O pismu Svetog Save papi Honoriju

Jedan prijatelj mi je skrenuo pažnju da je čuo da postoji pismo Svetog Save papi Honoriju i dosta vremena sam proveo tražeći to pismo.

Danima sam bezuspešno pokušavao da nešto pronađem, a onda su se zvezde poravnale u jednom danu. Radi se o navodnom pismu Svetog Save papi Honoriju koje pominje u Domentijanovom prepisu žitija Svetog Save, a koje se pominje u delu teksta koji se odnosi na krunisanje Stefana Prvovenčanog.

Navodno je Sava poslao episkopa Metodija u Rim sa pismom u kome je tražio od pape da pošalje krunu Stefanu. Međutim iz mog dosadašnjeg proučavanja izvodim zaključak da se radi o falsifikatu. Priča je zanimljiva jer se jasno vidi kako se manipuliše istorijskim činjenicama u Srbiji i zbunjuje narod.

Pravi izvor ove priče se nalazi u zbirci Stara srpska književnost u 24 knjige, u četvrtoj knjizi Domentijan – Život Svetog Save i život Svetoga Simeona, na strani 154. Izdanje Prosveta, Beograd 1988. godine.

Reših da proverim istinitost ovog pisma. Na sreću Teodosijev prepis sam imao u kući. Pročitao sam ga i u njemu nema pominjanja papskog pisma. Zatim sam probao da nađem original Domentijanovog prepisa i našao sam ga u elektronskom obliku (.pdf), to je prepis na starosrpski od Đure Daničića iz 1860. Međutim, raščitavanjem tog dela shvatim da ni tu nema pominjanja papskog pisma. Baš čudno.

To famozno pismo, koje je Sveti Sava navodno poslao, se jedino pominje u toj četvrtoj knjizi Domentijan – život Svetog Save i Svetog Simeona u izdanju Prosvete (Beograd) iz 1998. godine.

Ovo mi je bilo jako čudno pa sam se onda upustio u dublje istraživanje izvora i došao do mnogih nelogičnosti.

Inače, sve ove knjige dajem vam u digitalnom obliku na kraju teksta.

Čudna priča o dva pisca

Domentijan je hilendarski monah učenik Svetog Save koji je prvi zapisao žitije Svetog Save. Na ovom delu je radio u skitu Spasovih voda. Međutim, originalni spis je nestao. Verovatno je oštećen od starosti. Postoje samo dva navodna prepisa – pećki i bečki koji su iz XVI veka. Sporni tekst koji smatram falsifikatom o pismu papi se nalazi samo u bečkom prepisu Domentijana, a u drugom prepisu se ne nalazi.

Teodosije je bio hilendarski monah koji je učinio prepis Domentijanovog dela. Ostalo je zabeleženo da je na ovome delu radio u Hrusiji – ”morskome manastiru”, danas pirg sv. Vasilija.

Morski manastir Hrusija gde je Teodosije radio.

Sačuvano je preko trideset Teodosijevih prepisa u raznim vekovima od kojih je nastariji iz 13. veka. U tim prepisima ne postoje neka velika odstupanja i svi su isti i nema pominjanja papskog pisma.

Namerno je napravljena zbrka između Domentijana i Teodosija. Kao prepis Domentijana je sadržinski stariji od prepisa Teodosija. Međutim, Domentijan nije sačuvan u originalu i ta dva prepisa (Pećki i Bečki) koja nazivaju Domentijanovim su ustvari iz XVI veka. Dakle i to su prepisi ali ih ne zovu po prepisivačima kao Teodosijev, već tvrde da je Domentijanov i tako zbunjuju narod. Ispada da je Domentijanov prepis original, a Teodosijev prepričavanje – međutim za to nema dokaza.

Istina je da je Teodosije bio hilendarski monah koji je prepisao Domentijanovo delo. Najstariji prepis je svega 50 godina nakon Domentijana. Postojalo je još prepisa, recimo Teodor monah Hilendara je prepisivao Domentijana takođe.

I dva postojeća prepisa Domentijana su obični prepisi iz XVI veka koje su uradili neki pisari. Prema tome priča o tome ko je stariji Domentijan ili Teodosije je izlišna. Najstariji pouzdani prepis Domentijanovog dela je Teodosijev.

Đura Daničić se zbunio?

Kada sam video knjigu Đure Daničića iz 1860. godine gde on daje prepis Domentijana na starosrpski jezik u kome se ne pominje ”papska kruna” mislio sam da je pitanje rešeno. Bilo je jasno da je taj tekst naknadno ubačen.

