Sinajska gora se ranije zvala planina Serbal

Biblijska Sinajska gora je preko 1000 godina je nazivana kao planina Srba (Gebel Serbal). Srbe je po predanju naselio car Justinijan koji je i sam sa Balkana, za ovo postoje zapisi iz 6. (Antonin mučenik) i 11. veka (Nikita Honijat). O ovome pišu engleski i austro-ugarski istraživači, a danas se ove činjenice više ne pominju. Ovi podaci su potpuno nepoznati u našoj istoriografiji, pa hajde da vidimo.

Skoro sam na youtube gledao neki dokumentarac u kome dva Amerikanca tvrde kako je Sinaj ustvari neka druga planina. Shvatim da se radi o propagandi nekoj i to me priseti da se Sinaj nekada zvao planina Serbal. Pisao sam članak o poreklu našeg pravoslavlja koje je sa Sinaja i Palestine, što je današnji Izrael. Dosadno je veče bilo i meni padne na pamet da nisam dovoljno proučio tu tezu da se biblijski Sinaj nekada zvao ”Gebel Serbal” tj srpska planina.

Sinaj je bitan jer se tu Mojsiju ukazao Gospod i dao mu Deset Božijih zapovesti. Od 3. veka pa sve do 19. veka Sinajska gora je na mapama beležena kao ”srpska planina”. U prvi mah se čini da je teza o nekakvoj srpskoj planini prosto neverovatna ali o tome svedoče brojni engleski i austro-ugarski istraživači 19. veka.

Danas niko ne pominje više planinu Serbal, pa ovaj tekst pišem za buduće istraživače jer nije bilo baš lako pronaći ove reference. Nova izraelska propaganda je jaka i brišu se svi ovi stari izvori. Međutim, ako krenete mojim tragom sve ćete ponovo pronaći.

Gde se nalazi ta planina?

Gebel Serbal (Sinaj, Egipat): 28.64447, 33.65225 od nje se na 20km odprilike nalazi manastir Svete Katarine.

Put ka Sinaju preko pustinje. Vadi Feiran i DŽebel Serbal – Izvor: A. Shams, Sinai Peninsula Research, 2018.

Dajem vam ovu sliku iz Američke Kongresne Biblioteke.

Naslov fotografije:
Put ka Sinaju preko pustinje. Vadi Feiran i DŽebel Serbal

Sažetak:
Fotografija snimljena iz Vadi Feirana (biblijskog Refidima), između Deir el Banata (na jugu) i beduinskog groblja šeika Ahmeda i šeika Šebiba (na severu), gde gust palmin gaj prekriva taj deo oaze Feiran. Pogled usmeren ka jugu prikazuje vrhove planine DŽebel Serbal (najviši vrh El Madhava) u obliku krune, na horizontu u sredini, sa udaljenosti od 5,5 kilometara; u prvom planu vidljivi su vrhovi u obliku zuba zapadnog venca planine DŽebel Ahmar, a između DŽebel Serbala i DŽebel Ahmara nalazi se dolina Vadi A’lijat.

Beleška

Planina Gebel Serbal uzdiže se južno od oaze Feiran. Oaza je takođe bila poznata kao Palmin gaj Baala i u III veku nove ere smatrana je pravom lokacijom biblijske Gore Sinaj. Brdo Deir el Banat služilo je kao vojna karaula tokom kasnorimskog i vizantijskog perioda (IV–VII vek).

Oba vaadija (doline) bila su putevi ka biblijskoj Gori Sinaj i manastiru Svete Katarine za hodočasnike, putnike i naučnike od IV veka nove ere. Plemena Savalha (Sawalha, XIV vek), Krarša (Qrarsha, XVI vek) i druga naseljavala su oazu Feiran. Zemljani put vodi do manastira Svete Katarine preko Vadi Feirana i Vadi el Šeika izgrađen je dvadesetih godina XX veka.

Najraniji „zagovornici“ Serbala bili su rani hrišćanski monasi/anahoreti u Feiranu (III–IV vek); Feiran je tada bio episkopsko sedište i oko Serbala su nicali manastiri i kelije, pa je u toj ranoj tradiciji Serbal često smatran pravim Sinajem.

U XIX veku Serbal su izričito branili neki evropski autori, npr. Karl Rihard Lepsijus (Carl Richard Lepsius, postoje radovi koji razmatraju njegova „dokazivanja“ za Serbal), a pominje se i Ludvig Šneler (Ludwig Schneller).

