Razlika između pravoverja Svetog Save i današnjeg pravoslavlja

Danas ćete često čuti kako je naše pravoslavlje vekovima staro i kako naša crkva od početka čuva našu veru u neizmenjenom obliku. Međutim, moja istraživanja Zakonopravila Svetog Save pokazuju da je današnje pravoslavlje samo bleda senka Savinog pravoverja.

Napisaću nekoliko tekstova koji objašnjavaju te razlike između naše vere u doba Svetog Save i danas. Počeću sa osnovnim razlikama.

Crkva nije bila za svakoga

U srednjem veku u crkvu nije mogao da uđe svako kao danas – ni nekršten, ni katolik, ni ateista, niti turista. Crkva je bila mesto okupljanja lokalne zajednice hrišćana i čuvana je kao najveća vrednost. U nju nisu smeli da uđu niti Turci, niti katolici, niti Jevreji bez poziva i to samo u strogo određen deo – pripratu, a nikako bliže oltaru.

Crkva se čuvala kao najveća vrednost našeg naroda jer je čuvala naš identitet, vrednosti i zakone. Manasija je u doba despota Stefana Lazarevića bilo središte umnožavanja Zakonopravila i drugih crkvenih knjiga u pokušaju da se spreči šira islamizacija naroda.

Danas nažalost od vremena kada je usvojen konkordat sa katoličkom crkvom naše crkve su otvorene za svakoga. Svako u njih može da uđe jer su poistovećene sa ”građanskim” institucijama. Iako konkordat nije nikada zvanično potpisan, on je nakon smrti Aleksandra Karađorđevića u praksi primenjen bez zvaničnog potpisivanja. Od tada je dozvoljeno da se katoličke crkve prave slobodno na teritoriji cele Jugoslavije, dozvoljeni su brakovi sa drugom verom, a naša crkva je drastično razvlašćena.

Danas smatramo nekoga vernikom kada ponekad ode u crkvu i upali sveću ili ode na liturgiju. Međutim u prošlosti su vernici dolazili redovno u crkvu. U Zakonopravilu Svetog Save jasno kaže da se onaj koji ne dođe mesec dana u crkvu izbacuje iz crkve.

U prošlosti je nekršten čovek mogao da prisustvuje liturgiji samo u priprati (to je prostor na ulazu crkve) ali mogao je da prisustvuje samo prvom delu liturgije. Morao je da napusti crkvu nakon toga (deo liturgije za oglašene). O ulasku dublje u crkvu ka oltaru ili pričesti nije bilo ni govora. To je bilo ekskluzivno pravo samo najispravnijih pravoslavaca.

Pričešće je imalo pravi smisao

Pričest je ritualno uzimanje hleba i vina na kraju liturgije. Ovaj ritual se smatra za najveću tajnu jer simboliše krv i telo Hristovo. Tim činom mi smo na sebe prihvatili žrtvu koju je Hrist učinio za nas, to je jedna vrstva zakletve. Pričešće je vrhunac pravoverja.

Starosrbski rečnik kaže da je ”pričestjanik” – učesnik. Čest je deo, pa mi kažemo recimo ”na ravne časti” kada se nešto deli.

U današnje vreme pričest nema smisla kao ranije i postalo je običan religiozni ritual. Danas nažalost ekumenisti u crkvi tumače da svako može i treba da se pričesti posle liturgije. Ovo je nešto što je u prošlosti bilo nezamislivo.

U prošlosti pričest je bila rezervisana samo za one koji su ispoštovali post, redovno praktikovali molitvu i uzdržavali se od seksualnih odnosa. Procenu da li je neko ispoštovao ove uslove vršio je čovek sam za sebe ili njegova porodica. Međutim treba reći da je pričest bila rezervisana samo za one koji se nisu ogrešili o zakone i zajednica je bila ta koja je dozvoljavala ili zabranjivala da se neko pričesti.

Evo primera iz Zakonopravila:

Evo još jednog primera iz Zakonopravila

U prošlosti postojao je čitav sistem pravila koja su definisala koliko je čovek blizu ili daleko od pričešća. Postojalo je pet stadijuma: da plače, da sluša, da pripada, da stoji sa verujućim i da se pričesti.