Međutim, u fusnotama Prosvetinog izdanja piše kako se Đura Daničić ustvari zbunio pa mu nije bilo jasno da je to ustvari Teodosijev prepis pa ga je 1860. objavio kao prepis Domentijana. Zaista?

Taj Daničićev prepis u .pdf fajlu imate na kraju teksta.

Nestao Teodorov prepis iz Hilendara?

Čitajući putopis Viktora Grigoroviča iz 1877. godine koji je putovao po Svetoj Gori, video sam da je on popisao da u Hilendaru postoji prepis Domentijanovog žitija pisan rukom Teodora monaha iz 1336. godine iz doba cara Dušana. Bilo bi insteresantno videti da li u tom prepisu Domentijana postoji pomen o papi.

Naknadno sam saznao da je ovaj prepis ”izgubljen” i da u Rusiji postoji samo par fotografija tog prepisa.

Čudno je kako je taj prepis nestao. Da nije nestao imali bi Teodorov prepis koji je verovatno isti kao i Teodosijev pa bi teza o Domentijanovom originalu lako pala u vodu.

Katolički izvori ne potvrđuju

Onda mi je palo na pamet da proverim šta vatikanski izvori kažu o ovom događaju tj. o papi Honoriju i kruni Stefana. Interesantno u Katoličkoj enciklopediji vezano za pomenutog papu Honorija nigde se ne pominje priznanje krune Stefanu Prvovenčanom.

Izgleda da je ubacivanje teksta o papskom pismu rad domaćih autora. Motivacija za ovo može se naći u nastajanju nove države Jugoslavije, mešanog katoličko – pravoslavnog stanovništva da se pronađe zajednički predak pa je tako navodno Stefan Prvovenčani dobio krunu i od pape i Sv. Save.

Mirković je zloupotrebljen?

Lazar Mirković 1885 – 1968

Evo još jedne čudne stvari. Lazar Mirković, čuveni profesor Bogoslovije, je prvi preveo Domentijanov prepis na moderni jezik i to u izdanju Srpske Književne Zadruge (SKZ) 1938. godine. I zamislite 1938. godine nije pomenuo ”papsku krunu” u prevodu.

Međutim taj isti Lazar Mirković se navodi kao prevodilac i u famoznom Prosvetinom izdanju iz 1988. godine i tu je pomenuo ”papsku krunu”?! Izgleda da su se zbunili i Daničić i Mirković?!

Istina se gubi u fusnotama jer u jednoj profesorka Radmila Marinković koja je priredila knjigu objašnjava kako je deo o ”papskoj kruni” Mirković izostavio iako je bio u bečkom prepisu.

Prosveta 1988. godina, Domentijanovo žitije Svetog Save i Simeona, pogledati fusnotu 13. za poglavlje XIX, tu je objašnjenje gde nestade ”papska kruna”.

Cela ta izmišljotina o papskom pismu koje nigde ne možete naći u tekstu, profesorka Marinković opravdava jednom bednom fusnotom! U njoj prosto kaže ”Ceo ovaj pasus je omaškom izostao u izdanju SKZ 1938., a nalazi se i u Bečkom prepisu.”.

U beleškama profesorka Marinković navodi da je Lazar Mirković iz izdanja 1938. izbacio taj pasus pa ga je ona ispravila.

Sporni pasus koji je Mirković izbacio iz svog prevoda 1934. godine.

Lazar koristio bečki prepis Đure Daničića iz 1865. i zaista u Mirkovićevom prevodu fali gore navedena rečenica.

Proverio sam Daničićev rad i zaista 1860. godine pomena papske krune nema ali u izdanju 1865. taj deo postoji, a postoji i gore pomenuta rečenica koju je Mirković izbacio iz svog izdanja.

Dakle Mirković je ostavio deo o traženju blagoslova od pape ali je izbacio ovu rečenicu. Zašto? Jedna je stvar tražiti blagoslov od pape za krunu od Boga dobijenu, a sasvim druga tražiti krunu od samog pape kako se ovde tvrdi. Da li je Mirković to uradio namerno osećajući da se radi o falsifikatu – ne znamo.

Nikako ne treba olako optužiti Mirkovića za promenu svoga teksta. 1938. on je živeo u kraljevoj Jugoslaviji, a 1988. kada je objavljeno Prosvetino izdanje još uvek je bila komunistička Jugoslavija.