Vadi el Šeik i Vadi Feiran (Biblical Rephidim of Amalek) bili su planinski deo puta Darb el Batraa na Sinajskom poluostrvu (Put za Petru, odnosno tradicionalna ruta Izlaska). Planina Gebel Serbal uzdiže se južno iznad oaze Feiran. Ta oaza je bila poznata i kao **Palmin gaj Vaala** i u III veku nove ere smatrana je pravom lokacijom biblijske Gore Sinaj. Oba doline (vadi) vekovima su služila kao put ka biblijskoj Gori Sinaj i manastiru Svete Katarine za hodočasnike, putnike i naučnike, počev od IV veka nove ere.

Manastir Svete Katarine

Manastir Svete Katarine se nalazi na 20-30 km od planine Serbal u zavisnosti kojim putem krenete. Manastir je podignut 545. godine nove ere po naredbi vizantijskog cara Justinijana I (527–565). Planinske kapele i vizantijske monaške građevine rasute su po celoj dolini — uključujući ruševine zdanja, isposničke kelije, molitvene niše i kamene natpise iz perioda IV–VII veka nove ere.

Illustrations of Jerusalem and Mount Sinai; including the most interesting sites between Grand Cairo and Beirout. Arundale, F. (Francis), 1807-1853.

Car Justinijan je prvobitno podigao manastir koji je posvećen Bogorodici (Teotokosu), a ime „manastir sv. Katarine“ se ustalilo kasnije, kada je kult sv. Katarine postao snažan nakon pronalaska njenih moštiju oko 9. veka. Krstaši su mnogo doprineli popularnosti novog imena Sv. Katarine. Ove podatke možete pronaći u svim enciklopedijama.

Na tabli severnog zida manastira Sv. Katarina piše: ”Iz temelja je podignut ovaj sveti manastir na gori Sinaj, gde je Bog govorio Mojsiju, od smirenog cara Romeja Justinijana, za večan spomen njega i njegove supruge Teodore; dovršen je posle tridesete godine njegove vladavine, i on u njemu postavi igumana po imenu Dula, ovo se desilo 6021. godine — od Adama, a od Hrista 527.”

Jedna stara mapa na kojoj je prikazana planina Serbal. MACCOUN(1899) p051 WADI FEIRAN AND MT.SERBAL

Vlasi sa Sinaja

Dobro ustanovili smo da je Sinajska gora u prošlosti bila Serbal ali postavlja se pitanje da li to ima istorijske veze sa Srbima i Balkanom ili je samo slučajnost? Ja sam pročitao više izvora na ovu temu koji potvrđuju ovu tezu, ovde ću vam navesti rad britanskog naučnika sa Oksforda DŽona Nandrisa (John G. Nandris) Pleme DŽebalijeh sa Sinajske Gore i zemlja vlaha (The Jebaliyeh of Mount Sinai, and the Land of Vlah).

Natpis na severnom zidu manastira Sv. Katarina na arapskom i grčkom gde se pominju Justinijan i Teodora kao osnivači manastira. Slikao nemački istoričar Lepsius.

Pleme DŽebalijeh je vekovni čuvar manastira i okolnih svetinja. To pleme se sastoji od četiri Rubu’a. Avlad DŽindi, ili „Sinovi vojnika“, predstavljaju egipatsku granu tradicije i često ih zovu „Egipćani“. Vajeibat, Avlad Selim i Hameida potiču iz zemlje „Vlaha“. Oni imaju zajedničkog pretka, Bahida.

Postoje i druge grane plemena, kao što je Tebna klan, oko oaze Vadi Feiran. Ime Bezija, koji rade u manastirskoj bašti u Turu, podseća na Bese, narod koji je došao na Sinaj iz Trakije (Balkan).
U celini, pleme DŽebalijeh bilo je klasifikovano kao „kmetovi“ manastira.

Ako je Justinijan poslao stanovništvo iz jugoistočne Evrope u pustinju Sinaja, to je moralo biti s nekom nadom da su oni sposobni da obavljaju uloge koje su im dodeljene. Te uloge su u početku bile više vojne i logističke nego domaćinske — obuhvatale su zaštitu manastira kao vojnika i snabdevanje, verovatno kao i danas, pomoću kamila. Grupa seoskih zemljoradnika iz umerene evropske klime svakako bi se potpuno snašla izgubljeno u takvom okruženju.