Da plače – to je onaj koji je priznao greh, kaje se i njemu je potpuno zabranjen ulazak u crkvu. Taj treba da dolazi redovno i pokajnički stoji ispred crkve za vreme službe i na taj način pokazuje da se kaje.

Da sluša – to je sledeća faza pokajanja, ti ljudi ne smeju ulaziti u crkvu već smeju slušati ispred ulaza crkve i to samo Sveto pismo i crkveno pojanje, ne sme slušati završne molitve, niti se pričestiti.

Da pripada –  tada je verniku dozvoljeno da uđe u crkvu u pripratu i prisustvuje samo prvom delu liturgije, nakon što sveštenik kaže da ”oglašeni” treba da napusti liturgiju.

Da stoji sa verujućim – to je vernik koji iz priprate može ući u crkvu bliže oltaru i prisustvuje celoj liturgiji ali ne sme da se pričesti.

Da se pričesti – ovo je jasno, taj čovek ima pravo da prisustvuje celoj liturgiji i da se pričesti.

Iz ovoga možemo videti da je za vreme službe postojalo nekoliko grupa ljudi koji bi stajali bliže ili dalje od oltara i imali pravo ili im je bilo zabranjeno da slušaju liturgiju i da se pričeste.

Ono što je ovde bitno da primetimo je da je sve bilo javno. Dakle čovek koji je pogrešio je tu grešku priznao i stajao je javno tamo gde mu je mesto i to su svi u crkvi znali. Nije bilo ”prava na privatnost” kao danas, već se sve znalo ko je ko i šta je uradio.

Na taj način čovek bi javno prihvatao svoju krivicu za nešto što je učinio ali istovremeno njegova prava su bila zaštićena od strane zajednice i oni su prihvatali njega na putu pokajanja. Ovakav mehanizam je ustvari omogućavao da društvo samo sebe isceljuje i ponovo integriše ljude koji su prekršili zakon.

Male crkvene zajednice u selima su čvrsto odoljevale ugrožavanju identiteta i predanja jer su se svi ljudi između sebe dobro poznavali. To međusobno poznavanje i ”ogovaranje” je bio mehanizam da svi dobro paze šta rade i sprečavalo je pojavu kriminala ili bluda u selu. U velikim gradovima bi se kriminal i blud lako sakrili u mnoštvu ljudi i u anonimnosti ali ne u malim seoskim sredinama.

Ovaj način života vekovima je primenjivan i do današnjeg dana možemo videti kako se u selima tačno zna ko je ko i iz koje porodice ko potiče i mnogi odgovori se dobijaju prosto na pitanje ”Čiji si ti?”.

Sistem pričešća je bio odličan način da se vidi ko je vera, a ko nevera. Da se razdvoji žito od kukolja. Moram da naglasim da je u to vreme zapad imao mnogo svirepiji metod, inkviziciju koja je mučenjem i lomačom rešavala ko je vera, a ko ne vera. Ali nastavimo sa pričom…

Ako bi čovek zgrešio ali nije dolazio redovno i stajao ispred crkve da se kaje (”da plače”) smatralo se da se nije pokajao i bio je izbačen iz crkve. Isto se odnosi na čoveka koji je recimo zbog nekog prestupa stajao sa onima koji slušaju ali opet je pogrešio i recimo ukrao nešto – tog bi izbacili iz crkve. Za takve u Zakonopravilu Sveti Sava koristi izraz ”nek je proklet”.

Biti izbačen iz crkve ili proklet nije bila tako jednostavna stvar jer recimo ako se radi o lopovu, ubici, silovatelju to bi značilo da nije dostojan hrišćanske milosti i taj bi mogao biti proteran, pretučen ili čak ubijen. Crkva nije štitila prava takvog čoveka i bio je prepušten na milost i nemilost onih koje je oštetio.