Najinteresantnije od svega je da je čovek umro 1968. godine. Da, dragi moji Lazar Mirković je umro 20 godina pre objavljivanja Prosvetinog izdanja. On nije mogao da utiče kako će njegove beleške biti prezentovane ali je njegov rad prepravljen i iskorišćen da se Prosvetinom izdanju da legitimitet.

Postavlja se pitanje kako je sporni pasus uvršten u knjigu 20. godina kasnije? Rekao bih da je čovek i iskorišćen da se krivica tj. ”otkriće” svali na njega.

Zakulisna dela kuće Prosveta i akademika

Da se ova ideja ugradi u istoriografiju pomogla je Beogradska izdavačka kuća Prosveta koja je navodno Domentijanovo delo publikovala širokim masama.

Nakon što je to učinjeno brojni akademici su se utrkivali ko će pre da dokaže da je tako bilo. Zatim su se novine i mediji takođe pozivali na ovu knjigu i tako dobismo krunisanje u seriji Nemanjić u crkvi Petra i Pavla. A sve je laž.

Radmila Marinković

Mislim da bi trebali da pomenemo autora ovog dela, profesorku Radmilu Marinković (1922-2017) koja je uredila tu famoznu knjigu o Domentijanu. Ona je inače u svom radu zastupala tezu o ”duplom krštenju” i ”duploj kruni”.

Ona je našla taj deo o papi u bečkom rukopisu i ispravila prevod Lazara Mirkovića posle njegove smrti. Ubacila je u tekst ono iza čega Lazar Mirković nije hteo da stane.

Postavlja se i pitanje kako je mogla da pridoda toliku važnost jednom rukopisu iz XVI veka kada postoji tri veka stariji Teodosijev prepis?

Možda sam se ja zbunio i to ne bi bilo čudno, jer se očigledno zbunio i Đura Daničić, a i Lazar Mirković. Ipak, kritičko oko Radmile Marinković je trebalo da sagleda objektivnost bečkog prepisa, a ne da sprovodi političku agendu koristeći najmanje 20 godina star tekst Lazara Mirkovića kao izgovor i ispravlja njegov tekst.

U beleškama se kaže da Lazar Mirković prevodioc tekst napravio kombinovanjem (?!) dva prepisa bečkog i pećkog. On je navodno u tekstu organizovao poglavlja koja originalno ne postoje. S obzirom da je čovek umro 1968. tj. 20 godina ranije mislim da treba postaviti pitanje ko je šta zaista organizovao u poglavlja.

Zašto bi neko namerno menjao tekst?

Mnogi misle da su jezuiti i masoni protivnici Jugoslavije, međutim istina je potpuno drugačija. Jezuiti i masoni su bili neprijatelji Srbije i svakog pokušaja da se napravi savez pravoslavnih država i zbog toga je stradalo nekoliko naših kraljeva. Jugoslavija kao zemlja mešanog katoličkog i pravoslavnog naroda upravo je razultat napora jezuita. Možemo i reći da je Jugoslavija tamnica srpskog naroda.

Jugoslovenski istoričari su namerno ubacili jedno poglavlje kako bi ispalo da je Stefan Nemanja kao zajednički predak bio malo katolik, malo pravoslavac. To bi pomoglo Srbima da se ne ograđuju od katolika Hrvata i Srba, već da ih doživljavaju kao braću i budu mekši prema uticaju katoličke crkve.

Koliko su ovakvi falsifikati efikasni vidimo recimo po tome što su i čuveni vladika Nikolaj i otac Justin pominjali dvostruku krunu Stefana Prvovenčanog. Jednostavno su poverovali istoričarima. Prema tome menjanje istorije, menja naša shvatanja pa se onda menja i politika države.

Nastavak ove politike možemo danas videti kroz ekumenizam kojim naša crkva bratski grli naše tradicionalne protivnike. Kakve su ti misli, takav ti je život!

Falsifikat

Više puta u istoriji je dokazano kako su jezuiti menjali određena dela u prepisu a da bi dali legitimitet tim falsifikatima oni bi sačinjavali papske povelje i pisma, kasnije bi ta pisma bila pronađena u arhivu u Vatikanu, Veneciji ili Beču. Daću kao primer čuveni falsifikat ”Konstantinove darovnice” o kome možete pročitati na internetu.

Na sličan način je izmenjen Domentijanov prepis, mada ja nisam uspeo da ih pronađem u originalu već se o tome čita u radovima raznih akademika. Elem, postaje jasno da je u 20. veku ubačen pasus teksta o papskom pismu u Domentijanov prepis u Beču.

Šta zaista piše u Teodosijevom žitiju?

