Ja sam put, istina i život

Moj duhovni otac često govori ”Bog je rekao ”Ja sam put, istina i život” i dosta sam razmišljao na tu temu o čemu se zapravo radi. Nije li to zapravo definicija Trojstva u pravoslavlju?

Ima mnogo tumačenja Trojstva i u tekstovima se najčešće definiše kao ”Otac, Sin i Sveti duh”, međutim ja sam tragao i još uvek tragam za praktičnim objašnjenjima. Ukratko ću reći da je put ustvari filosofija, istina to je istorija, a život je način života. Ili možemo reći da je istorija – Otac, način života je Sin i odnosi se na nas danas, a filozofija je Sveti duh.

Drugim rečima pravoslavlje podučava filozofiji, istoriji naših predaka i ispravnom načinu života. Objasniću malo dublje sve tri teme.

Put ili pravoslavna filozofija

Ukratko da danas proučavamo filozofiju ali se ona odnosi samo na filozofiju na čijim vrednostima počiva zapadna kultura (npr. Aristotel, Toma Akvinski, Makijaveli, Kant, Hegel…), međutim postoji i filozofija na kojoj počiva mediteranska kultura Rimskog carstva za koju zapad kaže da to nije filozofija već je proglašena za religiju ili teologiju. Ta filosofija počiva na učenjima pravoslavnih filosofa Platona, pismima apostola Pavla, Jovana Lestvičnika, Teodosija … već sam pisao o ovoj temi.

Osnov pravoslavne filozofije nalazimo u Jevanđelju.

Čitajući pravoslavne tekstove brzo uviđamo da itekako postoji filosofija i ona je danas nerazdvojno protkana kroz srpski mentalitet iako toga nismo svesni. Dokaz za ovo imamo kroz mnoge izreke koje svi znamo a čuli smo ih od svoje majke, oca ili bake.  Na primer ”ko zna zašto je to dobro”, ”nije kome je obećano, nego kome je suđeno”, ”ne smej se previše jer ćeš plakati” i slično.

Pravoslavna filosofija pre svega pokazuje put ka Bogu, tj. govori o tome šta je po Bogu, a šta nije. Nas, naše pretke i našu decu možemo posmatrati kao jedno drvo života koje se grana. One mladice i grančice koje rastu prema Bogu će se širiti i iznići, međutim one koje ostanu u senci greha će se sasušiti. Naprimer, dete koje odluta putem homoseksualizma, neće imati potomke jer nije po Bogu i ne može se reprodukovati.

Filosofija koju često zovemo i teologija uvažava postojanje Boga u životu čoveka i ne uči ljude pogrešno kako često na zapadu možemo čuti da si isključivo ti odgovoran kakav će ti život biti i da je dovoljno da uložiš dovoljno truda i volje, zaradiš pare i bićeš srećan. Nasuprot tome pravoslavlje uvažava da postoji nešto jače od svakog od nas što nas može zaustaviti u mestu, srušiti nam sve planove ili nas ubiti. Zato često možemo čuti ”ko zna zašto je to dobro” ili u toku molitve ”volja tvoja, a ne volja moja” kao podsećanje da ne zavisi sve od nas. Sreća je zapadni koncept, u pravoslavlju učiš kako da budeš zadovoljan onim što ti je Bog dao.

Svi poznajemo ponekog ko je rekao ”učio sam školu, završio fakultet i šta sad? Eto nema posla…”. Tu je ona naša narodna poslovica koja kaže ”nije onom kome je obećano, već onom kome je suđeno” iz koje se vidi da možeš ti planirati ali nije sve do tebe. Zapad naglašava da je bitno znanje, nauka, marketing i tvoja domišljatost da pobediš konkurenciju. Pravoslavni put govori drugačije i ističe da je ljubav iznad znanja. Slušaj svoje srce, ljubi bližnje svoje i proći ćeš dobro u životu.

Moderno društvo govori o ispunjavanju svojih želja kao nekakvom dokazu da ste srećni. Pa mnogi i postanu prilično uspešni u ispunjavanju svojih želja ali završe kao narkomani, zavisnici, izgube svoje voljene jer sebično gledaju samo svoju listu želja (bucketlist). Filosofija naših predaka nas uči uzdržavanju i kontroli svojih navika, smirenosti, zadobijanju blagostanja prihvatanjem božije volje da nije sve do tebe. Tome služe post i molitva da uzmeš uzde u svoje ruke. 

Zapadna filozofija pada hrli postizanju slave, bogatstva i moći, što je u svojoj suštini strah od smrti. Oni odbijaju da shvate da bogatstvo, slavu i moć ne možeš poneti sa sobom u grob. Moderan čovek se na neki način ruga smrti tako što gleda horor filmove igrajući se svojim strahom. Međutim, u pravoslavlju mi vaskrsavamo u susretu sa smrću jer se posle smrti vraćamo Bogu. Na primer, kada vam neko umre i odete na sahranu vi se susrećete sa smrću i tada čovek ne može a da ne razmisli o smislu svog života. Ima li smisla da toliko jurim za tim i tim? Vidi kako je život kratak i naglo prestane, možda je bolje da oslušnem svoje srce i iskoristim vreme na ovom svetu za nešto što mi pruža ljubav i da pružim drugom ljubav?