Treba razumeti da je crkva bila zajednica ljudi, a ne samo zgrada kako je to danas. Nije se moglo u crkvu ući tek tako kao turista jer su se u selu svi ti ljudi međusobno poznavali. Da bi neki stranac ušao u crkvu morao je imati dozvolu zajednice. Danas nažalost, na pričešće može doći bilo ko: i ubica, i stranac, i onaj koji nije postio. To više niko ne gleda, niti uređuje – ”privatnost je zagaratovana”. Zbog ovoga pričest više nema onaj smisao koji je postojao u prošlosti.

Prisustvo na liturgiji je samo po sebi bilo čin najviše počasti i značilo je da ste primljeni u prihvaćeni od lokalne zajednice koja tu živi. Možemo samo zamisliti kako je to izgledalo u srednjevekovnoj Srbiji kada su kod oltara stajala lokalna vlastela i viđeniji ljudi u selu koji su činili duhovnu zajednicu.

Ispred crkve i dalje od olatara su bili ljudi koji su kršili zakon. Pričešćivali su se oni koji su se pridržavali zakona i vere.

Inače Zakonopravilo Svetog Save smrtnu kaznu propisuje kada neko prekine liturgiju i kada neko krade sa groblja. To jasno potvrđuje kolika je važnost pridavana duhovnoj zajednici ljudi okupljenih oko crkve.

Ipak, u Zakonopravilu Svetog Save u 12. veku možemo videti da ne postoje neke kazne tipa odsecanje ušiju, čerečenje, vešanje i slično što je bilo uobičajno za zapadnu Evropu toga vremena. Naprotiv sve kazne se odnose na to da li ste primljeni ili niste u zajednicu ljudi.

Nažalost pričešće je, kao vrhunac pripadanja zajednici, izgubilo smisao od kada svako može da uđe kad hoće u crkvu i da se pričesti. Niko neće postaviti pitanje ko je taj čovek i da li je vredan da bude među pravovernima. Nažalost danas crkva naginje masovnosti, a ne suštini i kvalitetu duše pojedinca i stvaranju zajednice pravovernih ljudi.

Mala digresija:

Na zapadu je nastala čitava legenda ”O svetom gralu” i krstašima, a ustvari radi se o posudi za pričešće jer su krstaši u svojoj službi na istoku primili pravu veru (pravoslavnu) i visoko cenili pričešće, zbog toga su pobijeni i ostala je samo legenda o nekakvom Svetom gralu. Spalili su ih na lomači, mučili i ubijali, a sve je počelo na petak 13. Taj datum je danas deo modernog folklora na zapadu kao i legenda o ”Svetom gralu”.

Postojala je zajednica

Verovatno ste čuli za Agape? Agape je ”obrok ljubavi” koja je nekada bila redovni deo nakon liturgije u crkvi. Ljudi bi nakon liturgije organizovali sedeljku sa kafom i čajem ili čak ozbiljan obrok na kome bi sedeli i pričali. Prisećali bi se istorije svoga kraja, dedova i pradedova koji su bili junaci ili bi dogovarali šta dalje da se radi u selu. Na takvim sastancima je odlučivano i o žetvi, i o mobi, i o ustancima, i o zbegovima.

Agape tj. trpeza ljubavi počinjao je pričešćivanjem i onda se nastavljao ispred crkve ili u sali. Pričešće označava da se radi o duhovnoj vezi, braća i sestre u Hristu.

Inače je u Srbiji i u srednjem veku pa sve do komunista bilo uobičajno obratiti se nekomo sa ”brate” ili ”sestro” jer smo mi svi bili duhovna braća i sestre. Kasnije su to komunisti zamenili sa ”drug” i ”drugarica”, međutim taj način obraćanja se ponovo vraća u narod.

Moj duhovni otac me je podučio da je duhovna veza često jača od krvne veze. Na primer, odnosi muža i žene su ustvari u duhovnoj vezi, jači od odnosa brata i sestre po rođenju, koji su u krvnoj vezi. Isto tako ljudi okupljeni oko pravoverja su ljudi u duhovnoj vezi.

Tako je okupljanje u selu ili maloj zajednici oko crkve sličnih po duhu imalo veliki smisao, međutim taj smisao je nestao od kada svako može da uđe u crkvu i da se pričesti. Praksa organizovanja agapea posle liturgije je nestala za vreme komunista jer je u crkvu lako mogao da uđe agent UDBE i da zbog tih razgovora završite na robiji.