Pregledao sam Domentijanovo žitije (Daničić 1860.) i ono se slaže sa Teodosijevim žitijem i u njemu nema pomena o ”papskoj kruni i vencu”. Većina ljudi nema vremena da čita, pa dajem ovde skraćeno ono što je bitno.

Prvo je Sava sazvao plemstvo i sveštenstvo na Sabor u Žiči, dakle nema pomena o krunisanju u Rasu u crkvi Petra i Pavla kako je to prikazano u popularnoj seriji Nemanjići. Otac Sava je zatim objasnio kako je potrebno da crkva proglasi vladara, na isti način kao što je i njega proglasila glavom crkve.

”Nego kao što sam ja radi vas vlašću sveštenstva i kao glava crkve u Boga postavljen, potrebno je da se i onaj koji vama vlada u Bogu mirom ukrasi krunom carstva, a ovo je i u vašu čast i pohvalu, slavu i veličanstvo. A kada ovo bude, govorićemo vam i drugo, o Božjoj dobroj veri i o spasenju vašem.”

Ovde ću napomenuti duboko nerazumevanje autokefalije srpske crkve kod naših akademika koji govore kako je to ”crkveno pravo da se bira arhiepiskop”. Međutim, to nije samo pravo da se bira glavar crkve, već pravo da se bira i kralj. Ceo naš srednji vek naši vladari nisu ”samoproglašeni” kako se to misli već ih je uvek crkva postavljala na čelo države. Tako je bilo sve do Aleksandra Karađorđevića koji je samoproglašen.

Mnogi akademici SANU namerno prave razliku između države i crkve govoreći da je autokefalija ustvari crkvena funkcija. Međutim u ono vreme crkva jeste državna uprava pa prema tome autokefalija nije nikakvo ”crkveno pravo” već državno u punom smislu te reči.

Ovo nerazumevanje autokefalije je dalo prostora jezuitskim falsifikatima i objašnjenjima kako je ”papa morao da potvrdi krunu Stefanovu” što je teška laž i glupost. Autokefalija znači kao što i ime kaže ”sami biraju svoje poglavare”. To je prava nezavisnost.

Sabor u Žiči je trajao tri dana. Prvog dana je Stefan krunisan:

”I u vreme kada treba da se osvećuje, uze k sebi u sveti oltar, u svetinju nad svetinjama, vence imenitoga brata velikog župana Stefana, molitvama i moljenjem Bogu blagoslovivši ga, bagrenicom i biserom opasavši ga i ukrasivši, i vencem carstva časnu glavu njegovu venčavši i mirom ga pomazavši, proglasi ga za Bogom samodržavna kralja srpkog. A blagorodni i ceo narod pokloniše se i moliše mu dug vek od Boga, govoreći:

– Neka bude! Neka bude!

Kada su izišli iz crkve, sedoše svi za trpezu. Pošto su novi arhiepiskop i novi kralj priredili veoma veliki pir, blagorodni, episkopi i ceo narod bejahu uveseljeni, a ništi po zapovesti svetoga još i dovoljno obdareni, i tako svi odlažahu na počinak.”

Skrećem pažnju ovde na ”bagrenicu”, što je carsko obeležje odnosno dokaz da je Stefan ovenčan sa romejskom carskom porodicom Peleolog. Znamo da će ta loza Nemanjić-Paleolog vladati do pada Rimskog carstva koje lažno zovu Vizantija.

”Ništi” – su siromasi, siroti, koji su darovani za tu priliku.

Prvovenčani dakle proizilazi iz tri preduslova. Prvo da je venčan i postao zet carske romejske porodice (zato ima pravo da nosi bagreni ogrtač), drugo da srpska država ima pravo autokefalije i treće da je na saboru on zaista krunisan (”ovenčan”). Koliko je taj Sabor bio važan možemo videti iz sledećeg pasusa Teodosijevog žitija.

”Blagočastivi kralj Stefan radovaše se neiskazanom radošću, hoću reći – ne vencu carstva, ni mnogocenoj bagrenici, jer je znao da i to sa mnogim krasotama sveta propada i prolazi, nego što je toliko mnoštvo bilo sabrano sa sviju strana i što su videli crkvu njegovu kako je veoma krasna. Zbog toga se naročito radovaše. Jer on beše ktitor te božastvene velike crkve, i beše je ukrasio mnogim svojim bezbrojnim darovima, ikonama svetim, svećnjacima i zavesama, i svima svetim sasudima, i svima časnim izvanrednim stvarima, tako da je svaki koji ju je video mislio da je nebo na zemlji, i govorio: „Gospode, vazljubih krasotu doma tvojega“, osveti one koji te ljube i one koji ovaj dom ukrašavaju blagolepijem. Ti ih proslavi tvojom božastvenom silom.”

