Duhovni otac

Jednom prilikom dođe stari monah iz manastira nekim poslom u Beograd i naravno dogovorimo da se vidimo na jednom splavu na početku zemunskog keja. Sastanak je ugovoren u ribljem restoranu jer smo mislili da je to zgodno mesto za monaha ako će da se drži posta.

Naravno nismo bili sigurni i razmišljali smo da se možda i neće držati posta jer je van manastira. Nismo čak bili sigurni hoće li se monah pojaviti možda u civilnoj odeći ili će doći u monaškoj, eto toliko malo smo znali o pravoslavlju a toga nismo bili ni svesni.

Naravno monah se pojavio u monaškoj odeći. Crna odeća od glave do pete, duga bela brada i monaška kapa. Sama njegova pojava na splavu izazivala je poglede. Još je bio vikend i splav je bio prepun. U sali u kojoj smo mi bili je bilo barem 80 ljudi.

Konobaru sam naglasio da imamo gosta iz Hilandara i dobismo dobar sto. Seli smo, poručili hranu i ćaskali. Otac je poručio riblju čorbu prvo, a mi smo odmah poručili ribu. Prvo je stigla riblja čorba za njega, a mi smo još čekali na ribu. Ja primetim da monah ne jede nego čeka da i nama stigne poručeno. Rekoh: ”Oče, jedite vi, da vam se ne hladi, nemojte čekati na nas.”, međutim on ljubazno odbi i sačeka da i nama stigne hrana.

Kada je konačno hrana stigla, mi smo već bili gladni i spremni da se bacimo na klopu. Otac iznenada upita: ”Hoćemo li se pomoliti?”. Ja i Filip se pogledamo i zbunjeno odgovorimo ”…da, naravno.” ali ne uradismo ništa. Međutim otac ustane, a mi ostasmo da sedimo. On upita: ”Hoćemo li ustati?” i mi ko ošinuti ustasmo. Monah se prekrsti i poče da izgovara molitvu.

Na trenutak nastade tajac u sali i mogao sam osetiti poglede ljudi na nama. Nas trojica stojimo, monah izgovara molitvu i na kraju se svo troje prekrstimo i sednemo. Malo je reći da sam propao u zemlju od nelagodnosti.

Kad smo bili u manastiru na početku i kraju svakog obroka bila je molitva. Međutim, nekako nismo očekivali da će se otac pridržavati toga u Beogradu. Tada otac izgovori jednu rečenicu: ”Nema veze sine, neki će se čuditi ali neki će se i zamisliti…”.

Na kraju obroka upita otac opet ”Hoćemo li molitvu za kraj?” i opet ustadosmo da se pomolimo. I opet osetih na nama poglede celog restorana i na trenutak se žamor stiša.

Kada smo kasnije ostali sami, pita me Filip: ”Jeli brate jel su nas gledali svi kad smo ustali?”, ja se nasmejem i kažem mu: ”Nemam pojma brate, nisam smeo da dignem pogled, od blama sam gledao samo u šolju kafe!”.

Međutim, ostale su mi urezane reči oca ”…neki će se čuditi, a neki i zamisliti…” jer ja sam definitivno bio taj zamišljen. Jednom mi je monah rekao da se vera ne dokazuje, već da se vera svedoči. On je svoju veru svedočio pred svima nama i ostavio mi lekciju za ceo život. Mi smo bili smešni što smo mislili da jedan monah možda neće postiti kada niko ne gleda ili da se neće pomoliti.

U prvom momentu sam bio začuđen, ali nakon par sati sam bio postiđen koliko malo poznajemo sve oko pravoslavlja. On je samo ustao i prekrstio se i sva beogradska kultura, novac, sjaj restorana, ljudi u odelima i taština su pali u vodu.

Godinu dana kasnije monah je ponovo došao i trebao sam da izaberem restoran. Pre korona virusa često sam sedeo u Panta Rei restoranu kod 25. maja. To je poznat restoran i na prvi momenat pomislih kako možda nije zgodno jer je previše ekskluzivan i ako opet bude molitva… Kada uhvatih tu misao kod sebe, rekoh sebi: ”E baš ćeš tu da ideš jer si to pomislio jado jedna od čoveka…”.