Car Justinijan je, kao i mnogi njegovi vizantijski podanici bio izvorni govornik latinskog jezika sa juga Dunava koji je do kraja života govorio prilično nesavršen grčki. NJemu se pripisuje blisko poznavanje naroda iz kojih je i sam potekao. Usmena tradicija naglašava činjenicu da su preci DŽebalijeh bili „rimski Vizantinci“.

Među narodima jugoistočne Evrope, čiji se koreni, može se reći, protežu više od dva milenijuma unazad — do romanizovanih tračkih populacija — postoji jedna grupa čiji bi način života dobro odgovarao za obavljanje neophodnih dužnosti na Sinaju. Ovde se ne navodi kao direktni predak DŽebalijeh, već kao preživeli predstavnik upravo te vrste latinizovane tračke grupe iz koje su oni verovatno potekli — srodnički, a ne doslovno potomački odnos.

Ta grupa su Aromani, ili Vlasi, latinski govoreći narod koji je rasprostranjen u svim zemljama južno od Dunava, među stanovništvom Grčke, Bugarske, Trakije, kao i u Jugoslaviji i Dalmaciji, sve do zapada do Istre. Istorija ovog posebnog i malo shvaćenog elementa je složena. Poslednji detaljniji rad o njima na engleskom jeziku je onaj od Vejsa i Tompsona (1914).

Vlasi su bili sezonski pokretni stočari, sa letnjim selima u visokim planinama kao što je Pind, a zimi u nizijama kao što je Tesalija — koja je u srednjem veku bila poznata kao Megali Vlahija („Velika Vlahija“). Tradicionalno su bili prepoznati kao izdržljivi plaćeni vojnici i trgovci. Transport robe karavanima mazgi sprovodili su širom Balkana. Zalihe hrane tada, kao i danas, dolazile van poluostrva.

Još jedna slika planine Serbal iz jedne nemačke knjige. Dorot Jewish Division, The New York Public Library. „Mt. Serbál – From Wády Feirán.“ The New York Public Library Digital Collections. 1881 – 1884. Lepsius, Richard.

Osnovni izvor informacija je Evtihije Aleksandrijski / Saʿid ibn Batrik (877–940)
Melkitski pravoslavni patrijarh Aleksandrije (Eutychius of Alexandria, 933–940), lekar i hroničar. Autor arapske „Hronike“ (Kitab at-tarih al-madžmuʿ), koja pripoveda istoriju „od postanja do njegovog vremena“. Poznat po korišćenju raznovrsnih izvora (grčkih, sirijskih, arapskih) i nastojanju da pomiri hrišćansku i islamsku istoriografsku tradiciju. Ne mešati sa Evtihom (monahom V veka) osuđenim na Halkidonskom saboru. On piše sledeće stvari.

Evtihije kaže da kada je carski legat stigao na goru Sinaj sa stotinak ljudi koji su poveli svoje žene i decu i naredio da se dovede još stotinak ljudi iz Egipta. Izgradio je mnoge naseobine izvan manastira, prema istoku, utvrdio ih unaokolo i tamo okupio sluge kako bi štitili i čuvali manastir. To mesto je i danas poznato kao Deir el Abid, ili Manastir robova.

Profesor DŽon Nandris

DŽon Nandris kaže da lokacija Deir el Abida nije jasno uočljiva na terenu, ali je verovatno bila izvan vidika i zvuka manastira, nešto jugoistočno, preko prevoja ispod planine DŽebel Munedžah, iznad Vadi Sebaje. Mesto „Hrazim“ (slika 15), koje se u usmenoj tradiciji plemena pominje kao sekundarno naselje ranih kmetova, verovatno se nalazilo iza Aronovog brda, s druge strane Vadi el Deira, ali severozapadno od manastira. Abu Seilah, o kojem će kasnije biti reči, iako dalji, takođe bi mogao biti mogući kandidat.

Ovde ću je ubaciti svoj komentar. Naime naziv ”manastir robova” zvuči prilično čudno, pa sam se upitao da li je možda došlo do greške gde je latinski izraz za Srbe pomešan sa izrazom za robove jer su u latinskom jako slični termini (serbus-servus). Probah da nađem šta tačno piše ali imamo samo latinski prepis a originalni rukopis je na arapskom.Evtekije je pisao arapskim jezikom i zaista na arapskom piše ”sluge”, međutim on stvari nije pisao po sećanju već je verovatno prepisivao iz nekih starih dokumenata koji su možda bili na latinskim u doba justinijana pa je moguće da je tada došlo do greške kada je serbus postao servus. Nemamo dokaza za ovo.
Takođe kroz spis odjekuju i druga imena koja bi mogla biti sa naših prostora. Na primer, pleme Savalha (Sawalha, XIV vek) podseća na Savu našeg sveca, Krarša (Qrarsha, XVI vek) bi moglo biti iskrivljeno od Rašani. Poznato je da je Sveti Sava posetio manastir i ojačavao njegove bedeme, da tamo postoji 60-70 srpskih rukopisa i zapisano je u manastiru da je krajem 14. veka, u vreme cara Dušana, iguman manastira bio Srbin, Joanikije. Za sada sve ovo su samo moje spekulacije.