Slušajući predavanja Žarka Vidovića shvatio sam da je postojala ideja da se mladi ponovo okupe oko svojih lokalnih crkava i tako naprave ogroman pokret obnove Srbije. Međutim, vrlo brzo ta ideja je pretvorena u političku stranku Dveri za koju svi znamo kako je na kraju izbušena i instrumentalizovana od strane agenata DB, kao uostalom i sve druge stranke.

Danas su ta okupljanja posle liturgije nažalost mestimična i retko imaju nekog jačeg smisla. Kako bi i mogla da imaju smisla kada vi više i ne znate sa kim pričate i da li je ispred vas iskreni vernik ili pripadnik obaveštajne službe.

Dakle zaključujem da je jedna od najvažnijih uloga crkve bila da probere i okupi pravoverne ljude, koji su zajedno bili uključeni u upravljanje selom i u čuvanju predanja.

Crkva je pomagala da se odvoje loši ljudi u zajednici, ali im je davala mogućnost da se reintegrišu pokajanjem i ispravljanjem ili da napuste zajednicu. Takođe, crkveni zakoni su branili tu zajednicu od mešanja, recimo bilo je zabranjeno venčati se za nekoga ko je druge vere.

Bili ste pozvani da lično branite veru

Od Svetog Save do doba Obrenovića, važeći zakon u Srbiji je bio Zakonopravilo. Njegove odredbe se bave crkvenom organizacijom, porodičnim i imovinskim pravom. Čak je i za vreme Turaka ovo pravo važilo među pravoslavcima, a na mestima gde više nije bilo crkve je čak prešlo u običajno pravo.

Ono što je drastično drugačije od današnjeg vremena je što je tada vera ustvari bila zakon, a vi ste bili pozvani da sami branite veru tj. zakon. Nama je teško da to sada razumemo jer mi živimo u vreme kada je čovek obezvlašćen jer ne sme sam da brani zakon već to za njega čine policija i sud ali mi to doživljavamo kao normalnost.

Na primer, danas kada vam upadne provalnik sa nožem vi nemate pravo da se branite već treba da ga pustite da ukrade i posle pozovete policiju. Svima su poznati slučajevi kada lopovi upadnu, a gazda dođe i prebije ih, a lopovi ga kasnije tuže i dobiju parnicu na sudu i odštetu. Eto navodim ove banalne primere da shvatimo da čovek danas nije pozvan da brani zakon lično, već to treba da učini posredno preko policije i suda što često nema smisla.

Međutim, u vreme Svetog Save ljudi su bili pozvani zakonom da brane veru tj. zakon. Tako na primer ako provalnik upadne kod vas, vi treba da branite svoju imovinu i porodicu, ako se desi da provalnik zbog toga bude povređen ili nastrada vi za to ne odgovarate.

Iz Zakonopravila, 39. glava, O kaznama.

3. Ako neko u noći ubije onoga koji krade, onda će biti kazne kada ga nije mogao poštedeti bez opasnosti.

16. Svakome je bez bojazni dozvoljeno ubiti razbojnika.

Eto iz ovog primera vidimo da pravoverje nije bila neka divljačka vera sa zakonima koji su dozvoljavali da na svojoj zemlji svirepo ubijete nekoga, već se proveravalo da li je sila bila opravdana. Međutim, u slučaju razbojnika, tj. kada bi lopov došao sa oružjem nije bilo nedoumice da li imate pravo da se branite.

Ovo sam dao samo kao primer, poenta priče je da u ono vreme nije postojala policija već su zakon branili sami građani. Bez posrednika, bili ste pozvani da branite zakon kako je napisan. To se odnosilo naravno i pre svega na svoju porodicu, imovinu i na svoju zajednicu (grad ili selo).

Na primer, glava familije se starala da svi članovi porodice budu ispravni po zakonu, da ne kradu, da ne varaju jer on je odgovarao pred Bogom za odbranu zakona tj. vere. Isto se odnosi na selo. Nije se moglo desiti da recimo, kao danas, neki lopovi mesecima obijaju vikendice po kraju jer policija ne može da ih nađe. Sami građani bi se organizovali da ih uhvate i spreče u tome, bili su sami pozvani da sprovedu zakon. Da ne dođe do zloupotreba u sprovođenju zakona se starala crkva.