Sabor u Žiči je trajao tri dana.

Drugog dana Sveti Sava poučava mladog kralja i obraća se srpskom plemstvu na lep način i kaže kako zna da je pravoverje kod njih posadio njegov otac Simeon (Stefan Nemanja), a da on sada samo zaliva učenjem, a Bog će da podiže.

”Hoću, dakle, da ispovedanjem vere svi pokažemo kako verujemo. Znam da se smatrate vernima, i da ste pre nas od svetoga i prepodobnoga oca našeg Simeona pravoverjem zasađeni, ali je Bog blagovoleo da i mi zalijemo ono što je otac naš zasadio, da kažem: „Pavle zasadi, a Apolos zali, ali Bog podiže“. a to ni otac moj, koji vas je zasadio verom, ni ja koji zalivam učenjem, nismo ništa već Bog koji vas podiže. Otac moj koji je zasadio i ja koji zalivam jedno smo…”

Zatim kreće da priča o jeresima i jereticima i upozorava ih da paze jer će jedinstvo koje su uspostavili on i Simeon biti napadano raznim tumačenjima kako bi se među njih posejao haos.

”I o jeresima slovo da vam govorim naumih, jer mnoge sve od početka do sada đavo namisli da poseje, da mnogi kukolj zloverja preko bezakonih jeretika koji mu služe u vaseljeni rasplodi. O ovim jeresima Pavle veliki vaseljenski učitelj Duhom Svetim predskaza: „Ja znam da će posle odlaska mojega ući među vas vuci ljuti, koji ne štede stada, i od, vas sami ustaće ljudi koji govore razvraćeno.“

Vucima ljutim i ljudima koji govore razvraćeno nazva jeretike, koji od prave vere, u jeres odvode. I ko misli i uzda se u sebe da će biti veran ako njih posluša. Oni su deo poročni, mračnina svetlosti, istinom neupućeni, koji govore da je slatko gorko i gorko slatko. Teško njima, jer ne poverovaše istini!”

Zatim se obraća onima koji su bili jeretici, ovde je jasno da se pre svega radi o premstvu koje je pod uticajem latina sa zapada i bugarskih bogumila na istoku.

”I sada, dakle, svi koji ste danas sabrani, ako je ko od vas obuzet nečistim učenjem jeresi, neka ispovedanjem otkrije bolest, a mi ćemo u Boga verom pravoslavlja brzo toga isceliti. Jer nije moguće ne odlučivši se od zla naučiti se dobrome, niti onome koji drži jeres da čisto ispoveda božastvo Svete Trojice, kao što nije lako na vosak staviti druga pismena ako se prva ne izbrišu. Zbog toga molim svakoga od vas da ne zataji u sebi bogomrsku jeres kojom ako je ko među vama do sada u neznanju bio obuzet, apostolski ću kazati: „Bog prezrevši godine vašeg neznanja, evo sada vam zaprećuje preko mene, da se verom i pokajanjem obratite k njemu jer je postavio dan u koji će vaseljeni suditi pravdom.“

A zatim ide blago upozorenje svima i apeluje na jedinstvo srpskog plemstva pod jednom crkvom.

„Pred njime je sve nago i poznato i ništa naše neće se sakriti. Jer živa je reč Božja i deluje više od mača oštra sa obe strane i rasuditelj je mislima i pomislima srca. I pošto Gospod sudi tajne čovečje strašno je upasti u ruke Boga živoga.”

I svi čuvši ovu strašnu pouku upućenu knjima, govorahu:
− Verujemo kao što zapovedaš i ispovedamo kao što nas ti vladiko, naučiš!

Dakle ovde vidimo jasan stav sv. Save oko jeresi i upozorenje svima. Postaje jasnije čitajući Teodosija da teza o papskoj kruni nikako ne može stajati pored ovakvih reči o jedinstvu crkve.

Zatim je krenula služba i Sava ih uputi da ponavljaju simvol vere tri puta za njim.