Idemo dalje, ova naseobina sa dve stotine ljudi i njihovih porodica nije izgrađena pored manastira kako bi monasi mogli da služe u miru ali u dovoljnoj blizini da bi štitili i pomagali manastir snabdevajući ga kukuruzom i drugim stvarima iz Egipta.

The plain El Markeiyeh. At the mouth of Wâdy Taiyebeh, looking south and south-east towards the mountains of the Serbál group. The plain takes its name from the long white range of chalk hills called El Markhâ.
Fenn, Harry (1838-1911)

Evtihije dalje kaže: ”I momci-sluge manastira ih slušaju; a među njima ima i Lahmijenaca. A monasi su razorili domove slugu pošto su ovi prihvatili Muhamedovu veru, da ih niko ne bi naseljavao; zbog čega i danas puste stoje.” Zatim kaže da je posle nekog vremena njihov broj porastao jer su se deca rađala i da su za vreme kalifa Mervana (Khalif Abd-el Malek ibn Merwan) svi prešli u muslimane, a onda su između sebe zaratili i da su mnogi pobijeni, neki otišli, a neki ostali čiji su danas potomci pleme DŽebalijeh.

Nandris kaže da ovaj, naizgled suvišan, deo informacije koji je dodao Evtihije nikada nije bio kako treba objašnjen. U Pokokovom prevodu iz 1654–56. godine, arapski tekst ovog odeljka — u kome je „Lachmienses“ latinski prevod reči „Lachmiin“ — glasi ovako:]

(sledi arapski tekst)

Robinson (1841, napomena XVIII) tvrdi, verovatno s pravom, da je ceo ovaj odeljak Evtihijevog teksta koji se odnosi na manastir bio previđen pre njegovog vremena. To je važno za procenu usmene tradicije. Sažeta napomena o „Lachmienses“ sada nalazi svoje pravo objašnjenje u kontekstu problema DŽebalijeha i zemlje „Vlaha“.

Ono što Evtihije zapravo kaže jeste da su „u njegovo vreme“, oko 900. godine, postojali „Lachmienses“ koji su služili manastir. Izgleda da se ovaj termin odnosi na vlahe sa gore Sinaj.

Još jedna slika planine Serbal iz knjige: Studies in Bible lands.Gage, William Leonard, 1832-1889.

Arapske sluge manastira su snažni i izdržljivi ljudi i predstavljaju veliki kontrast svojim ženstvenim gospodarima… svi oni pripadaju plemenu DŽibalijeh, koje je prepoznato kao kmetovi manastira. Za ovo pleme se kaže da je evropskog porekla i da potiče od kolonije vlaških i egipatskih robova koje je Justinijan doveo da štite monahe. Oni sami imaju predanje da potiču iz zemlje koja se zvala Klah, a njihove crte lica, koje se razlikuju od uobičajenog beduinskog tipa, izgleda da potvrđuju tu pretpostavku.

DŽibalijeh takođe imaju dodatno pravo na naš interes kao predstavnici starijih stanovnika Sinaja. Preostala beduinska plemena su očuvala čistoću porekla i rodoslovni ponos, što je tako upadljiva osobina pustinjskih naroda; po imenima, običajima i izgledu, oni su danas ono što su im preci bili u Hedžazu ili Jemenu. Jasno je da ne mogu imati nikakvu primesu aramejske krvi; i ako je išta od starih lokalnih tradicija preživelo na poluostrvu, onda to dugujemo upravo DŽibalijehima.“

Upotreba izraza „Vlaški“ (Wallachian), koja označava južni deo današnje Rumunije, bila je sasvim uobičajena, pošto je Palmer pisao nedugo posle ujedinjenja kneževina koje su 1862. godine stvorile tu zemlju. Ta reč potiče iz istog korena kao i „Vlah“. Međutim, Morlaci, Morovlahi, Mavrovlahi (grč.) ili Mavrovlasi (srp.) bili su Vlasi dalmatinske obale, koji su postojali najmanje od XII veka, pre dolaska Turaka u Evropu.