Odmah mi na pamet pada pitanje koliko bi bilo droge, lopova i razvrata po gradovima i selima da su građani pozvani da sami rešavaju te stvari. Čini mi se da bi za desetak godina živeli bez kriminala i droge. Nažalost, mi danas moramo da sačekamo da sve te probleme reši milicija, a oni na postižu.

Razvlašćenje crkve kroz sekularizam

Jednom me jedan prijatelj, seljak i dobar domaćin, na pijaci upita: – Mišo, dva puta sam pročitao Bibliju i nešto se razmišljam… zamisli kako bi bilo dobro kada bi naši zakoni bili napisani po onome što tu piše? Koliko bi to bilo pravedno i lepo za sve?

Ja se malo zamislih, pa mu odgovorih: ”Lale jel si ti čuo za Zakonopravilo Svetog Save? To su zakoni koji su baš tako napisani. Izvučeni su iz jevanđeljskih pouka.  Važili su u Rimskom carstvu, koje je bilo pravoslavno i primenjivani u Srbiji barem 1000 godina.”

I žao mi je što Lale ne zna za Zakonopravilo i ne ume da radi na računaru pa da mu ga nekako dostavim. Ali još žalije što se Zakonopravilo ne proučava u školi, a najveća katastrofa je što sa sigurnošću mogu da vam kažem da je Zakonopravilo čitalo manje od 1% naših sveštenika i monaha.

U vreme pravoslavnog Rimskog carstva, koje pogrešno zovu Vizantija, država se nije mešala u rad crkve. Crkva je bila tu da brani porodično i imovinsko pravo, postojali su zakoni sabrani u spis Nomokanon čiji je temelj postavio car Justinijan i po njima se sudilo. Kasnije je Sveti Sava Srbima taj zakon preveo na naš jezik i poznat je pod nazivom Zakonopravilo.

Da se razumemo to nisu bili ”crkveni zakoni” kako nam danas objašnjavaju, već državni zakoni a crkva je bila institucija koja je to pravo negovala i čuvala. Reč vera je između ostalog bila sinonim upravo za te zakone.

Dakle, crkve i manastiri su bili pravne institucije koje su branile zakone. Država nije smela da se meša u rad crkve ali je crkva imala dužnost da brani pravo od mešanja države. Velikaši su novčano pomagali rad crkava i manastira i pred kraj života se povlačili u manastire kako bi čuvali veru u svome kraju.

Zakone je lako bilo sprovesti u gradovima jer su postojali vojnici ali je problem bio primeniti zakone u zabačenim seoskim delovima carstva. Zato je Justinijan osmislio sistem manastira koji su podizani u zabitima da bi tamo branili pravo i obučavali nove sveštenike i monahe.

Danas država ne samo da se meša u rad crkve, već joj propisuje da ne sme da se bavi onime zbog čega je na početku nastala – porodičnim i imovinskim pravom. Crkva ne sme da se meša u brak, porodicu, zabranjuje abortus, naziva lgbt grešnicima i slično. Nema više pravo da vodi opštinske evidencije (rođeni, venčani, umrli), niti da vodi škole, niti da podučava filosofiju, a iznad svega ne sme da priča protiv katolika, muslimana i jevreja kao u prošlosti. Sve je to pokriveno novim zakonima i zakonom im je sve zabranjeno. To se zove sekularizam.

I na kraju crkva ne sme da se bavi istorijom, za to postoji SANU i oni pišu udžbenike, a crkva može samo da priča bajke i pali sveće. To je namerno guranje ljudi u religioznost bez smisla.

Sam naziv pravoverje je odličan jer zaista upućuje na pravo – zakone i veru – vrednosti do kojih držimo. Pravoslavlje kao termin nastaje nakon vlasti fanariota u 18. veku. Velika je razlika između ”slaviti” i ”verovati”, to je razlika između forme i suštine.