”Pošto je ovo tako bilo, ubrzo uđe sveti sa svima episkopima i sveštenicima u svetinju nad svetinjama da svrši svetu i božastvenu službu. Pocle čitanja svetog jevanđelja, sapre stolnik apostolske stolice, sveti sve sazva i jasno da svi čuju poče prvo sam govoriti obrazac svete vere, to jest „Verujem u jednoga Boga“, stav po stav, a samodržac Stefan blagorodni i svi ostali takođe su govorili i božastvo Svete Trojice ispovedali, a neki su i jepec kojom obuzeti behu obličavali. Svi su trikratno ispovedali obrazac božastvenevere, kao što ih je sveti naučio.”

Ovde je važno skrenuti pažnju na to da je simvol vere ponovljen tri puta jer u Zakonopravilu Svetog Save se kaže da ljudi na krštenju izgovaraju ”Simvol vere” jednom ali da jeretici (muslimani, latini) to moraju tri puta da ponove.

Takođe pominje se ”božastvo Svete Trojice”, to je ono ”Verujem u duha Svetoga, Gospoda životvornoga, koji od Oca ishodi”, međutim rimokatolici ovde ubacuju ”koji od Oca ishodi i Sina” i to je čuven dogmatski sukob latina sa pravoslavnima poznat pod imenom filiokve. Zato se u tekstu kaže ”a neki su i jeres kojom behu obuzeti obličavali” tj. ispravljali.

Da ne prenosim ovde ceo tekst navešću samo najbitnije stvari. Recimo da se klanjaju Bogorodici što je bitno da bi se razlikovali od latina.

”Klanjamo se i celivamo ikonu prečiste njegove Matere, i ispovedamo ovu kao prisnodevu i pravu Bogorodicu.”

U Teodosijevom žitiju se Bogorodica pominje na ispravan način.

Naime latini za Bogorodicu kažu da je ”Sveta Marija”.

Zakonopravilo Svetog Save, Miodrag Petrović – glava 51. o Francima i ostalim Latinima.

Vidimo u tekstu posebnu pažnju na hleb i vino koje se koristi tokom obreda jer se jevreji i latini ne drže toga.

”Klanjamo se božastvenim i svetim tajnama Hrista Boga našeg i pričešćujući se njima sa verom primamo i ne pomišljamo da je to prost hleb ili vino nego samo to telo Hrista Boganašega i sama ta sveta i životvorna krv njegova izlivena za život sveta.”

”I sledujući u svemu apostolskim predanjima i savetima svetih otaca, tako verujemo i tako ispovedamo, a sve jeretike i svu njihovu zlu jeres proklinjemo! Sve dakle ovo i više od ovoga ispovedahu sa mnogim suzama, naučeni od svetoga.”

”A sveti, kao drugi u Bogu Preteča i Krstitelj, stojaše posred naroda i svima vapijaše:– Pokajte se!”

Drugog dana Žičkog sabora, nakon liturgije, bi organizovana trpeza.

”I pošto je ovo tako bilo i pošto je bila svršena božastvena liturgija u radosti i veselju velikom sedoše za trpezu jer i dan se već preklonio. I tako odoše na počinak. A sutradan opet u treći dan, sveti pozva sve u Arhiepiskopiju i izgovori im mnogo od božastvenih mu darova i dovoljno ih nauči šta treba posle verovanja i posle krštenja činiti.

Mir i blagoslov svima dade i tako otpusti blagočastivoga kralja Stefana i sve blagorodne svojim kućama.”

One koji su u jeresi bili da ih lično ispita i poduči.

”A one koji su ispovedali jeres zadrža sa sobom kod crkve i nasamo ih tačno ispita. Nekrštenima sa prethodnim proklinjanjem jeresi koju imađahu zapovedi da drže dane oglašene u čuvanju čistote i tako zapovedaše im da se krste.

A krštene u latinskoj jeresi, takođe sa prethodnim prokletstvom njihove zle jeresi, pošto su ispovedili obrazac vere i pošto je pročitana molitva nad svetim mirom, tim svetim mirom zapovedi pomazati ih po svima čulima i da budu verni sa nama. Sveti je zapovedio i svima episkopima da tako čine nad takvima koji dolaze k njemu.”

Ovde dakle imamo detaljno opisano prekrštavanje onih koji su smatrani jereticima.

Prvo pominje ”nekrštene” koji su prokleli jeres. Čitajući Zakonopravilo Svetog Save ovde možemo zaključiti da se radi o bogumilima jer oni nisu priznavali obred krštenja pa su zato kao jeretici bili nekršteni. U Zakonopravilu postoji fusnota koja kaže ”Mesalijani koji su učitelji bogumila koje zovu i babunima”.

Zakonopravilo 2. deo, Miodrag Petrović, strana 315.