Preširoka je tema pravoslavni put ali dovoljno je reći da se sva filosofija bazira na Novom zavetu i da je odatle najbolje početi.

Istina ili istorija naše duhovne zajednice

Istorija je naša istina, prošlost stradanja naše duhovne zajednice koju čuva crkva. To se lepo može videti na ovoj ikoni žrtava iz Jasenovca.

Jedna od glavnih uloga naše crkve jeste negovanje sećanja na naše pretke, na stratišta, vladare i svetitelje. Ovde ne mislim samo na ritual sahranjivanja, već je crkva pravi čuvar naše nacionalne istorije. Ovde se ne radi o ”kritičkoj istoriji” koja uzaludno pokušava da bude objektivna, već o istoriji iz našeg ugla tj. subjektivnoj istoriji i istini za koju su se naši preci borili bez obzira da li su u tome uspeli ili su stradali pokušavajući.

Naša prava istorija nije ono kada kritički istoričari kažu na primer ”nema dokaza da je Lazar bio car, on je bio knez”, već je prava istorija upravo sećanje na ono za šta se Lazar borio i dao svoj život, a to jeste upravo bilo carstvo. O istoriji iz našeg ugla svedoči crkva kroz predanje ili freskama, poveljama i žitijima.

Žarko Vidović kaže u svojim knjigama da je narod ustvari duhovno istorijska zajednica. To je najbolja definicija za koju sam ja čuo. Ljudi koji dele isti jezik i istu istoriju se okupljaju u duhovnu zajednicu kako bi slavili svoje pretke i tako nastaje crkva. Narod nije definisan teritorijom ili državom već duhovno istorijskom zajednicom bez obzira u kojoj državi se nalazi.

Taj narod kada je okupljen na liturgiji ustvari svedoči da čuva i veruje u vrednosti za koje su se naši preci borili. Liturgijska zajednica neguje sećanje prvo na svoje bake i deke koji su preminuli, zatim na dalje pretke, pa onda još dalje u prošlost na srpske svece i vladare sve do Svetog Save, a zatim na svece poput Svetog Nikole, Svetog Đorđa i druge još iz doba Rimskog carstva, pa još dalje u prošlost preko anđela i apostola sve do samog Hrista. Pravoslavlje je sećanje.

Život – pravoslavni način

”Život” bi u Trojstvu bio Sin božiji, tj. odnosi se na nas sada i naš način života. Na potomke koji nastavljaju da poštuju vrednosti po kojima su živeli njihovi preci. To su one male stvari: od načina kako se krstimo, da li pišemo ćirilicom, do toga kako postimo, da li jedemo krvavo meso, kako gledamo na LGBT, kakav nam je odnos prema članovima porodice, zatim do veridbe, venčanja i miraza, sve do Slave, načina sahranjivanja i poštovanja preminulih.

Pravoslavni način života je zauvek ovekovečen u Zakonopravilu Svetog Save. On počiva na Rimskom građanskom pravu koje je postavio car Justinijan u svojim novelama. Justinijanov zakon opet počiva na 10 božijih zapovesti. Srećom zbog proučavanja Zakonopravila jasno vidim razliku između pravoslavnog načina života i zapadnog načina života. Nažalost malo ko vidi i razume da postoji naš ”način” i da novotarije sa zapada nisu naprednije.

Sveti Sava donosi Zakonopravilo.

Među Srbima zakoni koje je Sveti Sava izložio u Zakonopravilu su vekovima poštovani do te mere da su postali običaji i mi ih danas smatramo narodnim običajima iako oni to nisu. Ti običaji su ustvari zakoni pravoslavnog Rimskog carstva koje danas pogrešno zovu Vizantija u želji da sakriju istinu.

Uzmimo na primer običaje veridbe, miraza i provodadžisanja i videćete da u Zakonopravilu postoje desetine članova iz rimskog građanskog prava koje definišu svaki od ovih ”običaja”. Nažalost našem narodu u poslednjem veku je potpuno formatirana svest kroz moderno zapadno školstvo, zakonopravilo je davno zaboravljeno i ljudi danas misle da su ti običaji došli od Turaka i da su ”zatucani”. Na taj način smo izgubili svest o svojem pravoslavnom romejskom poreklu.

Možemo reći da se pravoslavni način života vrti oko matrice ”obraz, porodica i crkva” kao načina života u skladu sa Bogom. Obraz se odnosi na težnju da čovek duhovno napreduje da se uzdiže kroz post, molitvu i preumljenje čitanjem pravoslavne literature uglavnom. Porodica je ”prva crkva” i njoj se treba posvetiti kako bi svi članovi uzrasli na ispravan način ali tako da vlada radost, mir i sloga. Crkva je pre svega lokalna crkva u kojoj bi čovek trebao da pronađe sebi slične i kako bi onda zajedno udruživanjem svedočili svoju veru. Međutim, crkva je i u širem kontekstu ceo srpski narod okupljen oko crkve.

Zaključak

Dakle dragi moji kada Bog kaže da je on put, istina i život, to je ustvari jedan od prikaza Trojstva u pravoslavlju i ono nas uči – našoj istoriji, načinu života i filosofiji. Ustvari ova jedna rečenica iz Jevanđelja po Jovanu lepo definiše šta je to pravoslavlje.