Tokom etnoarheoloških istraživanja u području Velebita na dalmatinskoj obali, blizu Zadra, Nandris je utvrdio da savremeni hrvatski pastiri i dalje koriste latinske brojeve za brojanje ovaca. On to vidi kao prenos tradicije — zajedno sa celom tehnologijom stana (torova) — od Morlaka koji su naseljavali to područje pre njih.

Srednjovekovni zapisi iz Dubrovnika koriste reč vlasi za neslavene, a srpske povelje prave razliku između Vlaha i Slovena. Niketa Honijat (482, 3), pišući između 1180. i 1210. godine, izričito kaže da su varvari iz oblasti Hema (Balkana), koji su ranije bili zvani Mezijci, sada nazvani Vlasima (Vlahoi).

Varijante reči Vlah nalaze se i u imenima kao što je Sveti Vlah — crkva u Dubrovniku iz 1352. godine, čiji je svetac istovetan sa Svetim Vlasijem (St Blasius, St Blaize, San Biagio).

Ikona iz manastira sv. Katarine, sv. Srđ i Vlah. Obratite pažlju na detalj na uzdama. Srb i Vlah? Danas poznato kao Sergej i Vlaho.

Problem Vlaha u suštini seže do pitanja šta se dogodilo sa drevnim trakijskim narodima Balkanskog poluostrva — ne samo u okviru današnje Grčke, već na celom prostoru južno od Dunava i severno od njega, u današnjoj Rumuniji. Formiranje narodnog latinskog jezika, koje je danas predstavljeno aromanskim i rumunskim jezikom, međusobno razumljivim, odigravalo se na celom poluostrvu.

Dolazak različitih varvarskih naroda imao je mali uticaj sve do dolaska Slovena, čije je naseljavanje bilo dovoljno obimno da podeli latinski govoreće trakijske narode na Aromane (južno od Dunava) i Rumune (severno).

„Vlasi“ su, istovremeno, paradigma jednog od najstarijih oblika naseljavanja jugoistočne Evrope (izraženih u kategorijama stine i katuna) i jednog od najmodernijih fenomena: borbe slobodno izabrane, kulturno povezane zajednice protiv nametnutog političkog ugnjetavanja i egzistencijalnog proganjanja.

Danas znamo da je u vreme Evtihija zaista postojao ne samo narod, već i geografska oblast nazvana „Vlah“. Jermenski geograf Mojsej Horenaci, pišući u IX veku nove ere o Sarmatiji i Trakiji, pominje „nepoznatu zemlju koju zovu Balak“.

Karta Egipta i gornjeg Nila od Lepsiusa 1852. godine (link do cele mape je na kraju teksta).

Moj komentar, pada mi na pamet moguć sled reči Vlah – Valah – Balak – Balkan iako je poznato da se tumači da je to turcizam. Videćemo nadalje u tekstu kako Nandris pominje mnoge teritorije koje se u srednjem veku srpskim nazivaju, mada ih Grci često nazivaju i tračkim, a latini vlaškim. Nandris sve bazira na tezi da su se Sloveni doselili u 7. veku što nije tačno ali je bitno da znamo da bi smo razumeli njegov ugao gledanja. Nama je poznato da su latini u Evropi upravo Srbe nazivali Vlasima, a manastir sv. Katarine je bio pod latinskim uticajem tada.

Postoje i drugi rani izvori koji pominju same Vlahe. Oko 980. godine, vizantijski car Vasilije II dao je autonomiju koja je trajala skoro četiri veka Vlasima u Grčkoj, pod vođstvom njihovog čelnika Nikolice — umanjenice od imena Nikola, koje se i danas koristi u rumunskom.

Reč „čelnik“ i danas se koristi među Aromanima u Grčkoj kao naziv za snažnu patrijarhalnu figuru — vlasnika velikih stada ovaca i poglavara stočarskih zajednica. U grčkom jeziku Sarakacana, čija je materijalna kultura i način života suštinski isti kao kod Aromana, ova reč se javlja kao „Celingas“ (Tselingas).

Čelnik Nikolica živeo je u severnoj Grčkoj, otprilike u oblasti Epira, koju su u srednjem veku naseljavali Vlasi i koja je bila poznata kao „Mala Vlahija“ (Mikro Vlahia). U Tesaliji je prisustvo Aromana bilo toliko snažno da je ceo region vekovima bio poznat kao „Velika Vlahija“ (Megali Vlahia).