Znaju me tamo, dobili smo odmah najbolji sto. Sve se ponovilo i molitva na početku i molitva na kraju obroka. Bili smo okruženi ljudima u odelima i ženama u haljinama, međutim nije više bilo nikakvog blama, već ponosa…

”Ja sam od svih najgori monah”

Ispričao sam ovu priču jer lepo pokazuje koliki put sam prešao za godinu dana zahvaljujući tom monahu, koji će vremenom postati moj duhovni otac. Nikad nisam ni pomišljao da ću ja imati nekakvog duhovnog oca. Previše sam ja gord i ”moderan” da bi imao nekakvog duhovnika. Međutim sve se spontano desilo samo od sebe.

Jednom prilikom, na početku, kad smo se čuli telefonom, reče mi: „E pa baš lepo sine drago mi je da se ti polako duhovno uzdižeš i mislim da će to ići svojim tokom ali trebao bi sebi da nađeš duhovnika.“ Ja se nasmejah pa više u šali rekoh:“Pa šta će meni oče duhovnik, ja imam vas.“ On se malo zbuni, pa onda reče:“Pa dobro, ako je tako ja prihvatam!“. Nisam ni bio svestan šta se tada desilo i gde će me njegovo savetovanje odvesti u sledećih godinu i po dana.

Upoznali smo se u manastiru i za mene je to poznanstvo odmah bilo na čudan način nekako posebno. Desilo se nešto što ja nisam umeo sebi da objasnim, bio sam nepoverljiv naravno i nisam to tek tako mogao da prihvatim. Ja sam iz ovog sveta i nisam navikao na tako iskren, dobronameran odnos koji verovatno samo od dobrih roditelja možeš dobiti. Međutim, monah je sve to znao i razumeo.

Govorio je za sebe uvek da je najgori od svih monaha i nikada nije želeo da se njegovo ime zna. Nikada ni jednu zaslugu, niti pohvalu nije hteo da prihvati već bi samo rekao ”ne meni, hvala Bogu”.

Znao sam da odnos sa jednim sveštenikom podrazumeva da se pokloniš, da se ispovediš i slično. Nisam znao kako ću ja to, a drugo život me je oblikovao na neki čudan način i ne želim se ja klanjati. Nije mi to u prirodi.

Međutim, on se meni klanjao, on se meni ispovedao, pa sam onda neprimetno to i ja prihvatio i naši razgovori su postali duboki. On je prvo mene sinom zvao, pa sam i ja njega ocem zvao. Svojim blagim primerom on je izbrisao moju gordost.

Sa njim sam bio na prvim liturgijama i to sasvim slučajno. Trebalo je da ga prevezem do nekog manastira par puta i onda bih ostao na liturgiji. To je na kraju došlo dotle da čitam tumačenja liturgije i visoko filozofska dela Žarka Vidovića.

Bio sam svestan da su protiv crkve poslednjih 100 godina radili svi vladari Jugoslavije, ratovi, katolici, komunisti, socijalisti i na kraju globalisti. Nekoliko generacija se trudilo da jedan mali Srbin zaboravi sve svoje. Ipak uz pomoć jednog skromnog monaha, otpali i gordi sin vratio se pod okrilje crkve svoje.

Za ovih godinu dana ja nikada njega nisam mogao da pozovem i uvek je on mene zvao iz manastira. Pozivi idu preko interneta i uvek ostaje druga identifikacija broja ali na taj broj ne možete pozvati. Niko od monaha nema telefon i internet u ćelijama svojim. Postoji jedan telefon na portirnici i ima interneta u biblioteci ali ga monasi ne koriste. Čuli smo se u proseku dva-tri puta nedeljno i razgovori su trajali u proseku po sat vremena.

Da mi je neko pričao da ću dobiti jedan poziv iz Hilandara ja mu ne bih verovao, a kamoli da će to trajati čitavu godinu i da ću imati pravu malu duhovnu školu. Mnogo puta sam pomislio kako tog svetog čoveka nije mrzelo da sedi u portirnici da bi pričao samnom i zašto je trošio svoje vreme i strpljenje na mene nedostojnog?