Imenom je ovde pomenuta ”latinska jeres” pa je pominjanje neke ”papske krune” potpuno smešno. Interesantno ovog teksta u Prosvetinom izdanju nema. Dakle, ne samo da su ubacili jedan pasus teksta, već su ovaj pasus koji se odnosi na proklinjanje latinske jeresi izbacili iz prepisa!

Dalje zatim Sveti Sava posla mnoga sveštena lica da sprovode zakon po zemlji. Pre svega da one parove koji su živeli bez blagoslova da ih venčavaju.

Pretpostavljam da se ovde radi pre svega o uticaju bogumila jer nisu verovali u crkveno venčanje pa je ono bilo bez blagoslova.

”A posla i mnoge egzarhe da traže koji su kao i poganici uzeli žene bez blagoslova i molitve, i zapovedi da ih venčavaju. A ako su u sta-rosti i ako takvi i decu imaju, neka uzmu ovupod skute matere i neka se sa njima venčaju. A i sam sveti prolažaše i obilažaše celuzemlju svojega naroda verom pravoslavlja utvrđujući i učeći i predajući im vrline i dobre običaje vodeći sve ispovedanjem ka pokajanju. U manastirima sabiraše zborove inoka i predavaše im da drže ustave zakonske i službecrkvene. ”

Međutim može se raditi i o mešanim brakovima jer je do 19. veka u Srbiji bilo zabranjeno ući u brak sa osobom druge vere. Osoba druge vere je morala prvo da se prekrsti u pravoslavlje pa tek onda je bio moguć brak. Zbog toga se dešavalo da ljudi žive u vanbračnoj zajednici.

Zatim Sava nalaže da se plemstvo (”blagorodni”) preobraćuje u državnu veru – pravoverje. Ako li pređu dobijaju počasti i darove ako odbiju bivaju proterani iz zemlje.

”A blagorodne koji su bili u jeresi ma koje nalažaše mnogo je molio i učio da se vrate sabornoj apostolskoj crkvi obećavajući im počasti i darove velike i koji bi ga poslušao bio je priman od njega s ljubavlju velikom i primao bio od samodršca kralja, brata njegova, mnoge darove. A ko se ne povinujući se utvrđivaše u bogomrskim jeresima ovoga proklevši a velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu rasudivši da nije dostojno da budu kupine zajedno sa vinovom lozom.”

Savina beseda jasno ističe da neće biti saživota sa bilo kakvim jereticima u njegovoj državi. Prema tome ne može biti pomisli da bi on pisao nekakvo pismo papi i tražio krunu za brata.

Da se ovde pre svega radi o pripadnicima rimokatoličke crkve koja je baš u vreme Svetog Save osvojila Carigrad vidimo iz sledećeg pasusa.

”Đavo, koji od početka mrzi dobro uspeo je da podstakne zavist prema njima. Podiže na njih zavist kralja ugarskoga zbog kraljevstva pošto pre među njima nije bilo kralja, a sada se postaviše i slični njemu proglasiše. Mnogim pretnjama u svojoj gordosti hvaleći se Ugrin posla svoje velikaše blago častivome Stefanu kralju odbacujući mir i ljubav a objavljujući mržnju i rat.”

Upravo u to vreme rimski papa Honorije III je pisao ugarskom kralju Andriji II nagovarao ga da ispuni obećanje svoga oca i pokrene u krstaški rat protiv pravoslavaca. Kralj Andrija II je jedan od vođa Petog krstaškog pohoda na Jerusalim i Antiohiju. Papa Honorije III mu je za uzvrat obećavao carsku krunu i da će preuzeti presto Latinskog carstva u Carigradu.

Iz ovoga izvodim zaključak da je đavo koga Sveti Sava pominje niko drugi do sam rimski papa.

Međutim Sava odlazi kod Ugarskog kralja i pokušava da ga urazumi rečima ali ovaj besno odbija saradnju. Ova epizoda se završava čudom i na kraju Sveti Sava krsti ugarskog kralja i vraća ga u pravoslavlje.

”Kada je ugarski kralj veliko mnoštvo Ugra i Kumana sabrao u nameri da pođe na srpsku zemlju pomišljajući da ovu sebi pokori Sveti se protiv njega za borbu spremaše pravednim oružjem, to jest božastvenim rečima, da sruši njegovo gordo mišljenje. Svojim bogorečitim jezikom izgovori mu mnogo o pravdi i istini i ljubavi i reče „što tebi ne godi, to ni drugima ne tvori“

Kao što vidimo Žički sabor je trajao tri dana. Prvog dana je bilo krunisanje, drugog dana je Sava poučio novog kralja i plemstvo, a treći dan je posvetio ispravljanju jeretika među plemstvom.