Dalje veze sa jugoistočnom Evropom: Besi

Veze manastira Svete Katarine na Sinaju sa jugoistočnom Evropom potiču iz najranijih vremena, i to ne samo u vezi sa plemenom DŽebalijeh. Manastir je tokom vekova stekao široka teritorijalna imanja u Egiptu, na Kipru, Kritu, u Carigradu, Tbilisiju, Kijevu, pa čak i u Indiji.

Glavne veze manastira bile su sa Grčkom, Srbijom, a naročito sa Rumunijom. Vojvode Moldavije i Vlaške imale su posebno značajne odnose sa manastirom.

Još jedna grupa iz jugoistočne Evrope povezala se u ranom periodu sa pravoslavnim monaštvom. To su bili Besi, kao i Aromani, latinizovani trački planinski narodi. NJihovo prisustvo na Sinaju potvrđeno je već nekoliko decenija nakon osnivanja manastira.

Oko 570. godine nove ere, otprilike pet godina posle smrti Justinijana, Antonin Mučenik (Antoninus of Piacenza) beleži put koji je načinio od Palestine do Sirije kroz pustinju, vraćajući se u Egipat preko Feirana (Pharom). On je prvi putnik koji pominje manastir i navodi da su krajem VI veka monasi bili govornici više jezika: „latinskog i grčkog, sirijskog, egipatskog i besskog.“

Latinski se pominje pre grčkog, što nije iznenađujuće, jer je vizantijsko okruženje u kojem je manastir nastao bilo latinsko i ostalo takvo do vremena cara Iraklija, koji je i sam govorio latinski.

Svedočanstvo Antonina Mučenika potvrđuje da su monasi bili i govornici latinskog jezika. Latinski se mogao naučiti, ali je malo verovatno da su ti Besi koje on pominje bili išta drugo do još jedno ime za domorodačke Tračane, koji su govorili narodni latinski srodan rumunskom i latinskom govoru aromanskih naroda današnje Grčke.

Besi i Geti bili su glavni starosedeoci Trakije u rimskom periodu. Primili su hrišćanstvo i do tog vremena već su imali svoje manastire, iz kojih su slanji monasi u Palestinu.

Ovde ću opet ubaciti moj komentar. Poznato je da je Nikita Remezijanski propovedao hrišćanstvo Besima na njihovom jeziku. Nikita Remezijanski je sahranjen u Bačkoj Palanci, a u Makedoniji postoji manastir Nikite Remezijanskog na severu Makedonije uz današnju granicu Srbije. U tom manastiru stoje freske sv. Nikite, sv. Simeona i sv. Save, manastir obnavlja kralj Milutin i bio je posed manastira Hrusija sa Svete Gore. Postoji dosta teza da su Besi i Geti dva srpska plemena.

Bosanci

Još jedno pogrešno shvatanje treba otkloniti — ono da su DŽebalijeh „potekli iz Bosne“ ili da su bili „neka vrsta Slovena“. To je posledica mešanja ideje o njihovom jugoistočnoevropskom poreklu sa činjenicom da su najamnici iz Bosne zabeleženi u Egiptu, na primer u tvrđavi Kasr Ibrahim u Nubiji.

DŽebalijeh su, međutim, od hrišćana postali muslimani već u VII veku, dok Sloveni nisu bili pokršteni sve do vremena Ćirila i Metodija u IX veku — u Moravskoj 863., u Bugarskoj 885., a u Rusiji tek 988. godine.

Prisustvo bosanaca u Egiptu datira između 1560. i 1811. godine, i nema nikakve veze sa slučajem DŽebalijeha. Postoji, ipak, metodološka veza u tome što nedavna arheološka istraživanja u Kasr Ibrahimu do sada nisu pronašla materijalne dokaze koji bi potvrdili istorijski navod.

Slučaj DŽebalijeha je, međutim, mnogo čvršće potkrepljen, upravo zato što se zasniva na mnogobrojnim različitim izvorima dokaza.

Zaključak

Kao što vidite Nandris je izneo interesantne podatke, njegovi zaključci su loši jer on polazi od pretpostavke da su se sloveni doselili u 7. veku i slabo pominje Srbe. Međutim, nama je jasno da su Tračani, Iliri, Besi, Geti srpska plemena jer nam ta imena pripisuju okolni narodi i u srednjem veku.

