu i strašnom sudu. Kasnije se ova ideja pojavljuje ne samo kod latina, nego i u pravoslavlju jer su Grci bili okupirani od latina oko 60 godina (potražite na internetu – Latinsko carstvo ili frankokratija). I te ideje su se malo po malo vekovima proširile u pravoslavnom svetu. Tako danas imamo situaciju da popovi zaista pominju raj i pakao posle smrti što je žalosno i svedoči o tome koliko je pravoslavna filosofska misao pala.

Priča o strašnom sudu i drugom povratku Sina božijeg su dobile na značaju u vreme pada Carigrada pod rimokatolike 1204. godine. Tada je nastalo tumačenje o tome kako će se Gospod vratiti i onda će suditi svima po delima i vratiće se Carstvo božije. Ovde se misli na Romejsko pravoslavno carstvo uređeno po hrišćanskim zakonima kako je bilo pre rimokatolika. To se zaista desilo 1261. godine, Carigrad je oslobođen iz crkve Svete Sofije je izbačen katolički biskup i kosti Enrike Dandola.

Međutim, 1453. Carigrad i teritorije pravoslavnog carstva ponovo padaju pod Turke, jedna od presudnih bitaka za Nebesko carstvo se dešava na Kosovu 1389. U to vreme opet postaju popularne priče o apokalipsi i povratku ”vladara nad vladarima”.

Ta priča je tada imala smisao, davala nadu i zavet svima. Međutim, par vekova kasnije uz dejstvo jezuita i fanariota ta priča je izgubila smisao i postala depresivno predskazanje o kraju sveta.

Za kraj

Danas je pravoslavlje teško razumljivo, originalna britka pravoslavna misao je zakopana pod slojevima vekovne prašine, tumačenja i milionima knjiga. U svojim istraživanjima ja se trudim da pronađem originalni smisao pravoslavne misli i onog što je napajalo dušu našeg naroda na način kako je to činio Sveti Sava.

Pravoslavlje kada se ispravno tumači čoveka podiže i oslobađa, kada se doslovno shvata ono zbunjuje.

Ponekad dobijam kritiku od ljudi koji doslovno shvataju reči Svetog pisma, jedan mi čak reče kako ”nije tako u Katihizisu”. Katihizis i dogmatika su mnogo puta menjani. Kroz istoriju na našu veru i udžbenike su jako uticali Austro-ugarsko carstvo (jezuiti), Grci (fanarioti), Rusi, komunisti i ekumenisti. Sa Bogoslovskog fakulteta izbačena je dogmatika Ave Justina i proučava se grčka dogmatika od ekumeniste Zizjulasa. Evo jednog lepog Katehizisa od Nikolaja Velimirovića. Evo jednog lepog teksta na temu raja i pakla u pravoslavlju. Videćete sve je u tumačenju.

Za naše pravoslavlje danas postoje tri velike opasnosti. Prva je opasnost ekumenizma, tj. mirenja sa rimokatolicima, druga je opasnost od Vaseljenske patrijaršije koja želi da se nametne kao glavna nad pravoslavnim crkvama, dakle to je opasnost od gubljenja autokefalnosti. Treća opasnost je iznutra od praznih dogmata i gubljenja smisla. Prazne dogmate su oni što znaju mnoge knjige napamet ali u pravoslavlju ne vide filosofiju već samo religiju. Nemojte dozvoliti da naša pravoslavna vera izgubi svoj praktični smisao jer je to borba za našu istoriju, predanje i identitet.

Bog je rekao ja sam život, put i istina.