U pravoverju ljudi se trude da budu sinovi božiji, tj. da aktivno brane svoju veru i zakone, čuvaju sećanje na svoje pretke i usmeravaju se prema Bogu. Oni veru svedoče svojim delima i ispravnim vaspitanjem dece u porodici. Njihova vera nije religija već zakon i porodična vrednost. Pravoverje je oblikovano Platonovom filozofijom i jevanđeljem i pretočeno je u državni zakonik.

U pravoslavlju danas većina ljudi se religiozno plaši Boga, klanjaju se crkvenim zvaničnicima, neguju sujeverje i prepuštaju se sudbini. Za njih je vera religija. Državni zakoni prepisani sa zapada nisu u skladu sa vrednostima crkve.

Na razvalinama Dušanovog carstva

Ovaj sistem gledanja ko je pričešćen ili da kažem ”častan” je omogućavao crkvi da odvoji loše od dobrih unutar društva, a zatim omogući dobrima da vode društvo.

Danas se ovo više ne sme, jer svi ljudi su jednaki. Zabranjeno je ogovaranje. Ne smeš reč reći protiv LGBT ili abortusa. Odmah si zatucan ili fašista. Svi smo isti u crkvi, i pravoslavni i latini, i gospodin i ubica. Ne smeš pričati javno da je neko lopov ili bludnik, on ima prava ista kao i ti.

Stvari idu još dalje, ne samo da ne smete da pravite razliku između ljudi, već zakon propisuje da ne smete ni svoje dete da ćušnete ako nešto zgreši. Ne samo to, nego recimo kada u školi postoji neko problematično dete koje tuče drugu decu njegovo ime ne sme da se spomene na roditeljskom sastanku. Niti se smeju pominjati imena dece koja imaju loše ocene. Ludilo je poprimilo ozbiljne razmere sa ciljem da reda nema i da vlada haos.

Ukratko nakon što je pričest izgubila smisao, ni agapea više nije bilo, nestala je zajednica ljudi u istom duhu na koje možeš da računaš, a zatim su ljudi izgubili pravo da brane zakon i na kraju je sama crkva obezvlašćena.

Danas svako može da uđe u crkvu i da se pričesti, umesto crkve mediji diktiraju ko je častan, agapea ni nema za to je sada tu kafana, a crkvena zajednica je svedena na dobrovoljne priloge. Građane ”čuva” policija i može se venčavati svako sa svakim (čak i tata sa tatom), a crkva ima funkciju muzeja ili državne alatke za manipulisanje masama.

Nažalost.

Ovaj tekst ne treba da posluži da se ljudi odvrate od crkve. Ne, baš naprotiv – nema predaje. Ne treba se sklanjati zbog ekumenista, treba vratiti crkvama smisao. Neka to budu naša tajna mesta okupljanja ljudi u istom duhu, pa vremenom da pobedi Svetosavlje i potisne novotarce.

I čitajte Zakonopravilo, naoružajte se znanjem. Ne dajte da vas smućuju. Iako nije više doba Svetog Save pravoverje će čuvati i vas, i vašu porodicu. Smisao crkve jeste da čuva vas, porodicu i narod. A samo ponekad, kada postoji sklad i saglasje u narodu, crkva može proizvesti kralja ili cara. Ipak, taj pupoljak ne rađa u haosu, demonkratiji i političkim trzavicama.

I zapamtite bez crkve neće biti ni porodice, ni carstva, a bogami ni nas kao naroda.

Ako niste čitali ostale delove teksta:

Savino Zakonopravilo 1 – duhovna elita

Savino Zakonopravilo 2 – mač istine

Savino Zakonopravilo 3. – pravoslavno carstvo i lažno carstvo

Savino Zakonopravilo 4. – Latinsko carstvo i pravoslavlje na rubu propasti

Ishrana u doba Svetog Save i šta znači ”ne jesti krv”?”

Konačno dostupan potpuni prevod Zakonopravila Svetog Save

Zakonopravilo Svetog Save i intrige oko najvažnije knjige na srpskom jeziku

Pojavilo se skenirano Zakonopravilo u .pdf formatu

Zakonopravilo knjigu možete kupiti ovde 8000 din (dostava uključena). Ljubazni i brzo odgovaraju!