On je dao dokaze za prisustvo Vlaha i Besa, a odbacio Bosance kao nebitne ali ja ne smatram da su najamnici iz Bosne nebitni i taj deo treba ispitati. Ne pominje Nandris ni Svetog Savu, ni srpskog igumana u manastiru u doba cara Dušana, ni uticaj Sinaita i njihov beg u Srbiju u srednjem veku. Kao da namerno izbegava da pomene Srbe. Ipak, možemo reći da je srpsko prisustvo kod manastira dugo od doba cara Justinijana pa sve do 16. veka i za to imamo čvrste dokaze.

Međutim ovde treba obratiti pažnju i na činjenicu da sve dok stoji teza od doseljavanju Srba na Balkan nećemo odbraniti svoju istoriju i poreklo. Kada tu nakaradnu tezu uklonimo, biće potpuno jasno da smo mi danas potomci Besa, Geta, Tračana, Ilira i drugih. Bilo je doseljavanje slovena na Balkan i to se odnosi na Avare, Ugare, Bugare, Gote i Hune jer su ta plemena pomešani sloveni i Rusije sa tatarima. Te dve stvari treba razlučiti tj. prvi sloj slovena i drugi sloj onih koji su došli.

Takođe treba imati u vidu da je za sve slovene na Balkanu u prošlosti u jednom trenutku korišćen izraz Vlasi od strane naših suseda. Taj izraz je u kasnijim vekovima primenjivan i na stare stanovnike i za novi sloj slovena doseljenika po celoj Evropi i to možemo videti u tabeli.

Evo tabele pružanja slovenskih plemena i pominjanja Vlaha po Nandrisu:

Naziv	Tumačenje
Volcae	keltsko pleme
Lah	Slovenac / Sloveni (etnonim)
Lasi	oblik u lužičkom i poljskom (varijanta naziva „Vlah/Italijan“)
Wloch	oblik u lužičkom i poljskom; „Italijan“ / od korena Vlah
Woloch	anglosaksonski naziv za Velšane (Kimri)
Welsh	engleski naziv za narod u Valesu (Kimri)
Walsch	srednjovekovni nemački naziv za Italijane
Wealh / Walh. [pl. Walhaz]	germanski termin za Kelte ili Rimljane („tuđine/latine“)
Walho-land	germanski naziv za Francusku
Walloons	frankofona populacija u današnjoj Belgiji (Niska zemlja)
Wallis	kanton Valais u Švajcarskoj (italijanski govornici u dolini Rone)
Churwelschen	stanovnici Grizona koji govore romanški
Wallachia	južna Rumunija (istor. Vlaška)
Olah	mađarski naziv za Rumune
Olasz	mađarski naziv za Italijane
Valaques	francuski naziv za Rumune
Ulah	turski naziv za Rumune
Ak Iflak	turski naziv za Moldaviju („Bela Vlahija“)
Kara Iflak	turski naziv za Vlašku („Crna Vlahija“)
Megali Vlahia	naziv za Tesaliju u srednjem veku (područje sa mnogo Aromuna)
Mikra Vlahia	naziv za Akarnaniju i Etoliju (zbog aromuno-valaškog stanovništva)
Ano Vlahia	naziv za Epir i severni Pind
Morlachs / Morovlahi / Mavrovlasi / Mavrovlahi	Vlasi dalmatinske obale (zabeleženi najmanje od XII veka)

Smatram da je u temelju reči ”vlah” ustvari ”vuk” ili ”vlk”. Sloveni su imali kožuhe ovčije i vučije na sebi od starine. Romejski izvori kažu da su ”zavijali su kao vuci kada pevaju”, a mene to nepodnošljivo podseća na krajiške pesme. Otuda je možda i izvor reči Balkan, Valah-an. Vuk je poznat kao srpska totemska životinja i znamo ko su bili Vukovići, Vukotići. Car Likinije sa naših prostora od Likos na grčkom što znači Vuk.

Karl Ričard Lepsius

Rumunija je do 18 veka koristila isti jezik kao i Srbi u crkvi, posle su to jezuiti obrazovanjem promenili. Crnjanski je pisao o drevnim Srbima na britanskom tlu, profesorka Ranka Kujić je pisala ”Crveno i belo: srpsko-keltske paralele” pa me ne čudi ni za Kelte, ni za Velšane. Mnoge stvari će se otkriti kada se shvati da je među Vikinzima i Varjazima bilo severnjaka (Danci, Švedi, Norvežani) ali da su većinu činili nekršteni sloveni i da su svi zajedno imali slične bogove i urezivali rune. Ovo je već druga tema pa neću dalje o tome.

