Krst sa četiri ”S”

Čitam neki tekt u sputnjiku pa me je isprovociralo da podelim sa vama jedan delić iz mog ličnog istraživanja. Ponekad me ova moja istraživanja podsete na DaVinčijev kod, jer baš kada je izašao tekst u Sputnjiku ja sam dan pre toga pisao o grbu u tekstu koji pripremam. Čudna podudarnost.

Grb Paleologa

Ovaj grb je romejska carska porodica Paleolog je koristila u 14. veku, a prvi put se kod nas pojavio u knjizi Mavra Orbinija. Zna se da je bio i grb Nemanjića, a zbog mnogih porodičnih veza sa Nemanjićima možda možemo da govorimo i o dinastiji Paleolog-Nemanjić iz toga vremena.

Države koje su nekada bile deo Rimskog carstva (Vizantije) imaju u svojim grbovima dvoglavog orla ali samo Srbija ima ”četiri ocila”. Četiri ocila koja se mogu pronaći u vreme Nemanjića su ustvari grb romejske carske porodice Paleolog. To je još jedan dokaz carskog odličja Rimskog carstva kod Srba. Na grčkom titula cara je glasila ”vasilevs”.  Dakle radi se o četiri ”V” i dolazi od ”βασιλεὺς βασιλέων, βασιλεύων βασιλευόντων; Basileus Basileōn, Basileuōn Basileuontōn – i znači ”kralj nad kraljevima, vladar nad vladarima”.

Inače ovo je stih iz Svetog pisma, natpis se odnosi na Hrista jer je on kralj nad kraljevima što možemo naći u knjizi Otkrovenja Jovanovog 19:17 koje govori o apokalipsi. Ova rečenica je skraćeno značenje tetragrama koju je car nosio u borbi u skladu sa vrednostima hrišćanske države gde je car na zemlji u službi Boga koji je pravi ”vladar nad vladarima”. Nadam se da će se Srbi kao narod dozvati sebi i shvatiti kakva odličja istorijski nose.

Iz Svetog pisma, Otkrovenje Jovanovo

Treba napomenuti da je i Sveti Sava, 1221. godine prilikom osnivanja naše države i crkve u svojoj „žičkoj besedi“, takođe pri kraju besede citira iz Svetog pisma: „Jer je On Bog nad bogovima i Gospodar nad gospodarima, Bog veliki i silni i strašni (V Mojs 10,17).“

U pomenutom članku se pojavljuju slike skulptura ratnika iz Drezdena iznad kojih piše”Providentiae memor„. Providantiae je ”proviđenje” na latinskom pa natpis znači ”seti se proviđenja”, a ”proviđenje” je isto što i ”otkrovenje” u Svetom pismu.

Potrudio sam se da pronađem tu rečenicu koja se pominje sa grba u Otkrovenju Jovanovom. Pročitajte rečenice, sa slike gore, pre podvučenog teksta: ”Ima na haljini i na bedru svome Ime napisano: Car careva i gospodar gospodara”. Sada pogledajte sledeću sliku iz Drezdena.

Na haljini i bedru Ime svoje napisano…

Dosta podudarnosti. Neko ko je razumeo šta radi je napravio ovu skulpturu, možda je klesar imao veze sa našim krajevima ili je bio pod utiskom herojskog stradanja pravoslavnih ratnika to za sada ne znamo pouzdano.

Elem, pomenuo bih knjigu otrovenja i apokalipse kojom se završava Sveto pismo za koju mnogi tvde da predviđa kraj ljudskog roda i povratak Gospoda koji će svima suditi prema zaslugama. Ja nisam toga mišljenja. Smatram da su ti spisi postali popularni nakon pada Carigrada pod rimokatolike 1204. godine i nakon ponovnog pada Carigrada ovog puta pod tursku vlast 1453.

Nebesko carstvo, odnosno Romejsko carstvo (Vizantija), je napadnuto sa jedne strane od jeretičke alijanse koju su činili Venecija, franačke države i drugi rimokatolički pljačkaši sa zapada sa jedne strane i ogromne turske armije sa druge strane. Par vekova je pravoslavno Romejsko carstvo odolevalo napadima ponajviše zahvaljujući Nemanjićima. Tada otkrovenje i knjiga o Apokalipsi počinje da se tumači kako će jednog dana doći Gospod i kazniti sve nevernike i osloboditi svoj grad i crkvu presvetle mudrosti (Aja Sofiju).

Dakle u to vreme otkrovenje je predstavljalo pretnju i zavet ponovnog uzdizanja pravoslavnog Nebeskog carstva. Međutim, posle nekoliko vekova, verovatno posle pedantnog jezuitskog uticaje sa zapada, pravoslavna misao gubi oštricu i otkrovenje postaje besciljna knjiga o kraju sveta u budućnosti.

U tekstu u Sputnjiku se još pominje da su to verovatno varjazi i da su oni bili skandinavski ratnici u carskoj gardi vizantijskog cara. Međutim, mislim da treba ispraviti ovde i reći da su većinu te garde činili Rusi, a da je bilo i skandinavaca.

Treba naglasiti da je kod nas postojao i stariji znak sa četiri ocila koji govori o svetom plamenu. Postoji naravno mogućnost da su Paleolozi kao carska porodica iz Makedonije modifikovali ovaj stari znak u skladu sa hrišćanskim otkrovenjem.

Elem, poenta ovog mog pisanija je da u svom grbu nosimo skrivenu hrišćansku poruku čega bi mi kao narod trebali da budemo svesni. Takođe mogli bi da posmatramo Nemanjiće kao poslednje vladare Rimskog carstva koga lažno zovu Vizantija a Srbiju kao poslednju slobodnu teritoriju koja je pružala otpor do samog kraja.

P.S.

Dopunom čitaoca došli smo do podatka da se krst sa četiri ocila nije prvi put pojavio u knjizi Marva Orbinija, već na polijeleju u manastiru Dečani.

Polijelej je poklon je Cara Dušana, koji je dovršio i ukrasio dečansku crkvu i postavljen je najvjerovatnije oko 1345. Knjeginja Milica, tada već monahinja Evgenija, zatekla ga je 1397. godine veoma oštećenog i obnovila ga, dodajući mu djelove koji su nedostajali. Otuda potiče predanje da je izliven od oružja kosovskih ratnika.