Sada sam svestan kolika je milost božija na mene izručena. Objasnio mi je jednom kako su ljudi u porodici u krvnom srodstvu, a da smo mi u pravoslavlju u duhovnom srodstvu koje je ponekad i jače od krvnog srodstva. Prihvatio me je kao svog duhovnog sina.

Naši razgovori su se vodili uglavnom oko istorije i pravoslavlja. Znam da je osetio u meni prilično nebrušenu energiju da promenim nešto i učinim da više ljudi sazna o pravoj istoriji i pravoj veri. Kada sam došao u manastir goreo sam u želji da se nešto promeni, bio sam usijana glava, usijano gvožđe. To nas je povezalo i on je to usijano gvožđe oblikovao, iskalio i ohladio. Sada znam da imam dobar pravac i pravi oblik. Sada znam da srpstvo nije militarizam, već pravoslavlje i vera. Meka sila oličena u kulturi, pismenosti, zaboravljenoj veri, rimskom građanskom pravu i pravoj istoriji koja slavi trud naših predaka.

On je pričao, ja sam slušao, pitao i zapisivao. Godinu dana sam hvatao beleške o svemu i nabavljao knjige. Planiram da objavim na blogu za sve čitaoce izvore koje sam dobio u poučavanju da i drugi mogu istraživati ako ih interesuje.

Jedna od bitnih stvari koju dobih od njega je da me je podučio postu i molitvi. Sada postim svake nedelje i to se lepo odrazilo i na moju kilažu i na moje zdravlje. Ipak mislim da se najviše odrazilo na moj karakter – smanjilo gordost i ojačalo mi volju.

Pomogao mi je da dođem do knjige koja je namerno sklanjana čitav vek Zakonopravila Svetog Save. Gde god sam imao nedoumicu u istraživanju rešio sam je u razgovoru sa njim. Upoznao me je sa knjigama vrhunskih srpskih filozofa za koje malo ljudi van crkve zna – Ave Justina, vladike Nikolaja i Žarka Vidovića. Skrenuo mi je pažnju na manje poznate delove naše istorije vezane za Karađorđeviće, Obrenoviće, Vuka Karadžića, Nemanjiće…

Knjiga nas je povezala, a otac je knjigovezac u manastiru. Međutim pored knjiga, on me je upoznao sa mnogo izvanrednih ljudi koji su dolazili u manastir. Sa nekim od tih ljudi sam napravio lepe odnose, sa nekima sam već imao i neke aktivnosti, a neke još nisam stigao da kontaktiram. Rekoh mu jednom ”oče vi ne vežete knjige, vi vežete nas ljude…”.

Pomagao sam mu u nabavci nekih retkih knjiga. Činilo mi se da je to najmanje što mogu da učinim za jednog monaha koji odvaja toliko vreme da me podučava. Međutim, ni tu nisam mogao da ga zadužim jer mi je skoro poslao na poklon komplet knjiga koje je ukoričio u kožu svojom rukom za mene. Ne mogu da opišem koliko sam počastvovan zbog toga, mislim da mi je to veća počast nego da sam dobio orden Obilića. I naravno opet kaže ”hvala Bogu, a ne njemu”.

Poklon od monaha – fotokopije vrednije od originala.

Kaže ”Sine sad izvini ja sam ukoričio fotokopije mojih knjiga za tebe. Žao mi je što nisam imao original…”, a ja kažem ”pa oče meni je to još draže što su to baš kopije vaših knjiga…”.

Pored knjiga poslao mi je čaj od žalfije sa Svete Gore. Ima više vrsta žalfija, a ovu je on lično ubrao za sebe i mene u šumi kod Spasovih voda.

Žalfija sa Spasovih voda

Za vreme korona virusa često smo pričali i pomogao mi je da napravim ispravne odluke i pronađem sebi i svojoj porodici ”rezervni položaj”. Govorio je da moram naći M+mesto gde se možeš skloniti u slučaju predstojećih katastrofa, epidemija, ratova. Mesto gde imaš svoje parče neba, vodu za piće, voćnjak, baštu. Govorio je ”zakrsti zemlju i Bog će dati, tako i ti sine napravi baštu i ti i tvoja porodica ćete biti spašeni. I piši da i drugi to urade. Srbija je bogata zemlja svi se mogu skloniti ako bi to hteli jer znaj u slučaju katastrofe prvo će stradati ljudi u gradovima.”.

I eto hvala mu i na tome jer smo novac uložili na jedno parče zemlje i imamo sada svoj mali raj na zemlji.

Mali raj i rezervna pozicija.

Opraštanje

Uvek sam predosećao da će svemu jednom doći kraj i da će pozivi jednostavno prestati. Razloga je moglo biti  puno od korone, do toga da se izgubi mogućnost da me pozove jer su im Grci blokirali internet. Upravo to se desilo jer otac je ovih dana došao da se oprosti od nas svoje duhovne dece kao i od svoje rođene dece.

”- Sinovi moji, ja želim da vam kažem da sam došao da se oprostimo jer ja ću se povući u manastir u jednu vrstu tihovanja. Razmišljao sam o tome poslednjih 6 meseci i moram da vam kažem da moja duša to ište. Želim da se posvetim dubokoj molitvi i nije primereno da se onda čujem telefonom i razgovaramo o zemaljskim problemima i politici jer to onda ometa čoveka i to onda ne može biti tihovanje.

Naravno mi ćemo se videti kada posetite manastir.

Želim da znate da ja neću telefonom zvati ni svoju rođenu decu, ni vas moje duhovne sinove i da ste u tom pogledu isti.

Vi znate, da vas ja pominjem tamo svaki dan u molitvama i u tom smislu vi ćete imati više koristi od ove moje odluke jer će molitva postati dublja i jača, a ja ne sumnjam da ćete vi znati kako da postupate.

LJudi previše pridaju značaja fizičkom prisustvu. Eto, mi smo sada tu i kakve ima razlike? Mi smo duhovno povezani i vi ste svaki dan samnom u molitvi. Nekada su ljudi više pridavali značaja duhovnoj povezanosti i sećanju, a danas maštaju o budućnosti i udovoljavaju svojim strastima i željama. Zašto je to tako? Zato što su ljudi danas slabi, a slabi su jer nemaju sećanje na svoje pretke i očeve. A pravoslavlje je upravo borba sa svojim strastima i sećanje na svete oce.”

Pomislih u sebi kako se za molitvu kaže da je to sećanje na Boga i obuze me tuga jer sam shvatio šta nam ustvari otac najavljuje. Aleksandar, moj duhovni brat reče: ”E pa radujemo se zbog vas oče!”, htedoh i ja da budem tako otvoren ali sam se borio svojim sebičnim osećanjima pa ne rekoh ništa.

Reče i da je ostavio naše telefone advokatu i da ćemo biti članovi upravnog odbora fondacije kojoj ostavlja 15 sanduka knjiga i deo zbirke Vojislava Bilbije. Kaže eparhija će dati prostorije a nama ostavlja da upravljamo kako smatramo da treba i da pomažemo obrazovanje i produhovljenje dece jer je u njima nada. I naravno njegovo ime se nigde ne pojavljuje i on se povlači u manastir.

Sve knjige koje smo za njega sakupljali su ustvari bile za fondaciju.

Eto još jedne lekcije od oca, prava ljubav ne zahteva fizičko prisustvo. On nije bio fizički prisutan kada smo razgovarali, a nije bio fizički prisutan ni kada se molim ali duhovno je neprestano tu od kad smo se upoznali. Ako postoji duhovnost i postoji sećanje onda je fizičko prisustvo nepotrebno.

Kada sam ispričao ovo kući, ženski delovi porodice briznuše u plač. Onda sam im objašnjavao šta je duhovna veza i zašto je to dobro i da će molitva samo biti jača. Ipak one nisu mogle da shvate zašto se oprašta, a ja se nasmejah i iskoristih priliku da se našalim: ”Eto jel vidite što žene ne puštaju u Hilandar.”.

Tugu je ubrzo zamenila radost. Drago mi je zbog oca i sada shvatam da smo sve vreme bili u milosti njegovoj. On nas je okupio, on nas je strpljivo usmeravao i sada ide dalje svojim putem, a nama ostavlja amanet da činimo po svome izboru kako smatramo da treba. Vreme će pokazati…

Ti si oče sada tih ali u nama grmi.

Šta reći za kraj, govorio je za sebe da je od svih najgori monah… siguran sam da ostavlja za sobom jednog od najgorih učenika…

Hvala oče.