Zaključak

Dakle kada se uzme u obzir da je Teodosijevo žitije najstariji prepis Domentijanovog spisa i da se u 30 prepisa ne pominje nikakva papska kruna, onda postaje jasno da se radi o kasnijem ubacivanju teksta. Još kada na to dodamo da katolička enciklopedija to ne pominje, da se Đuro Daničić se navodno zbunio kad je objavio bečki prepis, da je Mirkovićev rad menjan i druge slične smicalice jasno je da se ovde ne radi o objektivnoj proceni izvora.

Presudan činilac u proceni istine igra Zakonopravilo Svetog Save, zabranjena knjiga koja je skrivana od srpskog naroda sve do pre dve godine. U njoj se nalaze zakoni srpske države onog vremena a u njoj su desetine i desetine odredbi koje zabranjuju svaki brak, crkvenu službu, sudsko svedočenje bilo kog jeretika, kao i njihove običaje.

I na kraju treba uzeti u obzir sam tekst Savinih reči jer je insistirao da srpsko plemstvo ispovedi pravu veru i da ponove simvol vere tri puta bez filiokve, a zatim je još ceo jedan dan Žičkog sabora posvetio obraćanju onima koji su bili jeretici.

Napad jugoslovenskih istoričara i austrougarskih jezuita je počeo u 20. veku prvo prostim izbacivanjem osude jeretika i ubacivanjem pominjanja ”pisma pape” u ”domentijanov prepis”, a zatim tumačenjima i Žitija Stefana Prvovenčanog. Za tu svrhu u Venecijanski arhiv ubačeno je par pisama dužda Dandola da bi teza o papskoj kruni dobila legitimitet.

Prema tome ne može biti pomena o nekakvom ”pismu papi Honoriju”, niti o ”papskoj kruni” kada se u žitiju direktno pominju latini kao jeres, a papa se naziva đavolom. Nije bilo pisma Svetog Save papi Honoriju, rekao bih da je to jezuitsko-jugoslovenski falsifikat ubačen u jednom prepisu Domentijanovog žitija koje je došlo iz Beča.

Taj falsifikat je bio zgodan jer se pravila nova država mešanog katoličkog i pravoslavnog stanovništva – Jugoslavija, pa je bilo zgodno da Stefan Nemanja primi krunu i od pape i od sv. Save. I to sve da se baš desi u crkvi Petra i Pavla jer Vatikan se poziva na apostola Petra kao svoj izvor, a Pavle je opet najvažniji učitelj u pravoslavlju (Poslanica Pavla), pa je tako crkva Petra i Pavla bila baš zgodna za novu istoriju.

Mnogo se polemike vodilo oko ”papske krune” i na kraju se ”demokratski” laž ipak usvojena i došlo se do priče o ”dve krune”. Jedno u Rasu u crkvi Petra i Pavla gde je prvo papa dao krunu, a zatim u Žiči par godina kasnije. Naravno u žitijima i srpskim crkvenim dokumentima iz srednjeg veka nema pomena o tome. I Teodosije i Domentijan jasno kažu da je krunisanje bilo u Žiči.

Potrebno je ponovo razmotriti ulogu Ruvarca, preispitati validnost Arhiđakona Tome kao izvora, Franje Račkog, kao i sve prepisivačke radove SANU vezane za odnose Srbije i Vatikana u srednjem veku. Pismo Stefana Prvovenčanog, kao i priču o Ani Dandolo smatram falsifikatom ali to je već tema za neki drugi tekst.

Imajte na umu da ako ne čitate svoje knjige jezuiti i ekumenisti to čine. Oni pišu udžbenike, daju stipendije akademicima, izdaju knjige i daju tumačenja. Mi smo poslednja odbrana.

Linkovi – dokumenti:

• Domentijanovo žitije Svetog Save prepis Đure Daničića iz 1860. godine .pdf
• Takođe tu je link ka Teodosijevom žitiju Svetog Save na modernom jeziku (jedino koje postoji).
• Domentijan – Život Svetog Save i život Svetoga Simeona .pdf (samo 4. knjiga, str 154.)

Ništa ne verujte sve sami proverite.

Drugi tekstovi na ovu temu:

Ko je podmetnuo ”papsku krunu” u srpsku istoriju?

Šest rukopisa Domentijanovog žitija

Anatomija falsifikata