Da sumiramo: pogledao sam i radove Karla Ričarda Lepsiusa, nemačkog lingviste, koji je obilazio Sinajsku goru. On je tvrdio da je prava Sinajska gora od davnina poznata kao planina Serbal. On nigde ne pominje Srbe i Balkan ali daje zapis o jednom starom grčko – arapskom natpisu na kome se pominje car Justinijan i carica Teodora. Engleski naučnik DŽon Nandris 1978. godine obavlja istraživanja za Britansku Akademiju i povezuje Serbal, Justinijana i Balkan. Naši istoričari na žalost ovo nigde ne pominju niti sam čuo da je neko istraživao na ovu temu.

Profesor Ričard Nandris u razgovoru o istoriji sa princom Čarlsom

Neko će reći da fantaziram ali ja ću vam dati sliku korica jedne raskošne knjige iz manastira sv. Katarine na kojoj možete videti scene kako Bog daje tablice Mojsiju. Knjiga je iz 1587. godine i jasno ćete razaznati natpi iznad raspeća i natpisi na staroslovenskom. Dakle, ako naša i nauka nije svesna planine Serbal imamo dokaz da je naša crkva i te kako bila svesna priče o planini Serbal i gde se nalazi prava Sinajska gora. Međutim, vremenom to sećanje je nekako izbrisano i o ovome niko ne govori.

Bilo kako bilo, oni su nas zvali Vlasi, a mi sebe Srbi i čuvali smo Sinajsku Goru jedno vreme.

Knjiga iz 1528. iz manastira sv. Katarine – jasno piše ”Raspeće Hristovo” našim slovima.

Jevanđelje iz 1587. godine, bogato ukrašene korice na kojima Mojsije daje vodu svojim životinjama i prima tablice sa zapovestima. Natpis staroslovenskim vjazom.

**** Ovaj tekst je sastavljen kao moja beleška da se sačuvaju izvori, mape i slike.

Izvori:

DŽon Nandris, Oksford 2008. – The Jebeliyeh of Mount Sinai and the Land of Vlach
https://www.loc.gov/search/?q=gebel+serbal&sp=1
https://www.loc.gov/item/04013452/
https://www.loc.gov/item/04013431/
Library of Congress: foto-zapis „To Sinai via the desert. Wady Feiran and Jebel Serbal“ (opis lokacije, toponimi, istorijske beleške). The Library of Congress
Library of Congress: „Mount Serbál, from the Wádee Feyrán / Frith“ (istorijska fotografija, 19. vek). The Library of Congress
NYPL Digital Collections: „Mt. Serbál – From Wády Feirán“. digitalcollections.nypl.org
John G. Nandris, „The Jebeliyeh of Mount Sinai, and the Land of Vlah“, Archaeology & Anthropology of Eurasia / na JSTOR-u (rad koji sistematski razmatra predanje o jugoistočnoevropskom poreklu DŽebalija).

Evtihije Aleksandrijski (10. vek) – primarni izvor

Eutychius (Saʿīd ibn Baṭrīq), Annales (arapski tekst, CSCO 50–51; digitalno na Internet Archive). archive.org
Sekundarni ulaz/pregled sa navođenjem izdanja i prevoda (korisno za aparat): Wikipedia
Rad u toku sa engleskim prevodima izabranih delova (Roger Pearse blog – za proveru pasusa o Sinaju). roger-pearse.com

Hodočasnik iz Pjaćence (6. vek) – o jezicima na Sinaju

Itinerarium tzv. Anonimnog hodočasnika iz Pjaćence (engl. prevod sa beleškama; mesto gde se pominje „Latin and Greek, Syriac and Coptic and Bessan“). andrewjacobs.org+1

Kontekstualna literatura / geografija & teren

PICRYL (pregledna beleška): put preko Vadi Feiran i Vadi el Šeik ka manastiru Sv. Katarine, istorijat drumova (1920-te). picryl.com
https://digi.ub.uni-heidelberg.de/diglit/lepsius1852
https://archive.org/details/fromegyptethiopi00leps/page/n5/mode/2up
https://www.gutenberg.org/ebooks/70375
https://www.deutsche-digitale-bibliothek.de/item/ENALVWOEVBZJ6DKB4DECZ7UPLQ7CXOZ3

Mapa: